Canon EOS 7D Mark II, Test

KIT OBJEKTIVI

Za tela niže i srednje klase (a ponekad čak i više, kao što vidimo) karakteristično je da su ponuđena u tzv. „kit“ varijantama, koje uključuju jedan ili više objektiva. Obično su to „standardni zumovi“, koji svojim rasponom pokrivaju širok spektar potreba fotografa-amatera, a nude prosečan optički kvalitet, uz sasvim pristojnu cenu. Kada se kupuju u paketu sa aparatom, njihova cena je bitno niža, pa je to odličan način za nabavku, ukoliko već nemate neki standardni zum, za svaki dan.

Interesantno je da Canon 7D Mark II nije ponuđen u kit varijanti sa nekim ozbiljnijim L objektivom ili EF-S 17-55mm f/2.8 IS USM, budući da sadašnja pozicija u gami sugeriše upotrebu koja bitno odudara od onoga što postojeći kit objektivi mogu da ponude.

Kako god bilo, realnost je da 7D Mark II dolazi (osim u „klot“ varijanti, koja podrazumeva samo telo) ili sa EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM ili sa relativno novim EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM modelom. Iznenađeni smo što EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM do sada nije osvežen novim stepper motorom (STM), što bi mu podiglo vrednost u kombinaciji sa Dualpixel tehnologijom fokusa, a samim tim i upotrebljivost za manje zahtevne videografe. Naravno, insistiranje na različitim kit kombinacijama za cilj ima samo i jedino uštedu. Svako može sebi da obezbedi objektive po želji, ali su u kit kompletima oni jednostavno jeftiniji, pa otud i dobra prodaja.

Canon EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM

Sada već poznati rasponac srednjeg dometa, promovisan kao kit uz prvi EOS 7D, nametnuo se kao nadprosečno kvalitetan za jedan kit. Šteta je što do sada nije unapređen STM fokusnim motorom, ali ni USM nipošto nije loš.

Raspon je kod tzv. „standardnih zumova“ jedna od bitnijih osobina. Upućeniji fotografi znaju da je optički kvalitet uglavnom obrnuto proporcionalan rasponu, što u prevodu znači da povećanjem raspona između najkraće i najduže žiže, raste i problem održavanja optičkih kvaliteta na zadovoljavajućem nivou. Međutim, ovo pravilo, iako sasvim logično, nekada ima svoje oprečne primere, a jedan od njih je i EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM.

Stavka oko koje je počela priča u prethodnom pasusu – raspon, na ovom objektivu kreće od vrlo širokih 15mm, a završava se u tele području, na srednje dugih 85mm. Prevedeno na žižnu daljinu ekvivalentnu onoj na senzoru punog (full-frame; FF) formata, raspon seže od 24 do 136mm. Vidni ugao koji objektiv zahvata kreće se od maksimalnih 84.5° na najširih 15mm, do 18.4° na najdužih 85mm.

Spoljne dimenzije 88 x 82mm i masa od neočekivanih 575 grama, čine ga dosta masivnijim u odnosu na većinu objektiva tog ranga. U generalnim okvirima i u kombinaciji sa 7D Mark II, to neće bitno uticati na ukupnu masu, koja sa telom ove klase nikako ne može biti mala. U odnosu na EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM kit, izrada je primetno bolja. Završna obrada je pristojnog kvaliteta, malih zazora na spojevima i mehaničke pokretljivosti koja se možda ne može porediti sa objektivima L klase, ali je sasvim pristojna. Zategnutost zum prstena, tj. njegov otpor pri rotiranju, je možda za neki stepen veća, mada uz malo privikavanja sve funkcioniše odlično. Zum prsten je dovoljno širok, a gumena obloga je dobro nazubljena i ne klizi pod prstima. Cilindar zum mehanizma je podeljen u dve cevi jednake dužine, linearno se izvlači do maksimalnih 85mm, a bajonet je izrađen od metala, što se i očekuje od objektiva ove klase.

