Fuji X-Pro2, Test

TELO

Iza prepoznatljivog Fuji retro dizajna, krije se telo malo većih gabarita nego što je uobičajeno za MILC kategoriju:

Gabariti od 140 x 83 x 46mm definitivno ne spadaju u red minijaturnih aparata, premda je stvoren mit da MILC obavezno podrazumeva i (veoma) male dimenzije. Masa od gotovo 500 grama (precizno 495) takođe izdvaja ovaj aparat, a koliko mu se ovi podaci mogu uzeti kao nedostatak, isto se tako mogu uzeti i kao prednost, zavisno od toga da li više volite veću stabilnost ili manje opterećenje u torbi ili na ramenu. U svakom slučaju, male dimenzije nisu na spisku vrlina ovog modela.

Izrada je veoma dobra i kombinuje leguru magnezijuma sa veoma malo plastike i gumenim oblogama na kritičnim mestima, kako bi se poboljšalo ležanje u ruci i sprečilo da aparat nehotice ispadne iz šaka. Kvalitet gumenih obloga je takav da je očigledno da je više u službi praćenja osnovne dizajnerske (retro) ideje, nego li praktičnosti, pa je tvrdoća nešto veća nego što je (po našem subjektivnom mišljenju) poželjno. Zbog ovoga aparat može biti pomalo nezgodan za držanje u kombinaciji sa masivnijim objektivima.

Fuji ponosno navodi da se X-Pro2 odlikuje zaptivenošću, ali baš kao ni drugi proizvođači, ne navodi stepen zaptivenosti po standardizovanoj IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je i sam pojam zaptivenosti više informativnog karaktera. Dobro je da postoji, ali od te zaptivenosti definitivno ne treba očekivati čuda i posebno treba obratiti pažnju na to da i sam objektiv mora biti zaptiven, kako bi činio celinu sa samim telom. U korist visokog kvaliteta i robusnosti ide i podatak o procenjenih 150.000 snimaka, na koliko je deklarisana zavesica, mada u praksi aparat može postići i mnogo više snimaka, budući da poseduje i elektronsku verziju, doduše donekle ograničenu.

Bajonet je Fuji X, što podrazumeva kompatibilnost isključivo sa Fuji APS-C sistemom u nativnoj varijanti. S obzirom da se Fuji u startu opredelio da sistem unapređuje dok god ne dostigne potrebe čak i zahtevnijih korisnika, ovaj podatak ne možemo uzeti kao nedostatak.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Za razliku od DSLR sistema, kod kojih je senzor samo jedna u nizu komponenti koje moraju funkcionisati komplementarno sa ostalima, kod MILC aparata je senzor apsolutno najbitniji deo, koji se stara o čitavom nizu parametara, tokom celog procesa kadriranja, fokusiranja ili merenja svetla. Njegova uloga je ključna, pa se u priči o podsistemima aparata on najčešće nameće kao primarni element.

Tako je i kod Fuji-ja X-Pro2. Senzor predstavlja ponos Fuji kompanije, koja je od samih početaka digitalne ere težila da tehnologiju upotrebi na sebi svojstven, unikatan način, čak i onda kada to jednim delom odudara od uobičajenih okvira. X-Trans III kolorni filter, čija je matrica zaštitni znak naprednih Fuji senzora, predstavlja uočljivi otklon u odnosu na klasičnu „Bayer“ RGB matricu, a Fuji tvrdi da upravo to rešenje garantuje najverniju reprodukciju boja. Prethodna generacija X-Trans senzora je bila proizvedena u Toshiba pogonima, dok sada sve ukazuje da je uslužna izrada izmeštena u Sony pogone, budući da je Sony otkupio Toshiba tehnologiju vezanu za senzore.

Kako god, radi se o senzoru APS-C formata, dimenzija 23.5 x 15.6mm sa X-Trans RGB primarnim kolornim filterom treće generacije i rezolucije, u današnje vreme gotovo standardnih, 24 megapiksela (precizno – 6000 x 4000 piksela). U odnosu na X-Pro1, rezolucija je povećana za čitavih 50%, što je postao i trend u industriji.

APS-C format u slučaju Fuji-ja ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da popularni standardni Fuji zum, XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS ima efektivni raspon od 27-83mm, ekvivalentnih 35mm senzoru.

ISO raspon kod Fuji aparata počinje tek od 200, što je danas retkost. Tehnički razlozi za ovo nam nisu poznati, a X-Pro2 raspolaže baznim rasponom od ISO 200 do 12800, što je negde u okviru današnjih trendova, dok se softverski može proširiti na L (ISO 100), odnosno 25600 (H1) i 51200 (H2). Ono što je važno napomenuti u slučaju korišćenja ovih softverskih vrednosti je da ovaj put nisu ograničene isključivo na JPEG format, kao što je do sada bio slučaj. Veliki plus za Fuji.

Vratimo se na priču o X-Trans-u… Teorija koju inovator ove matrice (Fuji) plasira, zasnovana je na nekim nepobitnim činjenicama. Fuji tvrdi da X-Trans RGB matrica obezbeđuje bolju oštrinu i reprodukciju boja. I dok je pitanje reprodukcije boja veoma teško za utvrditi, bez veoma ozbiljne analize, pitanje oštrine itekako ima utemeljenje u realnosti. Najpre, povećana oštrina potiče od odsustva Anti-aliasing, odnosno Low-pass filtera, koji na konvencionalnim Bayer matricama služi za suzbijanje pojave Moiré efekta, koji nastaje usled pravilne distribucije foto-ćelija po kolornim komponentama. Fuji svakako nije jedini koji je sa svojih senzora uklonio AA/LP filter, ali je definitivno jedan od retkih koji se na takav korak mogu odlučiti relativno bezbolno. X-Trans matrica je, naime, zbog svoje nekonvencionalne i nepravilne distribucije foto-ćelija različitih kolornih komponenti, znatno manje podložna pojavi Moiré-a, pa je samim tim i uklanjanje AA/LP filtera moguće izvesti uz daleko manje negativnih posledica.

Kako Bayer i X-Trans III matrice izgledaju, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

X-Trans III RGB matrica senzora *

Učinak ove tehnologije ćemo videti u praktičnom delu testa, a zasad treba samo pomenuti da je, zbog zalaženja van mainstream kategorije senzora, Fuji jedno vreme kuburio sa dobrom podrškom najpopularnijih RAW procesora, te da su uobičajeno razvijene fotografije umele da izgledaju donekle čudno. Danas je, srećom, taj problem rešen u potpunosti, pa i vlasnici Fuji aparata sa X-Trans senzorima mogu da koriste svoje omiljene alatke, bez bojazni da bi JPEG mogao izgledati bolje nego RAW, u kolornom smislu.

Fuji X-Pro2 je sistemski pogonjen veoma brzim Fuji X Processor Pro čipom, a premda ovaj aparat ni izbliza nije namenjen bilo kakvom vidu akcione fotografije, ipak važi za izuzetno brzu spravu. Ne govorimo samo o prostoj upotrebi, manipulaciji parametrima i tome sličnom, već i o veoma konkretnim stvarima, kakav je rafal, bafer i memorijski kontroler u celini.

Fuji X Processor Pro *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je integralnom sistemu samočišćenja razvijenom u Fuji kompaniji, a u osnovi se radi o klasičnom modulu koji upošljava nekoliko različitih frekvencija vibriranja, kako bi uklonio čestice prašine sa površine senzora. Naravno, pod uslovom da iste nisu zalepljene na površinu. Ono što zameramo Fuji-ju i MILC aparatima generalno je to što je senzor gotovo non-stop izložen prašini, čak i kada je aparat isključen, a objektiv skinut sa tela. Mislimo da bi neka vrsta zaštite senzora u momentima zamene objektiva bila poželjna, ali to očigledno ne misle i proizvođači.

