Canon EOS 1300D, Test

 

TELO

U stilu zabavnih ilustracija tipa „uočite razliku“, bili smo veoma uporni u nameri da uočimo makar jednu vizuelnu promenu u odnosu na prethodnu generaciju i – ipak nismo uspeli:

Jedino što u moru preslikanih kontura i komandi donekle privlači pažnju je mali NFC logotip, koji označava da je aparat sposoban da komunicira po Near-field-communication standardu. I to bi bilo to. Ni manje, ni više. Izostao je čak i suptilan redizajn tastera, čemu Canon često pribegava, kako bi zabašurio izostanak funkcionalnih unapređenja. Istina, na prvi mah nam je promakla i nova LE dioda, koja se nalazi u donjem desnom uglu zadnjeg dela aparata, a koja signalizira aktivan modul bežične komunikacije.

Oblikom, aparat predstavlja klasičan, mali DSLR. Izrada je solidna, ali ni po čemu izuzetna. U odnosu na gro kompakt aparata, sa kojih će najveći broj kupaca ovakvog tela i preći, 1300D deluje veoma dobro. Solidno je udoban za držanje, svojim najvažnijim delom obložen je kvalitetno teksturiranom gumom, pa je uglavnom prijatan za držanje u rukama i manipulaciju komandama. Voleli bismo da je deo tela na koji naleže dlan desne ruke, obilnije obložen gumom, ali nismo iznenađeni što nije tako, jer je to u ovoj klasi oduvek bilo oskudno. Ne sviđa nam se što je levi bok aparata u potpunosti ogoljen i sveden na mat plastiku.

Dimenzije tela nisu preterano male, a uklapaju se u prosek klase sa svojih 129 x 101 x 78mm. Masa od 485 grama nam se čini možda i preteranom za telo ovih gabarita, ali nije ni realno očekivati da jedan (ipak) DSLR, teži manje od toga, ako znamo da je unutrašnjost tela popunjena nizom elektro-mehaničkih elemenata zbog kojih ovaj model i jeste DSLR.

Iako robustnost nije nešto što karakteriše DSLR-ove ove klase, ne dopada nam se to što telo ne pruža nikakav stepen otpornosti na atmosferske uslove. Zavesica je deklarisana na 100.000 okidanja, što se uklapa u uobičajene okvire.

Bajonet prihvata sve ikad proizvedene objektive EF i EF-S tipa, bez ikakvih ograničenja, što je jedna od stavki kojima se Canon ponosno hvali. S razlogom, rekli bismo, iako EF objektiv važi za relativno “mlad”.

 

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Priču o senzoru nema rezona razvijati, s obzirom da je u pitanju identičan model, identične revizije kao i u slučaju EOS-a 1200D. S toga, ponovićemo gradivo, zarad onih koji će se uz 1300D prvi put susresti sa ozbiljnim fotoaparatom.

Radi se o Canon APS-C senzoru, izrađenom u CMOS tehnologiji, rezolucije 18MP (precizno – 5184x3456 piksela). Krop faktor 1.6x, na šta akronim APS-C (od Advanced Photo System type-C) ukazuje, označava množilac kojim se dobija ekvivalentna žižna daljina i širina vidnog polja (FOV, skraćeno od Field-of-view) u odnosu na senzor punog 35mm formata, poznatog još i kao Full-frame (ili Lajka format). U konkretnom primeru, to znači da kit objektiv Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II, na ovom telu pruža prikaz ekvivalentan onome koji bi objektiv raspona 29-88mm omogućio na full-frame senzoru, što se dobija množenjem naznačene žižne daljine sa odgovarajućim krop faktorom.

Iako je ovaj senzor doživeo nekoliko revizija od svog nastanka pre gotovo 8 godina, najnoviji aparat koji ga poseduje nije dobio i hibridni AF, koji kombinuje fazni sa kontrastnim fokusom na nivou senzora. Umesto toga, 1300D poseduje isključivo CDAF (Contrast Detection AutoFocus), tj. kontrastni fokus. U trenutku kada konkurencija iz MILC kategorije obara sve rekorde u implementiranju svega i svačega, ovo najblaže rečeno deluje kao znak malodušnosti. Ili barem drskog ignorisanja realnosti.

Metuzalem poluprovodničke industrije odoleva vremenu – Canon CMOS od 18 MP *

Bazni ISO raspon je isti kao i na modelu 1200D. Počinje od 100 i proteže se do 6400, pri čemu aparat softverski obezbeđuje i ISO 12800 (označenih slovom H).

Digic 4 procesor je malo unapređen, pa sada nosi oznaku 4+. Šta su suštinske novosti, nije nam poznato, ali može se pretpostaviti da je upravo procesor odgovoran za nešto bolje performanse memorijskog kontrolera i pridruženog bafera. U doba kada čak i kompakt aparati ovog proizvođača ponosno nose najnovije procesore oznake Digic 7, deluje potpuno nestvarno da se isti procesor prodaje u telu jednog DSLR-a.

