Fuji X-Pro2, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, aparati opremljeni velikim senzorom poseduju širi dinamički raspon, što u post-procesu omogućava složenije korekcije, poput boljeg balansiranja snimaka nastalih u lošim uslovima ili čak korigovanja sopstvenih grešaka prilikom eksponiranja snimka. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, ovaj put snimljenih na ISO 200, budući da je to bazna vrednost nativnog ISO raspona koji ovaj aparat poseduje. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 200, f/8 i trajanjem od jedne sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog uobičajene tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 200, f/8, 1“:

ISO ISO 200, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: DR (ZIP; 65 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Nismo iznenađeni ovim rezultatom, jer je i većina drugih aparata ovakav test završavala bez preteranih teškoća. 4 blende manjka nisu zanemarljive, ali je dinamički raspon digitalnih senzora odavno takav, da se aparati relativno lako snalaze u sličnim situacijama. Ipak, zbog nešto slabije osetljivosti senzora, dotični je malo više opterećen, ali je i pored toga uspeo da očuva informacije i obezbedi laku korekciju u obradi.

S druge strane, upravo taj zaostatak u osetljivosti donosi određenu prednost prilikom preeksponiranja, pa je i konačan rezultat nakon korekcije, više nego izuzetan:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

…što znači da je Fuji mirne duše mogao da u aparatu ponudi čak i ISO 50, kao softversku vrednost, što bi potencijalni korisnici, sigurni smo, umeli da cene.

Analiza celog seta snimaka koje koristimo za empirijsku procenu dinamičkog raspona u proseku ne odudara previše od onoga na šta smo navikli sa digitalnih senzora. Do 2EV razlike, bez obzira da li se radi o podeksponiranim ili preeksponiranim snimcima, ne pravi preterani problem prilikom oporavka. To je i očekivano, s obzirom da X-Pro2 već nudi dve softverske ISO vrednosti u gornjem opsegu (25600 i 51200) i jednu u donjem (ISO 100). Ako tome dodamo i nepostojećih ISO 50, jasno je da se opažanja savršeno slažu.

Na -3 EV X-Pro2 je i dalje veoma konkurentan, ali su uniformne partije svojim karakterom na neki način drugačije od onoga što u istoj situaciji ispoljava Nikonov D7200. Na Nikonu je prisustvo kolornog šuma očiglednije, dok ga na X-Pro2 praktično uopšte nema. Međutim, za razliku od D7200, čije su jednolične površine i dalje veoma „glatke“, bez odsustva oštrog, monohromatskog šuma, Fuji se bori sa jasno vidljivim zrnom, što nam opet sugeriše da je RAW ipak malkice „skuvan“, tj. interno obrađen pre upisa na memorijsku karticu. Bez želje da na ovaj način unizimo rezultat koji Fuji pokazuje, budući da ovaj proizvođač nije prvi, a svakako ni jedini koji „pegla“ sopstvene RAW fajlove u cilju postizanja boljeg krajnjeg kvaliteta, moramo napomenuti da bismo ipak radije videli kako se senzor kotira bez tih intervencija. Nepisano pravilo kaže da svaka ovakva smicalica kasnije dođe na naplatu, pa idemo dalje, da vidimo do kojih će granica senzor izdržati torturu.

-4 EV manjka nastavlja u istom duhu, sa jasnim prisustvom monohromatskog šuma i svojevrsnom „nazubljenošću“ kontura, ali i dalje bez kolornog šuma. S druge strane, Nikon i dalje nudi glatkije uniformne površine, gotovo lišene monohromatskog šuma, ali sa više nego jasnim prisustvom kolornog, koji čitave tamne partije lagano prevodi u magenta/roze nijanse – nešto što je u obradi često veoma teško neutralisati. Ono što nam se kod Fujija ne sviđa je upadljivo povećanje broja „vrućih“ piksela, koji se javljaju u ovakvim situacijama. Čini nam se da ih ima više nego što bi trebalo, pa ćemo na to obratiti pažnju i na ostalim snimcima.

Dalje podeksponirane dobija predvidiv tok… Fuji se i dalje drži veoma utegnutih sivo-crnih površina, bez bilo kakvog prisustva nepoželjnog nijansiranja tamnih partija, ali uz očigledno prisustvo monohromatskog šuma, blage ali ipak vidljive devijacije kolorita i uz nešto smanjenu eksponiranost u odnosu na nominalnu vrednost. Rekli bismo da je linearnost osetljivosti veoma brzo narušena, što nas vraća na priču da sve dođe na naplatu, a na korisniku je da prepozna da li ga takvi nedostaci sputavaju ili su za krajnji rezultat nebitni. Kao što smo i očekivali, povećanje količine „vrućih“ piksela se nastavlja.

