Canon EOS 80D, Test

 

TELO

Načelno sa EOS-om 60D, Canon je klasu „dvocifrenih“ DSLR-ova gabaritno sveo i olakšao, istovremeno izbacivši i leguru magnezijuma kao osnovni materijal od kojeg je telo izrađeno. S toga nije čudno što i 80D prati sada već ustaljenu praksu, pa se od prethodnog 70D razlikuje tek simbolično, što se može videti i pogledom na ortogonalne projekcije:

Svega milimetar odstupanja po visini (139 x 105 x 79), ovaj aparat čini gotovo identičnim prethodniku, dok je masa minimalno smanjena i sada sa baterijom doseže 730 grama. Oblikom je veoma sličan EOS-u 70D, a isto važi i za utisak brzine, kao i opšte ergonomije. Gumena obloga pokriva najveći deo rukohvata i zahvata i gotovo celi levi bok (gledano s preda), ali nam se ne sviđa što njome nije obuhvaćen i deo na koji naleže dlan i na kojem se nalazi i poklopac memorijskog slota. Bez obzira što je aparat i ovako dovoljno udoban za korišćenje, čak i sa masivnijim objektivima, ušteda je simbolična, a efekat je takav da aparat suviše podseća na model niže klase – EOS 750D/760D.

Aparat i konstrukciju deli sa prethodnikom, pa je na aluminijumsku šasiju postavljena oplata od kompozitnih vlakana i plastike, čime je postignut veoma dobar balans između mase i čvrstoće aparata. U cilju veće robusnosti, obezbeđena je i zaptivenost. Ni ovaj put nije naveden stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa možemo da pretpostavimo da je zaptivenost u rangu onoga što je ovu klasu Canon aparata oduvek krasilo. Osim kritičnim spojevima, posebna pažnja je poklonjena i tasterima, koji su obloženi posebnim silikonskim zaptivkama, na način da bez ozbiljnog oštećenja ili pritiska višeg od atmosferskog, nečistoćama prolaz nije omogućen. Naravno, zaptivenost podrazumeva otpornost na prašinu i atmosferske uslove pretežno. Za potapanje aparata u vodu je i dalje neophodno imati posebnu opremu! Pogledajmo kako to izgleda na šematskom prikazu:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Canonu EOS 80D *

Zavesica nije unapređena po pitanju dugovečnosti, pa je i sada deklarisana na 100.000 okidanja. Naravno, deklarisan vek ne znači da je isti garantovan, pa su iznenađenja moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom.

Bajonet je standardan za jedno Canon APS-C telo, što znači da prihvata sve objektive EF i EF-S kategorije, a funkcionalnost je potpuna, bez obzira na model. Izuzetak je EF-M porodica objektiva, namenjena isključivo „bezogledalnoj“ EOS M seriji Canon digitalnih aparata.

 

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Kombinatorika i gimnastika sa senzorima je nešto što je postalo uobičajeno poslednjih godina, nezavisno od proizvođača. Budući da sam proizvodi svoje senzore, Canon je pošteđen deljenja istih sa konkurencijom, ali to ipak ne znači da svojim kombinacijama ne može da zbuni čak i obaveštene pojedince. Canon EOS 750D/760D su doneli potpuno novi senzor od 24 MP, ali pošto dotični nije izrađen u Dual-Pixel CMOS tehnologiji, jasno je da 80D poseduje sasvim novi.

Od konstatacije prisustva DualPixel tehnologije, mnogo je bitniji podatak da je Canon sa ovim senzorom prvi put smestio ADC (Analog/Digital Converter) na sam senzor, na taj način se prvi put uhvativiši u koštac sa glavnim nedostatkom svojih senzora – dinamičkim rasponom koji već nekoliko godina unazad važi za glavni adut konkurentskog Sony-ja (a samim tim i svih ostalih brendova koji se oslanjaju na Sony senzore). Koliki je efekat izmeštanja ADC-a, videćemo kasnije, a zasad ćemo reći da je u pitanju senzor izrađen u CMOS tehnologiji, APS-C formata i dimenzija 22.3 x 14.9mm, čija je ukupna rezolucija 24 MP efektivno (precizno 6000 x 4000 piksela). APS-C format u slučaju Canona ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.6, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM raspolaže sa 29-216mm ekvivalentnih 35mm senzoru.

