Nikon D3400, Test

 
TELO

U dizajnerskom smislu, telo Nikona D3400 prati ranije ustaljeni trend koji nam je poznat kod ovog proizvođača. Karakteristične konture i raspored komandi, već su postale prepoznatljive u ovoj klasi Nikon DSLR-ova, pa ne čudi što i najnoviji izdanak klase „ulaznih“ modela deli ista rešenja. Klasična plastična oplata, poslednjih par godina je ustupila mesto sofisticiranijoj monokok strukturi čija je osnova sačinjena od kompozitnih materijala, pretežno karbon-fibera, iza koje se krije tek sporadična upotreba lake legure, uglavnom aluminijuma. I Nikon D3400 je konstruisan na upravo ovakav način, a glavni razlozi se ogledaju u boljem kvalitetu i manjoj konačnoj masi, pre nego uštedi u materijalu. Naročito jer kompozitni materijali spadaju u sve, samo ne u vid uštede.

Kompozitna osnova sigurno donosi bitno veću otpornost aparata na eventualne padove, pa iako niko ne planira da ispusti aparat na tvrdu površinu, činjenica je da se to dešava, te i ova promena nije samo kozmetičke prirode. Svakako je dobro znati da ova klasa aparata nije namenjena ekstremnim uslovima, pa je tako treba i tretirati. Prosečan vek zavesice je procenjen na oko 100.000 okidanja, što se uklapa u prosek klase. Nikon F bajonet je fizički kompatibilan sa većinom objektiva koje je Nikon do danas proizveo, dok je potpuna funkcionalnost rezervisana za modele novijeg datuma (AF-S i AF-P objektivi sa sopstvenim fokusnim motorom). Sažetu listu podržanih objektiva možete videti na tabeli niže, a za detalje preporučujemo konsultovanje originalnog uputstva, priloženog u rezimeu testa.

Lista podržanih objektiva

 

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Govoreći o senzoru prethodnika, svojevremeno smo konstatovali da je Toshiba senzor, koji se nametnuo u svim klasama Nikon APS-C familije aparata, konačno i iz ove najniže klase istisnuo Sony APS-C. U međuvremenu se u industriji senzora svašta izdešavalo, pa je senzor opet poreklom iz Sony-ja. Ovaj put je razlog za to činjenica da je Sony kupio celokupnu Toshiba tehnologiju i pogone za proizvodnju senzora, što u potpunosti potire sve naše slutnje da Nikon traži alternativnog partnera u pogledu snabdevanja senzorima. Ako ih je i tražio, Sony je veoma efikasno neutralisao takvu mogućnost.

Nego, vratimo se na sam senzor. Radi se se o, kao što rekosmo, Sony CMOS senzoru formata 3:2 i dimenzija 23.5 x 15.6mm, čija rezolucija iznosi tačno 24 MP (6000 x 4000 piksela). APS-C (Advanced Photo System type-C) format u ovom slučaju označava krop faktor 1.5x (DX u Nikonovoj terminologiji), što se odnosi na vidni ugao (tzv. FOV; Field-of-view), tj. faktor množenja u odnosu na senzor punog formata (Full-frame, odnosno 35mm „Lajka“ format). Množenjem žižne daljine naznačene na objektivu multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-P DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D3400 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-82mm na full-frame senzoru (36x24mm).

Na odsustvo AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera iz svih klasa Nikon DSLR-ova smo već navikli, a čak i Nikon ne naglašava preterano ovu karakteristiku. Za manje upućene, ovaj filter ima nekoliko uloga, a najvažnija je uklanjanje nazubljenosti između oštrih prelaza na fotografijama, kao i eliminisanje moiré efekta, kao nuspojave nastale formiranjem bitmape sa Bayer senzora. Drastičan rast rezolucije elegantno je potisnuo od ranije poznate probleme, što je otvorilo put dodatnom poboljšanju kvaliteta koji senzor može da isporuči, uz ne baš zanemarljivu uštedu u fazi izrade. Moiré efekat (naravno) i dalje postoji, ali će za većinu prosečnih korisnika on biti jednostavno „nevidljiv“, osim ako im se ne ukaže na to, a prednosti ukidanja AA filtera su očigledne, tako da je odnos uloženo/dobijeno takav da se isplati izostaviti ga. Čak i ako zanemarimo i direktnu finansijsku korist, budući da i sam AA filter nije zanemarljiva stavka u ukupnoj proizvodnoj ceni.

Sony CMOS od 24 MP bez Antialiasing filtera*

Integrisani 12-bitni A/D konverter je i dalje aktuelan u ovoj klasi, iako su doslovno svi proizvođači odavno prešli na 14-bitne konvertere. Ušteda ili želja za većim razlikama među klasama, manje je bitno, ali smatramo ovo nepotrebnim.

