Canon EOS 80D, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon (u daljem tekstu DR) važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koju je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 148 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu za posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Ovaj put konačno možemo reći da se situacija po Canon i njegov dinamički raspon pomera na bolje, što je još jedan dokaz da je izmeštanje A/D konvertora na sam senzor trebalo još odavno izvesti! Snimak deluje vidljivo čistije nego onaj koji smo dobili sa 70D, premda je još uvek u zaostatku u odnosu na ono što nudi najbolji Nikon APS-C aparat sa Sony senzorom. Koliko, to ćemo preciznije videti nešto kasnije.

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Zbog toga i ne čudi što se na gornjem primeru, barem kada je u pitanju web rezolucija, jedva može naslutiti da u prvobitnoj varijanti nešto nije valjalo. Za razliku od podeksponiranih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bilo kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako će se novi senzor u 80D snaći sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“ (tzv. „pull“ proces):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Ovde je Canon 80D u rangu proseka – efekat popravljanja u obradi je tek simboličan, sa očiglednim partijama koje su ostale bez informacija. Budući da ovo generalno predstavlja slabu tačku digitalnih senzora, nismo iznenađeni. Prosto govoreći, svaki piksel ima svoj limit zasićenja, koji sa viškom svetla biva dosegnut, te ponestaje prostora za oporavak, jer su čitave partije protumačene kao belina. U tamnijem delu spektra je situacija daleko jednostavnija – kada informacije nema, ona se u najgorem slučaju može prevesti u šum. A za senzor ne postoji suviše slaba svetlost, pa će i gubici ovog tipa u mnogo manjoj meri uticati na krajnji rezultat.

Iz priloženog niza od 13 snimaka možemo izneti još neka zapažanja - podeksponiranjem za 1 i 2EV, sva tri aparata obezbeđuju dovoljno prostora za oporavak snimka, s tim da ih ipak ne možemo u potpunosti izjednačiti. Napredak kod novog Canon CMOS-a je evidentan čak i ovde, pa je količina šuma koja se nakon korekcije od 1EV može uporediti sa rezultatom koji nudi Nikon D7200. Veoma blag zaostatak za D7200 se može primetiti tek na -2EV. 70D već na -1EV generiše količinu šuma koju 80D u potpunosti ne dostiže ni na -2EV, što je izvrstan rezultat! Ipak, još uvek nije sve idealno, pa se na -3EV može primetiti nedovoljna uniformnost tamnijih partija – nešto što Nikon održava gotovo rutinski. Na -4EV, 80D se nalazi negde na pola puta između 70D i D7200. DR zaostaje nekih 1EV u odnosu na Nikona, ali je za otprilike istu vrednost u prednosti nad 70D, s tim da prethodnik ispoljava i prve probleme sa očuvanjem kolorita i tonalnog balansa snimka. Sam snimak sa 80D je još uvek veoma upotrebljiv za obradu, uz očuvanje najvećeg dela detalja i kolorita, što je odličan rezultat!

-5EV obično već počinje da muči i najbolje senzore, pa smo bili naročito nestrpljivi da vidimo kakva je tu situacija. I pokazalo se da priča o boljem dinamičkom rasponu novog Canon senzora definitivno nije bez osnova. Osim što je Canon 80D sačuvao kolorit, tonalni balans, detalje i uneo prilično manju količinu kolornog šuma u odnosu na 70D, bitno je napomenuti da je i zabeleženi histogram gotovo identičan sa onim koji pokazuje snimak sa D7200 – u biti Canon je zaista odradio dobar posao sa DR-om ovaj put! Kada je u pitanju količina ispoljenog šuma, DR na -5EV i dalje stoji na oko 1EV prednosti u odnosu na 70D po pitanju količine šuma i očuvanih tamnih partija, ali ako gledamo i očuvanje kolorita, onda se ta razlika penje na dobrih 2 do 2.5EV! Na -5 i -6EV D7200 i dalje održava svojih 1EV prednosti, dok 80D na -6EV polako posustaje i najavljuje predaju – histogram već nije idealan, određene tamne partije su ostale „zapušene“, a primetne su i kolorne devijacije. Ipak, sve to nije dovoljno loše da bi se moglo uporediti sa snimkom Canona 70D, koji je već odavno deformisan do mere da je jedva moguće definisati konture na njemu. Na -7EV ozbiljnu nervozu i posustajanje demonstrira čak i Nikon D7200 – histogram je već pomeren u levo, kolorne informacije su prilično oštećene, a šum, iako ga nema u količinama kojima se može „pohvaliti“ 80D (70D da i ne pominjemo), ipak unosi veoma čudan bending koji prilično narušava vizuelni utisak. -8EV je odavno ušlo u kategoriju besmisla, ali zarad komparacije uvek navodimo i tu vrednost.