Kako je X-Pro2 aparat MILC kategorije, odsustvo ogledala kakvo znamo iz DSLR-a, uslovljava i odsustvo čitavog niza autonomnih sistema koji se staraju o različitim fazama nastanka fotografije. Jedna od tih faza je i merenje svetla. X-Pro2, kao ni ostali MILC-evi, ne poseduje namenski senzor merenja svetla, već je taj proces u potpunosti prepušten glavnom senzoru. Uslovi za ovo su dobijeni zahvaljujući MILC konceptu koji režim živog prikaza (tzv. „Live-view“) koristi kao osnovni i jedini način rada. U takvom okruženju, kada je glavni senzor non-stop aktivan, isti se može (ali i mora) koristiti kao surogat podsistema koji su uobičajeni na DSLR aparatima). U takve podsisteme, osim merenja svetla, spada i sistem autofokusa, kao i način rada elektronskog tražila (EVF).

Merenje se, kao što upravo rekosmo, vrši u 256 zona, koje pomoću uzoraka sa glavnog senzora, vrše procenu potrebne eksponiranosti. To što se za merenje svetla koristi isključivo glavni senzor, nije prepreka prisustvu klasičnih modova merenja, kakve poznajemo sa DSLR aparata, pa se X-Pro2 takođe može pohvaliti merenjima kakvo je Multi (slično Matrix modu sa Nikona, recimo), Average, Center-weighted i Spot. Multi će većini korisnika biti primaran u svakodnevnom radu, pošto vrši merenje cele scene, a u obzir uzima kolorit i očuvanje što šireg tonalnog opsega. Center-weighted mod takođe meri celu scenu, ali stavlja akcenat na središnji deo kadra, dok Average mod računa prost prosek. Iako zvuči banalno, ovaj mod merenja će za dosta situacija biti verovatno i podesniji nego Multi mod. Spot je poslednji mod merenja, a bitno je drugačiji u odnosu na prethodno pobrojane, jer se kao uzorak uzima veoma mala površina od svega 2% središta kadra, čime se obezbeđuje korektna eksponiranost ovog dela kadra, uz zanemarivanje svega ostalog. Ono što je čudno u vezi konkretnog aparata je insistiranje na tome (čak i u uputstvu) da spot merenje nije vezano za trenutnu poziciju AF polja u kadru, već za centar kadra, bez obzira na poziciju fokusnog polja. Ovakvo rešenje je puno manjkavosti i već godinama je kritikovano kod Canon DSLR-ova (osim onih iz najviše klase), jer drastično ograničava efikasnost spot merenja kao takvog. Međutim, opcija koja nam je (na pogrešnom mestu; što će se tokom testa pokazati kao uobičajenim za softver ovog aparata) privukla pažnju, nosi naziv Interlock Spot AE & Focus Area i čini upravo ono što i očekujemo od spot merenja – povezuje poziciju merenja sa trenutno selektovanim AF poljem! Zbog čega ni sam Fuji ovu mogućnost ne navodi kao osnovnu karakteristiku sistema merenja, te je osim toga drži i podrazumevano isključenom, nije nam poznato. Srećom, ona postoji i što je najbolje - funkcioniše!

Electronic level, Fuji-jeva verzija elektronske libele kojom aparat asistira u cilju preciznog poravnanja aparata u odnosu na horizont, funkcioniše samo za horizontalnu osu, ali nezavisno od orjentacije aparata. Vizuelni deo ove korisne alatke je estetski tek prosečan, ali u praksi dovoljno funkcionalan (u vidu horizontalne linije koja se proteže celom širinom kadra i biva zelena kada je aparat dobro nivelisan). Ova funkcija je dostupna u svim režimima rada, što uključuje prikaz na glavnom ekranu i elektronskom, ali i optičkom tražilu, nezavisno od toga da li se fotografiše ili snima video zapis.
 

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je još jedan od elemenata koji u MILC sistemima nema svoj namenski senzor, već se oslanja na usluge glavnog senzora, vršeći svoju funkciju neposredno pre okidanja. Fuji X-Pro2 spada u red aparata koji osim (za režim živog prikaza klasičnog) kontrastnog (CDAF) fokusa, nudi i fazni (PDAF), oslanjajući se na namenske fazne tačke implementirane na površinu glavnog senzora. Fuji je jedan od pionira ove tehnologije, pošto ju je pre više godina prvi implementirao u svoj kompakt model FinePix F300 EXR, pa je sasvim očekivano da na isti način nastavi i u MILC klasi, koja je postala centar Fuji foto univerzuma.

X-Pro2 nudi fokusiranje pomoću ukupno 273 AF polja, koja zauzimaju oko 80% ukupne površine kadra, a složene su u vidu mreže od 21 x 13 pojedinačnih i mogu biti ručno ili automatski izabrana. Središnji deo cele fokusne zone, koja je sačinjena od ukupno 169 AF polja čineći kvadrat, sastoji se od faznih AF tačaka, koje fokus postižu poređenjem faznih razlika, umesto procenom kontrasta, pa je i brzina rada evidentno veća. To naročito pogoduje kontinualnom fokusiranju, kao i fokusiranju u uslovima lošijeg osvetljenja. Kako sve to izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u elektronskom tražilu

Fuji X-Pro2 nudi i mogućnost svođenja fokusne zone sa maksimalnih 273 na svega 77 AF polja, u cilju lakše navigacije i bržeg rada. Time se delimično gubi na fleksibilnosti odabira aktivnog AF polja, ali je selekcija nedvosmisleno brža. U tom režimu je zona tačaka pokrivenih faznim senzorima sužena na 49, što je i dalje veoma upotrebljivo.

Posebna poslastica kod ovog aparata je manipulacija AF tačkama, koja je jako slična onome na šta su Canon korisnici odavno navikli, a drugi im na tome zavideli – X-Pro2 je dobio minijaturni džojstik nedaleko od glavnog displeja, kojim se vrši direktna selekcija aktivne AF tačke/polja, što drastično olakšava i ubrzava rad. Nije da su potencijalni vlasnici ovog aparata viđeni kao akcioni fotografi, ali verujte na reč, na dobro se čovek lako navikne, pa je svako ergonomsko poboljšanje itekako dobrodošlo!

Od fokusnih modova, Fuji nudi standardne opcije: Single mod služi za pojedinačno, jednokratno fokusiranje i neophodno ga je ponavljati za svaki snimak, dok je Continuous namenjen praćenju pokretne mete i konstantnom refokusiranju. Na raspolaganju je i „nefokusni“, tj. manuelni mod, koji je na jednom ovakvom aparatu prava poslastica za koristiti. Naravno, ukoliko vam manuelni fokus nije stran.

Spisak metoda selekcije tačaka nije suviše dugačak, ali se odlikuje sa više različitih varijacija, koje mogu biti korisne od slučaja do slučaja. Single Point AF - klasična pojedinačna selekcija AF tačaka/polja se veoma jednostavno vrši korišćenjem namenskog džojstika, dok se pritiskom na isti aktivno AF polje automatski resetuje na centar kadra. Fokusno polje se u ukupno 5 koraka može povećati do 150%, odnosno smanjiti na 50% originalne veličine, koja zahvata otprilike 3x3 fazne AF tačke. Na ovaj način se može postići odličan balans između brzine fokusiranja i preciznosti, u situacijama gde je ona primarna, jer je veće fokusno polje lakše pozicionirati u kadru.

Zone AF - zonski sistem selekcije funkcioniše malo drugačije. Broj zahvaćenih tačaka je veći, a to se od prosto povećanja pojedinačne tačke razlikuje po tome što se u slučaju zone, fokusiranje vrši usrednjavanjem težišta svih tačaka koje zona pokriva, umesto da polje bude posmatrano integralno, kao jedna velika fokusna tačka. U praksi se na ovaj način vrši lakše ograničavanje automatskog fokusa, isključivo na polje koje zona obuhvata. Zona se može definisati u nekoliko veličina: 3x3 je najmanja, a može biti i dimenzija 5x5 ili 7x7 tačaka.

