Canon EOS 1100D Test

7. DINAMIČKI RASPON

Pitanje dinamičkog raspona se, nakon enormnog napretka po pitanju high-ISO performansi, nametnulo kao jedno od gorućih pitanja današnjih digitalnih senzora. Valja reći da njegov razvoj ni danas nije zapostavljen, niti su postignuti rezultati loši u nekom smislu, ali ako kao reper uzmemo običan analogni film, uvidećemo da širina dinamičkog raspona ostaje praktično jedina stavka u kojoj tradicionalna tehnika fotografisanja i dalje drži primat.

Za slabije upućene, dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (ili analognog filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka. Aparati koji poseduju senzore velike površine (u koje spadaju svi DSLR-ovi), imaju određenu prednost u DR-u u odnosu na kompakt aparate, zbog veće površine ćelija koje formiraju piksele, čime postižu efikasnije prikupljanje informacija i samim tim - šireg raspona tonova. Test dinamičkog raspona, kao kategorije čiju je važnost vrlo teško opisati bez konkretnih primera, sprovešćemo na način kako smo to već radili u prethodnim testovima – primerima koji forsiraju senzor do samih limita.

Najpre ćemo videti kako će se senzor EOS-a 1100D snaći kada snimak na ISO 100 podeksponiramo za cele četiri blende (situacija koja je česta kada blic ne bljesne ili bljesak bude nedovoljno snažan, na primer), a onda ga u post-procesu dosvetlimo za istu vrednost, približavajući ga onome kakav je inicijalno trebao biti:

ISO 100, -4EV podeksponiran snimak

Podeksponirani snimak, naknadno izvučen u obradi, povećanjem za 4 blende

Snimak je povraćen gotovo stoprocentno, bez ikakvih devijacija u koloritu ili međusobnom odnosu tonova. Ovo je više nego dobar pokazatelj da digitalni senzori odlično podnose podeksponiranje, odnosno da je dinamika u tamnijim partijama odlična. Proverićemo kako stvari stoje i u obratnom slučaju, kada treba izvući snimak preeksponiran za četiri blende:

ISO 100, +4EV preeksponirani snimak

Preeksponirani snimak, naknadno „izvučen“ u obradi, smanjenjem za 4 blende

Dobijeni rezultat nije ni izbliza tako upečatljiv poput prethodnog. Vraćeno je tek oko 60% fotografije, a partije koje su potpuno pregorele, oporavljene su u vrlo malom procentu. Stradao je i kolorit, a kontrast je suviše pojačan, pa je uneo i dodatni problem sa očuvanjem detalja. Zaključak koji se nameće je nedvosmislen – digitalnim senzorima i dalje više prija tamniji deo spektra, za razliku od analognog filma, kod kojeg je povraćaj preeksponiranih površina bio (po nekom pravilu) efikasniji.

Još jedan vid korisne upotrebe širokog DR-a je i proces, u žargonu poznat kao „push“. Označava softversko dobijanje u aparatu nepostojećih ISO vrednosti, podeksponiranjem za određen broj blendi i naknadnim dosvetljavanjem u toku obrade. Na taj način je moguće simulirati nedostajuću ISO vrednost, onda kada nominalni raspon nije dovoljan za uslove snimanja. Upotrebićemo istu scenu i za ovaj test, pošto će kombinacija svetlih i tamnih partija maksimalno provocirati pojavu šuma, kao nusefekta ovakvog zahvata. Kako Canon 1100D ne raspolaže softverski dobijenim ISO vrednostima (obično naznačenim prefiksom „H“), testiranje ćemo izvesti rasponom od jedne do četiri blende.