Canon Digic 4+ procesor*

Sistem vibracione redukcije prašine, čije smo odsustvo kritikovali na prethodna dva modela, OPET je izostao sa liste specifikacija! Skoro da deluje neverovatno do kojih granica ide štednja u najnižoj Canon klasi! Na žalost, kako smo i predvideli u nekim prethodnim testovima, opšti trendovi ne dolaze samo od jedne kompanije i potrebno je da više njih prihvati isti sistem, kako bi on zaživeo. Činjenica je da Canon, iako prvi među poznatima, nije jedini usvojio sistem politike zakidanja na tehničkim elementima, a epilog takve poslovne politike upravo gledamo. Gotovo da smo došli u situaciju da se radujemo kada ništa nije izbačeno!

Na sreću, svetlomer je preživeo efekte štednje, pa je u pitanju i dalje odlični, dvoslojni 63-zonski iFCL sistem merenja koji, prema Canonu, osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 9 AF tačaka i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance). 63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladavaju crveni tonovi, što je inače poznata slaba tačka digitalnih senzora. Modova merenja ima tri: Evaluative, koje je vezano za sve AF tačke i usrednjava svetlo dobijeno uzorkovanjem cele scene; Partial, koje meri 10% centralne zone kadra i Center-weighted average, koje meri prosek sa naglaskom na centralnu zonu. Spot merenje je, kao i u slučaju svih prethodnih Canona ove klase, izostavljeno sa spiska. Za razliku od nekih drugih stvari, ovo ne smatramo naročito velikim hendikepom, imajući u vidu ciljnu klasu ovog modela.

Dvoslojni 63-zonski RGB senzor merenja svetla* i šematski prikaz zone merenja

 

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je preuzet sa prethodnika, a pošto je i prethodnik preuzeo sa prethodnika i prethodnik prethodnika sa nekog još starijeg (i tako u nedogled), jasna je želja da se na svaki način izbegne bilo kakvo poboljšanje bilo čega. Izbacivanje novog modela je više u cilju boljeg indeksiranja internet pretrage, nego u cilju bolje prodaje. Reda radi, reći ćemo da se radi o solidnom ali i veoma starom, faznom Multi-BASIS TTL AF sistemu sa 9 tačaka, od kojih je centralna krstasta, raspoređenih u obliku romboida.

TTL-SIR senzor autofokusa sa 9 AF tačaka *

Procenat kadra koji tačke pokrivaju je osrednji, a za današnje pojmove se baš i ne može proslaviti fleksibilnošću prilikom kadriranja, jer će se često događati da morate da rekadrirate, kako biste postigli željenu kompoziciju. Na raspolaganju su tri standardna AF moda: One-shot, koji se najčešće koristi, nakon fokusiranja zaključava AF tačku do okidanja ili opuštanja tastera; AI-Servo koji kontinuirano prati pokretni cilj, izabranom tačkom; i poslednji, AI-Focus, koji predstavlja kombinaciju prethodna dva – najpre fokusira izabranom tačkom i daje potvrdu (zvučnu i svetlosnu), a u slučaju da registruje pokret fokusirane mete, automatski se prebacuje u servo mod i nastavlja da prati do okidanja. Svaki od ova tri moda može biti korišćen sa jednom, unapred izabranom tačkom, ili Automatic Selection metodom izbora tačaka, kada aparat sam određuje aktivne tačke, najčešće na osnovu najbližeg objekta koji fokusno polje pokriva.

AF-Assist, funkcija pomoćnog svetla prilikom fokusiranja u lošim svetlosnim uslovima, ne poseduje namensku lampu, već se izvodi internim blicem, serijom kratkih (i često iritantnih) bljesaka, kojima pomaže AF sistemu. Dobra strana ovakve AF-Assist funkcije je u tome što su pokrivene sve AF tačke, umesto samo centralne, što je često primenjivano rešenje na drugim aparatima. Pored ovog načina, AF-Assist može biti poveren i IC lampi eksternog blica ili ST-E2, odnosno ST-E3-RT Wireless Transmiteru.

TRAŽILO

Uobičajeno za ovu klasu, optičko tražilo bazirano je na pentaogledalu. Pokrivenost kadra je 95%, a stepen uvećanja 0.80x. Eye-point, odnosno maksimalna udaljenost oka od tražila pri kojem je moguće sagledati ceo kadar, iznosi 21mm, što pogoduje osobama koje koriste naočare. Na raspolaganju je i točkić za korekciju dioptrije, a deluje u rasponu od -3.0 do +1.0.

Fokusno staklo je fiksnog tipa, a svih 9 tačaka je gravirano i kao takvo – permanentno prikazano u tražilu. Same tačke su dosvetljene crvenom bojom prilikom potvrde ili selekcije, a kako prikaz izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji (crveni pravougaonik prikazuje procenat obuhvaćenog prikaza u kadru):

