Nikon D3400, Test

 
DINAMIČKI RASPON

Pored detalja i ISO performansi, dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora. Dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od „kompakt“ aparata, DSLR i MILC modele, zbog njihovih senzora veće površine, odlikuje veoma širok dinamički raspon (u daljem tekstu – DR), koji omogućava da se informacije iz RAW snimka izvuku u naknadnoj obradi. Na taj način je u post-procesu moguće korigovati sopstvene greške ili nadomestiti loše uslove naknadnim ispravkama. Neke od takvih situacija bi bile i izrazito kontrastne scene (poput pejzaža), gde jedan deo snimka biva eksponiran pravilno, dok nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“). Isto tako, situacija može biti i obratna, tako da glavni motiv ostane u senci, a nebo bude korektno eksponirano. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnijih i najsvetlijih informacija koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, koje može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Naravno, dok god je u igri RAW format.

Test dinamičkog raspona izvodimo koristeći sada već ustaljenu metodologiju, a istu praksu ćemo ponoviti i sa D3400. Iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK (ZIP; 72 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Nikon D3400 se, na naše iznenađenje, u ovom testu pokazao sasvim pristojnim i štaviše – boljim od svog prethodnika. Očigledno da rad na senzoru nije bio uperen u smeru boljih ISO performansi, ali jeste u pogledu dinamičkog raspona, kojeg (budimo iskreni) ni prethodniku nije nedostajalo. Ovo je prijatno iznenađenje i podsticaj da detaljnije obratimo pažnju na pitanje dinamičkog raspona. Za razliku od agresivne primese zelene nijanse na tamnijim partijama snimaka sa D3300, kod D3400 je veoma efikasno eliminisana. Naravno, to ne znači da se kasnije ipak neće pojaviti, ali bolje kasnije, nego ranije, u to smo sigurni. Očuvanost snimka u celini je na prilično visokom nivou, uprkos prisustvu šuma.

Za razliku od podeksponirnih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bilo kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako se senzor u Nikonu D3400 snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Čak je i ovde popravljen rezultat i to u meri koja prevazilazi ono na šta smo navikli među susednim generacijama aparata! Napredak je vidljiv i slobodno se može reći čak i izvanredan, imajući u vidu ono što nam je svojevremeno demonstrirao Nikon D3300. Da napredak nije samo u odnosu na prethodnika, uverili smo se nakon poređenja sa istovetnim snimcima dobijenim konkurentskim Canonom EOS 1300D. Zaostatak koji dotični aparat beleži, faktički je jednak onome kojim se može pohvaliti D3300, što znači da je sa senzorom implementiranim u D3400 odrađen odličan posao na polju dinamičkog raspona.

Ovakav zaključak nas je naveo na ideju da uradimo i provizornu analizu celog niza snimaka.

Na snimcima podeksponiranim za -1 i -2EV, Nikon D3300 ispoljava nešto veću količinu kolornog šuma, dok se kod 1300D primećuje već osetni zaostatak. To i ne čudi preterano, s obzirom da je Canon senzor star već gotovo 8 godina. Na -3 i -4 EV taj trend se nastavlja, s tim da se Nikon D3300 izdvaja veoma agresivnim zelenim tonom u području tamnijih partija, dok čak i Canon 1300D zadržava pristojan tonalitet, uz nešto agresivniji kolorni šum. Nikon D3400 drži jasno odstojanje i tamne partije gotovo u potpunosti lišene bilo kakvog šuma!

A onda, na -5EV – iznenađenje! Canon preuzima primat u pogledu očuvanja tamnijih partija, uprkos već prilično velikoj količini šuma. Nikon D3400 ga jedva ima, ali je histogram potpuno jasan – veći deo tamnijih nijansi se utopio u pozadinu i time potpuno nestao. Slično se desilo i sa tamnijim nijansama snimaka sa D3300, s tim da njegov problem postaju i tzv. Hot pikseli.

