Canon EOS 1100D Test

TELO

Prvi vizuelni kontakt sa telom otkriva očigledne sličnosti sa starim 1000D, ali i neke razlike. U odnosu na prethodnika, dimenzije su za nijansu uvećane i sada iznose 130 x 100 x 78mm. Uprkos tome, masa je manja za 35 grama. Sam dizajn je zbog povećanja nešto prijemčiviji, skladnih linija koje bolje prate oblik šake i sa rukohvatom koji je za nijansu udobniji. Plastična oplata krije metalnu konstrukciju, kojoj EOS 1100D duguje solidnu čvrstoću. Ono što kvari utisak je – finiš. Iz nekog neobjašnjivog razloga, poznatog verovatno jedino dizajnerima u Canonu, tanki ali hrapavi finiš rukohvata starog aparata, zamenjen je još tanjim slojem fine, glatke gume, pri čemu epitet „fina“ baš i ne treba shvatiti u pozitivnom kontekstu budući da proizvodi minimalno trenje, te kao takva, ne odaje baš osećaj sigurnosti. Sumnje u kvalitet finiša se obistinjuju nakon što se na telo nakači neki iole masivniji objektiv. Da sve bude još gore, i ostatak aparata je potpuno gladak, bez ikakve teksture, što samo upotpunjuje utisak jeftinog, i pre priliči izradi nekog prosumera, nego DSLR-a, ma koliko jeftin bio. Oni kojima ovo bude prvi DSLR, svakako neće zameriti. Međutim, onaj koji pomisli da sa 1000D pređe na 1100D, neće biti baš previše srećan ovim rešenjem. Bezbedno možemo reći da je ovo minus i bez da probamo aparat.

Izlišno je govoriti o nekakvoj robustnosti aparata ove klase. Međutim, treba reći da aparatu ne nedostaje čvrstine, bez obzira na ranije iznete zamerke. Vek zavesice je deklairan na 100.000 okidanja, što važi za standard u klasi. 

Kao i svi Canon DSLR-ovi APS-C formata senzora, i 1100D podržava sve EF i EF-S objektive koji su do danas proizvedeni, bez ikakvih nekompatibilnosti. Crvena tačka na bajonetu označava položaj EF (full-frame) objektiva pri montaži, dok bela označava poziciju EF-S (krop) objektiva. Metalni navoj promera ¼“, namenjen stativu, na uobičajenom je mestu, pozicioniran duž ose objektiva i težišta aparata.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Canon se za ovu priliku potrudio da nam pokvari rutinu prepisivanja specifikacija senzora, gradiva koje smo utvrdili još od EOS-a 7D. Tako je, nakon jednog dužeg perioda, ovo prvi novi senzor u Canon gami APS-C (Advanced Photo System type-C) aparata. Izrađen je u CMOS tehnologiji, a APS-C oznaka ukazuje na krop faktor (FOV; Field-Of-View) 1.6x u odnosu na senzor punog formata (Full-frame, poznat još i kao 35mm Leica format). U konkretnom primeru, to znači da kit objektiv Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II na ovom telu obezbeđuje prikaz ekvivalentan onome koji bi objektiv raspona 29-88mm omogućio na full-frame senzoru, što se dobija množenjem naznačene žižne daljine sa odgovarajućim krop faktorom (1.6x). Iako to može stvoriti izvesne poteškoće u pogledu realizacije šireg vidnog polja (jer je izbor ultra-širokih (Ultra-Wide-Angle) objektiva relativno sužen), APS-C senzori u kombinaciji sa teleobjektivima pružaju utisak znatno veće žižne daljine, što ih čini zgodnijima za foto-discipline koje iziskuju veći optički „domet“.

Nov ili revidiran? - 12 MP Canon CMOS senzor*

Prilikom predstavljanja prethodnog Canon modela, EOS-a 60D, slutili smo mogućnost da to bude poslednji aparat ovog proizvođača koji će biti baziran oko Digic IV procesora. Kako očigledno nismo bili u pravu, ovaj put ćemo se uzdržati od iznošenja sličnih predviđanja. Digic IV i dalje je „mozak“ Canon aparata, a uzevši u obzir kojoj klasi EOS 1100D pripada, ovaj procesor višestruko prevazilazi potrebe. Pošto krasi i sve ostale aktuelne aparate ovog proizvođača, nema sumnji da je dovoljno brz, pa ostaje samo pitanje u kojem je procentu njegov kapacitet iskorišćen, što ćemo proveriti u praktičnom delu testa. Zasad samo treba znati da je brzina rafala (burst; režim uzastopnog okidanja) u JPEG formatu nepromenjena u odnosu na 1000D i dostiže 3fps, dok je u RAW-u malo pojačana i sada je 2fps, umesto ranijih 1.5. Brzina pražnjenja bafera čini najčešću brzinsku razliku među modelima aparata, a smatramo da je 2fps, i pored unapređenja u odnosu na prethodni model – jednostavno premalo!

iFCL 63-zonski senzor merenja svetla* i šematski prikaz zona merenja

AUTO-FOKUS

Autofokusni sistem je unapređen i doveden na nivo koji Canon eksploatiše i u višoj klasi, aktuelnom modelu EOS 600D. Stari AF sistem sa 7 tačaka, poznat iz 1000D, zamenjen je solidnim, faznim Multi-BASIS TTL AF sistemom sa 9 tačaka, raspoređenih u obliku romboida, od kojih je centralna krstasta (tzv. „crosstype“), odnosno dvostruko osetljiva.

Multi-BASIS TTL AF senzor sa 9 tačaka*

Procenat kadra koji tačke pokrivaju je osrednji, ali se može reći da omogućava komponovanje bez potrebe za previše rekadriranja. Ponuđena su tri standardna AF moda:One-Shot se najčešće koristi, a u pitanju je mod kojim se fokus izvodi jednokratno i potom zaključava, do okidanja ili otpuštanja AF komande; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se izabrana meta permanentno prati promenom distance u odnosu na izabranu AF tačku; AI-Focus je mod koji kombinuje prethodna dva, tako što najpre potvrdi fokus jednokratno, a ukoliko detektuje promenu distance, automatski prelazi u Servo mod praćenja.

Svaki od ova tri moda može biti korišćen sa jednom, unapred izabranom tačkom, ili u Automatic Selection režimu, kada aparat sam određuje aktivne tačke, najčešće na osnovu najbližeg objekta koji fokusno polje od 9 tačaka pokriva.