Bazni ISO raspon nije naročito porastao u odnosu na 70D, a istovetan je onome koji nudi 7D Mark II – od ISO 100 do pomalo neuobičajenih ISO 16000, u koracima od 1/3EV, dok su softverski proširene vrednosti dostupne samo u vidu ISO 25600 (H). Na naše iznenađenje, to je gornji limit.

Novi Canon CMOS od 24 MP *

Da se podsetimo i DualPixel tehnologije... Radi se o rešenju koje kombinuje dva sistema fokusiranja, kako bi postigao i brzinu i tačnost u režimu živog prikaza. Prvobitne izvedbe Canon hibridnog fokusa su podrazumevale nekoliko, na glavni CMOS senzor nasumično postavljenih, faznih fokusnih ćelija, kojima bi brzina bila dovedena na prihvatljiv nivo. One su se ponašale kao autonomni fazni senzori, koji bi posao fokusiranja vršiti bez potrebe za kontrastnom detekcijom, čija tačnost nikada nije bila upitna, ali sposobnost rada u lošim uslovima i brzina svakako jesu. Da bi to unapredio, Canon je u svojoj poslednjoj iteraciji hibridnog fokusa potpuno izostavio namenske fokusne ćelije i zamenio ih DualPixel tehnologijom. Za razliku od sporadično postavljenih, namenskih faznih piksela, DualPixel dizajn se bazira na udvojenim foto-ćelijama. Svaka fotoćelija se sastoji od dve fotodiode, a njihova fazna razlika u projektovanoj svetlosti istovremeno se koristi i za određivanje potrebnog otklona fokusnog mehanizma, ali i za prikupljanje svetlosnih informacija nakon okidanja! Uprkos stavovima skeptika, ovaj tehnologija se vremenom ispostavila veoma efikasnom, pa nije čudo što joj je Canon ostao veran i čak je proširio na više klasa DSLR-ova.

Kako se svetlosna moć foto-ćelija ne bi prepolovila i na taj način ugrozila ostale bitne parametre, poput ISO performansi, razlučivosti ili tonalnog opsega, svaka ćelija, iako prepolovljena na dve fotodiode, formira i dalje samo jedan piksel, udruženo! Polovine su tu samo da bi ispunile zadatak poređenja faznih razlika, u svrhu preciznog i brzog fokusiranja, dok foto deo ostaje praktično netaknut! Kada fotograf započne proces fokusiranja, fotodiode pojedinačnih ćelija porede fazne razlike, pogone fokusni mehanizam do izjednačavanja, da bi u poslednjem koraku kontrastni algoritam potvrdio tačnost. Nakon okidanja, obe diode jedne ćelije prikupljaju svetlost i na kraju ih A/D konvertor interpretira kao informaciju sa jedne foto-ćelije. To znači da senzor zapravo poseduje 48 miliona foto-dioda, skrivenih iza 24 miliona mikrosočiva, kao što se može videti i na šematskom prikazu:

Tehnologija iza DualPixel arhitekture Canon senzora *

Procesor je obnovljen i nosi oznaku Digic 6. Osim uobičajenih funkcija koje obezbeđuje fotoaparatu, odlikuje se većom brzinom, kako bi sve veću količinu informacija (a pogotovo kada imamo u vidu kompleksnost DualPixel tehnologije) mogao da obradi u razumnom roku:

Centralni procesor - Canon Digic 6 *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom. Komora je zaštićena posebnim anti-statičkim premazom i uzemljena je na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

Novi RGB+IR senzor je uobičajenog TTL tipa (što znači da merenje izvodi „gledajući“ kroz objektiv), a sastoji se od 7560 piksela raspoređenih u 63 zone, koji scenu analiziraju kroz zasebne RGB kanale, ali u obzir uzimaju i infra-crveni deo spektra, radi postizanja što preciznijeg merenja. U odnosu na dvoslojnu zonu sa 63 polja, koja je svojevremeno bila veoma napredna, novi sistem merenja bi trebao biti napredniji, vidno precizniji i opremljen mogućnošću analize kadra. Ovaj senzor merenja je nasleđen od EOS-a 750D/760D, zbog čega ne sumnjamo u njegovu efikasnost, jer se tada pokazao izvrsnim. Sistem merenja je operativan u rasponu od 1 do 20 EV, što se uklapa u prosek koji nudi većina današnjih aparata, a isti senzor se koristi i za određivanje potrebnog intenziteta blica u E-TTL II režimu rada.