Autofokus je pogonjen brzim i potpuno nečujnim USM („ultra-sonic-motor“) motorom u „ring“ izvedbi i obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti u proizvoljnom trenutku, bez prebacivanja prekidača u MF položaj. Na raspolaganju je i skala distance, a sam fokusni mehanizam je realizovan interno, što znači da se prednji element promera ø72mm ne izvlači prilikom fokusiranja, ali ni ne rotira, što značajno olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Objektiv spada u red tzv. parfokalnih objektiva, što u prevodu znači da se fokusna distanca ne pomera zajedno sa zumom, pa objektiv ostaje fokusiran na ranije izabranu metu, čak i ako promenimo žižnu daljinu. Fokusni prsten takođe krasi glatko rotiranje, s tim što njemu zameramo prilično uzak promer, gotovo na granici udobnosti. Kako je u pitanju FTM objektiv, fokusni prsten ne rotira u toku fokusiranja. Minimalna fokusna distanca je u rangu proseka za ovakve objektive – 35cm (računa se u odnosu na ravan senzora, označenu precrtanom kružnicom kraj papučice blica na telu aparata), što rezultira uvećanjem od 0.21x, odnosno 1:4.8. Brzina AF-a je izuzetna za objektiv ove klase, a na tačnost nismo imali primedbi tokom testa.

Optičku konstrukciju čini 17 elemenata u 12 grupa, uključujući i jedan UD element („ultra-low-dispersion“; na šematskom prikazu niže označen ljubičastom bojom), kojim se suzbija disperzija svetlosnih zraka pod oštrijim uglom, odgovornih za pojavu hromatskih aberacija, nepoželjnog optičkog fenomena razlaganja svetlosti na osnovne komponente. Tu su i tri asferična elementa (tirkizna boja), kao i fluktuirajući element u službi optičke stabilizacije (označen crvenom bojom). U Canon terminologiji, naziv kojim se prisustvo optičke stabilizacija označava je „Image stabilizer“. Na sledećoj ilustraciji možemo videti kako izgleda uzdužni presek objektiva:

Optička konstrukcija osnovnog kit objektiva, Canon EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM *

Raspon maksimalnog otvora blende je takođe uobičajen za kit objektive i kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/39, a dijafragma je i na njemu realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Nismo previše srećni što otvor blende nije makar za nijansu veći, pa da na dužem kraju ide do f/4.5, ali s obzirom da bi to povećalo kako gabarite, tako i cenu, sadašnje rešenje je za većinu povoljniji kompromis.

Implementirana je optička stabilizacija poslednje generacije, što podrazumeva četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu, uz napomenu da stabilizacija nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. Za dinamične scene je i dalje potrebno imati bržu ekspoziciju i IS je tu nemoćan. Optičku stabilizaciju je moguće potpuno isključiti u slučaju potrebe (fotografisanje sa stativa, npr).

Što je važilo za ostale ne-L objektive, važi i za 15-85 IS – i pored visoke cene za ovu klasu objektiva (posebno ako ga kupujete odvojeno), originalna zonerica oznake EW-78E, kao i odgovarajuća torbica LP1116, spadaju u opcionu opremu.

Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM

Objektiv zamišljen kao tzv. „turistički rasponac“, u svojoj prvoj iteraciji je važio za prilično popularan model, jer je uz malo višu cenu osnovnih kitova na manjim aparatima, pružao i raspon i solidne optičke karakteristike. Baš zbog dobrog prijema na koji je naišao, ne čudi što je ovaj objektiv bio prvi na listi onih koji su poneli novu STM tehnologiju fokusnog pogona. Kao što je u nazivu i naznačeno, ovaj objektiv obuhvata raspon od 18 do 135mm, koji je na APS-C senzoru ekvivalentan 29 do 216mm na FF formatu, što obuhvata praktično sve što prosečnom turisti i/ili početniku može zatrebati. Ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 11.5° na najdužih 135mm. EF-S prefiks označava da je namenjen isključivo APS-C aparatima, te ga na FF tela ni fizički nije moguće montirati.

Spoljne dimenzije 96 x 77mm čine ga relativno malim u odnosu na raspon, a masa od 480 grama ga smešta u prosek klase, pa je sasvim dovoljno lagan i zahvalan za putovanja, čemu je prvenstveno i namenjen. Kvalitetom izrade ovaj objektiv možemo smestiti ispod skupljeg 15-85 IS, iako mu se nema šta konkretno zameriti. Prvenstveno je to zbog osećaja čvrstine i robusnosti, koji je jasno na strani skupljeg modela. Kvalitet plastike je solidan, sa dobro uklopljenim elementima, malih zazora na spojevima, uz nešto bolju mehaničku pokretljivost nego stara verzija istog objektiva. Bajonet je metalni, a finiš je na dodir dovoljno dobar i ne klizi pod prstima. Zum prsten je dovoljne širine, klizi glatko i precizno, a sam mehanizam se linearno izvlači do maksimalnih 135mm.