Poslednji metod je Wide/Tracking, a način funkcionisanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je izabran pojedinačni ili kontinualni mod fokusiranja. U modu pojedinačnog fokusiranja, ovaj metod selekcije je potpuno automatski. Obuhvata celu fokusnu površinu, a aparat samostalno procenjuje težište kadra u zavisnosti od kontrasta, distance i kolorita. U praksi, ovaj metod funkcionisanja je najbliži klasičnom „kompaktovskom“, gde aparat prosto „nabada“ fokus, u nadi da će vam se njegov izbor svideti. Učinak je polovičan – nekad će aparat fokusirati baš ono što ste naumili, ali često to neće biti slučaj, što je najčešće slučaj kada je objekat koji ste zamislili previše sitan ili nije u prvom planu. U kontinualnom modu, Wide/Tracking će nastojati da kontinualno prati unapred izabranu metu i procenjuje njenu poziciju na osnovu kolorita.

Dodatno, fokusni sistem je sposoban za prepoznavanje lica, ali i očiju što, barem u teoriji, u mnogome može olakšati rad sa velikim blendama i u situacijama kada za preterano osmišljavanje kompozicije nema vremena. Face/Eye Detection opcija je ponuđena u nekoliko varijacija. Osnovna prepoznaje lica i dostupna je kako u pojedinačnom, tako i u kontinualnom fokusnom modu, u sva tri metoda selekcije. Pored nje, ponuđena je i sofisticiranija verzija koja prepoznaje i oči. Eye-Auto za težište fokusa bira oko najbliže aparatu, dok se izborom Eye-right ili Eye-Left može ručno precizirati koje je oko u datoj situaciji bitnije za fokus. Ukoliko aparat nije u stanju da iz bilo kojeg razloga prepozna oči (naočare, previše širok kadar, nedovoljno svetla i tome slično), usresrediće se na lice, čime se izbegava izostanak fokusa. U kontinualnom modu, dostupno je isključivo praćenje lica, bez mogućnosti davanja prioriteta očima, što ne treba da čudi, budući da je izdvajanje očiju u kadru i inače veoma težak zadatak, iz mnoštva razloga.

Od dodatnih opcija u cilju prilagođavanja autofokusa, X-Pro2 baš i ne nudi previše. Pre-AF forsira korekciju fokusa uoči okidanja, čak i ako se okidač ne drži na prvom „kolenu“. AF-Illuminator služi za (de)aktiviranje pomoćnog LED osvetljenja na aparatu, a AF+MF dozvoljava manuelnu korekciju fokusne distance, dok se okidač drži na prvom kolenu. Interlock AE Spot & Focus Area opciju smo već opisali u delu koji se tiče sistema merenja, a još jednom se osvrćemo na njenu nelogičnu poziciju u sistemu menija – koliko god ova opcija na neki način pripadala fokusu, toliko je i logičnije da bude smeštena u grupi opcija koje se tiču sistema merenja. Na žalost, ovo nije jedina nelogičnost ovog tipa, pa ćemo o tome opširnije u delu testa koji se tiče softvera.

Release/focus priority opcija omogućava da se, zasebno za pojedinačni, odnosno kontinualni fokus, definiše prioritet prilikom okidanja, pa se može namestiti da aparat favorizuje postizanje pozitivne potvrde fokusa uoči okidanja ili da okida čak i onda kada pozitivna potvrda nije obezbeđena, ukoliko fotograf pritisne okidač do kraja. Corrected AF frame je nešto što je unikatno za ovaj aparat, a rešava problem paralakse o kojem će više reči biti u narednom delu testa.

TRAŽILO

Tokom svih prethodnih godina testiranja fotoopreme, nismo baš često (tačnije – nikad) bili u prilici da ozbiljnije isprobamo nešto kao što je hibridno OVF/EVF tražilo. Sinergija optike i elektronike nije nešto potpuno strano, ali je način realizacije takve saradnje definitivno unikatan u slučaju Fuji X-Pro serije. X100 je to prvi predstavio, X-Pro1 unapredio, a X-Pro2 dodatno ispolirao. Da bismo u potpunosti mogli da se osvrnemo na prednosti i mane ovog koncepta, moramo podrobnije objasniti o čemu se zapravo radi.

Za razliku od DSLR-ova, čije ogledalo omogućava preusmeravanje projekcije kroz objektiv sa senzora na prizmu i AF sistem, MILC aparati ne poseduju ni zasebne AF senzore, kao ni pentaprizmu/pentaogledalo, a samim tim ni optičko tražilo. Iz ove koncepcije se izrodila potreba za kvalitetnijim elektronskim tražilima (EVF), ali je jedan deo korisnika i dalje ostao potajno nesrećan zbog odsustva čistog optičkog pogleda kroz tražilo, neopterećenog nedostacima poput slabe dinamike internog displeja, loše konverzije boja i automatskog zatamnjivanja u slučaju da kadrirate u prisustvu jakog izvora svetlosti. U traganju za odgovarajućim rešenjima, nametnulo se jedno staro viđenje, koje je starijim čitaocima verovatno odavno poznato – rangefinder dizajn, tj. oni aparati koji ne spadaju u SLR (jer nemaju ogledalo za preusmeravanje projekcije kroz tražilo), već koriste naročit sklop sočiva koji deluje van sistema objektiva (samim tim ne spada u TTL; eng. Through-The-Lens), na taj način omogućavajući čisto optički prikaz, ali uz određene nedostatke. Prvi i najvažniji nedostatak je prisustvo paralakse, koja nastaje usled izmeštanja ose posmatranja kroz tražilo u odnosu na osu objektiva. Kako uticaj paralakse slabi sa fokusnom distancom, a pojačava se smanjivanjem distance do nivoa minimalne, nastaje i problem koji direktno utiče na upotrebljivost, budući da se ni kadar ne prostire identično na minimalnoj u odnosu na maksimalnu fokusnu distancu (odnosno beskonačnost). Drugi problem se tiče projekcije samog kadra. Dok se kod (D)SLR-a i EVF-a oko toga uopšte ne postavlja pitanje, budući da oba koncepta koriste pogled kroz objektiv radi postizanja konačnog efekta, kod rangefindera je teško predvideti ceo potencijalni raspon žižnih daljina, a sa zum objektivima to postaje naročito komplikovano. Zbog toga, da bismo u tražilu rangefinder aparata mogli da znamo do kojih se granica prostire kadar, aparat nam to nekako mora sugerisati, pa X-Pro2 poseduje mogućnost grafičkog prikaza kadra u optičkom tražilu.

Hibridno tražilo Fuji-ja X-Pro2

Ovakvo rešenje krije određene manjkavosti, ali se Fuji potrudio da ih maksimalno eliminiše. Najpre, problem prikazanog okvira jeste vezan za podatke o žižnoj daljini koje aparat preuzima od objektiva, ali čak i kada koristite potpuno manuelne objektive, koji ne poseduju nikakav elektronski interfejs za komunikaciju sa aparatom, softver u X-Pro2 će vam omogućiti da definišete žižnu daljinu manuelnog objektiva, što će biti dovoljno da u tražilu imate i odgovarajuću borduru koja simbolizuje kadar.