Modova merenja svetla ima kao i uvek – četiri, a ukratko ćemo objasniti namenu svakog od njih. Evaluative, mod merenja koji će većini korisnika biti primaran u svakodnevnom radu, vrši merenje cele scene, vezan je za sve AF tačke i usrednjava svetlo tako da konačna fotografija bude što je bolje balansirana, bez potenciranja bilo kojeg njenog dela. Partial mod meri 6% središnje zone kadra, dok Center-weighted average uzima prosek sa naglaskom na centralni deo kadra. Spot merenje je koncentrisano na mali segment od 3.8% u centru kadra, što je ujedno i jedna od zamerki koja se iznova ponavlja u testovima Canon aparata. Za razliku od glavnog rivala (Nikona), pa i nekih drugih brendova, koji spot merenje vezuju za aktivnu AF tačku i to u svim kategorijama DSLR-ova, Canon ovu mogućnost nudi isključivo na svom top modelu, EOS-1D x. Ni ovaj put nemamo razumevanja za ovakav propust, ali u Canonu već godinama na ovo ne gledaju kao na problem. Čak, reklo bi se da ne gledaju uopšte.

TTL 7560-pikselni RGB+IR senzor merenja svetla sa 63 zone*

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu. Canon EOS 80D poseduje ovu funkciju u svedenijoj izvedbi nego što ju je imao prethodni model, što nismo sigurni da baš razumemo, jer direktno utiče na preciznost. Umesto grafičkog rešenja u tražilu, koje je implementirano u aparate više klase (ili barem dvojakog kakvo je imao 70D), Canon je u 80D smestio simbol koji na tek rudimentarnom nivou ukazuje na horizontalni nagib aparata, čiji je maksimalni otklon do 2°. Nedovoljno precizno, ako nas pitate. Radi, ali moglo bi to i bolje. Posebno što smo to „bolje“ već imali. Kako elektronsko poravnanje izgleda u praksi, slikovitije možete videti na sledećoj ilustraciji:

Electronic Level, funkcija poravnanja aparata

AUTO-FOKUS

U godinama iza nas, Canon je veoma tromo radio na unapređenju autofokusnog sistema van klase top modela. Jednostavno, sve inovacije su bile rezervisane samo za najskuplje aparate, dok su vlasnici jeftinijih morali da se dovijaju različitim veštinama, ne bi li iz skromnog AF sistema izvukli maksimum. Kao što to uvek biva, Canon je nedavno prešao u drugu krajnost, te hroničnu sporost zamenio možda čak i suviše dinamičnim unapređenjima, zbog čega je sada teško i pratiti poreklo pojedinih podsistema.

Saznanje da novi AF sistem raspolaže sa 45 AF tačaka, pratila je pretpostavka da je isti doživeo reinkarnaciju iz nekadašnjeg top modela – EOS-1D Mark III, međutim, to ipak nije slučaj. Prvo, na to ukazuje raspored tačaka, koji je bitno razuđeniji i pokriva čak 62% kadra horizontalno i 48% vertikalno. Druga, možda čak i bitnija činjenica je da je svih 45 tačaka krstastog tipa, što znači da je svaki receptor osetljiv i horizontalno i vertikalno, što bitno povećava preciznost i brzinu fokusiranja. Sve tačke su osetljive i horizontalno i vertikalno do f/5.6, a izuzetno i do f/8 (sa određenim objektivima). Centralna tačka postaje dvostruko krstasta sa objektivima f/2.8 i veće blende, što obezbeđuje praktično bezgrešan fokus.

Sposobnost fokusiranja u uslovima slabog osvetljenja je jedna od primarnih prednosti faznog u odnosu na kontrastni fokus, a Canon 80D se može pohvaliti operativnošću koja je moguća u rasponu od -3 do +18, po čemu je ovaj model dostigao top APS-C aparat iz iste kuće, EOS 7D Mark II i približio se najboljim AF sistemima današnjice.

Prikaz AF tačaka u tražilu
(crvenom bojom je označena dvostruko krstasta tačka, aktivna na f/2.8 i većim otvorima blende)

Canon, kao i obično, raspolaže sa tri standardna fokusna moda. One-Shot je mod kojim se fokusiranje izvodi jednokratno, bez naknadnih korekcija; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se unapred izabrana meta permanentno prati, dok god je pokrivena zadatom AF tačkom; AI-Focus je kombinacija prethodna dva moda, a radi tako što inicijalno vrši potvrdu fokusa identično One-Shot modu, da bi automatski prešao u kontinualni mod, ukoliko senzor registruje promenu distance izabranog cilja.