Autofokus je pogonjen modernim STM (Stepper Motor) mikromotorom, koji je daleko napredniji nego nekadašnja DC varijanta mikromotora, ali i USM, pre svega u pogledu brzine, mekoće tranzicije fokusne ravni, ali i tišine, neophodne za video namenu. Ovaj model obezbeđuje i FTM (full-time-manual) fokus, što znači da se ručno doterivanje fokusa može vršiti proizvoljno, u bilo kojem trenutku, bez potrebe da prekidač bude prebačen na MF poziciju. Za manuelno fokusiranje je vezana i jedna specifičnost, karakteristična za objektive iz „supertele-foto“ kategorije, kao i ekskluzivne objektive poput EF 85mm f/1.2L II USM, a u pitanju je „focus-by-wire“. Prosto govoreći, radi se o načinu fokusiranja koji ne ostvaruje fizički kontakt fokusnog mehanizma i prstena za fokusiranje, već se cela operacija izvodi posredstvom STM-a, koji upravlja celom operacijom, te na taj način ručno fokusiranje čini nečujnim i dovoljno fluidnim, budući da nema mehaničkog zapinjanja, tako karakterističnog za jeftinije objektive. Ovaj način rada ima i svoje nedostatke. Pre svih, to je naročit lag, tj. zadrška kojom motor reaguje na pokrete fotografa, a koji se javlja usled izostanka direktne mehaničke povezanosti prstena i samog fokusnog mehanizma. U praksi je samo potrebno neko vreme za privikavanje, nakon čega će STM doneti više zadovoljstva nego neugodnosti. Osim toga, mnogima će biti neobična pojava da objektiv ignoriše komande na fokusnom prstenu dok god je aparat isključen ili je u „sleep“ modu.

Skala distance nije na raspolaganju, a fokus je realizovan interno, što znači da prednji element promera ø67mm ne rotira i time značajno olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Fokusni prsten je od tvrđe plastike, nije baš širok i ne rotira u AF modu. Minimalna fokusna distanca je 39cm (računa se u odnosu na senzor), pri čemu postiže prosečno uvećanje od 0.28x, odnosno 1:3.6. Objektiv spada u red varifokalnih, što podrazumeva da je za svaku promenu žižne daljine neophodno ponovo fokusirati.

Optičku konstrukciju i dalje čini 16 elemenata raspoređenih u 12 grupa, ali je optička formula donekle korigovana, pa se fluktuirajući element (namenjen optičkoj stabilizaciji nalazi bliže bajonetu, dok je asferični element (tirkizno) pomeren u prvu grupu, koja čini prednji/spoljni element optičkog sklopa.

Optička konstrukcija kit objektiva, Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM *

Raspon maksimalnog otvora blende je identičan kao i na 15-85mm kit objektivu – kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju, dok je minimalni nešto drugačiji i kreće se u rasponu od f/22 do f/36. Dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića.

Efikasnost optičke stabilizacije poslednje generacije, implementirane i na ovom objektivu, takođe omogućava do četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu, opet uz napomenu da stabilizacija nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. Za dinamične scene je i dalje potrebno imati bržu ekspoziciju i IS je tu nemoćan. Optičku stabilizaciju je moguće potpuno isključiti u slučaju potrebe (fotografisanje sa stativa, npr), prekidačem na telu objektiva.

Pitanje dodatne opreme se ponavlja i sa 18-135 - originalna zonerica, oznake EW-73B (koju deli sa EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM i EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS) i odgovarajuća torbica LP1116, spadaju u opcionu opremu.