Dinamički raspon u gornjem opsegu tonova, koji smo proverili preeksponiranjem, bitno je drugačiji od prethodno viđenog. Preeksponiranje za 1EV ne unosi ni najmanju nervozu kod bilo kojeg od senzora. Svaki od njih je sposoban da podrži softverskih ISO 50, ali se tragovi „pregorelosti“, iako veoma slabi, daju primetiti već na +2EV. DR je na Nikonu i ovde nešto bolji, s tim da razlika nije ni izbliza onako velika kao u tamnijim partijama i iznosi simboličnih 1/3EV. Slično važi i za +3EV, s tim da je sada procenat pregorelih površina nešto veći, a kolorna devijacija jasnija. I ovde po pitanju prostog DR-a vođstvo drži D7200, s tim da 80D pokazuje bitno bolji kolorni balans, čemu se nismo nadali! 70D ima već ozbiljnih problema i gotovo ceo svetliji tonalni opseg je prešao u neku neobjašnjivu magenta nijansu! Na +4EV se tortura nastavlja. Sva tri aparata beleže već veoma ozbiljne partije koje su u potpunosti devastirane, ali je interesantno da 80D ovde nije ostao na istom nivou. Linearno održanje DR-a je naglo prestalo, pa se (paradoksalno) desilo da je na +4EV 70D bolji. To „bolji“ treba shvatiti krajnje uslovno, budući da razlika ne dostiže ni 1/3EV. S druge strane, Nikon nešto bolje održava svetlije partije, ali ni njegova prednost ne odmiče od ranije utvrđenih 1/3EV. Ukupno gledano, prednost Nikona iznosi oko 1,3EV, a zaostatak 70D oko 1 do 1,3EV. Sjajan rezultat za novi Canon.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Canona 80D, to je ISO 16000) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa 80D potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600, pošto je već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 16000, podeksponiranog za 2 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 32000:

Softverski dobijenih ISO 32000, podeksponiranjem za 2 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

S obzirom da 80D kao gornji limit baznog raspona ima ISO 16000, te da je i prvi deo testa dinamičkog raspona odradio veoma dobro, bilo je za očekivati da će malo bolje podneti ovu tehniku. Ono što smo na ovaj način dobili je ipak vidno lošije od rezultata koji nam je svojevremeno demonstrirao EOS 7D Mark II. Ne radi se o katastrofalnom rezultatu, ali ovakav kakav je, on nije na nivou na kojem su Canon senzori u ovakvom zahvatu bili pre velike promene u dizajnu. Očigledno je da povećanje dinamičkog raspona ne prate uvek i poboljšanja u ostalim aspektima. Posle ISO testa, a sada i ovoga, možemo reći da je put ka sustizanju direktnog konkurenta malo komplikovaniji nego što se čini, te da boljitak u jednom, ne mora automatski značiti i boljitak u drugom domenu. Drugim rečima, povećan DR na nižim ISO vrednostima ne znači da je takav trend garantovan na celom ISO rasponu. Canon je i sa starim senzorima imao odličan dinamički raspon iznad ISO1600, a zaostajao je samo na najnižim vrednostima. To je u ovom trenutku malo degradirano i, iskreno govoreći, ne sviđa nam se baš preterano.

Bez obzira na već dovoljno obeshrabrujući rezultat, ipak smo posegli i za 2EV push zahvatom i tako dobili ISO64000:

Softverski dobijenih ISO 64000, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Pad kvaliteta se nastavlja, ali srećom nije progresivan, pa je konačan rezultat čak i bolji nego što smo očekivali. Naravno, ovde je u pitanju igra reči, pa treba naglasiti da ovakav rezultat, kakav god bio komparativno sa prethodnim, jednostavno ne zadovoljava minimum upotrebne vrednosti, te mirne duše možemo konstatovati da ISO-push sa 80D nije naročito pametna matematika. Jednostavno, novi senzor nema dovoljno prostora da nadomesti nedostajuće ISO vrednosti i s tim treba biti načisto.