Izbor AF tačaka je realizovan u vidu četiri različita metoda, prilagođenih uobičajenim potrebama. Svaki od metoda izbora tačaka (izuzev Single-point AF) je po potrebi moguće deaktivirati, pa se on neće pojavljivati prilikom izbora, ukoliko za njim nema potrebe.

45-point Automatic selection – potpuno automatski izbor jedne ili više tačaka iz grupe od 45, spada upravo u , da tako kažemo, „početničke“ režime rada, koji od korisnika ne zahtevaju interakciju, već samo sposobnost izbora kadra. Barem u One-Shot modu. Na osnovu prioriteta koje određuje sprega AF senzora, senzora merenja svetla i centralnog procesora, aparat će samostalno odrediti težište kadra, a najčešće će to biti objekat najbliži aparatu, koji se nalazi u okviru fokusnog polja. Izuzetno, ukoliko se u kadru nalazi ljudska koža, ona će dobiti prioritet. Od ovog fokusnog metoda ne treba očekivati čuda (čak naprotiv) i veoma je mudro koristiti ga isključivo onda kada se nema izbora ili je situacija takva da mogućnosti za grešku nema.

U praksi, ne bismo se previše oslanjali na potpunu automatiku u One-Shot modu, jer je filozofija funkcionisanja samo teorija, dok će krajnji efekat jako često biti sličan onome što nam je poznato sa kompakt aparata – nasumično fokusiranje bilo čega što se nalazi u kadru. S druge strane, ukoliko ga koristite u AI-Servo modu, automatska selekcija u korenu menja svoj način rada i od sporadičnih pogodaka, postaje veoma moćna alatka za automatsko praćenje mete u kadru. Na početku je neophodno izabrati inicijalnu tačku, nakon čega će aparat nastaviti da prati metu dok god je neki njen deo obuhvaćen fokusnim poljem. I to radi veoma dobro! Možda ne na nivou na koji nas je navikao Nikonov 3D-Tracking, ali veoma blisko tome.

Ukoliko niste ljubitelj automatike, preporučujemo Single Point AF, metod potpuno ručnog izbora aktivne AF tačke:

Kontrola je potpuna, ali zahteva i određenu verziranost u manipulaciji aktivnom AF tačkom, a posebno volju za rekadriranjem, jer nekada promena jednostavno nije opcija. Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj režim važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je i jednostavan za upotrebu i više nego pouzdan. Ukoliko se koristi u AI-Servo modu, funkcionalnost ostaje jednaka, pa je i za kontinualno praćenje ovo omiljeni metod.

Kada se meta u kadru kreće veoma brzo i teško ju je nanišaniti jednom AF tačkom, 80D nudi tzv.“zonsko“ fokusiranje. Ovaj metod selekcije tačaka je po filozofiji veoma sličan automatskom, s tim što je upotrebljivost u praksi nemerljivo veća, budući da je omeđen samo jedan mali deo kadra, koji aparatu prosto ne dozvoljava bilo kakvu grešku. Od fotografa se jedino očekuje da metu konstantno prati zonom. Fokusno polje je podeljeno na ukupno devet zona, kojih je svaka formirana od po 9 AF tačaka. Kako to izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

AI-Servo savršeno sarađuje sa ovim metodom izbora tačaka, ali se u nekim situacijama može desiti da ni zona ne pomogne, jer se meta u kadru kreće nepredvidivo, veoma brzo ili oboje. Tada se može koristiti velika zona (Large Zone AF). Od prethodnog metoda se razlikuje samo po tome što je ceo kadar izdeljen na svega tri zone, od kojih svaka obuhvata celih 15 AF tačaka.