-6, -7 i -8EV podeksponirane snimke nikad i nismo posmatrali kao nešto preterano bitno, već samo kao proveru kapaciteta senzora i mogućnosti korekcije nedostataka pomoću ponuđenog dinamičkog raspona. Zbog toga ne gajimo iluzije da će potencijalne kupce zanimati da li Fuji zaostaje za Nikonom D7200 u nekim segmentima, ali je ipak interesantno videti da stil razvoja nije identičan i da svaki proizvođač ima neko svoje, specifično viđenje, koje i čini te suptilne, a nekad veoma bitne razlike među senzorima. Fuji-ju na ovim vrednostima konstantno opada osetljivost, ali to smo viđali i ranije, na Nikon aparatima. Međutim, čini nam se da je stepen opadanja nešto očigledniji u odnosu na ono na šta smo navikli, te da Fuji i dalje insistira na odsustvu kolornog šuma. S druge strane, Nikon se praktično već odavno ugušio u kolornom šumu, čije prisustvo gotovo u potpunosti potire sve prednosti koje u teoriji ovaj senzor poseduje.

Okrenemo li se svetlijem delu skale, možemo konstatovati da je Fuji sustigao, ali ipak ne i prestigao najvećeg konkurenta na polju dinamičkog raspona – Nikon (odnosno Sony, čiji je izvorno senzor). Ranije smo konstatovali da je čudno što Fuji nije ponudio ISO 50, a sada vidimo da borba sa nijansama u svetlijem delu spektra nije baš toliko uspešna, kako nam se inicijalno učinilo. Fuji se zaista solidno snalazi sa nekim nijansama plave, onda kada se preeksponira na +4EV, ali na žalost – to je sve. Na -3 EV ne postoji ni piksel prednosti u odnosu na D7200, pa je i slavlje bilo preuranjeno, s obzirom da je prednost na +4 EV i tako više deklarativna, nego što je upotrebljiva u praksi.

Kako god, sada pored Nikona, Canon ima još jednog ozbiljnog konkurenta na polju širine dinamičkog raspona, kojeg mora da pobedi, ne bi li zadržao vodeću ulogu u industriji.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju X-Pro2, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa X-Pro2 potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600 ili 51200, pošto su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 3 i 4 EV, pri čemu rezultujući snimci mogu proći kao softverskih ISO 102400, odnosno 204800. Najpre -3 EV i ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Maksimalna vrednost baznog raspona često navodi na pomisao da senzor može više nego što je to slučaj u praksi. Ovaj put nismo imali nerealnih očekivanja, pa smo bez naročitog ushićenja obradili snimak i sačekali konačni rezultat. APS-C senzori su već duže veoma blizu svojih tehničkih limita (bez obzira što se proizvođači generalno upinju da pokažu kako to nije istina), te nije neko iznenađenje da i Fuji X-Pro2 pokazuje da je na -3 EV već daleko od svog kapaciteta. Tamne partije su u potpunosti zapušene, što nije neobično, ali je u ovom slučaju čak i srednji deo tonske krive pretrpeo izvesna oštećenja o ostao lišen bilo kakvih detalja, osim prostih kontura i tek poneke kolorne nijanse. Interesantno je jedino da bendinga nema ni u tragovima, a obično ih senzori ove kategorije imaju. Još jedan dokaz u prilog različitog pristupa dizajnu senzora.

Na žalost, ovaj kuriozitet stvar ne čini naročito boljom - push na 204800 smo svojevremeno isprobali na Canonovom EOS-u 7D Mark II i nismo bili naročito oduševljeni:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 4 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Isti je slučaj i sada – snimak je gotovo u potpunosti devastiran, a određeni stepen uslovne „upotrebljivosti“ bi mogao biti postignut isključivo ako se izvrši konverzija u crno-belo. Vidimo i pojavu bendinga u blažem obliku. Da li bi takav krajnji rezultat bio vredan truda… to je već potpuno individualna stvar, ali ako nas pitate – ovo nije teren za APS-C format. Barem ne danas.