Drugi problem, paralaksa, rešen je tako što aparat, na osnovu trenutno izabrane fokusne distance, može da preračuna i njen efekat i u skladu sa tim, pomeri borduru kadra na odgovarajuće mesto. Ovo rešenje ima svojih nedostataka jer, da bi aparat mogao da „zna“ koje su tekuće granice kadra, neophodno je da i fokusna ravan bude pomerena na željenu poziciju. Ukoliko se to ne desi i ukoliko samo posmatrate kadar kroz optičko tražilo, ne korigujući fokus, omeđene granice kadra će biti pogrešne. Tek nakon fokusa, aparat će izvršiti i korekciju. Ono što je čudno je to da softver opciju korekcije paralakse podrazumevano drži isključenom, što je još jedna od funkcija čija nam početna postavka nije sasvim razumljiva. Mnogo je veći (i skoro pa nerešiv) problem koji korekcija paralakse treba (i mora) da vrši u pogledu pozicije fokusnog polja. U istom maniru kako paralaksa utiče na (pogrešnu) projekciju kadra, isto se defacto dešava i sa AF poljem u kadru, te je i njegovu poziciju neophodno korigovati, jer se u suprotnom ne bi podudarala sa pozicijom fokusnog polja koje fotograf vidi u kadru. Ovde je realni problem mnogo nezgodniji jer, baš kao što i za okvir kadra fokus mora biti prethodno izabran da bi aparat mogao znati i konkretne granice dotičnog, tako je i za poziciju fokusnog polja neophodno imati fokus na određenoj distanci. I ovde dolazimo do očiglednog paradoksa – da biste fokusirali, morate imati fokusno polje. A da biste imali (tačno) fokusno polje, objektiv već mora biti fokusiran na određenu metu. Vrzino kolo koje vas u jednom jedinom trenutku može izbaciti iz takta i naterati da aparat vratite i zamenite nečim konvencionalnijim. Ili da zaboravite na OVF.

Sam doživljaj posmatranja kadra kroz optički sklop, iako atraktivan u smislu da nudi nešto što davno nismo videli, a pogotovo u MILC aromi, u praksi deluje kao polufabrikat. Kako bi jedan uvaženi kolega rekao, pogled je sličan onome iz kabine vojnog kamiona, iz milošte zvanog „Dajc“, jer će se iole (fizički) duži objektivi neizostavno videti u donjem desnom uglu i veoma drsko blokirati nesmetano kadriranje.

S druge strane, ukoliko se odlučite za manuelni fokus, dočekaće vas svet totalno drugačiji od svega do sada viđenog, jer se prednjom polugicom, osim prebacivanja sa OVF na EVF, može aktivirati i tzv. ERF (Dual Optical/Electronic RangeFinder), kada se u optičkoj projekciji, u donjem desnom uglu optičkog tražila emituje elektronski prikaz, koji može biti prikazan kao ceo umanjeni kadar, u cilju dočaravanja stepena eksponiranosti ili balansa bele, a može biti i uvećan, kako bi olakšao posao ručnog postizanja fokusa. Uvećan deo kadra nije novost, ali na način kako je to postignuto na X-Pro2, itekako jeste. I slobodno se može reći da ovo rešenje bukvalno oduzima dah!

EVF je, s druge strane, potpuno drugačija priča, a istovremeno i savršeno bliska svemu onome na šta smo navikli tokom godina unazad, što iz iskustva u radu sa kompakt aparatima, što sa MILC-evima. Prikaz je gotovo identičan onome što aparat prikazuje kada se kadriranje vrši sa glavnog ekrana, osim što je rezolucija bitno veća (2.360k piksela), a obim informacija u nekim momentima čak i prevelik. Srećom, Fuji je predvideo mogućnost selektivnog izbora prikazanih informacija, a nivo detaljnosti tog podešavanja je takav da ga slobodno možemo nazvati najliberalnijim do sada – bukvalno se svaka pojedinačna informacija može biti zasebno uključena ili isključena. Sama projekcija možda nije najbolje što je ova tehnologija iznedrila do danas, ali je itekako kvalitetna. Ukoliko je Power Management postavljen na High Performance, tražilo će biti osvežavano učestalošću od 85Hz, što će trošiti više energije iz baterija, ali i dati i bitno fluidniji prikaz.

Od ograničenog nivoa prilagođavanja nakačenom objektivu (jer je stepen raspoloživog zuma limitiran), preko problema paralakse i veoma konfuznog načina prevazilaženja iste, pa do odsustva bilo kakve uštede energije ukoliko se trudite da koristite isključivo OVF, hibridno tražilo se čini kao tehnički smeo pokušaj sa veoma intenzivnom marketinškom podlogom, ali bez naročite upotrebne vrednosti. Jednostavno, posle inicijalnog oduševljenja i insistiranja na OVF-u, shvatićete da je EVF jednostavno upotrebljiviji za većinu situacija, premda će se hibridni prikaz sa OVF-om u čijem se uglu šepuri uvećani isečak fokusnog polja u EVF-u, dati neku sasvim novu dimenziju rada sa manuelnim objektivima.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Kao digitalna kopija nekadašnjih „rangefinder-a“, X-Pro2 je dizajnerima u Fuji-ju verovatno delovao kao lak zadatak. Međutim, nije potrebno suviše razmišljati, da bi postalo jasno da pomiriti digitalno i analogno nije baš toliko jednostavno. Najpre, insistiranje na mehaničkim komandama deluje atraktivno, ali sa sobom nosi i čitav niz raznih komplikacija, koje se moraju rešiti na način da ne izazovu konfuziju, ali i da istovremeno donesu autentičan retro osećaj. Fuji X-Pro2 je ovaj zadatak ispunio… pa realno rečeno – tek polovično. Objasnićemo u nastavku…

Pogled spreda neodoljivo podseća na stare rangefinder aparate poput recimo Leica-e, uz par neophodnih detalja koji otkrivaju digitalni pedigre novog aparata. Centralno mesto zauzima Fuji X bajonet koji je, prema Fujiju, namenjen isključivo APS-C formatu, pa je isključena bilo kakva mogućnost da u budućnosti isti sistem nastavi da egzistira i u nekom 35mm svetu. Sa leve strane bajoneta je rukohvat niskog profila, ali relativno pristojnog dizajna, koji ga čini dovoljno praktičnim za dnevne zadatke. Finiš je sačinjen od veoma tvrde gume, zbog čega se na trenutke više čini kao plastika. Iz tog razloga i ne uliva baš preterano poverenje kada je ležanje u ruci u pitanju. Daleko od toga da će vam X-Pro2 ispasti, ali prosto – držanje bilo kakvog, iole masivnijeg objektiva, dosta je rizično bez ramenog kaiša ili dodatne potpore. Ovo nipošto ne treba mešati sa utiskom kvaliteta! On je u najmanju ruku izuzetan, zbog čega su Fuji aparati i zaslužili epitet posebnih.

Malo iznad rukohvata se nalazi višenamenski, prednji kontrolni točkić, koji osim rotacije u dva smera, prepoznaje i pritisak, a podrazumevana namena mu je kontrola trajanja ekspozicije u manuelnom modu. Smer funkcionisanja i namena se može menjati, što je uvek korisna mogućnost u smeru poboljšanja ergonomije. Nedaleko od prednjeg kontrolnog točkića je dvosmerna polugica u čijem se središtu nalazi taster. Namenjeni su izboru moda rada tražila, prebacivanju sa optičko (OVF) na elektronsko (EVF) i pozivanje dodatnih funkcija u vezi sa prikazom u njima. Taster spada u red programabilnih, pa je njegovu funkciju moguće izabrati iz liste unapred definisanih. Jedan kuriozitet vezan za programabilne komande na X-Pro2 (kojih uzgred ima 6) je to što je njihovu trenutnu funkciju moguće veoma jednostavno menjati, bez potrebe za prelistavanjem sistema menija, i to tako što ih jednostavno držite pritisnutima oko dve sekunde. Tada će se na displeju (ili u tražilu) pojaviti lista funkcija koju im možete dodeliti i koje će nastaviri da je vrše do sledeće promene. Veoma inventivno i korisno!