AF-Assist, funkcija pomoćnog svetla prilikom fokusiranja u lošim svetlosnim uslovima, ni na 1100D nema namensku lampu, već se izvodi internim blicem, serijom kratkih (i često iritantnih) bljesaka, kojima pomaže AF sistemu. Dobra strana ovakve AF-Assist funkcije je u tome što su pokrivene sve AF tačke, umesto samo centralne, što je često primenjivano rešenje na drugim aparatima. Pored ovog načina, AF-Assist može biti poveren i IC lampi eksternog blica i ST-E2 wireless transmiteru.

TRAŽILO

Imajući u vidu stepen štednje u nekim domenima, gotovo smo iznenađeni što je tražilo i dalje optičko. Uobičajeno za ovu klasu, bazirano je na pentaoglealu. Pokrivenost kadra je 95%, a stepen uvećanja 0.80x. Eye-point, odnosno maksimalna udaljenost oka od tražila, tako da kadar bude u celosti vidljiv, iznosi 21mm, što pogoduje osobama koje koriste naočare. Na raspolaganju je i točkić za korekciju dioptrije, a deluje u rasponu od -3.0 do +1.0.

Fokusno staklo je fiksnog tipa, a svih 9 tačaka je gravirano i kao takvo – permanentno prikazano u tražilu. Same tačke su dosvetljene crvenom bojom prilikom potvrde ili selekcije, a kako prikaz izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji (crveni pravougaonik prikazuje procenat obuhvaćenog prikaza u kadru):

Pogled kroz optičko tražilo EOS-a 1100D

Skup informacija i parametara koje prikaz u tražilu obuhvata, s leva na desno: indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator aktiviranosti blica; indikator zaključane snage blica u E-TTL modu (FE-Lock), indikator „high-speed“ moda blica; indikator kompenzacije bljeska blica; trenutna dužina trajanja ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV; indikator Highlight Tone Priority funkcije; ISO vrednost; indikator korekcije balansa belog; indikator aktiviranosti monohromatskog kolornog stila; broj snimaka koje je moguće snimiti u rafalu i indikator potvrde fokusa.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Doživljaj rasporeda komandi uglavnom je stvar ukusa i ličnih preferencija. Može se reći da svi proizvođači koliko-toliko prate određeni šablon, a ni Canon 1100D suštinski ne odudara od dosadašnje prakse dizajniranja aparata. Pojedina rešenja će neko smatrati dobrima, a neko ne.

Gledano spreda, primećujemo dve ključne razlike. Prva se definitivno tiče gabarita. Canon 1100D deluje kabastije po svim dimenzijama, mada je bez probe teško odrediti ima li to nekakvog pozitivnog uticaja na ergonomiju, tj. ležanje u ruci. Druga upadljiva razlika je već ranije pomenut finiš. 1100D deluje nekako „plastičnije“, a rukohvat na dodir pre podseća na mobilni telefon, nego na materijal koji treba da obezbedi dugotrajno i sigurno držanje u rukama. Daljim zagledanjem prebrojavamo detalje. Centralnim prostorom dominira EF/EF-S bajonet, označen crvenim i belim markerima, koji ukazuju na poziciju poravnanja sa EF (full-frame) i EF-S (APS-C) objektivima, respektivno. Do bajoneta je veliki taster za odbravljivanje objektiva, a iznad je smešteno kućište prizme, zajedno sa internim blicem. Neposredno iznad oznake aparata je interni mono mikrofon, a na mestu gde bismo očekivali taster za aktiviranje pop-up blica je – prazan prostor. Pogled na deo niže, ispod tastera za odbravljivanje bajoneta, otkriva da je i DOF-preview taster (komanda za proveru polja dubinske oštrine) volšebno nestao! U delu između rukohvata i bajoneta, bliže internom blicu, nalazi se lampa kojom aparat signalizira odloženo okidanje, odnosno pomaže uklanjanju efekta crvenih očiju.

Pogled sa gornje strane nije ništa manje „maštovit“. Osim internog i papučice za eksterni blic, komande su grupisane isključivo na desnoj strani. Selektor modova, kao najupadljivija komanda, sadrži 14 pozicija. Pet modova spada u tzv. „kreativne“, koji korisniku obezbeđuju maksimalnu slobodu izbora parametara, bez posebnog akcenta na nekom žanru fotografije. Tu su Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S), Program AE (P) i Automatic Depth-of-field AE (A-DEP). Na raspolaganju je i klasičan Full-auto mod, označen zelenim simbolom, dok je pored njega ponuđen i No-flash mod, sa istom funkcionalnošću kao i Full-auto, ali bez korišćenja blica. Creative Auto (CA) je poslednji od automatskih modova, kojim se parametri setuju interaktivno, bez zalaženja u detalje, a osim ovih, selektor modova nudi i pet scenskih modova, namenjenih specifičnim žanrovima, uz potpuno automatsko setovanje parametara: Portrait, Landscape, Close-up, Sports i Night Portrait. Poslednji mod je namenjen videu, pa otud i naziv Movie Shooting. Kao što se iz navedenog dâ naslutiti, Canon opet nije uslišio želje da video zapis sistemski implementira, bez izdvajanja u poseban mod selektoru, čime bi bio osiguran direktan pristup iz svih fotografskih modova. Ovako, prelazak u video mod je jednostavno previše iskomplikovan, prolongirajući i trenutak započinjanja snimanja. 

U osnovu selektora modova je smešten ON/OFF prekidač za uključivanje/isključivanje aparata, a pokraj njega se nalazi (na dodir ne baš upadljiv) taster za aktiviranje internog blica (!?). O logici koja prati pozicioniranje ove komande na dotično mesto, mogli bismo razglabati naširoko i nadugačko. Srećom, ostavljena je mogućnost njenog reprogramiranja, pa ju je moguće mapirati da vrši daleko korisniju funkciju ISO komande, što će najveći broj korisnika verovatno i učiniti. Ispred ove komande se nalazi poznati kontrolni točkić, kojim se vrši promena najbitnijih parametara (mahom trajanje ekspozicije i otvor blende) u zavisnosti od trenutno izabranog moda. Skroz napred se nalazi najbitnija komanda – dvostepeni okidač, kojim se vrši merenje/fokusiranje i okidanje. Funkciju prvog kolena okidača je, kao i kod ostalih Canon aparata, moguće reprogramirati prema potrebama.