Tražilo EOS-a 1300D

Skup informacija i parametara koje prikaz u tražilu obuhvata je manje više sve što je neophodno za uobičajen rad, ali ne i više od toga.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Raspored i funkcije komandi su faktički identične onima na prethodniku. Pogled spreda je uobičajen. Centralno mesto zauzima EF/EF-S bajonet, a levo od njega je relativno uzak, ali opet dovoljno udoban rukohvat, obložen kvalitetnom reljefnom gumom, čija tekstura podseća na kožu. U prostoru između rukohvata i bajoneta, nalazi se LE dioda kojom se signalizira odloženo okidanje i vrši uklanjanje efekta crvenih očiju, ukoliko se koristi interni blic na aparatu. Odmah primećujemo izostanak infracrvenog prijemnika za daljinsko okidanje, što možda deluje kao banalna stvar, ali predstavlja veoma ozbiljan nedostatak. Kako IC okidači koštaju simbolično, a mogu povećati upotrebljivost aparata do neslućenih granica, smatramo najblaže rečeno bizarnim odluku da se u ovoj klasi nastavi sa insistiranjem na tek bazičnim kontrolama, iako direktan konkurent u ovoj klasi (Nikon D3300) nudi ne jedan, nego čak dva (!) IC prijemnika, kako bi korisnici mogli da vrše kontrolu bez obzira na svoj položaj u odnosu na aparat! Preterali bismo kada bismo rekli da insistiranje na ovom nedostatku nismo očekivali. Najzad, kada je toliko stvari žrtvovano kako bi aparat bio maksimalno udaljen od višeg modela u hijerarhiji, drugo i nije bilo za očekivati.

Najupadljiviji detalj na desnoj strani aparata je oznaka modela, ispod koje se nalazi veliki taster za odbravljivanje objektiva radi uklanjanja. Iznad je minijaturni mono mikrofon, namenjen snimanju audio zapisa u video modu, a primećujemo da komanda za podizanje internog blica opet nedostaje, baš kao i na EOS-u 1200D. Verujemo da je ovo donelo značajne uštede u proizvodnji. Ipak je dobrobit kupaca najvažnija, zar ne?

Pogled odozgo je veoma minimalistički, pa na njegovo opisivanje nećemo potrošiti previše vremena. Centralnu poziciju, kao i uvek, zauzima kućište pentaogledala u okviru kojeg se nalazi i interni blic, kao i ISO-518 papučica eksternog blica. Levo od njih je minijaturni mono zvučnik, kojim aparat signalizira potvrdu fokusa ili odloženog okidanja, a ujedno služi i emitovanju audio komponente video zapisa. Desno od pentaogledala je raspored malo gušći. Oštro nazubljeni selektor modova poseduje 13 pozicija namenjenih foto i video režimima rada, a u njegovoj osnovi se nalazi i mehanički prekidač kojim se aparat uključuje, odnosno isključuje.

Selektor modova, osim modernije verzije FullAuto moda, pod nazivom Scene-Intelligent Auto, označene zelenim simbolom, aparat poseduje još dva potpuno automatska moda. Jedan je No-Flash, koji suzbija upotrebu internog blica, bez obzira na uslove snimanja, dok je drugi tzv. Creative-Auto, koji interaktivno navodi korisnika da izabere adekvatne parametre za situaciju u kojoj se nalazi, a bez previše zadiranja u tehničke detalje. Osim već pomenutih, aparat poseduje i klasične kreativne modove: Manuelni (M), Aperture priority (Av), Shutter priority (Tv) i Program AE (P), koji pružaju daleko najveću kontrolu osnovnih parametara, koje aparat nudi. Na raspolaganju je i set od pet scenskih modova, koje će (barem u početku) laici rado koristiti, jer isti sugerišu lak rad u određenim okolnostima: Portrait, Landscape, Close-Up, Sports, Night Portrait. Poslednji mod je namenjen video zapisu.

Na najisturenijem delu rukohvata, na mestu gde prirodno naleže kažiprst desne ruke, nalazi se dvostepeni okidač. Prvo koleno se koristi za merenje i fokusiranje, dok se drugim izvodi konačno okidanje i pravljenje snimka. Malo izmaknut nazad u odnosu na okidač, nalazi se prednji (i na ovoj klasi i jedini) kontrolni točkić, čija se uloga menja u zavisnosti od izabranog moda rada. To može biti otvor blende, ekspozicija ili, kada se koristi u kombinaciji sa nekim drugim komandama, neka manje važna funkcija. Poslednji taster je na prethodnoj generaciji izazivao u nama blagu nevericu – umesto ISO tastera, koji se najčešće nalazio na ovom mestu, postavljen je taster za aktiviranje internog blica. Ovaj put se nismo iznenadili kao kada smo prvi put naleteli na ovo rešenje, ali nam je i dalje nejasna ideja projektnog tima.