Prva na redu je vrednost 12800, dobijena podeksponiranjem za jednu blendu i kasnije dosvetljena u toku obrade:

Softverski dobijenih ISO 12800, podeksponiranjem za 1 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 12MP, 6MP, 2MP

Podeksponiranjem za dve blende ćemo simulirati ISO25600:

Softverski dobijenih ISO 25600, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 12MP, 6MP, 2MP

Ako nastavimo dalje i podeksponiramo za tri blende, u post-procesu ćemo izvući ISO51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 12MP, 6MP, 2MP

Ekstremnu vrednost ćemo dobiti „natezanjem“ za cele četiri blende, kada se dobija ekvivalent ISO 102400: 

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 12MP, 6MP, 2MP

Proces softverskog simuliranja viših ISO vrednosti eksploatiše se otkad postoje digitalni senzori, a sličan način „izvlačenja“ osetljivosti nije bio stran ni u doba analognog filma. Iako je u pitanju vrsta kompromisa, ovim zahvatom se može dobiti dosta - ostvariti veće brzine ekspozicije, izbeći stresanje, obezbediti veću dubinsku oštrinu (DOF) privrtanjem blende ili čak zamrznuti pokret. Podeksponiranjem za jednu blendu dobili smo ISO12800. Vidi se da senzor jeste nov, iako je razvojna platforma možda preuzeta iz senzora 450D. Snimak je prilično čist, nije izgubio više od 10% informacija koje krase korektno eksponiranu fotografiju, a uz površno čišćenje šuma rezultat se može upotrebiti i u ozbiljnije svrhe.

Softversko podeksponiranje za dve blende donelo je ISO 25600. Iako je to već krupan korak, RAW je sačuvao dovoljno materijala da snimak može biti uspešno doteran na potreban nivo osvetljenja, te uz relativno uzdržanu redukciju šuma, bude sasvim upotrebljiv čak i na maksimalnoj rezoluciji. Interpolacija na 6MP donosi dodatnu marginu i dozvoljava čak i određen stepen dooštravanja, ukoliko za tim ima potrebe. Treba reći da su ovakvi skokovi od cele blende čisto pokaznog tipa – u praksi se podeksponiranjem za trećinu, polovinu ili 2/3 blende može dobiji i čistiji snimak.

Nagli pad performansi je usledio podeksponiranjem za tri blende i softverski dobijenih ISO 51200. Ne samo da je količina šuma naglo porasla, već je sa sobom odnela ogromnu količinu detalja, smanjila dinamiku i kolorit deformisala na način koji je teško nadoknadiv. Koliko je rezultat slab, može se videti i iz interpoliranih fajlova, gde je uočljivo da čak ni na 2MP ne postoji neki značajan dobitak. Ista priča važi i za softverski ISO102400, dobijen podeksponiranjem za cele četiri blende, s tim da je u tom slučaju RAW snimak već dovoljno devastiran, da se ne isplati gotovo nikakvo čišćenje i popravljanje snimka. Kolorit je narušen do te mere, da su tamnije partije poprimile magenta/plavi prizvuk, koji je skoro nemoguće eliminisati, osim eventualnom selektivnom desaturacijom. Pošto ovako dobijen snimak ne zadovoljava praktično ni kvalitativne minimalne kriterijume, teško da bismo mogli reći da je upotrebljiv bilo za šta, pak čak i za čisto dokumentarne snimke.

Dinamički raspon novog senzora možda ne predstavlja najbolje što smo videli, ali je njegov domet definitivno iznad očekivanja. Obično podeksponiranje na ISO 100 pokazuje odličan kapacitet oporavka nepravino eksponiranih snimaka, ali je pravo iznenađenje koliko čiste rezultate EOS 1100D daje push procesom i simuliranim ISO 12800 i 25600. Šteta je što su se u Canonu odlučili da ISO raspon ograniče samo do nativne ISO 6400 vrednosti, jer su mogućnosti senzora očigledno daleko veće. Tačno je da će vešti fotografi bez ikakve muke nadomestiti nedostajući ISO raspon, ali ako malo bolje razmislimo – ovaj aparat baš i nije namenjen iskusnijim korisnicima, već upravo početnicima, među kojima će retki imati volje da se bakću težim oblicima obrade. Mada, termin „balansiranja proizvoda“ ne bi ni nastao da nije ovakvog kalkulisanja.