Nativni ISO raspon je u odnosu na prethodnika proširen za jednu blendu, pa se tako bazni opseg prostire od ISO 100 do 25600, ali u isto vreme je izostalo softversko proširenje, pa je nativni raspon ujedno i jedini dostupan. Kontrola ISO vrednosti je moguća samo u koracima od cele blende, a AutoISO, inače zaštitni znak Nikon aparata, u najnižoj klasi je malo “zauzdan” izostankom opcije za fino podešavanje automatskog određivanja brzine okidanja u odnosu na trenutno korišćenu žižnu daljinu. Kako na ovom tipu aparata to nije od ključne važnosti, smatramo da zamerkama (barem po tom pitanju) nema mesta.

Glavni procesor se nije menjao, jer noviji nije ni dostupan, a Expeed 4 se pokazao kao sasvim prikladan i za najbrže aparate. Samim tim, ni performanse D3400 svakako neće trpeti, a dobra koordinacija među sistemima, brz i efikasan enkoding video zapisa i kvalitetna interna obrada, definitivno nisu pod znakom pitanja.

Kao i u slučaju ostalih Nikon DSLR-ova i D3400 je opremljen sistemom automatskog čišćenja prašine sa senzora… Ups! Greška. Nikon D3400 NIJE opremljen sistemom automatskog čišćenja, a prvi je takav Nikon tokom dužeg niza godina, zbog čega smo instiktivno i krenuli da prepisujemo uobičajenu rečenicu. Umesto sistema automatskog čišćenja, korisnicima je na raspolaganju samo Image Dust Off, opcija softverskog mapiranja i „uklanjanja“ prašine, korišćenjem priloženog softvera. Radi tako što na osnovu posebnog snimka mapira čestice prašine i uklanja ih sa fotografija u toku obrade beslatnom Capture NX-D aplikacijom. Ukoliko želite da obradu vršite isključivo zasebnom aplikacijom, uklanjanje prašine neće biti na raspolaganju. Mislili smo da nakon Canona EOS 1100D više nećemo videti ovakve pokušaje uštede, ali eto – Nikon nas je demantovao.

Senzor merenja svetla je jedna od onih stavki koje su skoro tragično zapostavljene u ovoj klasi Nikon DSLR-ova. Isto smo konstatovali i u testu prethodnika i daleko od toga da je njegova funkcionalnost slaba i dovodi u pitanju kvalitet fotografija, ali bi svakako bilo vreme da se penzioniše i ustupi mesto nekom modernijem i pouzdanijem podsistemu.  Krajnje vreme.

Radi se o 420-pikselnom RGB senzoru TTL tipa, poznatom iz nekoliko prethodnih generacija ove, ali i viših klasa Nikona. Merenje, osim osvetljenosti na celom i određenim delovima kadra, obuhvata i tonalitet, kao i zasićenje po kolornim kanalima. Modova merenja ima tri. Najčešće korišćeni, Matrix, na raspolaganju je u dve varijante. Primarna, nazvana „3D Color Matrix metering II“, merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa cele scene, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U slučaju korišćenja elektronskih objektiva van D i G klase, koristi se Color Matrix Metering II (bez 3D prefiksa i mogućnosti određivanja distance). Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra (8mm), zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Naravno, svetlomer je zadužen i za određivanje potrebne jačine bljeska blica, kada se dotični koristi u i-TTL režimu.

420-pikselni TTL RGB senzor merenja svetla*

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je i ovaj put baziran na Multi-CAM1000, faznom AF senzoru sa ukupno 11 AF tačaka.

Dobro poznati Multi-CAM1000 TTL, AF modul sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta*

AF tačke pokrivaju najbitniji deo kadra, raspoređene su u obliku romboida, a centralna je krstasta (tzv. cross-type). Krstasta AF tačka označava AF polje koje je pokriveno sa dve dijagonalne tačke koje se seku pod uglom od 90°, čime se postiže dosta veća osetljivost, a samim tim i preciznost fokusa. Raspored tačaka možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda 11 AF tačaka

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog fokusiranja prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju promene distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije usluge pomažu u preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 11 AF tačaka, koje je moguće izabrati.

Metoda autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija, ali tradicionalno najpouzdanija varijanta, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupno je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi metod, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Isto tako, može pomoći i kada se fokusiranje izvodi na jednoličnim površinama, kada će četiri bočne tačke (nisu naznačene u tražilu) pomoći u situacijama kada centralna ne može da potvrdi fokus. U slučaju da prethodno izabrana meta izađe van „vidokruga“ zadate AF tačke, tačke u okruženju će preuzeti ulogu i održati fokus na objektu, na taj način pomažući praćenje dinamičnijeg kretanja:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa pomoćnim tačkama

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete (odnosno fokusne tačke), ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A), a praćenje se izvodi korišćenjem svih 11 tačaka:

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi na listi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer zbog čega ključne odluke oko upravljanja podsistemima ne treba prepuštati aparatu, jer će on metu birati po po sopstvenom nahođenju, najčešće onu koja je najbliži objekat u kadru. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena meta često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Redovna stavka vezana za autofokus na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Po specifikacijama, optimizovana je za raspon od 18 do 200mm, fokusiranjem na centralnoj tački, a domet se kreće od 0.5 do 3m (za najmanji domet je neophodno skinuti zonericu sa objektiva). AF-Assist može biti isključen u opcijama, a ne može se koristiti sa manuelnim ili kontinualnim fokusom.