Sa zadnje strane zatičemo raspored relativno sličan onome na starijem aparatu, uz par dobrih, i par ne tako dobrih rešenja. Dominantnu poziciju zauzima displej, a sve komande su smeštene sa njegove desne strane. Tako je prostor levo od tražila ostao neiskorišćen, a totalna zbrka koja vlada na desnoj strani, uzrokuje i nešto duži period prilagođavanja. U gornjem desnom uglu se nalaze dva tastera. AE-Lock/FE-Lock služi zaključavanju izmerene ekspozicije, odnosno snage blica u E-TTL režimu, a komanda do njega aktivira izmenu AF tačke. Kad smo već kod izmene AF tačaka, teško je poverovati da Canon i dalje istrajava na arhaičnom sistemu selekcije na manjim telima, koji od korisnika zahteva da najpre pritisne ovaj taster, a tek nakon toga prelazi u režim odabira željene tačke pomoću navigacionih tastera, što usporava rad i dovodi do ludila u situacijama kada je potrebno brže odreagovati. U LV režimu i u toku pregleda, pomenute komande služe sa uvećanje/umanjenje prikaza. 

Ostatak komandi je skoro simetrično postavljen u odnosu na četri navigaciona tastera, i od kojih svaki ima udvojenu funkciju, a zajedno obrazuju krug. Taster za promenu blende ili ekspozicije (u zavisnosti od selektovanog moda) nalazi se u blizini tražila i svoju funkciju vrši u kombinaciji sa kontrolnim točkićem. U modu pregleda ovim tasterom se brišu snimci. Nismo previše oduševljeni što komanda za brisanje nije jasnije izdvojena i reljefno obeležena, kao što je bila ranije, i što uopšte deli taster za nekom drugom, a u ovom slučaju čak jednom od najbitnijih komandi! Ispod nje se nalazi taster kojim se aparat prebacuje u režim „živog prikaza“ („live-view“, u daljem tekstu LV), a u video modu se započinje i zaustavlja snimanje. Zameramo što nije jasnije izdvojen, poput onog na 550D/600D, iako raspoloživi prostor to dozvoljava. Još niže se nalazi taster označen slovom „Q“, kojim se aktivira Quick Control Screen – interaktivna kontrola osnovnih parametara rada. Istim tasterom se u režimu pregleda aktivira Direct Print, opcija direktne štampe na kompatibilne uređaje.

Četiri navigaciona tastera služe za kretanje kroz menije i parametre na Quick Control Screen-u, kao i za pregled snimaka. U njihovom središtu je Set taster za potvrdu, koja može biti i reprogramirana tako da vrši neku drugu funkciju po želji korisnika. Lista je ograničena i nudi mogućnost setovanja kvaliteta, kompenzacije ekspozicije,DOF preview, ali i Menu ili Disp funkcije, iako se oba namenska tastera nalaze u neposrednoj blizini. Nelogično. Posebno jer su sa spiska izostavljene neke bitnije funkcije. Skroz dole sa nalaze komande za ulazak u sistem menija i prelazak u režim pregleda snimaka. Malo desno je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, a nešto iznad, bliže položaju palca, nalazi se minijaturni mono zvučnik. 

Svaki od navigacionih tastera, po uzoru na ostala tela ove klase, ima udvojenu funkciju, kojom se poziva po jedno dodatno setovanje. Gornji taster služi za setovanje ISO vrednosti. Moramo da priznamo da je ovo apsolutno poslednje mesto na kojem bismo ga očekivali, ali Canon očigledno misli da će nekome možda biti zabavno da na gornjoj strani aktivira popup blic (?!), dok će za ISO vrednost morati da pretura među deset drugih tastera. Srećom, neko se ipak dosetio da dopusti reprogramiranje tastera za aktiviranje blica i Set komande, pa je totalni ergonomski debakl za dlaku izbegnut. Levim tasterom se aktivira izmena režima okidanja, a ponuđeni su režimi pojedinačnog, rafalnog i odloženog okidanja (2 sekunde; 10 sekundi; i 10 sekundi sa više sukcesivnih snimaka). Tasterom za navigaciju na desno, poziva se funkcija setovanja AF moda, dok se donjim bira balans belog iz liste predefinisanih. 

Fizički, tasteri su bolje izrađeni nego ranije, površina im je veća, oblik stilizovan tako da deluju vizuelno prijemčivije, iako nismo primetili neku naročitu dobit od (čini nam se) isuviše plitkog profila, zbog kojeg će ponekad biti teško napipati ih bez gledanja.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice, tačnije – njegov izostanak sa uobičajenog mesta, na rukohvatu aparata, izazvao je u nama blagu nevericu! Umesto zasebnog poklopca namenjenog isključivo slotu memorijske kartice, Canon 1100D koristi rešenje viđeno na kompaktnim aparatima, gde je memorijska kartica smeštena zajedno sa baterijom, ispod istog poklopca.

Ako izuzmemo utisak da je u pitanju još jedan od produkata štednje, pozitivan efekat ovog poteza je povećana čvrstoća rukohvata, koji na telima ove klase često „krcka“ u rukama, upravo zbog slabijeg kvaliteta poklopca memorijske kartice. Negativan efekat je ipak izraženiji, pa će poklopac biti blokiran dok je aparat na stativu, što je vrlo ozbiljan prospust! 

Memorijski kontroler je kompatibilan sa karticama SD (Secure Digital) standarda, uključujući i sve aktuelne revizije, poput SDHC i SDXC. Podržane su i Eye-Fi kartice, kojima se snimci na kompatibilne uređaje mogu prebaciti bežičnim putem.

Zajednički odeljak Secure Digital memorijske kartice i LP-E10 baterije

Nevelika rezolucija za današnje standarde utiče i na potrebnu brzinu, kao i kapacitet memorijske kartice. Brzinska zahtevnost u foto modu nije velika, ali je svejedno preporučena kartica klase 6 ili brža, zbog zahtevnosti koju diktira video. Rezolucija od 12.2MP proizvodi fajlove srednje veličine, pa će na karticu od 8 GB stati (u proseku): 500 RAW, 1600 JPEG ili 400 RAW+JPEG kombinovano. Video je, naravno, mnogo zahtevniji, pa će isti kapacitet biti dovoljan za oko 22-28 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu, uključujući i zvučni zapis. 