SOFTVER

Načelno sa EOS-om 5D Mark III, Canon je delimično redizajnirao svoj čuveni, intuitivni sistem menija i time ga učinio još lakšim za snalaženje. 7D Mark II prati isti šablon, pa je sistem menija podeljen na pet velikih sekcija, sa ukupno 23 stranice i dodatne dve kada je aktivan video mod. Sadržaj stranica je koncipiran tako da obim ne prelazi jednu visinu displeja, te je izbegnuto skrolovanje – sve opcije su istovremeno vidljive na ekranu svake stranice. Pregled pojedinačnih sekcija i pridruženih stranica možemo videti u nastavku:

 
 

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Shooting, AF, Playback, Setup, Custom Functions i Movie Shooting

REZOLUCIJA SNIMANJA

Kao i uvek kada su Canon aparati srednje i više klase u pitanju, definisanje rezolucije snimanja je moguće u nekoliko nivoa. Aparat dozvoljava zasebno podešavanje za RAW i JPEG format. RAW je ponuđen u tri različite rezolucije. Najveća je nativna za senzor, 20MP (5472 x 3648), dok su dve niže mRAW od 11 MP (4104 x 2736) i sRAW od 5 MP (2736 x 1824). JPEG se može setovati u nešto više rezolucija, ali samo najveće tri smatramo upotrebljivima.

JPEG Large se snima u punoj rezoluciji od 20 MP (5472 x 3648), JPEG Medium u 8.4 MP (3468x2432) i JPEG Small 1 u 5 MP (2736x1824). Moramo da priznamo da nam nikad nije bilo jasno zbog čega srednja (a nekad i mala) rezolucija na Canon aparatima ne prati rezoluciju mRAW-a, ali eto – za one koji nisu primetili, te dve rezolucije se uvek razlikuju. Osim ovih najvećih, JPEG se može snimati i u Small 2 od 2MP (1920 x 1080) i Small 3 od 0.34 MP (720 x 480). Kao što smo više puta već rekli, nije nam poznato ko bi i zbog čega koristio najniže dve rezolucije, ali je Canon ipak uporan. Osim ovih redovnih, 7D Mark II nudi i posebne rezolucije i formate prilikom snimanja u LV režimu, ali su one rezervisane isključivo za JPEG format. Ponuđeni su 4:3, 16:9 i 1:1 formati. Kvalitet JPEG-a se dodatno može definisati i kroz stepen kompresije: Fine za maksimalni kvalitet i Normal za nešto jaču kompresiju. Međusobno se razlikuju po veličini izlaznog fajla i krajnjem kvalitetu snimka.

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Canon 7D Mark II nudi tri tipa korekcija optičkih karakteristika objektiva – vinjetiranja, hromatskih aberacija i geometrijskih distorzija. Moguće je pojedinačno isključiti bilo koju od ovih korekcija, a da bi snimci mogli biti korigovani, neophodno je da aparat poseduje profil za korišćeni objektiv. U startu, aparat poseduje upisane profile za neke od najpopularnijih objektiva, a ukupan zbir profila koji se pomoću priložene EOS Utility aplikacije može uneti je 30.

Podrazumevano stanje za korekcije geometrijskih distorzija je isključeno, budući da ova vrsta korekcija vrši najdestruktivnije zahvate na fotografijama, pa se osim ispravljanja deformiteta koje optika unosi, krajnji snimak i iseca tako da eliminiše eventualne praznine koje su korekcijom nastale. Kao što je i očekivano, nijedna od ovih korekcija nema svoju funkciju u RAW formatu, već isključivo u JPEG-u.

AUTO LIGHTING OPTIMIZER

Opcija koja služi održanju balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije, tako da se prosvetljavanje tamnijih partija fotografije obavlja bez narušavanja detalja u svetlijem delu spektra, ostala je aktuelna i do današnjih dana. Nivoa optimizacije ima tri, a primenjuje se na snimke u JPEG formatu. Ukoliko snimate u RAW-u, naknadna primena ove opcije je moguća korišćenjem priložene aplikacije Digital Photo Professional. Njen učinak smo analizirali i na primeru ranijih aparata, a ponovićemo i sada:

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, low, standard i strong intenzitet

Kao što se iz priloženog može videti, uticaj algoritma je mahom okrenut delovima snimka koji su u senci. Oni bivaju prosvetljeni tako da se uz vrlo malo truda mogu dobiti rezultati koji već iz aparata pružaju dojam šireg dinamičkog raspona, uprkos činjenici da je originalni snimak rađen u vrlo nepovoljnim uslovima (jak kontrast). Na ovaj način se mogu izbeći i poznate situacije sa „pregorelim“ (preeksponiranim) nebom, zbog merenja čije je težište bilo na tamnijem delu kadra, tako što se merenje obavlja na bolje osvetljenim delovima, a tonalitet celog snimka ostaje u balansu.