Manuelni fokus, iako po definiciji ne spada u autofokusni režim, koristi neke njegove usluge, a potpomognut je rangefinder funkcijom koja se može uključiti. Ova opcija nudi mogućnost vrlo preciznog postizanja fokusa na željenoj meti, a osim uobičajene tačke u levom uglu tražila, koja indikuje potvrđen fokus, raspolaže i naročitim grafičkim prikazom položaja fokusa u odnosu na zadati cilj, čime ne raspolažu ni Nikoni najviše klase. Ova opcija u mnogome pomaže prilikom ručnog fokusiranja, a opravdanje za njeno prisustvo samo u aparatima najniže klase treba tražiti pre svega u činjenici da najniža klasa ne raspolaže ugrađenim motorom/šrafcigerom, pa je za najveći broj starijih objektiva neophodno manuelno fokusiranje. Na sledećoj ilustraciji možete videti kako rangefinder funkcija radi u praksi:

Manuelno fokusiranje potpomognuto rangefinder funkcijom

TRAŽILO

Tražilo je optičko, bazirano je na pentaogledalu, zbog čega je nešto tamnije nego ona koja krase skuplje (i veće) aparate. Prikaz u njemu pokriva 95% kadra, a stepen uvećanja je 0.85x, po čemu je nešto bolji u odnosu na prethodnika. Eye-point, tj. najudaljenija tačka sa koje se kroz tražilo može videti prikaz celog kadra, iznosi 18mm, što u većem broju slučajeva omogućava korišćenje bez skidanja naočara. Dodatno, priloženim točkićem se može izvršiti korekcija dioptrije u rasponu od -1.7 do +0.5m-1.

Fokusno staklo je nepromenjivog tipa, arhaičnog naziva Type B BrightView Clear Matte Screen Mark VII, a odlikuje se uokvirenim, graviranim AF tačkama, koje su uvek vidljive u tražilu i bivaju označene crveno nakon selekcija i/ili uspešnog fokusiranja. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Optičko tražilo Nikona D3400

Obim informacija u tražilu obuhvata većinu onoga što vam može zatrebati. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); Flexible-program indikator (u Programmed Auto modu); dužina ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV i rangefinder-a u manuelnom modu fokusiranja; indikator aktiviranosti efekata; indikator kompenzacije snage blica; signal prazne baterije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije (ili, u zavisnosti od trenutnog statusa aparata i broj preostalih snimaka ili intezitet kompenzacije snage blica); indikator spremnosti blica i indikator upozorenja.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Nikon D3400 je, ako izuzmemo oznaku modela na desnom boku, veoma teško razlikovati od prethodnika. Kao što je i prethodnika bilo teško razlikovati od njegovog prethodnika. To je i razumljivo, s obzirom da se svi proizvođači drže nekog svog definisanog rasporeda komandi, koji se tek sporadično prilagođava novim potrebama. Ako ostavimo po strani suptilne korekcije kontura, većina komandi i elemenata je ostala netaknuta.

Pogled spreda je tipičan “Nikonski” – dominantno, centralno mesto zauzima Nikon F bajonet, a sa njegove leve strane je rukohvat osrednje dubine. Obložen je mekom, teksturiranom gumom, koja je tu da osigura bolji hvat i sigurnije držanje ukoliko je na aparatu neki masivniji objektiv. Na njegovoj sredini se nalazi prednji IC (infra-crveni) receptor, kojim aparat prima signal za okidanje putem bežičnog okidača, dok se u gornjem delu prostora između F bajoneta i rukohvata nalazi poveća AF-assist lampa, kojom aparat pomaže u fokusiranju, onda kada svetlosni uslovi nisu povoljni. Dodatno, ona signalizira i odloženo okidanje. Desna strana sadrži tri tastera. Odmah do bajoneta je veliki taster kojim se objektiv „otključava“ radi uklanjanja sa tela, dok su malo iznad programabilni Fn taster i taster za aktivaciju internog (pop-up) blica. Fn taster je moguće setovati da vrši jednu od nekoliko raznih funkcija, a podrazumevana će mnogima ostati i jedina poznata, a to je setovanje ISO vrednosti. Mnogo puta do sada smo to napominjali, ali nikad nije zgoreg kritikovati, pa ćemo opet ponoviti kako po ovom pitanju najniža klasa Nikona drži čas mnogim skupljim aparatima, kako u okviru brenda, tako i van njega. Naime, kada aparat držite onako kako je predviđeno, palac leve ruke će prirodno biti namešten baš na ovom tasteru.

Taster za aktivaciju internog blica ima dvostruku namenu. Nakon što se blic aktivira, istom komandom se vrši i definisanje kompenzacije snage bljeska blica, pa se na taj način ergonomija dodatno čini efikasnijom, gde je sa malo tastera moguće postići veoma preciznu kontrolu. Odmah iznad oznake modela, nalazi se diskretni mono mikrofon, namenjen snimanju zvuka u video modu.