BATERIJA

Canon 1100D donosi i novu Li-Ion bateriju, oznake LP-E10. Baterija ne spada u red „smart“ modela, pa je moguće pratiti samo njen okvirni kapacitet u četiri koraka. Kao što smo iznad objasnili, baterija deli svoj odeljak sa memorijskom karticom, a nalazi se na uobičajenom mestu. Uz novu bateriju dolazi i novi punjač, a njegova oznaka je LC-E10, za verziju koja se uključuje direktno u utičnicu, odnosno LC-E10E, za verziju sa kojom stiže naponski kabl, a koju smo i mi imali na testu:

LC-E10E punjač sa LP-E10 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Kapacitet nove baterije je relativno malih 860mAh, što je za preko 200mAh manje od LP-E5, koju koristi EOS 1000D! Uprkos toj činjenici, novi aparat se može pohvaliti bitno većom autonomijom! Tako će, uz korišćenje mahom optičkog tražila, 1100D uspevati da izgura oko 700 snimaka po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima, što je (i pored manjeg nominalnog kapaciteta) skoro 40% veća efikasnost u odnosu na prethodnika! Impresivno! U slučaju forsiranog korišćenja režima živog prikaza, autonomija značajno opada i dostiže dvestotinak snimaka. Video je, usled intezivnog korišćenja LV-a, dodatno energetski zahtevan, pa će ukupan kapacitet baterije biti dovoljan za otprilike 110 minuta kontinualnog snimanja. 

Smeštanje baterije i memorijske kartice ispod istog poklopca je dovelo do još jednog problema – izostanka baterijskog gripa iz ponude, što na ovako malom aparatu baš i nije nebitna stavka. Da li je ovakav potez opravdan, moglo bi se raspravljati, ali je svakako teško rešiv čak i sa gripovima drugih proizvođača, jer bi njegova montaža onemogućila vađenje memorijske kartice.

KONEKTORI

Na levom boku, ispod gumenog poklopca, nalaze se konektori. Nema ih previše. Odozgo na dole, prvi u nizu je konektor E3 tipa, namenjen daljinskom okidaču (Canon RS-60E3). Ispod njega je USB 2.0 konektor za povezivanje sa računarom. Na taj način je moguće ostvariti daljinsku kontrolu i live-view prikaz na eksternom displeju. Skroz dole je mini-HDMI konektor tipa C, kojim se aparat može priključiti na eksterni displej, najčešće televizor ili monitor, te na njemu pregledati snimci ili ga koristiti kao eksterni displej u LV modu. Ukoliko TV uređaj to podržava, HDMI-CEC standard će omogućiti kontrolu aparata u režimu pregleda, pomoću daljinskog upravljača televizora.

Konektori: E3 za daljinski okidač, USB i mini-HDMI

DISPLEJ

Displej novog aparata se vrlo malo razlikuje od pređašnjeg, a glavna razlika je nešto veća dijagonala. Iskreno, očekivali smo inicijativu Canona u ovoj klasi, inkorporiranjem displeja visoke rezolucije, međutim, izgleda da je i dalje na snazi politika vrlo uzdržanog napretka, pa se proizvođači trude da pruže taman toliko da ne odskaču previše od proseka. 

TFT displej dijagonale 2.7“ (68mm), izrađen je u rezoluciji 230.000 piksela (320 x 240 u tri kolorna kanala). Moramo priznati da nam, u odnosu na displej sa 600D, mnogo više fali odnos stranica 3:2, nego sama rezolucija, pa će zbog toga prikaz, bilo u LV režimu, bilo u režimu pregleda, obuhvatati i naročitu crnu borduru na dnu ekrana, zbog čega iskorišćenost nije potpuna. Svakako bi viša rezolucija donela bolji prikaz, u to nema sumnje – međutim, njeni negativni efekti nisu toliko uočljivi, jer je ukupan kvalitet sasvim pristojan. Reprodukcija boja je odlična, što je nasleđeno sa aparata više klase, a i ugao vidljivosti je više nego dovoljan i obuhvata do 170° u obe ose. 

Pošto 1100D, kao i svi aparati ove klase, ne poseduje zaseban statusni displej, njegovu ulogu preuzima glavni. Za razliku od nekadašnjih aparata, koji su na glavnom displeju prikazivali samo najosnovnije parametre, današnji omogućavaju i njihovu interaktivnu promenu, a na EOS-u 1100D se ta funkcija zove Quick Control Screen i poziva se pritiskom na taster pokraj displeja, označen slovom „Q“. Nakon toga se parametri mogu menjati pomoću navigacionih tastera, direktnim pomeranjem kursora na displeju i potvrdom pomoću Set komande na aparatu. Sam izgled Quick Control Screen-a je moguće menjati izborom od četiri kolorne teme, a kako one izgledaju u paketu sa ponuđenim parametrima, možete videti na ilustraciji niže:

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Raspon parametara kojima se može pristupiti na ovaj način varira u zavisnosti od trenutno aktivnog moda, a najširi izbor se dobija korišćenjem nekog od kreativnih. Pored oznake trenutno aktivnog moda, prvi red odozgo je rezervisan za primarne parametre – trajanje ekspozicije, otvor blende i ISO vrednost. Ostatak prostora je popunjen skalom svetlomera raspona ±3 EV, kao i svim ostalim bitnim funkcijama, kao što su: indikator kompenzacije bljeska blica; kolorni stil; balans bele; indikator WB Bracketing funkcije; Auto Lighting Optimizer, komanda za aktiviranje internog blica; mod autofokusa; režim okidanja; mod merenja svetla; kvalitet snimanja, indikator stanja baterije i broj preostalih snimaka koji je moguće snimiti na karticu.

Naravno, često korišćenje glavnog displeja utiče negativno na autonomiju aparata, pa se prikaz može privremeno isključiti pritiskom na Disp komandu i time uštedeti nešto energije. Takođe, na potrošnju energije utiče i stepen osvetljenja displeja, a moguće je podesiti ga u sedam nivoa.

LIVE VIEW

Režim živog prikaza na DSLR aparatima se u tehničkom smislu može porediti sa onim na koji smo navikli koristeći kompakte, s tim da je ergonomija značajno narušena, najviše usled većih gabarita i mase DSLR-a. To onemogućava rad sa ispruženim rukama, pa se na ovim aparatima režim živog prikaza (poznat još i kao „live view“, u daljem tekstu LV) uglavnom koristi sa stativa, u situacijama koje zahtevaju veću preciznost, a pritom dopuštaju više vremena po snimku.