Na prvi pogled slabo uočljive, ali ništa manje iznenađujuće tumbanje komandi i podfunkcija, doživela je i zadnja strana aparata. Pomeren u donji levi ugao, nalazi se 3-inčni displej, a iznad njega optičko tražilo. Tik uz tražilo nalazi se točkić za korekciju dioptrije, a nedaleko odatle je i komanda za prelazak u režim živog prikaza (live-view, odnosno LV u daljem tekstu), kojom se u video modu započinje proces snimanja video zapisa. Sasvim desno/gore, nalazi se uobičajeni par komandi za zumiranje i (u kombinaciji sa kursorskim tasterima) izbor aktivne AF tačke. Desno od displeja je postavljena poveća grupa komandi, od kojih neke imaju i dvojne funkcije. Najviše pozicionirana od njih je komanda za kompenzaciju ekspozicije, odnosno promenu otvora blende, zavisno od trenutno izabranog moda na selektoru. Potpuno odsustvo odgovornosti za nefunkcionalan dizajn, može se videti upravo na primeru ove komande, koja osim za kontrolu dva krucijalna parametra, služi i za brisanje postojećih snimaka! I bez probe smo imali sumnji u logiku ovakvog dizajna, a i u praksi se pokazalo da smo u pravu. Naime, kada fotograf fotografiše, nakon svakog napravljenog snimka, aparat prelazi u režim pregleda, kada i ova komanda menja svoju namenu i postaje komanda za brisanje. Uz samo par pogrešnih kombinacija tastera, moguće je napraviti ozbiljnu štetu na postojećim snimcima! I sve to zbog želje za uštedom ili pošto-poto promenom dizajna! Retko se može videti ovakvo odsustvo logike i premda smo do pre samo par trenutaka bili skloni da izostanak namenskog ISO tastera proglasimo za daleko najbesmisleniju promenu decenije, mislimo da je gaf sa pozicijom komande brisanja preuzeo primat u toj trci još sa prethodnikom, a neslavni niz nastavio danas aktuelni model!

Komanda kojom se aktivira Quick Control Screen, interaktivno upravljanje parametrima na glavnom ekranu, nalazi se tik ispod Av tastera za kompenzaciju ekspozicije. Desno od nje je Disp. (od “Display”) komanda, kojom se privremeno može isključiti displej ili menjati prikaz parametara u LV režimu. Niže se nalazi set od 5 tastera, koji predstavljaju surogat višesmernog tastera, a njihova uloga je takođe dvostruka. Uobičajena namena im je upravljanje setom raznih parametara, poput ISO vrednosti, režima okidanja, AF moda i balansa bele boje, a inače se koriste i u navigaciji kroz sistem menija, pregledu snimaka, kao i za izbor aktivne AF tačke. Za način izbora aktivne AF tačke ostaje stara zamerka. Za razliku od Nikona D3300, gde je ova operacija dostupna direktnim upravljanjem kursorskim tasterima, kod malih Canon DSLR-ova (ali i kod nekih naprednijih) najpre je neophodno aktivirati funkciju promene aktivne tačke, pa tek onda posegnuti za kursorskim tasterima, što nepotrebno usporava proceduru. U središtu četiri pomenuta tastera, nalazi se Set komanda, kojom se vrši potvrda izabranih opcija ili selekcija centralne AF tačke. Sasvim dole, uz displej, nalazi se taster Menu, kojim se aktivira sistem menija, a do njega je i Playback, komanda za prelazak u režim pregleda postojećih snimaka. Nedaleko od njih, pomaknute ka donjem-desnom uglu, nalaze se čak dve LE diode – jedna signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, dok druga ukazuje na aktivan Wi-Fi modul.

 

MEMORIJA

Memorijski slot se nalazi u istom odeljku sa baterijom, ispod poklopca sa donje strane aparata. Pozitivan efekat ovog poteza je povećana čvrstoća rukohvata, koji na telima ove klase često „krcka“ u rukama, upravo zbog slabijeg kvaliteta poklopca memorijske kartice. Negativan efekat sada nije toliko izražen, ali se sa najvećim studijskim glavama ipak može desiti da je nemoguće promeniti karticu ili bateriju, bez demontaže pločice stativa.

Memorijski kontroler je kompatibilan sa karticama SD (Secure Digital) standarda, uključujući i većinu aktuelnih revizija, poput SDHC i SDXC. Podržane su i Eye-Fi kartice, kojima se snimci na kompatibilne uređaje mogu prebaciti bežičnim putem. Podrška ni ovaj put nije obezbeđena za najbrže UHS-I kartice, pa će one u novom aparatu funkcionisati brzinom klase 10.

Zajednički odeljak SD memorijskog slota i baterije

Memorijska zahtevnost spada u prosečne, baš kao i rezolucija aparata. Na karticu kapaciteta 8GB se u proseku može smestiti: 350 RAW, čak 1350 JPEG ili 280 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit RAW + Large JPEG, minimalna kompresija). Varijacije su, kao i uvek, moguće zbog uslova snimanja, pa i motiva. Više šuma povećava fajl, a manje šuma ga smanjuje.

Za video segment važe drugačija pravila, pa će na istu karticu stati relativno malo video materijala. Na karticu od 8GB staje do 24 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (1080p/30fps), isto toliko u 720p/60fps rezoluciji (zbog bržeg framerate-a) i nepunih 100 minuta ukoliko se snimanje vrši u najmanjoj, VGA rezoluciji. Rast zahtevnosti se javlja u identičnim slučajevima kao i kada je fotografija u pitanju – što je scena dinamičnija ili ima više šuma, to je i snimak prostorno zahtevniji.

