Nikon D3400, Test

 
ISO TEST, JPEG

Bez obzira na očigledne prednosti RAW formata, JPEG se i dalje obilato koristi u svim kategorijama fotoaparata, a glavni razlozi su jednostavnost i daleko brži „workflow“, odnosno – kraći period od okidanja do konačnog snimka. Jednima je ključni razlog brzina u radu, dok drugi JPEG koriste kao lakši format za manipulaciju. Tu je i prostorna zahtevnost, koja je znatno niža u slučaju korišćenja JPEG-a, pa i to može biti jedan od razloga u korist ovog popularnog formata. Posebno kada se radi o akcionim scenama, koje u slučaju korišćenja RAW-a mnogo brže napune bafer, čineći aparat na momente neupotrebljivim. Iako Nikon D3400 donosi sasvim pristojne performanse po pitanju memorijskog bafera, istina je da će gro njegovih vlasnika često forsirati upravo JPEG. I to u svim mogućim uslovima.

Zbog ograničenog manevarskog prostora vezanog za naknadnu obradu, poželjno je da JPEG u startu bude dorađen tako da broj potrebnih dodatnih intervencija bude minimalan. Kada je šum u pitanju, njegov uticaj je u JPEG formatu drugačiji, što je zasluga određenog stepena unutrašnje redukcije, ali i nivoa kompresije. Pogledaćemo kakve rezultate D3400 obezbeđuje na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, u poređenju sa istim suparnikom. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez obrade i redukcije šuma (levo D3400, desno D3300):

        

U JPEG formatu je priča za nijansu drugačija – D3400 ne pokazuje nikakvu prednost praktično sve do ISO 12800, da bi tek na ISO 25600 do izražaja došle nekakve „razlike“. Na žalost, uprkos činjenici da je D3400 i na ISO 25600 u okvirima baznog raspona, njegov rezultat ni po čemu ne briljira. Da, isečci su očigledno različiti kada poredimo dva aparata, ali ne bismo mogli reći da je jedan bolji od drugog. Po količini detalja, mrtva trka. Po oštrini – možda malo u prednosti D3300, dok po količini šuma vodi D3400. Ako se to uopšte može nazvati vođstvom, budući da pre liči na Pirovu pobedu.

U pogledu upotrebljivosti, važi gotovo isto što i za RAW – oba aparata nude sasvim fine i pristojne snimke do ISO 3200, malo „šumovitije“ do 12800, dok je ISO 25600 moguće koristiti samo kada je sadržaj bitniji od forme.
 
Kada postoji istovremena potreba za bržim radom i što manjom količinom šuma, jedna od korisnih opcija može biti i algoritam unutrašnje redukcije šuma. U Nikon aparatima se on obično može aktivirati u tri nivoa, ali D3400 obezbeđuje samo jedan:

100% kropovi sa D3400, leva isključen, a desno uključen NR:

        

Ranije je važilo da se učinak Nikonovog algoritma unutrašnje redukcije šuma, veoma teško može uočiti na vrednostima do ISO 1600, jer isti čišćenje vrši selektivno, uklanjanjem šuma isključivo sa najtamnijih partija snimka. Po isečcima iznad, sigurni smo da ta praksa više nije prisutna, pa se tragovi redukcije jasno uočavaju čak i na ISO 100. Naravno, njen intenzitet nije uvek isti, pa i dalje ostaje konstatacija da se do ISO 1600 dosta teško uočava, malo lakše na ISO 3200, dok na ISO 6400 nema nikakvih sumnji oko toga da li je aktivna ili ne. Iznad te vrednosti, pa do ISO 25600, rezultat redukcije najviše podseća na loš akvarel.

Redukcija šuma se uvek primenjuje tipski, uniformno po celom kadru i zbog toga je neka generalna preporuka da je izbegavate, osim u slučaju kada je količina šuma kritična. Mnogo bolje rezultate je moguće postići ručnim čišćenjem u obradi, ali uslov za to je korišćenje RAW formata i angažovanje u postprocesu, što nije svakom opcija, pa NR algoritam ponekad može dobro doći. A kako vidimo, Nikon D3400 se na gornjim primerima pokazao sasvim pristojnim, ako izuzmemo dve najviše ISO vrednosti. Mada tu ni originalni isečak nije naročito koristan.