Kako bi ovako kompleksan autofokusnim sistem mogao biti pod kontrolom, Canon je u okviru Custom Functions odeljka ponudio sekciju opcija namenjenih AF sistemu i finim podešavanjima. Ne treba očekivati ništa slično onome što poseduju top modeli, poput predefinisanih scenarija i tome sličnog, ali je ponuđeno ipak ono najkorisnije:

Pregled opcija za precizniju kontrolu autofokusa

Kao i ostali moderniji Canon DSLR-ovi, i 80D poseduje mogućnost nezavisne selekcije različitih AF tačaka u zavisnosti od orjentacije aparata. To znači da aparat može da pamti jednu izabranu tačku u horizontalnoj orjentaciji, a neku sasvim drugu u vertikalnoj, pri čemu je moguće uključiti i opciju da se sa krajnje leve tačke može jednim potezom preći na krajnju desnu (ili sa gornje na donju), kao da selekcija „kruži“. AF-assist lampa ne postoji, pa se u najtežim uslovima rada možete osloniti na niz iritantnih kratkih bljesaka internog blica ili namensku IC lampu eksternog. Prepoznavanje kože i kolorita generalno, već smo pomenuli, a AF Using Color Tracking opcija upravo služi za kontrolu takvog načina rada.

AF-Microadjustment, opcija kojom se vrši fina kalibracija fokusa, već se odomaćila na ovakvim aparatima, a 80D je nudi u najnaprednijem obliku. Broj objektiva za koji je moguće kreirati korekciju iznosi 40, a setovanje je moguće izvršiti u ±20 koraka. U slučaju da se radi o zum objektivu, kalibracija se može nezavisno vršiti za minimalnu i maksimalnu žižnu daljinu, pri čemu se korekcije u srednjem delu raspona postižu aproksimacijom u odnosu na vrednosti na krajevima raspona.

Kao i uvek kada su ovako komplikovani fokusni sistemi u pitanju, detaljno sagledavanje opcija, mogućnosti i načina rada, od ključnog je značaja za pravilnu upotrebu i funkcionisanje u skladu sa potrebama. Dosadašnja praksa je pokazala da najčešći uzrok problema sa autofokusom nije oprema, već fotograf kojeg je mrzelo da pročita korisničko uputstvo.

 

TRAŽILO

Canon 70D je u ovu klasu uneo optičko tražilo sa dinamičkim prikazom, pa nije čudo što ga je nasledio i 80D. Radi se o optičkom tražilu baziranom na pentaprizmi, što garantuje veoma svetlu projekciju, čak i u lošim ambijentalnim uslovima. Projekcija ovaj put obuhvata 100% prikaza u odnosu na konačan kadar, a stepen uvećanja je i dalje 0.95x. Eyepoint, to jest najveća udaljenost oka od tražila, sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, iznosi odličnih 22mm, što znatno olakšava rad osobama koje koriste naočare. Obloga tražila je dovoljno udobna i lepo naleže na oko, a dioptriju je moguće podesiti u rasponu od -3 do +1m-1, točkićem na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila realizovan je slično prethodniku – fokusno staklo je i dalje fiksnog tipa, a dodatni elementi koje tražilo prikazuje pokrivaju otprilike sve što prosečnom korisniku može zatrebati. U ravni sa samom projekcijom kadra sa objektiva, 80D prikazuje fokusne tačke, pomoćnu mrežu za kadriranje, trenutno izabrani metod izbora AF tačaka, indikator raznih upozorenja i indikator treperenja ambijentalnog svetla, koji fotografu ukazuje na potencijalne probleme u eksponiranju određenim brzinama zatvarača. Jedini problem vidimo u indikatoru elektronske libele, koja je suviše uprošćena.

Tražilo Canona EOS 80D

Donji segment tražila, u kojem se prikazuju najbitniji parametri i indikatori, obuhvata manje/više sve ono na šta smo navikli kod Canon DSLR-ova. Tu su indikatori baterije, zaključanog fokusa i kompenzacije ekspozicije i snage bljeska blica, otvor blende i trajanje ekspozicije, skala svetlomera ±3EV, ISO vrednost, bafer itd.

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Svakome ko se ikad susreo sa nekim Canon DSLR-om, raspored elemenata i generalni izgled će biti veoma poznati. Pogled spreda otkriva dominantni Canon EF/EF-S bajonet, čiji crveni i beli markeri ukazuju na kompatibilnost sa EF i EF-S objektivima. Levo od njega je veliki i veoma udoban rukohvat, na čijem se gornjem delu nalazi IC receptor, namenjen daljinskom okidanju pomoću namenskog RC-6 infracrvenog okidača. Na samom vrhu rukohvata je i dvostepeni okidač. U prostoru između rukohvata i bajoneta, sasvim dole se nalazi programabilna komanda, koja je inicijalno namenjena za DOF-preview, privremeno zatvaranje otvora blende na zadatu vrednost, radi procene dubinske oštrine. U istom prostoru, ali pri vrhu aparata, nalazi se i LE dioda kojom aparat signalizira odloženo okidanje i desni kanal stereo mikrofona, namenjen audio komponenti video zapisa.