Gornja strana takođe spada u već viđeno. Centralnu poziciju zauzima kućište pentaogledala iznad kojeg je smešten interni blic, dok malo nazad, ka tražilu, stoji ISO-518 papučica blica. Desno od pentaogledala su smeštene sve komande koje postoje na gornjoj strani aparata. Najupadljivija je selektor modova sa svojih 14 pozicija. Osim klasičnog Full-auto moda, naznačenog zelenim simbolom, na raspolaganju su još dva potpuno automatska moda. Jedan je flash-off  koji izostavlja upotrebu blica, bez obzira na svetlosne uslove, a drugi je tzv. Guide mod koji je namenjen prvom upoznavanju sa aparatom, ali i korišćenju u dužem vremenskom periodu, ukoliko kod vlasnika nema želje za ulaženje u problematiku potpune kontrole nad fotografijom. Pored toga tu su i četiri poznata kreativna moda, čija je implementacija identična na svim fotoaparatima: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Programmed Auto (P). Scenskih modova, okrenutih laicima, na samom selektoru ima šest: Portrait, Landscape, Child, Sports, Close-up i Night Portrait, a ponuđena je i pozicija Effects, koja grupiše grafičke efekte za dobijanje unikatnih fotografija, obrađenih u realnom vremenu, u toku samog fotografisanja. Osim tih likovnih vratolomija zbog kojih aparati sve više liče na mobilne telefone, Effects pozicija poseduje i jednu potencijalno korisnu – Easy Panorama, pomoću koje se do jednostavnih panoramskih fotografija dolazi bez potrebe za poznavanjem specijalizovanog softvera. Naravno da rezultate dobijene na taj način nije moguće porediti sa onim što se dobija ozbiljnim alatkama, ali za manje zahtevne korisnike ovo može biti zabavno, ako ništa drugo.

Odmah do selektora modova, nalazi se minijaturni mono zvučnik koji signalizira zvuk potvrde fokusa i odloženo okidanje ili emituje audio zapis iz video snimka. Na vrhu rukohvata je čak pet komandi. Najbitnija od svih – dvostepeni okidač, nalazi se u središtu rotacionog prekidača kojim se aparat uključuje/isključuje, što je rešenje na koje smo navikli kod Nikon aparata. Odmah iza njega je još tri komande. Označena crvenom tačkom je komanda za započinjanje i zaustavljanje snimanja video zapisa, tasterom u sredini se uključuje/isključuje glavni displej, odnosno menja set prikazanih parametara u režimu živog prikaza, dok se poslednjim, postavljenim skroz desno, vrši podešavanje otvora blende, odnosno kompenzacije ekspozicije, u zavisnosti od trenutno izabranog moda.

Pogled sa zadnje strane je takođe veoma sličan već viđenim rešenjima. Centralno mesto zauzima glavni displej, a iznad njega tražilo. Primećujemo da je Nikon uklonio zadnji IC prijemnik za bežično okidanje, što je još jedna degradacija, bez obzira što najveći konkurent (Canon) dva IC prijemnika ne nudi ni kod najskupljih aparata. Desno od tražila se nalazi AE-L/AF-L komanda za zaključavanje izmerene ekspozicije ili snage bljeska blica, ukoliko je isti aktivan. Još malo desno, u samom gornjem-desnom ćošku, nalazi se kontrolni točkić, čija funkcija zavisi od trenutno izabranog moda, a najčešće služi za setovanje ekspozicije ili otvora blende. U režimu pregleda snimaka može služiti i za navigaciju među snimcima.

Levo od displeja je niz od pet komandi. Odozgo na dole, prisutne su: Playback, komanda kojom se aparat prebacuje u režim pregleda fotografija i video zapisa; Menu, kojim se ulazi u sistem menija; zatim Zoom-In, kojim se vrši zumiranje prikaza, kako u LV modu, tako i u režimu pregleda, Zoom-Out koji vrši funkciju suprotnu prethodnom tasteru, a u toku navigacije kroz menije, služi za pozivanje interaktivnog sistema pomoći korisniku. Poslednji taster u nizu, označen malim slovom “i”, služi za aktiviranje Information Display-a, funkcije prikaza i interaktivnog upravljanja osnovnim parametrima snimanja. Desno od displeja imamo još nekoliko komandi. Najupadljivija od svih je osmosmerni prekidač/klackalica, kojim se vrši navigacija kroz sistem menija, izbor parametara i slično. U njegovom središtu je OK taster, čija je svrha sama po sebi jasna – služi za potvrdu izbora. Osim svega pobrojanog, ove dve komande služe i za direktnu promenu aktivne AF tačke u toku fotografisanja, što doprinosi bitno lagodnijem radu. Iznad osmosmerne multifunkcionalne komande, nalazi se samo jedan taster – Lv. Negova jedina namena je prelazak iz klasičnog u režim živog prikaza i obratno. Ispod se nalazi komanda za izbor režima okidanja, što je redak slučaj gde Nikon nije promenio poziciju ove funkcije. Kako god bilo, ova komanda nas i dalje izluđuje svojom „logikom“, pošto režim okidanja ne spada u permanentna podešavanja – ma koliko ga puta prebacili sa pojedinačnog na režim odloženog okidanja, aparat će biti sposoban da izabrano setovanje zapamti samo za jedno okidanje. Posle toga ćete morati ponovo da posegnete za ovom komandom, kursorskim tasterima izaberete željeni režim, potvrdite i, nakon okidanja, ponovo ponovite istu proceduru. Za razliku od mnogih drugih (ne)funkcionalnosti na današnjim aparatima, ovu jednostavno ne možemo smatrati propustom, već očigledno smišljenim trikom u cilju povećanja prodaje skupljih modela. Poslednja komanda ima samo jednu svrhu, a to je brisanje već snimljenih fotografija. Nismo naročito srećni Nikonovom praksom koja zahteva pritiskanje ovog tastera svega dvaput za redom, kako bi brisanje bilo potvrđeno, što u nekim slučajevima može dovesti do neželjenog brisanja dragocenih snimaka.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice je postavljen na standardno mesto, na desnom boku aparata, u sklopu rukohvata. Izrada je solidna, a poklopac se čini prilično robusnim. Podržava sve verzije i revizije Secure Digital (SD) standarda, što osim izvornog, uključuje i SDHC, SDXC, ali i sve popularniju Eye-Fi podvrstu kartica, koje omogućavaju bežični transfer snimaka na kompatibilne uređaje (Wi-Fi standard komunikacije). Naravno, podržane su i kartice UHS-I klase.