Režim živog prikaza je teren na kojem je Canon tradicionalno jak. To osim kvalitetnog i tečnog prikaza u 30fps, obuhvata i niz drugih funkcionalnosti, na koje ćemo u nastavku skrenuti pažnju. Prikaz u LV-u obuhvata 100% kadra, što je i očekivano, s obzirom da dolazi direktno sa glavnog senzora. Simulacija ekspozicije (Exposure simulation) je jedna od glavnih prednosti, a odnosi se na vizuelno dočaravanje konačnog snimka, praktično i pre nego što je načinjen. To znači da će aparat, u slučaju promene bilo kojeg od primarnih parametara (dužine ekspozicije, otvora blende ili ISO vrednosti), reagovati odgovarajućim stepenom dosvetljavanja, odnosno potamnjivanja prikaza, tako da prikaz bude što verniji onome što će aparat snimiti, pritisnete li okidač do kraja. Na ovaj način se štedi i vreme, a i zavesica aparata, pošto je rad vrlo precizan, a obuhvata praktično sve što utiče na krajnji rezultat. U simulaciju je uključen i balans bele boje, nezavisno od toga da li je setovan iz liste ponuđenih preseta, ili je ručno izmeren, a isto važi i za kolorne stilove sa pratećim parametrima. Jedini parametar čiji efekat nije simuliran je dubinska oštrina (DOF; Depth-of-field), koja zavisi od trenutnog otvora blende, pa je za njen uticaj potrebno aktivirati DOF-preview komandu. S druge strane, ta komanda nema zasebni taster (podsećamo – izbačen je, iako je postojao na prethodniku), pa može biti dodeljena tasteru na gornjoj strani aparata (inicijalno namenjenom podizanju internog blica). U slučaju potrebe, simulaciju ekspozicije je moguće i isključiti iz menija.

Specifičnost vezana za live-view (mada ne za izvedbu na konkretnom aparatu, nego uopšte) je autofokus. Pošto se ogledalo tada nalazi u gornjem položaju, glavni AF senzor je onemogućen u vršenju funkcije, pa je glavni način fokusiranja potpuno nezavisan i poznat kao „kontrastni fokus“ (Contrast Detection Auto-Focus, u daljem tekstu – CDAF; na aparatu označen kao AF-Live). Izvodi se korišćenjem glavnog senzora, a radi na principu merenja kontrasta, pomeranjem fokusne ravni do postizanja maksimalne oštrine na prelazima, odnosno kontrasta na različito obojenim površinama u kadru. Odlikuje ga visoka preciznost, jer se tokom pomeranja fokusne ravni non-stop uzorkuje stepen kontrasta, te zauzima pozicija na kojoj je on najveći. Negativne osobine nisu nepoznanica, a ističu se kroz slabu brzinu, kao i priličnu kolebljivost u uslovima lošeg osvetljenja. Takođe, CDAF je upotrebljiv mahom za statične scene, pa će svako pomeranje u kadru uglavnom rezultovati „lutanjem“ fokusa, napred/nazad. Za razliku od konkurentskog Nikona, Canon nije čak ni pokušao rešavanje problema kontinualnog fokusa u LV-u, mada ih ne možemo ni kriviti naročito, znajući da i pomenuto rešenje iz suparničke kuće nije na baš zavidnom nivou. Brzina CDAF-a na EOS-u 1100D je primetno iza one koju demonstriraju aktuelni Nikon aparati, za šta i nemamo baš mnogo razumevanja. Sam proces fokusiranja se izvodi u odnosu položaj grafički prikazanog pravougaonika (fokusnog polja), koji je na ekranu moguće pomerati kursorskim tasterima, skoro do samih oboda kadra.

Još jedan mod kontrastnog fokusa je Face Detection, čiji algoritam efikasno prepoznaje do 35 lica u kadru i fokusno polje pozicionira u odnosu na njih. Prioritet imaju lica bliža aparatu, a o upotrebljivosti nećemo trošiti previše reči, osim činjenice da je ova vrsta fokusiranja ipak primerenija upotrebi na kompakt aparatima. U svakom slučaju, za neobavezno fotografisanje, možda i može biti upotrebljivo.

Ukoliko postoji potreba za bržim fokusom, Canon u svim klasama nudi i mogućnost korišćenja klasičnog, faznog fokusa, označenog kao Quick AF. Čini to na vrlo jednostavan način – nakon pritiska okidača na prvo koleno, ogledalo biva privremeno spušteno, fokusni sistem izvrši fokusiranje i istovremeno se vraća u prvobitni položaj, nakon čega je spreman za okidanje. U trenutku pritiska okidača na prvo koleno, na glavnom displeju na trenutak nestaje prikaz (tzv. blackout), srećom vrlo kratko, pa će ukupna brzina u LV režimu biti daleko veća, nego u AF-Live modu, iako ne treba zaboraviti da je ovo i bitno bučniji način rada. Kada je ovaj mod fokusa aktivan u LV-u, na displeju su prikazane i AF tačke, baš kao i u tražilu, a selekcija se vrši na identičan način.

Posebna poslastica u LV režimu je manuelni fokus. Nevažno da li je u pitanju želja za većom preciznošću ili nedostatak AF na nekom manuelnom objektivu, manuelni fokus u LV režimu je prava pesma. Ogroman značaj dobija u eri videa, a kvalitetan displej, iako nevelike rezolucije, omogućava uzornu preciznost čak i bez dodatnog uvećanja. U slučaju rada sa stativa, uvećanje od 5 i 10x će uoštravanje učiniti izuzetno preciznim, a fokusnu ravan je i tada moguće pomerati u kadru. Kako uvećanje utiče na prikaz, možete videti na snimku:

Nikonu D3100 smo u testu svojevremeno zamerili na kvalitetu digitalnog uvećanja u LV režimu, koje ispoljava najblaže rečeno odvratnu pikselizaciju i praktično neupotrebljiv manuelni fokus. Kao i 1000D i Canon 1100D je dokazao da pikselizacija ne dolazi od niske rezolucije displeja. Na raspolaganju su i druga pomagala, poput pomoćne mreže za kadriranje. Ona postoji u varijanti standardnih „trećina“ (3x3), kao i 6x4 polja, a posebno će je ceniti ljubitelji pejzažne i fotografije arhitekture. Takođe, Canon u svim klasama nudi i live-histogram, što može biti od ogromne koristi u radu, pogotovo u video modu:

Kako smo pomenuli i u odeljku koji se bavi konektorima na aparatu, funkcionalnost LV prikaza nije ograničena samo aparatom, već se može proširiti i na eksterni displej. Na taj način se može koristiti u višoj rezoluciji, a u slučaju povezivanja sa računarom, moguća je i potpuna kontrola aparata, posredstvom priložene aplikacije – Canon EOS Utility.