ALO je sasvim korisna funkcija, ali uz umereno, posebno ciljano korišćenje. Ukoliko njene usluge koristite prečesto i u neadekvatnim uslovima, velika je verovatnoća da od zicer situacija dobijete tek prosečne fotografije, gledano u strogo tehničkom smislu. Kao i do sada, opcija Auto Lighting Optimizer se ne može koristiti u kombinaciji sa Highlight Tone Priority opcijom, budući da su im funkcije u nekoj vrsti kolizije.

HDR

High-Dynamic-Range ili HDR, kako ga većina zna, predstavlja efekat dobijanja širokog dinamičkog raspona, kombinovanjem kritičnih tonova sa najmanje tri snimka. Do pre nekog vremena, ovaj zahvat je bio moguć isključivo u naknadnoj obradi snimaka koji su snimljeni u većem rasponu blendi. Danas takva opcija, istina – i dalje na rudimentarnom nivou, postoji i u internoj obradi novijih DSLR-ova. Canon ovu opciju nudi u nekoliko različitih izvedbi, zavisno od kategorije aparata. 7D Mark II poseduje najbolju verziju sa širim spektrom podešavanja, kao što su raspon blendi, mogućnost upisa originalnih RAW snimaka, pa čak i neke efekte. Raspon blendi obuhvata od ±1 do ±3 EV raspona, u koracima od 1EV, a može biti prepušten aparatu, kada automatika određuje najpovoljniji raspon, u zavisnosti od izmerenih kontrasta na sceni. Na raspolaganju je i automatsko poravnanje HDR niza snimaka, zbog kojeg je ovu funkciju moguće koristiti i iz ruke, ali uz obavezno isecanje oboda konačnog snimka, kako bi efekti tog poravnanja i blagih rotacija ostali nevidljivi. Pogledajmo jedan klasični primer HDR-a kakav možete očekivati od EOS-a 7D Mark II:

Snimak načinjen na klasičan način (levo) i rezultat HDR funkcije sa maksimalnom (3EV) razlikom u ekspoziciji (desno)

Svima je verovatno jasno da se od ovoga ne može očekivati rezultat u rangu specijalizovanih alatki, ali da tu i tamo može poslužiti svrsi. Pored ovog standardnog (Natural) HDR profila, Canon nudi još nekoliko predefinisanih: Art Standard, Art Vivid, Art Bold i Art Embossed. Međusobno se razlikuju intenzitetu saturacije, naglašenosti kontura, osvetljenju i tonalitetu scene. Svakome od njih se možda može naći primena, ali jedino Natural deluje približan realnoj situaciji. HDR funkcija može biti podešena tako da bude aktivna samo za naredni snimak ili da bude kontinualno aktivna, sve dok je korisnik ručno ne isključi. HDR se ne može kombinovati sa Auto Lighting Optimizer i Highlight Tone Priority opcijama, a isto tako, nakon aktiviranja HDR-a, van funkcije će biti stavljena i korekcija geometrijskih izobličenja objektiva.

BRZINA

U trenutku kada se pojavio, prethodnik današnjeg aparata, Canon EOS 7D, važio je za brzinskog šampiona van klase profesionalnih DSLR-ova sa jednom cifrom u nazivu. To mu je donelo zapažen uspeh u svim sferama niskobudžetne akcione fotografije, ali čak i kao rezervno i fizički lakše rešenje za profesionalne angažmane. Upravo iz tih razloga, od 7D Mark II se u pogledu brzine očekuje mnogo. Kako u smislu sirove brzine rafalnog okidanja, tako i u smislu kapaciteta bafera, reakcija na komande, brzine autofokusa i tome sličnog.