Odeljak SD memorijskih slotova

Zahtevnost u pogledu kapaciteta kartice je bliska onoj na prethodnom modelu, budući da je i rezolucija senzora identična. Tako na karticu kapaciteta 8GB u proseku staje oko 400 RAW, 790 JPEG ili 270 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu i najvećoj rezoluciji (RAW+JPEG Large/Fine). Kao i uvek, prosečno zauzeće prostora može varirati u zavisnosti od uslova, ali i sadržaja na snimcima.

Video segment je dosta zahtevniji, pa će na karticu istog kapaciteta stati nešto manje od sat vremena materijala u fullHD (1080p) rezoluciji u 30fps, odnosno skoro dvostruko manje ukoliko se snimanje vrši u maksimalnih 60fps. Kao i u slučaju fotografija i u video modu zahtevnost zavisi od sadržaja i uslova u kojima se snima. Lošiji svetlosni uslovi zahtevaju jaču osetljivost senzora, što utiče i na pojavu šuma, a kao što znamo – šum negativno utiče na efikasnost kompresije zapisa, pa tako i na povećanje prostorne zahtevnosti snimaka. Kada je brzinska zahtevnost kartice u pitanju, i fotografski i video mod zvanično traže kartice barem klase 6, mada bi se mi radije držali barem klase 10 za video zapis, jer iznenađenja mogu mnogo da koštaju, ukoliko kartica ne uspe da isprati dinamiku snimanja u nekom kritičnom momentu.

BATERIJA

Baterija nije unapređena u odnosu na D3300, a Nikon D3400 je dokaz da fizičko pojačanje baterije ne mora biti uslov za poboljšanu autonomiju. Njena puna oznaka je EN-EL14a, radi na nominalnom naponu od 7.2V, a to je ispraćeno i većim kapacitetom od 1230mAh. Ipak, iako je baterija ista kao i na D3300 koji uspeva da iz jednog punjenja izvuče prosečno 700 snimaka, novi aparat po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima uspeva da izvuče čak 1200 snimaka, što je izvanredan i bez ikakvih rezervi – vanserijski rezultat!

MH-24 punjač sa unapređenom EN-EL14a Li-Ion baterijom

Kao i za sve ostale DSLR-ove i za D3400 važe pravila štednje kojima je moguće ostvariti bolji rezultati trajanja baterije, pa ukoliko prištedite na korišćenju internog blica i glavnog displeja, možete izvući i par stotina snimaka više od deklarisanog broja! Video zapis je (kao i u slučaju memorijske kartice) dosta zahtevniji, pa zbog forsiranog korišćenja displeja, kao i senzora, bateriju može potpuno da isprazni za oko sat do sat i pô vremena kontinualnog snimanja. Veća efikasnost očigledno ne uspeva da dođe do izražaja u video modu.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod gumenog poklopca, smešteni su konektori. Ovaj put ih je svega dva. Prvi je kombinovani USB/AV-Out konektor, kojim se aparat može povezati sa računarom radi prebacivanja snimaka ili daljinskog snimanja pomoću specijalizovane aplikacije, dok se AV-out kablom „živi prikaz“ može preneti na eksterni video uređaj ili vršiti pregled snimaka direktno sa aparata. Mini-HDMI zapravo je digitalna verzija audio/video izlaza, a osim za klasičan pregled snimljenih fotografija na velikom eksternom displeju, može se koristiti i za „živi prikaz“ (live-view). Ukoliko je u pitanju HDMI-CEC kompatiblni televizor, daljinskim upravljačem će biti moguće vršiti i osnovnu kontrolu prilikom pregleda snimaka.

Izostanak namenskog konektora za daljinske okidače se može donekle opravdati mogućnošću okidanja pomoću infracrvenog okidača ili pametnih uređaja opremljenih Bluetooth modulom. Ipak, izostakan 3.5mm mikrofonskog stereo ulaza direktno znači samo jedno – ograničenost na jednokanalni (mono) audio zapis u video modu. Zašto?