Na -6EV, nijanse se na Canonovom snimku još uvek naziru, dok se to baš ne bi moglo reći za druga dva aparata. Agresivna magentna nijansa koja dominira snimkom sa EOS-a 1300D, definitivno stavlja tačku na pitanje upotrebljivosti, ali je zarad komparacije dobro imati na umu kakva je kriva očitavanja signala i koliko se može ići u minus do totalnog „pucanja“ fajla. Interesantno, taj nivo se na zastarelom Canon senzoru dostiže nešto kasnije nego na modenrim Nikon/Sony senzorima, ali se takođe mora naglasiti da to nipošto ne znači da je DR Canonovog senzora širi. Najzad, teoretski okvir koji je osnova ovog testa, ipak ne ilustruje sasvim verno situaciju koja podrazumeva tek 2-4 EV posvetljavanja, a u tim uslovima Nikoni, a pogotovo D3400 lako odnose prevagu.

Snimke dobijene sa -7 i -8 nema potrebe ni komentarisati. Sva tri aparata su zabeležila tek osnovnu formu scene, dok je sadržaj u nekom drugom, trećem planu. Canon je i dalje nešto bolji, ako se baš insistira na komparaciji, ali je Pirova pobeda i ovaj put odnela slavu, jer je na posletku – neprimenjiv snimak samo to – neprimenjiv.

Situacija sa preeksponiranjem je nešto drugačija. Jedna blenda preeksponiranosti se ni po čemu ne može razlikovati u odnosu na referentnu vrednost, dok 2 EV donosi minorne, ali ipak prisutne partije koje su nepovratno izgubljene u najsvetlijem delu spektra. U ovom momentu, D3400 drži prednost sa jasnim odstojanjem u odnosu na druga dva, dok se D3300 ipak drži vidno bolje od Canon-ovog EOS-a 1300D. Na žalost, već na +3 EV preeksponiran snimak lako potire skoro svu prednost koju je D3400 u međuvremenu nakupio, iako je ona i dalje merljiva u odnosu na druga dva. +4EV smo već pominjali ranije – D3400 jeste u jasnoj prednosti, ali je to i dalje parcijalno izgubljen snimak, pa bi neka eventualna upotrebljivost dinamike u svetlijim partijama, morala da bude predmet specifičnih uslova.

Još jedan zanimljiv test dinamičkog raspona može biti i simulacija nedostajućih ISO vrednosti (tzv. „push“). Da podsetimo, radi se o zahvatu kojim se podeksponirani snimak „izvlači“ do potrebne tačke, te na taj način simulira viša ISO vrednost, što je često korišćeno rešenje za situacije sa malo svetla. Kada se praktikuje ovaj proces, mudrije je izabrati najvišu vrednost baznog raspona, što bi u slučaju Nikona D3400 bio i teoretski maksimum – ISO 25600. Prvi primer „natezanja“ RAW-a pokazati na primeru podeksponiranja snimka urađenog na ISO 25600 za jednu blendu, te na taj način simulirajući ISO 51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 1 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Ne bismo mogli reći da je ovo upotrebljivo za svaki dan, ali je za jedan APS-C senzor odlično! Softverski postignutih ISO 51200 će retko kada neko koristiti u praksi, ali nije loše znati koji su limiti senzora. Opšti tonalitet scene je solidno očuvan, s obzirom na način kojim je dobijen. Kolorni balans nije baš najidealniji, ali u nedostatku opcija, ova tehnika bi mogla doneti neku fotografiju više.

Pogledajmo kakva je situacija kada se snimak na ISO 25600 podeksponira za dve blende i na taj način simulira ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 2 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Iskreno govoreći, ovde teško da bi pomogao i najveći merljivi optimizam. Sada je već više od 50% snimka gotovo progutano nepodnošljivom količinom šuma svih frekvencija, oko čijeg uklanjanja nijedan softverski trik više ne pomaže. Uništen je najveći procenat kolornih informacija, pa je o očuvanju detalja izlišno govoriti. Nije prvi put da ovo kažemo, ali – ovo je za APS-C senzore i dalje prevelik zalogaj. Bez ikakvih dilema.