BATERIJA

Canon 1300D je bateriju preuzeo od prethodnika, što najčešće važi za sasvim dobru vest. Kako na polju autonomije i nije moguće postići naročito bolje rezultate bez povećanja gabarita, odluka da se opet angažuje od ranije poznata Li-Ion baterija oznake LP-E10, znači i nižu cenu nabavke rezervnih. Radi se o bateriji koja ne spada u red „smart“ modela, pa je moguće pratiti samo njen okvirni kapacitet u četiri koraka. Kao što smo iznad objasnili, baterija deli svoj odeljak sa memorijskom karticom, a nalazi se na uobičajenom mestu. Uz aparat stiže punjač oznaka je LC-E10 (za verziju koja se uključuje direktno u utičnicu), odnosno LC-E10E (za verziju sa kojom stiže naponski kabl, a koju smo i mi imali na testu):

LC-E10E punjač sa LP-E10 Li-Ion baterijom

Kapacitet baterije je relativno malih 860mAh, a isporučuje napon od 7.4V. Autonomija novog modela nije povećana, pa i dalje uspeva da izvuče svega 500 snimaka iz pune baterije. Nismo drugo ni očekivali, budući da je veći deo aparata identičan prethodnom. Ukoliko se koristi modul bežične komunikacije, autonomija vrtoglavo opada i nema ni govora o 500 snimaka, pogotovo ako se rad sa Wi-Fi komunikacijom prolongira na duži period.

Uz pojačanu štednju je često može prebaciti deklarisan broj snimaka i dostići 700 snimaka, a nekad i više. U video modu je situacija nešto teža za štednju, pa je deklarisanu autonomiju teško prebaciti. Ukupan kapacitet baterije će biti dovoljan za oko 75 minuta kontinualnog snimanja ili nešto manje ukoliko se snimanje izvodi u uslovima nižih temperatura.

Kao i kod drugih modela koji dele isto rešenje, smeštanje baterije i memorijske kartice ispod istog poklopca je dovelo do još jednog problema – izostanka baterijskog gripa iz ponude, što na ovako malom aparatu baš i nije nebitna stavka. Da li je ovakav potez opravdan, moglo bi se raspravljati, ali je svakako teško rešiv čak i sa gripovima drugih proizvođača, jer bi njegova montaža onemogućila vađenje memorijske kartice.

KONEKTORI

Smešteni na levom boku aparata, ispod gumenog poklopca, nalaze se konektori. Ima ih svega tri. Odozgo na gore, na raspolaganju su: E3 konektor za daljinski okidač, kombinovani USB-A/V konektor i mini-HDMI tip C.

Kombinovani USB-A/V konektor se može koristiti za povezivanje sa računarom radi prebacivanja snimaka na isti, ali i za kontrolu aparata pomoću priložene aplikacije pod nazivom EOS Utility. Osim toga, istim konektorom se aparat može povezati na neki od analognih video izlaza, takođe radi pregleda snimaka ili LV prikaza na većem ekranu. Treća funkcija koja mu je pridodata, a nije bila dostupna na prethodniku, je kompatibilnost sa eksternim GPS prijemnicima, u koje spada namenski Canon GP-E2 modul. Kada je modul prikačen na aparat i aktiviran u meniju aparata, u svaki snimak se automatski upisuje geotag informacija o preciznim koordinatama. Na taj način svaka fotografija biva obeležena, te je na interaktivnim mapama moguće videti tačnu lokaciju nastanka.

Uloga mini-HDMI konektora tipa C je slična. Takođe može služiti za eksterni prikaz LV režima, ali i za pregled postojećih snimaka. Ukoliko eksterni displej (najčešće je to LCD/plazma televizor) podržava HDMI-CEC standard, pomoću njegovog daljinskog upravljača je moguće kontrolisati osnovne funkcije aparata u režimu pregleda, što nekad zaista može dobro doći.

Konektori: E3 remote, kombinovani Audio-Video/USB/GPS i HDMI izlaz

 

DISPLEJ

Displej novog aparata spada u retke komponente koji su na novom aparatu unapređeni u odnosu na prethodnu generaciju. Canon i dalje nije odlučio da u svim klasama definitivno pređe na logičnije 3:2 ekrane, pa je EOS 1300D jedini aktuelni model čiji je displej u formatu 4:3. Rezolucija je ponovo udvostručena i sada iznosi 920.000 piksela ukupno, odnosno 640 x 480 piksela, dok je dijagonala je 3” (7.6cm). Skromnijim ljubiteljima video zapisa će ovo biti više nego dobrodošlo.

Viša rezolucija je donela bolji prikaz, a bolji su i kontrast i osvetljenje, zbog čega novi aparat neće imati problema sa prikazom ni pri jačem svetlu. Reprodukcija boja je takođe odlična, a ugao vidljivosti se nije menjao i kreće se u nivou od 170° u obe ose, što obezbeđuje solidnu konzistentnost čak i iz ekstremnijih uglova posmatranja.

Pošto 1300D, kao i svi aparati ove klase, ne poseduje zaseban statusni displej, njegovu ulogu preuzima glavni. Za razliku od nekadašnjih aparata, koji su na glavnom displeju prikazivali samo najosnovnije parametre, današnji omogućavaju i njihovu interaktivnu promenu, a na Canonovim DSLR-ovima se ta funkcija zove Quick Control Screen i poziva se pritiskom na taster pokraj displeja, označen slovom „Q“. Nakon toga se parametri mogu menjati pomoću navigacionih tastera, direktnim pomeranjem kursora na displeju i potvrdom pomoću Set komande na aparatu. Sam izgled Quick Control Screen-a je moguće menjati izborom od četiri kolorne teme, a kako one izgledaju u paketu sa ponuđenim parametrima, možete videti na ilustraciji niže:

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Raspon parametara kojima se može pristupiti na ovaj način varira u zavisnosti od trenutno aktivnog moda, a najširi izbor se dobija korišćenjem nekog iz seta kreativnih. Pored oznake trenutno aktivnog moda, prvi red odozgo je rezervisan za primarne parametre – trajanje ekspozicije, otvor blende i ISO vrednost. Ostatak prostora je popunjen skalom svetlomera raspona ±3 EV, kao i svim ostalim bitnim funkcijama, kao što su: indikator kompenzacije bljeska blica; kolorni stil; balans bele; indikator WB Bracketing funkcije; Auto Lighting Optimizer; komanda za aktiviranje internog blica; mod autofokusa; režim okidanja; mod merenja svetla; kvalitet snimanja, indikator stanja baterije i broj preostalih snimaka koji je moguće snimiti na karticu.

Naravno, često korišćenje glavnog displeja utiče negativno na autonomiju aparata, pa se prikaz može privremeno isključiti pritiskom na Disp komandu i time uštedeti nešto energije. Takođe, na potrošnju energije utiče i stepen osvetljenja displeja, a moguće je ručno ga podesiti u sedam nivoa.

 

LIVE VIEW

Režim živog prikaza je teren na kojem je Canon tradicionalno jak. To, osim kvalitetnog i tečnog prikaza, obuhvata i niz drugih funkcionalnosti, na koje ćemo u nastavku skrenuti pažnju. Prikaz u LV-u obuhvata 100% kadra, što je i očekivano, s obzirom da dolazi direktno sa glavnog senzora. Simulacija ekspozicije (Exposure simulation) je jedna od glavnih prednosti, a odnosi se na vizuelno dočaravanje konačnog snimka, praktično i pre nego što je načinjen. To znači da će aparat, u slučaju promene bilo kojeg od primarnih parametara (dužine ekspozicije, otvora blende ili ISO vrednosti), reagovati odgovarajućim stepenom dosvetljavanja, odnosno potamnjivanja prikaza, tako da prikaz bude što verniji onome što će aparat snimiti, pritisnete li okidač do kraja. Na ovaj način se štedi i vreme, a i zavesica aparata, pošto je rad vrlo precizan, a obuhvata praktično sve što utiče na krajnji rezultat. U simulaciju je uključen i balans bele boje, nezavisno od toga da li je setovan iz liste ponuđenih preseta, ili je ručno izmeren, a isto važi i za kolorne stilove sa pratećim parametrima. Jedini parametar čiji efekat nije permanentno simuliran je dubinska oštrina (DOF; Depth-of-field), pošto njen prikaz zavisi od trenutnog otvora blende, a ona je uvek maksimalna do okidanja ili započinjanja video snimanja. Za prikaz njenog uticaja, potrebno je aktivirati DOF-preview komandu, a kako ona nema svoj namenski taster, Set komanda se može reprogramirati da vrši ovu funkciju. Za razliku od skupljih Canon DSLR-ova, na onima niže klase, u koje spada i 1300D, nije moguće isključiti simulaciju ekspozicije. Mnogi se pitaju zbog čega bi neko i poželeo takvu opciju, ali je objašnjenje više nego jednostavno – u slučaju korišćenja blica ili okidača koji nije iz Canonove ponude, aparat ga neće prepoznati i neće automatski deaktivirati simulaciju ekspozicije, iako njen efekat više nema praktično nikakvog smisla, samim tim što će u nastajanju konačnog snimka učestvovati bljesak koji u merenje nije uračunat. No, to nije novost i većina korisnika nikad i neće biti u situaciji da im ovaj nedostatak zasmeta. Mi smo ga ipak pomenuli, ako ni zbog čega drugog, ono zbog potencijalnih kupaca kojima to jeste bitna stavka.

Autofokus u LV modu je dugo bio problematičan za sve DSLR-ove, a uprkos činjenici da je Canon svojom Dual-Pixel CMOS AF tehnologijom izbio u sam vrh po pitanju performansi, izostavio je hibridni fokus iz najniže klase. Iz tog razloga, AF u LV-u na Canonu 1300D je na nivou koji ni po čemu nije odmakao od prvih Canon modela koji su imali klasični CDAF.

Pojasnićemo problematiku za one koji u istu nisu upućeni: Pošto se ogledalo u LV režimu nalazi u gornjem položaju, glavni AF senzor je onemogućen u vršenju funkcije, pa je jedini način fokusiranja potpuno nezavisan i poznat kao „kontrastni fokus“ (Contrast Detection Auto-Focus, u daljem tekstu – CDAF; na aparatu označen kao AF-Live). Izvodi se korišćenjem glavnog senzora, a radi na principu merenja kontrasta, pomeranjem fokusne ravni do postizanja maksimalne oštrine na prelazima, odnosno kontrasta na različito obojenim površinama u kadru. Odlikuje ga visoka preciznost, jer se tokom pomeranja fokusne ravni non-stop uzorkuje stepen kontrasta, te zauzima pozicija na kojoj je on najveći. Negativne osobine nisu nepoznanica, a tiču se slabe brzine, kao i prilične kolebljivosti u uslovima lošeg osvetljenja. Takođe, ovakav bazičan CDAF je upotrebljiv mahom za statične scene, pa će svako pomeranje u kadru uglavnom rezultovati „lutanjem“ fokusa, napred/nazad. Sam proces fokusiranja se izvodi u odnosu položaj grafički prikazanog pravougaonika (fokusnog polja), koji je na ekranu moguće pomerati kursorskim tasterima, skoro do samih oboda kadra.