Konektori, odozgo na dole: kombinovani micro-USB-2.0-A/Vi mini-HDMI

DISPLEJ

I pored brisanja najvećih razlika između modela D3x00 i D5x00 modela u pogledu senzora, neke stavke su ipak morale ostati ekskluziva skupljeg modela. Ovaj put je u pitanju displej, koji je na D3400 i dalje u formatu 4:3. U pitanju je displej rezolucije 921.000 piksela, što je istovetno onom koji je krasio D3300. Iznenadili smo se da nije dobio RGBW matricu, zbog čega je energetska efikasnost još neverovatnija. Ugao vidljivosti je i dalje deklarisan na odličnih 170°, pri čemu je prikaz pri jakom svetlu sasvim solidan. Vernost prikaza je odavno dovedena do nivoa kada se ekranima prosto može verovati. Možda i dalje ne do najsitnijeg detalja, ali sasvim dovoljno da je moguće oceniti kakav je kolorit, kao i da li je fokus na pravom mestu.

Odsustvo statusnog displeja na aparatima ove klase je glavni displej proizvelo u svojevrsnu zamenu. Pošto su rezolucija i raspoloživi prostor znatno veći, a njegov položaj na telu povoljniji (pogotovo kada je aparat nivelisan u nivou očiju), glavni displej izuzetno dobro radi posao statusnog, mada uz penale koji se tiču evidentno slabije vidljivosti u uslovima sa prejakim svetlom, kao i značajno smanjene autonomije aparata, zbog potrošnje koju permanentna upotreba glavnog displeja generiše.

Prikaz koji obuhvata Information Display (kako ga Nikon zove), ponuđen je u dve varijante – klasičnoj i grafičkoj, sa po tri kolorne teme za svaku od njih. Organizacija osnovnih parametara im se delimično razlikuje, ali je njihov broj praktično jednak:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

Prikazane informacije pokrivaju trenutni mod rada, osnovne parametre poput otvora blende, ekspozicije, ISO vrednosti i skale svetlomera raspona ±2 blende. Pored njih, Information Display u osnovnom prikazu nudi i sledeće: indikatore Active D-Lighting funkcije; indikator aktivnog kolornog stila; režim okidanja; indikator bipera; indikator baterije; grafički prikaz izabrane AF tačke; indikator Auto-ISO opcije; broj preostalih snimaka koje je moguće smestiti na karticu trenutno izabranim kvalitetom; indikator kompenzacije snage blica, odnosno manuelnog rada sa istim; indikatori GPS, Eye-Fi i Bluetooth konekcije; trenutni mod autofokusa, kao i režim. Ceo donji deo ekrana sadrži opcije kojima se direktno pristupa pritiskom na Information Edit komandu označenu slovom „i“, te se na taj način mogu interaktivno kontrolisati, bez potrebe za kretanjem kroz sistem menija. Ponuđene su: kvalitet snimanja; balans bele (WB); ISO osetljivost; mod i režim fokusa; mod merenja; mod blica i njegova kompenzacija; kompenzacija ekspozicije.

LIVE VIEW

Rastom popularnosti video zapisa, poraslo je i interesovanje za režim “živog prikaza” (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima. Danas LV predstavlja sasvim uobičajenu funkciju na ovakvim aparatima, iako u foto režimu nikad nije dostigao popularnost kakvu ima na kompaktima i MILC-evima. Što zbog koncepta koji zahteva privremeno uklanjanje ogledala sa putanje svetlosti ka senzoru, što zbog ergonomskih predispozicija koje DSLR čine malo nazgrapnim za korišćenje ispruženim rukama, LV ranije nije bio naročito popularan u ovoj kategoriji fotoaparata. Ovo se u značajnoj meri promenilo omasovljavanjem video režima, koji je korišćenje video režima jednostavno uslovio korišćenjem LV-a.

Specifičnost LV režima je problem autofokus-a, koji ne može biti jednostavno implementiran na konvencionalan način, svojstven DSLR-ovima, upravo zbog ogledala koje nije na svom mestu. Godinama je jedino rešenje bilo u vidu tzv. „kontrastnom“ tipu fokusa (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Radi se o načinu fokusiranja kod kojeg se za izoštravanje ne koriste usluge faznog AF senzora, već fokus određuje na osnovu merenja kontrasta između susednih, različito obojenih površina u kadru, „šetajući“ fokusnu ravan napred/nazad do postizanja najoštrijih prelaza u izabranom polju. Otud i naziv „kontrastni fokus“. Ovaj način fokusiranja se, pored nekih očiglednih prednosti, kao što je visoka preciznost, odlikuje i nekim nedostacima, od kojih najkritičniju predstavljaju slabije performanse u lošijim svetlosnim uslovima, ali i smanjena brzina, zbog kojih nije pogodan za upotrebu na dinamičnim scenama. CDAF je oduvek važio i za loš izbor prilikom praćenja objekata.