Iznad bajoneta je LE dioda kojom aparat signalizira odloženo okidanje ili asistira sistemu autofokusa u uslovima lošeg svetla. Sasvim dole, sa leve strane bajoneta, nalazi se taster za otključavanje  bajoneta radi uklanjanja objektiva, dok je desno rotaciona polugica koja služi za izbor fokusnog moda. S označava pojedinačni, C kontinualni fokus, dok M služi za prebacivanje na potpuno ručno fokusiranje. Sasvim gore desno je i poslednji preostali element koji se može videti spreda a, slobodno možemo reći, i najinteresantniji u svakom slučaju. Radi se o „prozorčetu“ koje je u bliskoj vezi sa optičkom komponentom tražila, jer „rangefinder“ aparati nemaju ogledalo i prizmu, kojim bi projekciju sa objektiva prosledili do oka fotografa. Za tu svrhu služi upravo ovaj optički sklop.

Pogled odozgo pruža sasvim drugačiji utisak u pogledu gabarita i proporcija aparata. Iz ovog ugla, X-Pro2 zaista deluje kao MILC, a vizuelni efekat savršeno upotpunjuje set ručnih retro komandi, zbog kojih ovaj aparat zaista izaziva nostalgiju kod starijih ljubitelja fotografije. Centralno mesto zauzima Fuji TTL papučica blica. Nismo sigurni u svrsishodnost farbanja iste u crnu boju, ali smo sigurni da će tragovi korišćenja biti uočljiviji na taj način. Sa njene leve strane je marker koji obeležava osu senzora, dok se ispred nalazi interni stereo mikrofon, namenjen snimanju audio komponente video zapisa. Sa desne strane situacija daleko živopisnija. Najočigledniji detalj je svakako mehanički selektor trajanja ekspozicije i ISO vrednosti. Obe ove komande su integrisane u jedan točkić i, premda je ideja u neku ruku dobra, realizacija baš i nije. Naime, primarna funkcija ovog točkića je izbor trajanja ekspozicije. Osim brojčanih oznaka trajanja ekspozicije, raspona od 1“ do 1/8000s u koracima od cele blende, ponuđene su još i T, B i A pozicije. T pozicija prebacuje aparat u manuelni mod, pa se pomoću prednjeg kontrolnog točkića može birati trajanje ekspozicije u celom rasponu koji aparat omogućava, dok B označava Bulb, veoma duge ekspozicije čije trajanje određuje daljinski okidač. Crvenim slovom A je označen režim automatskog određivanja ekspozicije. U središtu ovog točkića, nalazi se taster kojim se odbravljuje njegovo rotiranje nakon što je zaključan u A položaju. Nakon pomeranja iz A položaja, točkić se može slobodno rotirati na sve ostale vrednosti. Iako to nije očigledno, ukoliko ekspoziciju točkićem ručno postavite na neku vrednost, nju ćete još preciznije moći da korigujete rotacijom prednjeg kontrolnog točkića, s tim što je raspon limitiran prvom manjom, odnosno većom vrednošću na točkiću za izbor ekspozicije. Pa će tako, ukoliko točkić stavite na 1/2000, prednjim kontrolnim točkićem biti moguće selektovati 1/1600 i 1/1250, odnosno 1/2500 i 1/3200s, iako njih nema na samom točkiću.

Gornja strana točkića se, osim oznakama trajanja ekspozicije, odlikuje i naročitim malim „prozorčetom“ koji prikazuje trenutno izabranu ISO vrednost. Na raspolaganju je ručni izbor ISO vrednosti u rasponu od 100 do 12800, u koracima od 1/3EV, s tim da su međuvrednosti između 100 i 200 izostavljene. H vrednosti su zastupljene samo jednim položajem na točkiću, što je kod nas izazvalo malu nedoumicu – ako aparat raspolaže sa DVE softverske ISO vrednosti, koja na točkiću ima prednost i kako se ona druga uopšte bira? Da bismo rešili ovu zavrzlamu, morali smo dobro da se pomučimo i veoma detaljno prostudiramo kako sam sistem menija, tako i zvanično uputstvo koje se isporučuje uz aparat. Ovo je prva u nizu opcija čija smo podešavanja opazili u sekciji koja je najblaže rečeno neadekvatna za datu situaciju. Da biste izabrali ISO 25600 (H1) ili 51200 (H2), morate posegnuti za opcijom koja to reguliše, koja se zove ISO Dial setting (H), a koja je locirana u Button/Dial setting sekciji sistema menija. OK, samo setovanje možda i jeste locirano tamo gde je i očekivano… pravo pitanje je zašto je uopšte ISO točkić organizovan tako da je nejasno šta H pozicija predstavlja? Za takve situacije, pravo rešenje je „override“, kada se mehanička komanda može zaobići alternativnim rešenjem (kao kod npr. Nikon Df modela), ali Fuji to nije predvideo, pa je ISO u svakoj varijanti jedino moguće setovati pomoću ovog točkića!

Sama ISO vrednost se menja obrtanjem „omotača“, tj. spoljnog prstena glavnog točkića, tako što on prvo biva podignut vertikalno i onda rotiran do željene vrednosti. Ovaj sistem rada je dosta spor – ne samo u fizičkom smislu, nego i zbog toga što iziskuje određeni stepen koncentracije i veoma precizne prste. Osim toga, veoma često će se, kada ekspoziciju određujete ručno pomoću istog točkića, dešavati da prilikom korišćenja relativno dužih ekspozicija, ISO prozorčić bude okrenut naopako, što uz veoma sitan font koji se unutar njega nalazi, očitavanje vrednosti ponekad čini gotovo nemogućim. Srećom, povratna informacija o aktuelnoj ISO vrednosti postoji u tražilu ili na glavnom displeju ali se, bez obzira na to, većina konzumenata ovog aparata odluči za AutoISO poziciju, jer je prosto jednostavnija za korišćenje.

Uzgred, kad već pomenusmo AutoISO, ova opcija nudi čak tri profila kojima se može prilagoditi određenoj situaciji za tili čas. Svaki profil sadrži tri stavke. Jedna je podrazumevana osetljivost (najniža koja će biti korišćena), dok je druga maksimalna dozvoljena. Treća reguliše trajanje ekspozicije, a na žalost, projektni tim nije predvideo mogućnost da AutoISO prati pravilo 1/ekvivalentna-žižna-daljina, koje su drugi brendovi mahom odavno implementirali u svoj softver.

Rešenje koje je u vezi okidača Fuji gajio još u doba svojih DSLR-ova, prisutno je i na X-Pro2. Okidač dugog hoda, sa dva kolena i navojem za mehanički žičani okidač, nalazi se u središtu rotacionog prekidača za uključivanje/isključivanje aparata. Desno od njega je programabilni Fn taster, čija se namena može definisati izborom iz ograničene liste, a podrazumevana je izbor AutoISO profila. Na žalost, tekuća verzija firmware-a ne dozvoljava da se ovom tasteru dodeli klasičan izbor ISO vrednosti u kombinaciji sa jednim od kontrolnih točkića, što je jedna od ozbiljnijih zamerki koje imamo u odnosu na ergonomska rešenja ovog aparata. Imajući u vidu neke pređašnje događaje kada je u pitanju predstavljanje novog firmware-a za Fuji aparate, ne bismo se iznenadili da X-Pro2 u budućnosti dobije softverska unapređenja ravna konverziji u potpuno novi model. To ne bi bilo ništa novo, kada je ovaj proizvođač u pitanju.

Sasvim desno, izvučen ka zadnjoj strani aparata, nalazi se još jedan mehanički točkić. Njegova namena je izbor kompenzacije ekspozicije u rasponu od ±3 EV, a C pozicija na njemu omogućava ručni izbor pomoću kontrolnog točkića i u rasponu koji dobacuje do ±5EV. Pristojno i veoma efikasno rešenje, pogotovo ako vam navikavanje na čisto mehaničke komande ne ide od ruke. Moramo ponoviti još jednom - šteta što ovakav način zaobilaženja mehanike nije ponuđen i za AutoISO.