Kao i mnogi drugi aparati današnjice i Canon 1300D poseduje Face Detection fokusni metod, čiji algoritam efikasno prepoznaje do 35 lica u kadru i fokusno polje pozicionira u odnosu na njih. Prioritet imaju lica bliža aparatu, a o upotrebljivosti nećemo trošiti previše reči, osim činjenice da je ova vrsta fokusiranja ipak primerenija upotrebi na kompakt aparatima. U svakom slučaju, za neobavezno fotografisanje, možda i može biti upotrebljivo, ali utisak zastarelosti ostaje – u trenutku kada većina MILC aparata nudi i više modaliteta prepoznavanja očiju, sistem u kojem vrhunac sofisticiranosti predstavlja mogućnost prepoznavanja lica, i ne deluje baš sveže. Moglo je to i bolje.

Ukoliko postoji potreba za bržim fokusom, Canon u nekim klasama, u koje spada i 1300D, nudi i mogućnost korišćenja klasičnog, faznog fokusa, označenog kao Quick AF. Čini to na vrlo jednostavan način – nakon pritiska okidača na prvo koleno, ogledalo biva privremeno spušteno, fokusni sistem izvrši fokusiranje i istovremeno se vraća u prvobitni položaj, nakon čega je spreman za okidanje. U trenutku pritiska okidača na prvo koleno, na glavnom displeju na trenutak nestaje prikaz (tzv. blackout), srećom vrlo kratko, pa će ukupna brzina u LV režimu biti daleko veća, nego u AF-Live modu, iako ne treba zaboraviti da je ovo i bitno bučniji način rada. Kada je ovaj mod fokusa aktivan u LV-u, na displeju su prikazane i AF tačke, baš kao i u tražilu, a selekcija se vrši na identičan način.

Nevažno da li je u pitanju želja za većom preciznošću ili nedostatak AF na nekom manuelnom objektivu, manuelni fokus u LV režimu je prava pesma. Ogroman značaj dobija u eri videa, a kvalitetan displej, iako nevelike rezolucije, omogućava uzornu preciznost čak i bez dodatnog uvećanja. U slučaju rada sa stativa, uvećanje od 5 i 10x će uoštravanje učiniti izuzetno preciznim, a fokusnu ravan je i tada moguće pomerati u kadru. Kako uvećanje utiče na prikaz, možete videti na snimku:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti sukcesivnim pritiskanjem Disp komande:

Prikaz parametara u LV režimu

Pomoćna mreža za kadriranje je dostupna u dve varijante, a može biti i isključena:

Pomoćna mreža u LV režimu

 

VIDEO

S obzirom da 1300D spada u red „ulaznih modela“, koji ne pretenduju da svojim vlasnicima pruže maksimum, već tek kartu za ulazak u svet ozbiljnih aparata, nije čudo što se ni video ne ističe nekakvom pozamašnom listom specifikacija. Istina, većina onoga što će prosečan početnik koristiti, tu je.

Proporcije video zapisa su standardnog odnosa 16:9, a ponuđeno je nekoliko rezolucija: Najveća, fullHD (1080p, tj. 1920 x 1080) dostupna je u 24, 25 ili 30fps, u progressive scan-u (tehnika iscrtavanja svake pojedinačne linije frejma), odnosno 720p (1280 x 720) u 50, odnosno 60fps, u zavisnosti od toga da li je izabran PAL ili NTSC standard. Pored ovih, ponuđena je i jedna 4:3 VGA rezolucija (640 x 480 piksela), koja se može snimati brzinom od 25 ili 30fps, takođe progressive.

Zapis se enkoduje u MPEG-4 (H.264) formatu, varijabilnim bitrate-om, zajedno sa nekomprimovanim mono PCM zvukom u 16-bita i 44KHz i pakuje u MOV kontejner. Kao i na ostalim aparatima, video je ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. U sprezi sa kvalitetom kompresije koju izvodi enkoder, to omogućava snimanje do 12 minuta u maksimalnoj rezoluciji, odnosno do 30 u najnižoj. Varijacije su moguće u zavisnosti od uslova snimanja, pretežno svetla. U uslovima kada je osvetljenje loše, aparat će forsirati upotrebu viših ISO vrednosti, a time će i količina šuma uticati na veći izlazni fajl.

Kontrola snimanja je na nivou ostalih aktuelnih Canon DSLR-ova, što će reći da, ako izuzmemo kontinualni fokus koji nije na nivou zadatka, ograničenja nema. Kontrola parametara je moguća u potpuno manuelnom i automatskom modu. ISO vrednost se može setovati u rangu od ISO 100 do 6400, ručno ili automatski.