I dok su drugi proizvođači godinama marljivo radili na rešenju koje će konačno proizvesti upotrebljiv sistem fokusa u LV režimu, Nikon je nekako sedeo skrštenih ruku i pravio se da je njihov Full-time Servo AF (AF-F) sve što je korisnicima potrebno. Iako je to još prvi put bio očigledno nedovoljno dobar pokušaj, do danas bolji s njihove strane nismo videli. Da li zbog pravnih zavrzlama ili prostog nedostatka volje, Nikon je danas ostao praktično jedini proizvođač čiji AF u LV modu radi jednako loše kao i pre nekoliko godina. Za pouzdan kontinualni fokus bez korišćenja stativa je i dalje neophodno osloniti se na ručno uoštravanje. Ili se prosto držati statičnih scena.

LV režim je, pored pomenutog AF-F, opremljen i AF-S (Single-servo AF) modom fokusiranja, a oba se mogu koristiti u četiri metoda: Normal-area AF je klasični CDAF metod, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je, kao i istoimeni metod fokusiranja na kompakt aparatima, usresređen na davanje prioriteta licima u kadru, na osnovu forme i kolorita; poslednji metod je Subject-tracking AF koji je LV verzija kvazi-kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu faznog sistema, s tim da se samo uoštravanje izvodi tek po pritiskanju okidača na prvo koleno.

Ručno uoštravanje donosi daleko najprecizniju kontrolu prostiranja dubinske oštrine, a dostupno je u nekoliko koraka:

Uvećanje u LV režimu

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima, a uvećanje dostiže do skoro 1:1, što pruža jednu sasvim novu dimenziju radu sa stativa. Posebno kada je npr. makro fotografija u pitanju. Istovremeno, na ovaj način je moguće nadomestiti izostanak AF motora na starijim objektivima, te na taj način imati na raspolaganju mnogo širi dijapazon optike koja se može iskoristiti. LV režim je opskrbljen i najvećim delom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Spisak zamerki se OPET ni najmanje nije promenio! Fluidnost prikaza je zadovoljavajuća, sve dok ne forsirate uvećanje. Iako je i uvećani prikaz solidno jasan i oštar, iz nekog čudnog razloga Nikon kao da nije u stanju da uvećani prikaz učini glatkim, pa će isti sa svojih 10-15 fps pre ličiti na neku slajd projekciju, nego na „živi“ prikaz. Iako se ovakav način rada ponavlja od modela do modela, nikad nismo bili načisto o čemu se zapravo radi – da li je u pitanju tehničko ograničenje ili smišljeno „sakaćenje“ aparata? Bilo kako bilo, ima još neobjašnjivih stavki. Jedna od njih je skoro pa tradicija – simulacija ekspozicije, tj. demonstracija uticaja tekućih parametara u realnom vremenu, i dalje funkcioniše na način koji LV vrlo malo razlikuje od pogleda kroz optičko tražilo, pa će prikaz imati vrlo malo veze sa konačnim snimkom. Osim toga, promena parametara nije moguća, iako displej sugeriše drugačije, a za njihovu aktivaciju će biti neophodno napustiti LV režim i nanovo ga uključiti.

VIDEO

Moramo priznati da nismo očekivali da će Nikon D3400 doneti neki revolucionarni video zapis, ali isto tako nismo očekivali ni da po nekim pitanjima stagnira. Istina, nisu to pitanja koja se tiču samog kvaliteta, jer je on ostao na istom, solidnom nivou, ali tehnički gledano, neshvatljivo je da se u bilo kojem segmentu danas ide unazad, a kada je Nikon D3400 u pitanju, upravo na to mislimo.

Ponuđena je fullHD rezolucija formata 16:9 u 1920 x 1080 piksela, brzinama od 24/25/30/50 i 60fps, bez preplitanja (tj. progressive). Niža HD rezolucija (1280 x 720) je dostupna isključivo u 50/60fps, dok ona najmanja VGA (640 x 424) više nije dostupna. Obe rezolucije mogu biti zapisane u dva nivoa kvaliteta: high i normal i to je otprilike sve što se kontrole kvaliteta tiče.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 20 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 24KHz, a zapisuje u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) kontinualno kalibriše i prilagođava uslovima snimanja. Kao i kod svih drugih DSLR-ova, mikrofon je smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, pa može rezultovati audio zapisom sa dosta nepoželjnih, „parazitnih“ zvukova. Novi AF-P objektivi mogu dosta pomoći u vezi sa pomenutim problemom, ali je najbolje rešenje ovaj put izostalo, jer 3.5-milimetarski konektor za eksterni stereo mikrofon više nije na raspolaganju. Baš kao što smo u prethodnom delu testa naveli, LV režim je na D3400 praćen određenim poteškoćama, zbog kojih ovaj aparat definitivno neće naći put do korisnika koje iole interesuje video višeg kvaliteta. Ovakva poslovna politika je najblaže rečeno čudna, u doba kada DSLR-ovi vode bitku za opstanak u ovoj kategoriji, što nasuprot veoma moćnih MILC-eva, što nasuprot kompakata i telefona, čije mogućnosti iz godine u godinu rastu.