Digic 6 je najnoviji procesor koji Canon nudi. U svom najboljem izdanju, sposoban je da se izbori sa najrazličitijim izazovima i bez obzira što se razlike između verzija tiču i funkcionalnih unapređenja, gro novina odlazi na povećanje sirove snage. Saznanje da 7D Mark II poseduje ni manje, ni više, nego dva istovetna procesora, ukazuje na to da očekivanja od novog aparata nisu nerealna, kada se o njemu govori kao jeftinijem EOS-u 1D X.

Memorijski kontroler i bafer su tandem od koga zavisi sposobnost aparata (a samim tim i mogućnosti fotografa) da određenu akciju isprati na valjan način. Kada se snimanje vrši u brzinski nezahtevnim okolnostima, sve ovo nema naročitog smisla. Međutim, šta se dešava kada su uslovi takvi da predaha nema i da se u veoma kratkim periodima mora zabeležiti što više kritičnih momenata? Tada sve zavisi od maločas pomenutih podsistema aparata. Sam aparat, tj. mehanizam zavesice i ogledala, u saradnji sa dvostrukim Digic 6 procesorom, sposoban je da u rafalu okida brzinom od 10fps! Ovo je impozantan podatak, utoliko što smo za istu brzinu pre samo nekoliko godina morali imati doslovno najprestižnije modele DSLR klase! Ipak, sirova brzina malo znači ukoliko nije ispraćena kvalitetnom izvedbom ostalih činioca, koji će se pobrinuti da aparat nakon jednog takvog niza ne ostane brzo paralisan i neupotrebljiv u dužem periodu nego što je prihvatljivo. Gledano kroz brojke, stvari sa EOS-om 7D Mark II stoje ovako: brzinom od 10fps, aparat može da zapiše maksimalno 31 RAW, 1090 JPEG ili 19 snimaka u RAW+JPEG formatima kombinovano, u maksimalnoj rezoluciji. Upotrebom nižih rezolucija moguće je ostvariti i bolje rezultate, kako same dužine rafala, tako i brzine pražnjenja istog. Ukoliko se aparat forsira da okida do punjenja bafera, brzina će u RAW formatu pasti na nešto preko 2fps, dok će u RAW+JPEG to biti i sporije. JPEG nije u stanju da prepuni bafer, pa aparat može nesmetano da okida do pražnjenja baterije ili popunjavanja memorijske kartice, šta pre nastupi. Ukoliko je bafer pun, aparatu će trebati prosečno oko 10-ak sekundi da isti isprazni i bude spreman za novi niz snimaka načinjenih maksimalnom brzinom.

Za rafal je vezana i jedna tehnička zanimljivost. Kako bi amortizovao trzaj usled velike brzine zaklapanja mehanizma ogledala i zavesice, Canon je umesto konvencionalnog rešenja, koje podrazumeva oslanjanje na oprugu, primenio savremeniji sistem motorizovane apsorpcije vibracija, pa će se ogledalo u osnovni položaj vratiti potpomognuto motorom, progresivno usporavajući svoj hod do potpunog zaustavljanja. Na ovaj način su sprečene kako nekontrolisane vibracije tokom rafalnog okidanja, tako i trzaji prilikom rada sa stativa i pojedinačnog okidanja.

A sada o detaljima koji kvare ugođaj. Iako mnogi proizvođači kriju ove podatke u zvaničnoj dokumentaciji i brošurama, većina aparata svoju maksimalnu brzinu uslovljava nekorišćenjem specifičnih funkcija, kakvo je uklanjanje šuma, razne vrste optičkih korekcija objektiva i tome slično. Slična situacija je i sa 7D Mark II. Ukoliko koristite (recimo) novu tehnologiju EOS iTR, za prepoznavanje lica i fokusiranje, brzina rafala pada na (i dalje visokih) 9.5fps. Ako je redukcija šuma uključena, rafal će ostati isti, ali će brzina pražnjenja bafera biti drastično smanjena, a čekanje pretvoreno u frustraciju.

Ostali aspekti onoga što zovemo brzinom, praktično su nenadmašni u klasi – aparat je softverski podržan tako da je prosto nemoguće doći u situaciju da vi njega čekate. Odziv na komande, promena parametara, fokusnih modova i metoda izbora tačaka, kontrola u LV režimu i još mnogo toga – sve se to odlikuje veoma agilnim radom i iskreno rečeno, ako je u nečemu moguće naći mane ovog aparata, to sigurno nije brzina!