Ni desno od bajoneta nema previše elemenata. Sasvim gore se nalazi levi kanal stereo mikrofona, a nešto dalje od njega, na boku bajoneta, nalazi se komanda za aktiviranje internog blica. Još niže je taster za otključavanje objektiva radi njegovog uklanjanja sa aparata.

Pogled odozgo je malo živopisniji. Centralnu poziciju u osi objektiva, zauzima kućište prizme u čijem se okviru nalazi i interni blic, a iza njega i papučica eksternog blica. Levo je selektor modova, čije nehotično okretanje sprečava lock taster u sredini, dok se u podnožju selektora nalazi prekidač za uključivanje, odnosno isključivanje aparata.

Sam selektor modova poseduje 12 pozicija. Zeleno označena je Scene Intelligent Auto, moderna zamena za klasičan Full-Auto mod. Selektor nudi i pet kreativnih modova (manual (M), aperture priority (Av), shutter priority (Tv), programmed auto (P) i blub (B)), dok automatskih (pored već pomenutog Scene Intelligence Auto) ima još 4: Flash-off, Creative-Auto, Special Scene i Creative filters. Tu su i dve Custom pozicije, za napredne korisnike koji unapred podešene parametre žele da imaju uvek pri ruci.

Sa desne strane je gužva malo veća. Njome dominira osrednje veliki statusni displej sa pozadinskim osveljenjem, na kojem su prikazani najvažniji parametri. Ispred njega, ka prednjoj strani aparata, nalazi se niz od četiri tastera: AF, Drive, ISO i Metering. AF služi za izbor fokusnog moda, Drive za izbor režima okidanja, ISO komandom se menja trenutna ISO vrednost senzora, dok se sa Metering bira trenutni mod merenja svetla. Nešto malo isturenije, nalazi se i poseban taster za aktiviranje pozadinskog osvetljenja. Još ispred je prednji kontrolni točkić kojim se (u zavisnosti od izabranog moda) menjaju osnovni parametri, dok se na samom vrhu rukohvata napred nalazi dvostepeni okidač, kojim se vrši fokusiranje, merenje i samo okidanje. Nedaleko od njega se nalazi i taster za promenu metoda izbora AF tačaka. Jedna nova komanda je bez dileme dobro unapređenje, međutim nikako ne uspevamo da shvatimo zbog čega je 80D zadržao filozofiju komandi sa 70D, s obzirom da ga i inače veoma malo stavki distancira od aparata niže klase, EOS-a 760D. Udvojene komande, baš kao na aparatima više klase ili na onima koji su prethodili EOS-u 60D, bile bi mnogo logičnije rešenje umesto sadašnjeg.

Prikaz u statusnom displeju obuhvata većinu bitnih, mada ne i sve važne parametre, pa se za neke od njih mora posegnuti ka glavnom displeju.

Statusni displej

Pogled sa zadnje strane je takođe već viđen. Dominantnu poziciju zauzima veliki obrtni displej, čija je rotacija gotovo neograničena. Rotira se 360° u odnosu na horizontalnu i 180° u odnosu na vertikalnu osu. Moguće ga je okrenuti i tako da je sam ekran okrenut ka aparatu i time ga zaštiti od eventualnih oštećenja. Iznad displeja je optičko tražilo, a na njenom desnom boku i točkić za korekciju ekspozicije. Levo od stražila su Menu i Info tasteri, kojima se ulazi u sistem menija, odnosno vrši izbor trenutno izabranih parametara na ekranu.

Desno, do samog tražila, nalazi se rotacioni preklopnik za izbor fotografskog ili video moda, a u njenom središtu je Start/Stop komanda kojom se aktivira režim živog prikaza. Desno od ovih komandi je AF-ON za fokusiranje bez dodira okidača (i ovaj je taster programabilan), dok su malo dalje AE/AF-Lock komande, kao i taster za prelazak u režim izbora aktivne AF tačke. Ovo je još jedna stavka koja je problematična još od 60D – da biste promenili aktivnu AF tačku, to ne možete učiniti direktno osmosmernom komandom, već najpre morate preći u režim promene tačke, pritiskom na prethodno pomenutu komandu. Ta filozofija rada se oduvek koristi na nižim klasama Canona (i ne samo Canona), ali je smatramo nedopustivom na aparatu ove cenovne kategorije. Poslednja dva tastera se koriste i za uvećavanje i umanjenje prikaza, a nešto ispod njih, uz sam poklopac memorijske kartice, nalazi se LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera.

