Canon EOS 1100D Test

3. ISO TEST, RAW

Sledeći test u nizu pripada ISO performansama, poslednjih godina gotovo najbitnijem aspektu poređenja aparata. Suštinski, visoke ISO vrednosti za neke fotografe i nisu od posebnog značaja. Međutim, ako pođemo od realne pretpostavke da je visok nivo detalja već odavno dostignut i da je generacijski napredak relativno skroman, ostaju još samo dva segmenta u kojima fotografska javnost očekuje jasniji pomak. Jedan je dinamički raspon senzora, i dalje u senci onoga što je nekada postizao (i još uvek postiže) analogni film, a drugi je povećana osetljivost senzora, koja direktno utiče na upotrebljivost aparata u lošijim svetlosnim uslovima. Naravno, izlišno je pominjati da je naspram filma digitalni senzor u nemerljivoj prednosti, pošto se promena osetljivosti inicira praktično trenutno.

Upotrebljivost aparata na određenoj ISO vrednosti je najčešće pitanje kompromisa, tj. balansa između količine šuma i količine zabeleženih detalja. Granica do koje je moguće podizati je, a bez vidljivog prisustva šuma, donekle je povećana, a pravi pomak je ostvaren u high-ISO domenu, gde današnji aparati obezbeđuju čak i upotrebljivih ISO 6400. Razvoj ide u pravcu koji bi nam jednog dana možda mogao obezbediti još čistijih ISO 6400 i praktično bešumnih 3200. Da publike za to ima, ne treba sumnjati. Najzad, malo je nas koji nismo doživeli da se u nekom trenutku nađemo zatečeni prizorom, koji svetlomer oceni predugom ekspozicijom. U slučaju da u tom trenutku nemamo stativ, sve što je moguće je vraćanje aparata u torbu ili – podizanje ISO vrednosti.

RAW format je po definiciji neobrađen materijal, pa je šum upravo na njemu najočigledniji. Balans se postiže daleko većom marginom koju RAW dozvoljava u obradi, pa će uklanjanje šuma, a pogotovo sa današnjim alatkama, biti daleko lakše u RAW, nego u JPEG formatu. Pogledaćemo kako se Canon 1100D kotira u odnosu na druga dva aparata. Studijska scena, treći put, 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (s leva na desno – 1100D, 1000D i D3100):

Moramo priznati da skoro nismo videli „mrtvu trku“ poput ove! Gotovo da se ni jedan aparat ne ističe, a čak im je i karakter šuma vrlo sličan. Hendikep najstarijeg među njima (1000D) nam ne omogućava da vidimo kako bi se nosio i na višim ISO vrednostima, ali možemo reći da na svom maksimumu – ISO 1600, ne pokazuje ni mrvicu posustajanja u odnosu na ostala dva. Iznenađenju nema mesta, jer je njegov senzor dobro poznat iz EOS-a 40D, koji je svojevremeno važio za nekrunisanog kralja APS-C segmenta po kvalitetu izlaza. Ni poređenje sa konkurentskim D3100 ne pokazuje neke naročite razlike. Nikonov aparat se može pohvaliti mrvicom ili dve manjom količinom kolornog šuma, uz nešto bolju očuvanost detalja na ISO6400, ali je to uglavnom sve. U krajnjoj liniji, Nikon odnosi blagu pobedu, budući da nudi i višu rezoluciju, a bez ikakvih nusefekata. Generalno gledano, aparati nisu podbacili. Kvalitet RAW-a je toliki, da se snimci urađeni na ISO3200 mogu koristiti bez ikakvog posebnog procesiranje (uz tek minimalno uklanjanje kolornog šuma), dok je i ISO 6400 sasvim upotrebljiv kada se redukcija šuma primeni umereno, sa obraćanjem pažnje na očuvanje detalja i konturne oštrine. Canon 1100D ne poseduje softverski dobijene ISO vrednosti, pa zbog toga (barem za sada) ostajemo uskraćeni za informaciju oko dinamičkog raspona.

Prisustvo šuma zavisi i od scene, tj. njene prirode. Što je ona slabije osvetljena, to je prisustvo šuma uočljivije. Problematične mogu biti i kontrastne scene, koje provociraju dinamiku senzora do krajnjih granica, a jednu takvu smo i ranije eksploatisali. Iskoristićemo je i ovaj put, ponovo sučeljavajući isti trio:

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (levo 1100D, u sredini 1000D i desno D3100): 

Možda će delovati čudno, ali na najnižim vrednostima, do ISO 400, EOS 1000D deluje najbedljivije, potenciranjem jakog kontrasta i odlične definicije kontura. To naravno ne znači da ostala dva aparata pokazuju neke slabosti u toj oblasti, već naprosto – senzor u 1000D deluje „čistije“, iako je to možda samo privid. Kako se pomeramo sve više i više na ISO skali, interesantno je da su se uloge u poređenju 1100D<>D3100 malo promenile, pa sada blagu prednost dajemo Canonovom aparatu.. Analizirajući isečke iz ovog testa, ponovo žalimo što 1000D ne raspolaže vrednostima većim od 1600, jer bi bilo vrlo zanimljivo kako bi se nosio sa tri godine novijim aparatima.

Zaključci koji se nameću nisu ništa drugačiji od onih u prethodnoj iteraciji ISO testa (studijskoj) – upotrebljivost je neupitna do ISO 3200, a tek ISO6400 traži malo veću pažnju u toku procesiranja, kako bi bio očuvan balans detalja i oštrine, a uz minimalno prisustvo šuma. Tamnije partije (prirodno) ispoljavaju nešto izraženiji kolorni šum, ali je srećna okolnost što se on vrlo lako čisti, i to čak bez potrebe za specijalizovanim alatima. 95% potreba će pokriti Adobe Camera RAW, svojim odličnim algoritmom za uklanjanje šuma.

Naravno, pošto studijski i kontrolisani vanjski snimci ne mogu biti jedina referenca u pogledu determinacije kvaliteta senzora, pogledaćemo kako se Canon EOS 1100D nosi sa šumom u onim svakodnevnim, realnim situacijama, gde najčešće nije moguće birati uslove. Svaki od primera je provučen kod verziju 6.4 Adobe Camera RAW konvertera, šum je očišćen po potrebi, a snimke smo izvezli u nekoliko različitih rezolucija, kao ilustraciju dometa senzora:

Canon EF 70-200mm f/2.8L USM @200mm f/2.8, ISO 6400, (ACR NR): 12MP, 6MP, 2MP

Canon EF 135mm f/2L USM + Canon TC 1.4x II @189mm f/3.2, ISO 3200, (ACR NR): 12MP, 6MP, 2MP

Tokina AT-X 11-16mm f/2.8 Pro DX @13mm f/5.6, ISO 6400, (ACR NR): 12MP, 6MP, 2MP