VIDEO

Nakon časti koju je Nikon zaslužio prvi implementiravši video u neki DSLR (D90), Canon je preuzeo primat u ovom segmentu, držeći vrlo visoku poziciju, pre svega kvalitetom videa, ali i fleksibilnošću kontrola. Posebno interesovanje je svojevremeno izazvao EOS 550D, ponudivši video u rangu onoga na mnogo skupljim aparatima, i to bez ikakvih nedostataka, uključujući čak i prisustvo konektora za eksterni mikrofon. Upravo iz tih razloga, video segment Canona 1100D dočekali smo kao hladan tuš...

Proporcije video zapisa su standardnog odnosa 16:9, a ponuđena je samo jedna rezolucija – 720p (1280 x 720) u 25, odnosno 30fps (precizno – 29.97, po važećim video standardima).

Zapis se enkoduje simultano u MPEG-4 (H.264) formatu, varijabilnim bitrate-om, zajedno sa nekomprimovanim mono PCM zvukom u 16-bita i 44KHz i pakuje u MOV kontejner. Kao i na ostalim aparatima, video je ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. U sprezi sa kvalitetom kompresije koju izvodi enkoder, to omogućava snimanje do 12 minuta u maksimalnoj rezoluciji, odnosno do 30 u najnižoj. Varijacije su moguće u zavisnosti od uslova snimanja, pretežno svetla. U uslovima kada je osvetljenje loše, aparat će forsirati upotrebu viših ISO vrednosti, a time će i količina šuma uticati na veći izlazni fajl.

Kontrola snimanja... ne postoji. Najkraće moguće rečeno – snimanje je tek malo fleksibilnije od onoga koje je na raspolaganju na jeftinim kompakt aparatima (da ne kažemo - mobilnim telefonima). ISO vrednost aparat samostalno setuje u punom rasponu od 100 do 6400, a brzinu zavesice i otvor blende će takođe postaviti aparat, korišećenjem Program AE moda (ekvivalent istoimenom modu na selektoru). Jedina vrsta kontrole koju korisnik ima je kompenzacija ekspozicije u rasponu ±3 EV i mogućnost zaključavanja iste (AE-Lock). Teško je išta dodati na ovu činjenicu, osim izraza blage zaprepašćenosti nakon što smo to utvrdili preturanjem po opcijama aparata, a nakon toga i uputstva. Na ovaj način je 1100D propisno unakažen, a video će (možda) poslužiti samo za sporadične snimke na putovanjima, kada vlasnik ne nosi (ili ne poseduje) kameru.

Iz svih tih razloga izlišno je govoriti o kvalitetu snimanja zvuka. Kao što je u uvodu već rečeno, zvuk se snima jednokanalno (mono), 16-bitno, u 44HKz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono-mikrofonu, čiji je ulazni signal poveren automatskoj, kontinualnoj kalibraciji ulaza (tzv. Auto Gain Control), pa će aparat sam odlučivati kada je i koliko potrebno pojačati ulazni nivo. Kako konektor za eksterni mikrofon ne postoji, interni će uglavnom hvatati i sve parazitne zvuke, poput zvuka fokusnog sistema (u slučaju da posegnete za uslugama CDAF-a, što toplo preporučujemo za izbegavanje), stabilizacije objektiva i sličnog.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma, zbog procesorske zahtevnosti, nije podržano u toku snimanja video zapisa, pa je u slučaju takvih potreba moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera na računaru. Moramo priznati da ova opcija nikad nije bila prikladnija, nego što je na videu ovakve upotrebljivosti.

BLIC

Interni blic Canona 1100D spada u još jedan od „detalja“ koji su blago unazađeni u odnosu na ono što je nudio 1000D. Tako je njegov vodeći broj (Guide Number; GN) sa prethodnih 13 smanjen na svega 9.2 na ISO100 (GN 13 tek na ISO 200), iako bi po logici stvari upravo na jeftinijem aparatu interni blic trebao biti snažniji, jer je i procenat vlasnika koji se u ovoj klasi odlučuju za eksterni blic – srazmerno manji. Ugao koji bljesak pokriva je 17mm, a vreme punjenja je prosečno dve sekunde. Može biti korišćen u E-TTL II režimu, kada je snaga određena automatski, korišćenjem informacija sa svetlomera, a moguća je i kompenzacija u rasponu od ±2 EV, u koracima od 1/3 ili 1/2 blende. E-TTL II režim podržava Evaluative i Average mod merenja snage bljeska.

Podržan je i manuelni mod, kada se jačina bljeska setuje potpuno ručno, u rasponu od maksimalnih 1/1, do minimalnih 1/128. Tada blic ne emituje predbljesak (preflash), tako da je moguće aktivirati starije eksterne bliceve sa sopstvenom foto-ćelijom i na taj način postići bežičnu kontrolu i kreativniju upotrebu svetla, a bez dodatne opreme. Istina, samo u uz ručno setovanje inteziteta bljeska, što zahteva više iskustva.

U situacijama sa malo svetla, blic može biti korišćen umesto nedostajuće AF-Assist lampe, serijom kratkih bljesaka, kojima dosvetljava scenu i olakšava fokusiranje nezavisno od izabrane AF tačke.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, a ova informacija je možda čak i nabitnija na 1100D, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne komande za podešavanje stepena kompenzacije na samom telu.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću, sa blicevima koji podržavaju ovaj režim.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

KIT OBJEKTIVI

Uobičajeno je da aparati klase tzv. „potrošačkih“ budu ponuđeni sa jednim ili više objektiva u tzv. „kitu“, što omogućava nabavku po bitno povoljnijoj ceni od one za koju se sam objektiv može posebno nabaviti. U sklopu promocije EOS-a 1100D i 600D, stigla su i dva nova objektiva. Jeftiniji je zamena za stari kit bez stabilizacije, a nosi oznaku EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 III, dok je onaj skuplji zamena sa kit koji je promovisan načelno sa EOS-om 450D, a nosi oznaku EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II. Upoznaćemo se sa tehničkim detaljima samo naprednije verzije sa implementiranim sistemom optičke stabilizacije (IS), pošto je to praktično jedina razlika među njima.

Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II

Kada se porede optičke i fizičke karakteristike, novi objektiv je zapravo tek minimalno došminkana verzija starog. Ni uz sav napor nismo uspeli da pronađemo praktično ni jedan detalj u listi specifikacija, koji bi opravdao sufiks „II“ u nazivu objektiva. S toga, ponovićemo gradivo, i pobrojati najbitnije tehničke karakteristike novog, stabilisanog kratkog objektiva, nadajući se prijatnom iznenađenju u praktičnom delu testa.

U pitanju je „standardni zum“ raspona 18 do 55mm, odnosno ekvivalentnih 29-88mm na 35mm (full-frame) senzoru, dobijenih množenjem raspona sa 1.6x krop faktorom. EF-S oznaka i bela tačka kraj bajoneta ukazuju na to da je objektiv namenjen isključivo krop telima sa APS-C formatom senzora. Ugao koji ovaj raspon zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 27.8° na najdužih 55mm.

Dimenzije od 70 x 68.5mm i masa od 200 grama čine ovaj objektiv jednim od kompaktnijih. Zum prsten je napravljen od gume, odgovarajućih je dimenzija i pristojno finog hoda. Rekli bismo – nešto boljeg nego na prethodnoj verziji. To znači da ne trebate očekivati čuda, ali ni probleme prilikom rada. Konstrukcija zum mehanizma je takva da je objektiv fizički najkraći na približno 24mm (označeno tačkom), dok maksimalnu dužinu postiže na graničnim vrednostima od 18, odnosno 55mm. Kako fokus nije internog tipa, prednji element prečnika ø58mm rotira zajedno sa plastičnim fokusnim prstenom ne baš kvalitetne izvedbe i diskutabilne upotrebljivosti (s obzirom na poziciju na telu objektiva i hod od svega 90°), što korišćenje polarizacionih (CPL) filtera čini nešto otežanim. Autofokus je opet pogonjen pomalo bučnim DC mikromotorom i ne obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokus, pa je prekidač neophodno prebaciti na MF u slučaju da poželite da izoštravate ručno. Takođe, ni skala distance nije na raspolaganju. Minimalna fokusna distanca od 25cm (meri se od ravni senzora) obezbeđuje prilično veliki faktor uvećanja od čak 0.34x (najveći u konkurenciji ostalih kit objektiva), odnosno 1:2.9, što će ljubitelji close-up (kvazi-makro) fotografije umeti da iskoriste. Brzina AF-a je osrednja, a kada je tačnost u pitanju - možete očekivati sasvim solidan procenat fokusiranih snimaka.

Optičku konstrukciju čini 11 elemenata raspoređenih u 9 grupa, uključujući i asferični (tirkizno označen na ilustraciji), kao i fluktuirajući (označen crveno), koji je namenjen optičkoj stabilizaciji. Novinu u odnosu na stari model predstavlja novi premaz bombastičnog naziva Super Spectra Coating, namenjen suzbijanju refleksija od površine senzora i ostalih optičkih elemenata. Na sledećoj ilustraciji se može videti šematski prikaz optičke konstrukcije:

Optička konstrukcija kit objektiva Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II*

„Klizna blenda“ je uobičajena za ovu klasu objektiva, a kreće se od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/38, a sama dijafragma je realizovana u vidu 6 zaobljenih listića, što pozitivno utiče na kvalitet bokeha (zamućene površine van fokusne ravni).

Pored konstrukcijskih rešenja, novi objektiv je od starog preuzeo i optičku stabilizaciju četvrte generazije („IS“ oznaka u nazivu, od “Image Stabilizer“), deklarisanu na četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu (preporučena dužina ekspozicije je 1/žižna daljina objektiva, što u slučaju krop tela treba pomnožiti sa 1.6). U praksi, testovi pokazuju da proizvođačka specifikacija nije preuveličana, mada prednost stabilizacije ne treba uzeti bezuslovno, budući da ona nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. U slučaju potrebe za snimanjem bez pomoći optičke stabilizacije (što se preporučuje prilikom rada sa stativa), istu je moguće isključiti odgovarajućim prekidačem na telu objektiva.

Originalna namenska zonerica, oznake EW-60C, dostupna je odvojeno, kao i odgovarajuća torbica LP814.

SOFTVER

Softverski deo Canon DSLR-ova je organizovan tako da je snalaženje vrlo jednostavno, a razlike među modelima se mahom svode na broj ponuđenih opcija. Sistem menija je organizovan po stranicama, dok su same stranice sortirane u grupe. Opcije EOS-a 1100D su raspoređene na devet stranica, u tri grupe – Shooting, Playback i Setup, pri čemu je Shooting grupa drugačija u video modu. Njihov izgled možete videti na sledećim ilustracijama:

  
Pregled osnovnih stranica menija: grupe „Shooting“, „Playback“ i „Setup“

REZOLUCIJA SNIMANJA

Za razliku od Canon aparata više kategorije, definisanje kvaliteta snimka na 1100D je moguće samo za JPEG format, dok je RAW dostupan samo u maksimalnom kvalitetu. RAW+JPEG kombinovanje je takođe moguće samo u maksimalnom kvalitetu (JPEG u punoj rezoluciji i u najvišem kvalitetu). Kada je JPEG u pitanju, on se može snimati u pet rezolucija. Dva nivoa kvaliteta su na raspolaganju za najveću od 12.2 MP (Large; 4272 x 2848), srednju od 6.3 MP (Medium; 3088 x 2056) i malu od 3.4 MP (Small 1; 2256 x 1504). Postoje još dve niže rezolucije, S2 (Small 2; 1920 x 1080) i S3 (Small 3; 720 x 480), samo u jednom nivou kvaliteta. Kako korišćenje najnižih rezolucija nema uticaj na brzinu rafala, nejasna je namena ove dve najmanje, a pogotovo što ih nije moguće kombinovati sa RAW-om, gde bi mogli služiti kao brz preview.