Zadnja strana, uprkos ideji da aparat vizuelno deluje što više retro, ipak liči na uobičajene digitalne aparate. Dominantno mesto, smešten u donjem-levom uglu, zauzima 3-inčni fiksni displej, a iznad njega, do same leve ivice aparata, nalazi se hibridno tražilo. Mnogi će se požaliti na položaj tražila, ali je on takav da bi optički sklop mogao da funkcioniše kako je predviđeno, budući da nije TTL tipa, već mu treba „prolaz“ kroz telo. Levo od dosta male gumene obloge tražila je točkić za regulaciju dioptrije – nečega čime se prethodnik nije mogao pohvaliti i zbog čega je njegova upotreba za mnoge bila veoma otežana. Desno je senzor oka, koji će registrovati primicanje aparata licu i aktivirati određeni režim korišćenja, bilo da je to optičko ili elektronsko tražilo, dok će glavni displej u tom trenutku biti deaktiviran. Odmah desno do ovog senzora je i View Mode komanda, kojom se bira način rada – tražilo, displej ili oba, pri čemu će senzor primicanja oka odrediti šta je trenutno aktivno. Dalje desno se nalaze još dva tastera. Prvim se vrši izbor moda merenja svetla, a drugim zaključavanje trajanja ekspozicije. Ovaj taster takođe spada u red programabilnih, pa se njegova funkcija može prilagoditi potrebama korisnika. Sasvim desno je zadnji kontrolni točkić, koji je, baš kao i prednji, moguće i pritisnuti, čime se raspon njegovog delovanja proširuje. Između ostalog, na taj način se postiže uvećanje prikaza, kako u režimu fotografisanja, tako i u režimu pregleda.

Malo niže, neposredno do displeja, nalazi se komanda koja je dobro poznata svim Canon korisnicima – minijaturni 8-smerni džojstik, koji istovremeno služi i kao taster. Njegova primarna namena je direktan izbor aktivnog AF polja ili resetovanje na centralno, što u mnogome olakšava kompoziciju i kadriranje, bez preteranog gubljenja vremena na pozicioniranje fokusa. Istom komandom se na aparatu mogu vršiti i razne druge operacije, poput navigacije kroz Quick meni, koji se poziva pritiskom na Q taster, a lociran je na rukohvatu, na mestu na koje pomalo nezgodno naleže palac desne ruke. Iznad njega je AF-Lock, komanda kojom se fokus zaključava do okidanja.

Malo niže, ispod džojstika, nalazi se taster za prelazak u režim pregleda snimaka, a ispod njega i jasno obeležena, ali ne baš dovoljno izdvojena komanda za brisanje snimaka, čiji nam se način rada baš i ne dopada. Naime, kada pritisnete ovaj taster, aparat će učtivo pitati da li želite da obrišete samo trenutno prikazani snimak, selektovane snimke ili ceo sadržaj memorijske kartice. Druge dve opcije su jasne, ali izborom brisanja samo tekućeg snimka, aparat ne završava operaciju, nego nakon potvrdnog odgovora na podpitanje za konačnu potvrdu, opet nudi potvrdu daljeg brisanja sledećeg snimka u nizu. Na ovaj način se može veoma lako nehotice izbrisati pogrešan snimak i nekad nam je veoma teško da poverujemo da je iko zaista i probao da koristi aparat, pre nego li ga je zapakovao i pustio u prodaju.

Ispod komande za brisanje je Disp/Back taster, kojim se (de)aktivira glavni displej, odnosno bira živi prikaz ili prikaz parametara, a desno je set od pet tastera, grupisanih tako da čine kružni oblik i podsećaju na kursorske tastere. U sistemu menija, do kojeg se stiže pritiskom na centralni od pet, služe za navigaciju kroz sekcije i stranice istog, dok se u režimu fotografisanja njima menjaju neki od važnih parametara rada. Gornji, koji je jedini označen, nosi naziv Drive, a služi za izbor režima okidanja. Ove ćemo zastati i obratiti pažnju na jedan veoma iritantan detalj – X-Pro2 u podmeniju, koji se dobija pritiskom na Drive, nudi režime kao što su Still Image (pojedinačno okidanje), Continuous u dve brzine (3 i 8fps), kao i AE-Bracketing (u maksimalnom rasponu od ±2EV). Na istoj listi je ponuđen i čitav niz raznih drugih „bracketing“ varijanti, poput ISO bracketinga, Film simulation bracketinga, WB bracketinga ili Dynamic Range bracketinga – sve dostupne isključivo u JPEG formatu (uslov je da je RAW potpuno isključen). Tu je i Multiple exposure, kojim se isti snimak može kombinovati iz više uzastopnih okidanja (tehnika koja nam je odavno poznata iz doba filma), ali fali režim odloženog okidanja! Da biste do njega došli, morate posegnuti za Quick menijem, koji nudi okidanje sa dve i 10 sekundi odlaganja. Da stvar bude čudnija, Drive meni nudi opciju naziva Advanced Filter, koja grupiše razne Photoshop-wannabe obrade u realnom vremenu, naravno primenjive isključivo na JPEG. Kome je i zašto palo na pamet da ovaj set grafički-manipulativnih opcija smesti u Drive meni, a potpuno izostavi režime odloženog okidanja, zaslužuje nagradu za inventivnost! Mislimo da je svaki dalji komentar suvišan.

Ostali tasteri iz ove grupe su programabilni. Njihove inicijalne funkcije će mnogima i ostati na svojim mestima: levim se bira vrsta simulacije nekog od dobro poznatih Fuji filmova i njihovih varijacija (Provia, Velvia, Astia, Classic Chrome, Pro Negative Hi, Pro Negative Standard, Acros, Monocrome i Sepia). Desni taster inicijalno služi za izbor iz predefinisanih profila balansa bele ili kreiranja jednog od tri sopstvena, dok se donjim bira metod izbora AF tačaka.

Iz dosadašnjeg opisa vam je verovatno već poznato da X-Pro2 ne poseduje namenski selektor modova, uobičajenu stavku na većini današnjih aparata svih klasa i kategorija. Aparat nudi samo osnovna četiri kreativna moda – manuelni (M), prioritet blende (A), programirani auto (P) i prioritet trajanja ekspozicije (S). Opcija direktnog izbora aktivnog moda ne postoji čak ni u interaktivnom meniju, a izbor se (verovali ili ne) vrši kombinacijom raznih drugih parametara, koji direktno uslovljavaju i trenutno aktuelni mod. Pa tako u slučaju da ste na objektivu selektor blende postavili na A poziciju, a isto tako i točkić za određivanje ekspozicije na aparatu na A poziciju, dobićete P mod. Prebacite li blendu na neku ručnu vrednost (kod objektiva koji imaju klasičan selektor) ili na simbol blende (kod onih koji nemaju namenski prsten blende), aparat prelazi u mod prioriteta blende. Ručno postavljena blenda i ekspozicija zajedno čine manuelni (M) mod, dok se prioritet zatvarača dobija tako što ekspoziciju setujete ručno točkićem, a na objektivu prsten postavite na A. Dosta konfuzno na prvi pogled, ali uz nešto vežbe, lako prelazi u naviku.

MEMORIJA

Secure Digital (SD) kartice već godinama drže primat van kategorije profesionalnih tela, pa nije čudo što je i Fuji usvojio upravo ovaj standard, iako je ranije insistirao na sopstvenom XD (eXtreme Digital). Po uzoru na većinu ostalih modernih aparata više klase i X-Pro2 nudi dva memorijska slota. Oni su ravnopravni do neke granice, u smislu da je moguće paralelno ih koristiti nezavisno od željenog formata i kapaciteta, ali je prvi slot favorizovan u pogledu raspolaganja resursima, pa je i podrška za SDXC kartice UHS-3 klase ograničena samo na njega. Drugi slot će ih normalno koristiti za upis, ali brzinom koja je ograničena na UHS-I klasu. Srećna okolnost je što aparat poseduje opciju kojom se snimci lako mogu (grupno ili pojedinačno) kopirati sa kartice na karticu, naravno, pod uslovom da slobodan prostor to dozvoljava.