BLIC

Iz nekog čudnog razloga, Nikon je odlučio da na novom aparatu malo unazadi i interni blic. Za razliku od prethodnika, čiji je vodeći broj internog blica iznosio 12, Nikon D3400 donosi slabašni interni blic vodećeg broja tek 7 na ISO100 (ili 8 u manuelnom režimu). Potpuno neočekivano, ova informacija donekle upotpunjuje neverovatan napredak po pitanju autonomije sa identičnom baterijom, jer CIPA standard merenja autonomije obavezno podrazumeva i upotrebu internog blica. S obzirom da je vodeći broj istog značajno smanjen, moguća je i veća autonomija uz zadovoljenje CIPA standarda. Gledali na ovo kao na neku vrstu obmane ili ne, Nikon D3400 definitivno donosi značajan napredak u pogledu autonomije, jer prethodnik nije mogao da postigne toliki broj snimaka sve i da blic ne dodirnete.

No, vratimo se na blic. Interni blic se može koristiti u potpuno automatskom i-TTL ili manuelnom modu. i-TTL, poznati Nikonov algoritam izračunavanja potrebne snage bljeska, oslanja se na sistemski 420-pikselni senzor merenja svetla i oduvek važi za veoma pouzdanog partnera pri automatskom radu sa blicem. U i-TTL modu je dozvoljena kompenzacija snage u rasponu od -3 do +1EV u koracima od 1/3EV, dok je sinhronizacija obezbeđena do brzine 1/200. Manuelni mod omogućava potpuno ručnu kontrolu snage u rasponu od 1/1 do 1/32. Interni blic može raditi na prvoj ili drugoj zavesici (radi prikupljanja više ambijentalne svetlosti), a raspolaže i mogućnošću redukcije efekta crvenih očiju.

i-TTL podrška za eksterne bliceve je obezbeđena za sve aktuelne ali i starije modele. Osim ovog moda, eksterni blicevi mogu biti kontrolisani u manuelnom, Auto-aperture (AA), Non-TTL Auto i Distance Priority modu. Auto-aperture mod je ograničen samo na pojedine Nikon bliceve (SB-800 i SB-900, na primer), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Non-TTL Auto mod podržava i neke dosta starije bliceve, a odnosi se na način bljeskanja, koji blic određuje sam, mereći odbljesak od željenog objekta, nezavisno od setovanja na aparatu. I Distance Priority mod je raspoloživ isključivo sa naprednijim Nikon blicevima, a snaga bljeska se određuje manuelno, davanjem prioriteta distanci subjekta, u odnosu na zadati otvor blende.

WI-FI

Još jednom smo u prilici da se družimo sa jednim Nikon aparatom koji poseduje funkciju bežične komunikacije implementirane u samo telo. Ovo je prvi Nikon ove klase koji ju je dobio, što čini i jednu od ključnih razlika ovog aparata u odnosu na prethodni D3300. Na taj način se eliminiše potreba za eksternim dodacima, ali kako to uvek biva, ne i u potpunosti. Na žalost, Nikon je još jednom odigrao na kartu marketinga, te je modul bežične komunikacije ništa drugo do običan Bluetooth modul, što je dosta slabije rešenje od konvencionalnog Wi-Fi modula bežične komunikacije.

Šta to znači u praksi?

Bluetooth modul, iako tehnički sposoban da pruži manje/više sve što i klasičan Wi-Fi, obično se koristi za manje zahtevne namene, a to je slučaj i sa Nikonom D3400. Za razliku od modula bežične komunikacije koje viđamo na naprednijim aparatima, modul u D3400 je takav da omogućava prenos snimaka na kompatibilne smart uređaje (telefone i tablete), a prvi uslov je Snapbridge, Nikonova namenska aplikacija, namenjena korišćenju pomoću istoimenog web servisa za skladištenje fotografija. To znači da je isključena svaka mogućnost uparivanja sa bežičnim printerima ili bilo kojim uređajima koji ne mogu da obezbede instalaciju Snapbridge aplikacije, bez obzira da li poseduju Bluetooth modul ili ne. Konekcija sa smart uređajem nudi automatsko podešavanje sata i kalendara (veoma „bitno“, moramo priznati), primanje informacija o ažuriranju firmware-a, kao i samo ažuriranje i preuzimanje geotag informacija i njihova implementacija u EXIF svake pojedinačne fotografije.

Sve ovo čini implementaciju skoro pa bezvrednom, jer se isti efekat, ali sa bitno manje uslovljavanja, može postići i korišćenjem kompatibilnih Eye-Fi kartica sa integrisanim modulom bežične komunikacije. Marketinški gledano, aparat nudi mogućnost bežičnog povezivanja, a u praksi – malo ko će se uopšte upuštati u ovu komplikaciju čiji je jedini cilj prebacivanje fotografija. Ako za tim stvarno postoji neodoljiva potreba, smatramo da je lakše izvesti transfer korišćenjem običnog SD čitača kartica i odgovarajućeg OTG adaptera za smart uređaj.

Patetično za aparat koji bi trebalo da odoli naletu do zuba naoružanih MILC-eva.