KOREKCIJA VINJETIRANJA

„Vinjetiranje“, tj. pad periferne osvetljenosti kadra, čest je problem prosečnog objektiva, izražen različito od modela do modela. Iako je u post-procesu vrlo jednostavno ublažiti ovu pojavu, opcija automatske korekcije može biti vrlo zgodna kada se koristi JPEG format, a Canon ju je u svojim aparatima implementirao pod nazivom„Peripheral Illumination Correction“. Sistem rada je vrlo jednostavan i podrazumeva mogućnost uklanjanja vinjeta po želji, parametrima koje aparat očitava iz interne baze aparata. Inicijalno su uneseni parametri za 25 objektiva, a lista može sadržati ukupno njih 40, koje je potrebno importovati pomoću priložene EOS Utility aplikacije:

Selekcija objektiva za internu bazu korekcije vinjetiranja*

AUTO LIGHTING OPTIMIZER

Opcija za optimizaciju balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije, tako da se prosvetljavanje tamnijih partija fotografije obavlja bez narušavanja detalja u svetlijem delu spektra, prisutna je i na Canonu 1100D. Nivoa ima tri, a primenjuje se na snimke u JPEG formatu. Ukoliko snimate u RAW-u, naknadna primena ove opcije je moguća korišćenjem priložene Canon Digital Photo Professional aplikacije. Učinak Auto Lighting Optimizer-a smo analizirali i na primeru ranijih aparata, a zapažanja ćemo ponoviti još jednom:

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, low, standard i strong intezitet

Kao što se iz priloženog može videti, uticaj algoritma je mahom okrenut delovima snimka koji su u senci. Oni bivaju prosvetljeni i tako se, sa znatno manjom potrebom za naknadnom obradom, mogu dobiti rezultati koji već iz aparata pružaju dojam šireg dinamičkog raspona, uprkos činjenici da je originalni snimak rađen u vrlo nepovoljnim uslovima (jak kontrast sa Evaluative modom merenja svetla). Na ovaj način se mogu izbeći i poznate situacije sa „pregorelim“ (preeksponiranim) nebom, kada je merenje vršeno sa težištem na tamnijem delu kadra, tako što se merenje obavlja na bolje osvetljenim partijama, a tonalitet celog snimka ostaje u balansu.

Nakon dužeg perioda korišćenja na raznim Canon aparatima, u različitim uslovima i sa širim dijapazonom parametara, moramo skrenuti pažnju da ovu funkciju nije zgodno koristiti non-stop, jer se primenjuje korišćenjem konstantnih vrednosti. To u određenim situacijama može uzrokovati pojavu prejakog prosvetljavanja i potenciranja svetlije-sivih tonova umesto gotovo crnih, čak i tamo gde za tim nema potrebe. Rezultat mogu biti fotografije narušenog kontrasta i upitnog kolorita. Dobro osunčane scene, bez prejakih površina u senci, spadaju upravo u takve scene, neadekvatne za upotrebu ALO efekta. S druge strane, postoje i situacije koje prosto vape za jačim stepenom prosvetljavanja, pa se dešava da čak ni maksimalna vrednost (strong) ne obezbeđuje dovoljno jak intezitet zahvata.

ALO je sasvim korisna funkcija, ali uz umereno, precizno ciljano korišćenje. Ukoliko njene usluge koristite prečesto i u neadekvatnim uslovima, velika je verovatnoća da od „zicer“ situacija dobijete tek prosečne fotografije, gledano u strogo tehničkom smislu. Kao i do sada, opcija Auto Lighting Optimizer se ne može koristiti u kombinaciji saHighlight Tone Priority, budući da su im funkcije u nekoj vrsti kolizije.

CUSTOM FUNCTIONS

Već smo naviknuti da najširi dijapazon specifičnih opcija, mahom namenjenih prilagođavanju aparata korisniku, Canon smešta u tzv. Custom Functions odeljak. I Canon 1100D ima četiri C.Fn sekcije, s tim da one (kao i na drugim manjim Canon aparatima) nisu u zasebnoj grupi, već su sadržane u okviru Custom Functions opcije u Setupodeljku. Ovih funkcija ima 10:

   
Četiri sekcije Custom Functions (C.Fn) odeljka

FEATURE GUIDE

Canon 1100D u aparate ovog proizvođača uvodi pomagalo koje je kod nekih drugih proizvođača (Nikon npr.) odavno prisutno. Radi se o funkciji koja će, u toku navigacije po osnovnim parametrima u LV režimu ili Quick Control Screen-u, simultano pružati kratak opis svake pojedinačne opcije, parametra i njihovog značenja, kao i uticaja na krajnji rezultat. Iako sama funkcija nesumnjivo jeste korisna ciljnoj grupi kojoj je namenjena, moramo reći da je recept koji Nikon primenjuje već godinama, mnogo svrsishodniji, pošto omogućava selektivnu primenu i praktično za svaku opciju kojom aparat raspolaže. No dobro, ukoliko je ovo uvertira za bolji sistem pomoći na jeftinijim aparatima u nekoj budućnosti, Feature Guide pozdravljamo kao pozitivan korak ka tom cilju.

BRZINA

Digic IV procesor EOS-a 1100D možda jeste eksploatisan već godinama, ali je njegova snaga dovoljna i za mnogo ozbiljnije aparate, pa se u kontekstu priče o brzini, on sigurno ne može uzeti kao ograničavajući faktor.

Canon 1100D je aparat koji je po mnogim aspektima vrlo uzdržano unapređen (kako smo videli, po nekim kriterijuma je i unazađen), a slično bismo mogli reći i za brzinu. Rafal od 3fps važi isključivo za JPEG format, i tada bafer praktično nema nikakvog uticaja, jer je okidanje ovom brzinom praktično neograničeno. Totalna suprotnost je korišćenje RAW formata. Bez obzira što je, kao što smo već pomenuli, procesor sposoban i za mnogo više, Canon je brzinu rafala u RAW formatu ograničio na svega 2fps, što jeste nekakav napredak (mada je pitanje – koliko merljiv?) u odnosu na prethodnika i njegovih 1.5fps, ali je i dalje previše sporo za sve iole zahtevnije situacije. Tačno je i da 1100D nije aparat kojim će vlasnik krenuti u lov na ptice, avione ili sportske događaje, ali to ne može opravdati ovako slab rafal, jer je kao DSLR, ovaj aparat ipak morao biti jasnije distanciran od klase kompakt aparata. Bafer je dovoljan da izdrži niz od 5 snimaka bez pada brzine (kao da ona može niže, prim.aut), a ukoliko je aktivan RAW+JPEG upis, bafer uspeva da održi „brzinu“ od svega jednog frejma u sekundi! Skandalozno!

Ako rafal za vas ne predstavlja previše bitnu osobinu, 1100D vas svakako neće razočarati agilnošću i brzinom rada uopšte. Spreman je za rad praktično trenutno nakon prebacivanja prekidača i ON položaj, a sve funkcioniše izuzetno brzo, bez obzira da li se radi o promeni parametara, fokusiranju ili pregledu snimaka. Da li je to dovoljno – ostavićemo vama na procenu, jer je u pitanju stvar pre svega individualnih potreba.