Inače, upis može biti sekvencijalan, kada će aparat snimke smeštati najpre na karticu u prvom slotu, a nakon što na njoj ponestane slobodnog prostora, preći će na drugu. Backup način upisa će forsirati paralelan upis snimaka na obe memorijske kartice, a RAW/JPEG će upis na kartice razdvojiti po formatima, tako da u prvom slotu bude RAW, a u drugom JPEG. Nažalost, fleksibilno upravljanje prioritetima slotova nije moguće, pa će primarni uvek biti slot broj 1.

Odeljak SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost Fuji-ja X-Pro2 je (imamo utisak) malo veća od proseka, pa će na karticu kapaciteta 8GB u proseku stati oko 150 RAW snimaka u nekompresovanom, odnosno dvostruko više u lossless kompresovanom formatu, dok će u JPEG-u maksimalnog kvaliteta, na istu karticu biti moguće smestiti oko 540 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis u maksimalnom kvalitetu, 8GB će biti dovoljno za otprilike 115 snimaka, odnosno skoro 200, ukoliko se koristi kompresovani RAW.

Video zapis je, naravno, daleko zahtevniji, pa će na istu 8GB karticu biti moguće snimiti oko 25 minuta materijala u fullHD (1080p) kvalitetu, odnosno dvostruko više u HD (720p). Varijacije su moguće i pre svega zavise od uslova rada, količine šuma i sadržaja scene generalno. Nažalost, s obzirom da aparat ne spada u red preterano štedljivih, u praksi će se baterija pokazati kao ozbiljniji ograničavajući faktor, nego što to mogu biti memorijske kartice i limiti koje aparat nameće po snimku. Inače, Fuji za video zapis preporučuje korišćenje SD kartica minimalno klase 10 ili brže, a za video se može koristiti isključivo slot 1. Zašto? Nema obrazloženja. To je jednostavno tako.
 

BATERIJA

Fuji se tokom svoje relativno kratke MILC istorije, pokazao kao promišljen igrač, pa nije preterano čudno što je X-Pro2 samo još jedan u nizu modela koji koriste istu bateriju. U pitanju je punjiva, Li-Ion baterija oznake NP-W126, radnog napona standardnih 7.2V i kapaciteta solidnih 1260mAh. Njena masa je 47 grama, a dimenzije su takve da prosto navode na pomisao da baterija nije na nivou aparata.

BC-W126 punjač sa NP-W126 Li-Ion „pametnom“ baterijom

I zaista, Fuji X-Pro2 postiže nešto slabije rezultate na ovom polju, pa autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje ne baš ubedljivih 250 snimaka sa EVF tražilom, odnosno nešto pristojnijih 350 ukoliko se forsira korišćenje OVF u „standard“ režimu štednje energije. Ovaj podatak naizgled može da zbuni, jer je glavni nedostatak autonomije MILC aparata u odnosu na DSLR-ove baš u tome što forsiraju ekran, odnosno EVF, spram DSLR-a čiji je optički prikaz često pasivan i izuzetno energetski štedljiv. U tom smislu, za očekivati je da bi OVF hibridnog tražila trebao biti po učinku dosta sličan DSLR-u, ali to u praksi ipak nije slučaj, iz dva razloga. Prvi je to što OVF ipak upošljava i kolorni TFT sloj, koji služi za prikaz parametara rada, a drugi (i mnogo bitniji) to što je senzor, iako „nevidljiv“ na ekranu ili u tražilu, ipak konstantno aktivan, budući da od njega zavisi i raspoloživost sistema merenja, autofokusa itd. Prosto, MILC koncept podrazumeva permanentno aktivan glavni senzor i na polju bolje autonomije je, barem sa sadašnjom tehnologijom, moguće veoma malo učiniti. Ako ne računamo povećanje dimenzija baterija ili nošenje više primeraka u torbi sa ostalom opremom.

Autonomiju je delimično moguće povećati korišćenjem Economy opcije u power management-u, kada će aparat postići 330 snimaka sa EVF ili prikazom na glavnom ekranu, odnosno 380 ukoliko se forsira OVF. Naravno, moguć je i obratan proces. High-performance režim, koji je neophodno koristiti ukoliko želite najkvalitetniji prikaz od 85Hz osvežavanja u EVF-u, troši najviše energije, pa se sa njim može očekivati tek nešto preko 200 snimaka u EVF, 250 sa glavnim displejem i 350 sa OVF-om.

Nivo kapaciteta baterije je moguće pratiti u 7 nivoa pomoću grafičkog indikatora ili dosta preciznije u obliku procentualnog nivoa napunjenosti, koji se može videti na glavnom ekranu, a punjenje prazne baterije na originalnom BC-W126 punjaču, traje oko 150 minuta.

KONEKTORI

Na levom boku aparata nalaze se konektori. Jedan od njih, PC-Sync, namenjen okidanju eksterne rasvete, pozicioniran je sasvim gore i poseduje sopstvenu gumenu zaptivku. Ne dopada nam se što ju je moguće veoma lako izgubiti, pošto ničim nije pričvršćena za sam aparat. Ispod ovog konektora, nalaze se vratanca koja kriju još tri konektora. Vertikalno, odozgo na dole, ponuđeni su redom: Micro-HDMI, Micro-USB 2.0 i 2.5mm konektor za eksterni stereo mikrofon ili daljinski okidač nekog nezavisnog proizvođača. Namenski daljinski okidač, Fuji RR-90, koristi Micro-USB konektor. Da biste aparatu „objasnili“ šta očekujete od 2.5mm konektora, morate podesiti njegovu namenu, opcijom koja se nalazi u sekciji namenjenoj podešavanjima video opcija (!?), što je najblaže rečeno čudna lokacija.

Konektori: sasvim gore – PC-Sync; ispod poklopca – Micro-HDMI, Micro-USB i 2.5mm mikrofonski/remote konektori

DISPLEJ

Displej koji poseduje Fuji X-Pro2 se ne ističe nekim posebnim karakteristikama, ali bismo ga svakako mogli nazvati jednim od boljih na tržištu. U pitanju je fiksni TFT-LCD dijagonale 3 inča (7.6cm), ukupne rezolucije 1.620.000 piksela i proporcija 3:2, zbog čega je iskorišćenost prikaza maksimalna, budući da je i glavni senzor tog formata. Baš kao i u slučaju novijih Nikon DSLR-ova, Fuji koristi RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, a primarni razlog je, ako izuzmemo u teoriji nešto bolji prikaz, ušteda energije, pošto za prikaz svetlijih nijansi nije neophodno angažovati maksimalni intenzitet sve tri kolorne komponente, već se to postiže samo jednim, belim pikselom. U praksi, nismo sigurni u opravdanost, ali ako je sadašnja autonomija nešto što je rezultat mukotrpnog rada na projektovanju, ne smemo ni da pomislimo šta bi bilo da je matrica RGB.

Premda u specifikacijama niti u zvaničnim brošurama nije navedeno, rekli bismo da je ugao vidljivosti displeja ovog aparata veoma blizu idealnih 170°, što se uklapa u današnji prosek. Aparat ne poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, pa je njegov intenzitet neophodno setovati kroz sistem menija.

