Nikon D3400, Test

fotoTEST

Male promene prejudiciraju i skromna praktična unapređenja, a kako se ni ranije nismo zaustavljali na pretpostavkama, tako ni sada nećemo propustiti priliku da i činjenično potvrdimo svoje sumnje.

Nikon D3400 je bez sumnje aparat koji će korektno vršiti svoju funkciju u rukama onih kojima je prvenstveno namenjen. Ipak, nekada se na tržištu može zateći i ponuda koja stariji model čini jednako primamljivim, pa nije zgoreg videti gde se koji kvalitativno nalazi.

Sledeći ranije utvrđenu praksu, novi aparat ćemo uporediti sa njegovim prethodnikom, modelom D3300, pa će se u praksi moći videti kakav i koliki uticaj ima prelazak sa Toshiba na Sony senzore. Ovakva tranzicija je još skromnijeg potencijala, nego što je to slučaj bio sa prelaskom D3200 na D3300, budući da smo tada imali potpuno uklanjanje AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera kao glavnu promenu, dok sada to nije slučaj. Ipak, iako malo toga daje povoda da bi neke promene moglo biti, pređašnja iskustva govore da to nije i nemoguće.

Svi test snimci su urađeni korišćenjem referentnog objektiva ovog proizvođača – AF-S Nikkor 50mm f/1.4G, dok smo kao primaran format koristili RAW, iz razloga koje smo i ranije navodili, a tiču se maksimalnog mogućeg kvaliteta koji aparat može da isporuči. JPEG nipošto nismo izostavili, pa je i on ispraćen serijom testova, nakon kojih ćemo moći da donesemo nekakav konačni sud, a vama obezbedimo validne dokaze u prilog iznetih tvrdnji. Na samom kraju je, kao i uvek, galerija semplova u punoj rezoluciji, koja treba da demonstrira šta se od ovog aparata može očekivati u praksi.

DETALJI, RAW

Kao i uvek do sada, prvi na redu je test detalja. Pošto se RAW u DSLR svetu smatra primarnim formatom, iz kojeg je moguće izvući samu esenciju kvaliteta, pogledaćemo kako se Nikon D3400 kotira u kontrolisanim uslovima, korišćenjem Nikonovog 12-bitnog NEF-a.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u svim dosadašnjim testovima, poslužiće i ovaj put. Isečke smo dobili razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu – ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor koji utiče na očuvanje detalja), a primenjen isti stepen oštrenja (50). Temperatura svetla je postavljena na 2850K, dok je izlazni kvalitet maksimalnih 12 (na skali od 1-12). Sečenje gotovog materijala je urađeno lossless tehnikom (bez gubitaka u kvalitetu i bez kompresije), kako bi kvalitet bio maksimalno očuvan.

Kako smo u uvodu praktičnog dela testa već napomenuli, poređenje ćemo vršiti sa Nikonom D3300, kao aparatom prethodne generacije.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: D3400, D3300

100% isečci, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

Ako izuzmemo varijaciju po pitanju eksponiranosti, tj. osetljivosti senzora na istim parametrima, malo je reći da su razlike praktično nepostojeće. Tek minimum prednosti u detaljima se može uočiti na srednjem od tri isečka. Stavimo li komparaciju po strani, možemo konstatovati da je senzor u Nikonu D3400 dostojan aktuelnih trendova u fototehnici i da ni najmanje ne zaostaje za trenutnim prosekom klase. Čak, rekli bismo da i prednjači, uprkos 12-bitnom RAW-u.

Preći ćemo na test detalja u vanstudijskom okruženju. Pogledajmo kako se ovaj model snalazi u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja nije kontrolisana i koja podrazumeva niz potencijalnih problema – od nepovoljnog svetla do slabe atmosferske prozračnosti. Zatim ćemo uporediti istovetne isečke razvijenog RAW-a nasuprot JPEG-a iz aparata, što će ujedno biti i uvertira za sledeće poglavlje testa:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan u JPEG) i JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima i oštrenjem na 50, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):
 

 

Evo još jednog iznenađenja, koje nije direktno vezano za senzor. Nakon D5300 i D3300 je izveo jednu od najboljih JPEG konverzija, koji po količini detalja i oštrini veoma malo zaostaje za snimkom koji je dobijen razvijanjem NEF fajla. Naravno, prosta oštrina i mikrokontrast nisu sve što čini snimak, ali možemo biti zadovoljni konverzijom koja postaje pravilo kod Nikon DSLR-ova. Pored finijih tekstura koje se mogu uočiti na srednjem isečku, jedina preostala prednost (ako izuzmemo potencijal za obradu, koji je nemerljivo veći kod RAW formata) je render detalja i kolornih informacija u senci. Tu je RAW i dalje superioran, mada nismo ni očekivali da bude drugačije. Ono gde RAW briljira je količina korisnih informacija koje su na raspolaganju u toku obrade. Ako se korisnik bazira isključivo na prostoj konverziji, RAW više nije u nekoj nedostižnoj prednosti.