Zvuk je, na žalost, ostao na ograničenom nivou. Snimanje se izvodi 16-bitno, semplovanjem u 44HKz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono-mikrofonu, čiji je ulazni signal poveren automatskoj, kontinualnoj kalibraciji ulaza (tzv. Auto Gain Control), pa će aparat sam odlučivati kada je i koliko potrebno pojačati ulazni nivo. Kako konektor za eksterni mikrofon ne postoji, interni će uglavnom hvatati i sve parazitne zvuke, poput zvuka fokusnog sistema (u slučaju da posegnete za uslugama CDAF-a, što toplo preporučujemo za izbegavanje), stabilizacije objektiva i sličnog.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma, zbog procesorske zahtevnosti, nije podržano u toku snimanja video zapisa, pa je u slučaju takvih potreba moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera na računaru. Iako zvanično uputstvo navodi memorijsku karticu klase 6 kao funkcionalni minimum, mi preporučujemo da to nikako ne bude kartica sporija od klase 10.

 

BLIC

Ni blic nije na listi unapređenja u odnosu na prethodnu generaciju, pa je njegov vodeći broj (Guide Number; GN) i dalje 9.2 na ISO100, iako bi po logici stvari upravo na jeftinijem aparatu interni blic trebao biti snažniji, jer je i procenat vlasnika koji se u ovoj klasi odlučuju za eksterni blic – srazmerno manji. Ugao koji bljesak pokriva je 17mm, a vreme punjenja je prosečno dve sekunde. Može biti korišćen isključivo u E-TTL II režimu, kada je snaga određena automatski, korišćenjem informacija sa svetlomera, a moguća je i kompenzacija u rasponu od ±2 EV, u koracima od 1/3 ili 1/2 blende. E-TTL II režim podržava Evaluative i Average mod merenja snage bljeska. Manuelni mod nije podržan.

U situacijama sa malo svetla, blic može biti korišćen umesto nedostajuće AF-Assist lampe, serijom kratkih bljesaka, kojima dosvetljava scenu i olakšava fokusiranje nezavisno od izabrane AF tačke.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, što može značiti u praksi, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne komande za podešavanje stepena kompenzacije na samom telu.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. Specijalne funkcije, poput Flash exposure bracketing (FEB) - višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog intenziteta, ili Multi flash, serijsko okidanje izabranim intenzitetom, određenom učestalošću, može biti korišćeno isključivo sa eksternim blicevima i pod uslovom da su kompatibilni. Iako sistemska podrška postoji, najnovije bliceve sa radio okidanjem je moguće koristiti u vrlo ograničenom obimu. Sinhronizacija udaljenog blica pomoću Canon ST-E3 RT okidača ili odgovarajućeg eksternog blica, će biti ograničena na svega 1/100, a nisu dostupne ni High-Speed sinhronizacija, kao ni okidanje grupa bliceva.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

 

 

WI-FI

Polako, ali sigurno, funkcija bežične komunikacije postaje standard u svim klasama aparata, pa uprkos činjenici da EOS 1300D nije doneo previše novina, nismo iznenađeni time što je dobio modul bežične komunikacije. Ovo je ujedno i najveće unapređenje koje je novi model dobio u odnosu na stari.

Canon EOS 1300D podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili Ad-Hoc konekcija. Podrška je sada proširena i na NFC (Near-field Communication) standard, pri čemu se veza između aparata i kompatibilnog uređaja ostvaruje dodirom. Svako konfigurisanje je moguće zasebno sačuvati, pa podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može prilagoditi sa više njih i kasnije po potrebi pozivati. Naravno, istovremeno se aparat može povezati samo sa jednim uređajem. Kako podešavanja zahtevaju prilično opsežnu dokumentaciju, bićemo slobodni da Vas uputimo na originalno uputstvo, priloženo u rezimeu testa. Pogledajmo u kratkim crtama šta Wi-Fi modul EOS-a 1300D nudi:

Veza sa „smart“ telefonima – radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne aplikacije za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=jp.co.canon.ic.cameraconnect) ili Apple iPhone (https://itunes.apple.com/us/app/canon-camera-connect/id944097177?mt=8), telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu! U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije.

Transfer snimaka na Canon Connect Station – istoimeni uređaj je nedavno predstavljen, a njegova osnovna svrha je da bude univerzalni hab za bežičnu razmenu, štampanje i deljenje snimaka sa svih Canon uređaja koje posedujete. Opremljen je internim skladišnim kapacitetom od 1TB i kompatibilan je i sa Wi-Fi i sa NFC standardom bežične komunikacije.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje za Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštiti lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka.
Negativne vesti vezane za bežično povezivanje, ostavili smo za kraj – Canon 1300D, nastavlja niz koji je započeo 750D/760D, te je takođe izgubio mogućnost daljinske kontrole putem računara, posredstvom bežične veze. Na ovaj način je Canon, u želji da naprednije korisnike animira da izaberu višu klasu (poput 80D), sam sebi izbio jedan od glavnih aduta u poređenju sa direktnim konkurentima. Nikad nam nije bilo jasno kakvom se logikom menadžeri rukovode kada ovako sakate više nego intrigantne funkcije, ali smo sigurni da će ovakva odluka skupo koštati… posebno u svetlu sve agresivnijeg nastupa konkurencije iz MILC kategorije, koja u borbi sa DSLR-ovima nema šta da izgubi.