X-Pro2 poseduje Quick meni koji glavni ekran pretvara u panel sa najbitnijim parametrima, među kojima su i oni koji nemaju dodeljenu direktnu komandu na aparatu. 16 funkcija poređano je pravilno formirajući tabelu od 4 x 4 polja. Pristup se vrši Q tasterom, a kretanje po njima džojstikom, dok se zadnjim kontrolnim točkićem vrši selekcija između ponuđenih postavki svake od njih. Kako to u praksi izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara u Quick meniju

Ovaj meni je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, veoma fleksibilno, ali ne i neograničeno. U svakom slučaju, veoma zgodno, iako ne baš preterano pregledno.

Uvećanje prikaza u režimu živog prikaza, za koji smo već konstatovali da je i osnovni način rada na MILC aparatima, nije novina. X-Pro2 omogućava da se pritiskom na zadnji kontrolni točkić, direktno dođe do 100% uvećanja, a njegovim rotiranjem je stepen uvećanja moguće korigovati u oba smera.

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

S obzirom da je u pitanju MILC aparat, koji gotovo kompletnu funkcionalnost duguje režimu živog prikaza, nema ni govora o bilo kakvom vidu ograničenja korekcije parametara, kakva su nam poznata sa (recimo) manjih Nikon DSLR-ova. Kontrola je potpuna i ograničena jedino limitima trenutno izabranog moda.

VIDEO

Marketinški tim kompanije Fuji nikada nije potencirao video u svojim kampanjama, već isključivo fotografiju kao osnovu svakog modela, pa nije čudo što se ni X-Pro2 ne izdvaja u tom smislu. Ne samo da Fuji ne insistira na video režimu kod X-Pro2, nego se on često jedva i pominje. Ovakva praksa može navesti na pomisao da je video zapis ovog aparata inferioran ili najmanje nedovoljno potentan za sukob sa konkurentskim modelima, a realnost je ipak malo drugačija.

Fuji X-Pro2 donosi video zapis visoke definicije u standardnim 16:9 proporcijama i dve rezolucije: fullHD/1080p (1920 x 1080) i HD/720p (1280 x 720), obe u rasponu brzina od 24, 25, 30, 50 ili 60fps i progresivnom tehnikom formiranja frejmova.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu, korišćenjem AVCHD/MPEG-4 (H.264) formata, varijabilnim bitrate-om (minimalno 36MBit/s) i zajedno sa nekomprimovanim Linear PCM stereo zvukom u 16-bita/48KHz, pakuje u MOV kontejner.

Kao i na većini ostalih aparata kojima video nije primarna namena, zapis je limitiran trajanjem. 14 minuta je maksimalna dužina snimka u višoj, a 28 minuta u nižoj rezoluciji.

Kontrola snimanja je relativno fleksibilna, mada ne i neograničena. Kompenzacija se, kada je aktivan mod prioriteta blende, može vršiti u toku snimanja, u rasponu od ±2EV, a u manuelnom je dozvoljena i korekcija ekspozicije. Blenda se može korigovati i tokom snimanja, ukoliko je aktivan neki od modova koji to predviđa, a jedino se ISO vrednost mora podesiti isključivo pre započetog snimanja, jer aparat ne dozvoljava naknadne korekcije.

Pošto eksterni mikrofon i univerzalni daljinski okidači dele isti 2.5mm konektor na levom boku aparata, a sam aparat nije sposoban da prepozna priključeni uređaj, korisnik to mora posebno naglasiti u video sekciji, u opciji za podešavanje namene dotičnog konektora. Zaboravite li to da uradite, a započeli ste snimanje uz korišćenje eksternog mikrofona, ostaćete bez zvuka. Ne baš praktično rešenje, mada i inače nismo ubeđeni da će neko kupiti ovakav aparat sa ozbiljnim aspiracijama ka video snimanju.

BLIC

Pošto X-Pro2 ne poseduje nikakav oblik internog blica, eksterni je jedino rešenje za sve one kojima svetla hronično nedostaje. X-Pro2 poseduje celu sekciju u sistemu menija, namenjenu isključivo radu sa blicevima. Međutim, kada sekciju jednom otvorite, tamo ćete zateći svega tri opcije: Flash mode, flash compensation i Red-eye removal.

Od modova, X-Pro2 podržava automatski/TTL mod, zatim forsirani, koji će okidati u svim prilikama, zatim Slow-sync za efikasnije prikupljanje ambijentalnog svetla, a tu je i okidanje na drugu zavesicu. Suzbijanje pojave crvenih očiju je takođe ponuđeno, a funkcionisaće u kombinaciji sa svim fokusnim režimima u kojima je aktivna detekcija lica/očiju.

Automatski mod je dostupan samo u Programmed Auto modu (P), a slow-sync u P i A. Maksimalna brzina sinhronizacije je limitirana na solidnih 1/250, što je značajno unapređenje u odnosu na 1/180, za koje je prethodnik bio sposoban. Fuji X-Pro2 poseduje ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, iako smo svesni da je takav način kontrole odavno prevaziđen.

WI-FI

Fuji X-Pro2 poseduje Wi-Fi modul za bežičnu komunikaciju, a kao i kod većine fotoaparata, njegova namena je višestruka, s tim da se mahom koristi za daljinsku kontrolu posredstvom pametnih telefona, ali i za prenos snimaka na kompatibilne uređaje.

Da bi povezivanje bilo moguće, neophodno je najpre instalirati namensku aplikaciju na kompatibilni uređaj. Podržana je komunikacija sa Android, Apple IOS uređajima u smislu daljinske kontrole i promene parametara, dok je računar (PC ili Apple Mac) podržan samo u cilju transfera snimaka sa aparata na računar.

Kontrola parametara suštinski nije ograničena, ali naše iskustvo govori da aplikacija za Android (link), ali i Apple IOS uređaje nije baš ispolirana i fali joj bolja optimizacija da bi iko želeo da je koristi. U sadašnjem obliku, zameramo to što je rad prilično spor – ne samo u smislu brzine izvršavanja komandi, nego posebno u smislu koncepcije koja uslovljava previše koraka da bismo došli do promene nekog od osnovnih parametara, kao što je npr. ISO vrednost. U nedostatku kompatibilnog daljinskog okidača u toku studijskog testiranja, došli smo na ideju da taj nedostatak nadomestimo svojevrsnim mini-testom Wi-Fi modula, ali smo osujećeni u toj nameri, jer se manipulacija parametrima čak i usporila u odnosu na uobičajeno baratanje mehaničkim komandama na aparatu, iako je bilo očekivano da brzina rada bude veća. Osim toga, primetili smo i izvesne nelogičnosti, poput one koja onemogućava promenu trenutnog moda. Da biste promenili mod iz (recimo) manuelnog u prioritet blende ili neki treći, morate u potpunosti prekinuti bežičnu komunikaciju, podesiti ručno aparat i onda nanovo povezati uređaje. Veoma nepraktično rešenje, a iskreno nam se čini da ovu funkciju niko iz Fuji-ja nije probao u realnosti. Verujemo da bi im zasmetala na isti način kao i nama.

Nismo naročito srećni ni činjenicom da je komunikacija sa PC i Mac računarima ograničena na prost transfer snimaka. Pri tome, da biste ostvarili takvu (u suštini prostu) komunikaciju na PC računaru sa Windows operativnim sistemom, prinuđeni ste da instalirate i Fuji aplikaciju MyFinePix Studio, dok je Mac OS X pošteđen toga, budući da je podržan kroz Image Capture program.

Sve u svemu, bežična komunikacija funkcioniše, ali za očiglednim manjkavostima. S druge strane, X-Pro2 nije jedini koji ima problema sa razvijanjem, a posebno testiranjem svojih aplikacija za bežičnu komunikaciju sa foto-opremom. Iako to ne može biti opravdanje samo po sebi, interesantno je primetiti da proizvođači ovu funkciju i dalje smatraju pomodarskom, iako se u praksi ona može zaista korisno upotrebiti. Šteta.