Desno od displeja je još nekoliko komandi. Gore su Q komanda za aktivaciju Quick Control prikaza, a nešto niže je i komanda za prelazak u režim pregleda snimaka. Još ispod je 8-smerni taster-klackalica kojim se vrši izbor AF tačaka, vrši navigacija kroz sistem menija ili pomeranje fokusne ravni ili izbor aktivne AF tačke. U njenom se središtu nalazi Set komanda koja uglavnom služi za potvrdu izabranih stavki u meniju ili resetovanje položaja fokusne tačke. Oko iste komande se nalazi i zadnji kontrolni točkić kojim se, baš kao i prednjim, menjaju prevashodno primarni parametri, ali i mnoge druge stvari, u zavisnosti od trenutnog režima rada.

Ispod zadnjeg kontrolnog točka je komanda za brisanje snimaka, OPET postavljena na takvo mesto da ju je suviše lako pritisnuti nehotice, a odmah desno od nje je i Lock preklopnik, kojim korisnik može selektivno zaključati neke komande i time onemogućiti da nešto krene po zlu. Na žalost, na spisku komandi koje mogu biti zaključane, ne nalazi se i komanda za brisanje snimaka. Šteta.

MEMORIJA

Canon je u ovoj klasi DSLR-ova i dalje uporan sa rešenjem koje uključuje samo jedan memorijski slot, uprkos činjenici da je sva konkurencija, pa čak i ona u MILC kategoriji, odavno usvojila duple memorijske slotove kao standard. Odeljak memorijske kartice nalazi se na desnom boku aparata i pokriven je plastičnim poklopcem. Na obodu neposredno iznad odeljka kartice, nalazi se crvena LE dioda, kojom aparat signalizira zauzetost prilikom operacija sa memorijskim kontrolerom. U slučaju nehotičnog otvaranja poklopca odeljka u toku upisa, na glavnom displeju će biti prikazano odgovarajuće upozorenje, a proces snimanja dovršen.

Memorijski slot je namenjen karticama Secure Digital standarda (SD), a podržane su sve varijante standarda, od klasičnih, preko SDHC i SDXC. Podrška je obezbeđena i za brze UHS-I podvarijante, a na listi je i Eye-Fi tehnologija bežičnog transfera snimaka, ukoliko se koriste odgovarajući kompatibilni uređaji. Na naše iznenađenje, podrška za UHS-III kartice je izostala.

Odeljak SD memorijskog slota

Brzinska zahtevnost novog aparata je, kao što smo i navikli, nešto veća nego ranije. Razlog je rast rezolucije pre svega, jer je rafal ostao isti. Za udoban rad je neophodno obezbediti SDHC/SDXC karticu klase 10 ili bržu, a budući da je memorijski bafer osetno proširen, maksimalnu brzinu rafala je moguće koristiti primetno duže bez usporenja. U svakom slučaju, za maksimalne performanse je poželjno obezbediti SDHC/SDXC kartice UHS-I brzinskog indeksa.

Fajlovi su u odnosu na stari 20 MP senzor otprilike proporcionalno veći koliko je veća i rezolucija, pa se na karticu kapaciteta 8GB može smestiti u proseku oko 270 RAW, 1100 JPEG ili 220 RAW + JPEG kombinovano, u maksimalnom kvalitetu. Ukoliko se pribegne korišćenju RAW formata niže rezolucije, ili istog takvog JPEG-a, moguće je ostvariti značajne uštede u potrebnom kapacitetu, tako da je na istu karticu moguće spakovati 40% više mRAW ili čak 80% više sRAW snimaka! U slučaju JPEG-a dobitak je još impresivniji, pa će srednja (M) rezolucija doneti oko 80% uštede u prostoru, dok će S1 rezolucija obezbediti čak trostruko veći broj snimaka na istu memorijsku karticu.

Video segment radi na bitno drugačiji način, pa od memorijske kartice zavisi pre svega da li će video zapis uopšte moći da bude zabeležen. Ukoliko kartica nije barem klase 10, može se desiti da aparat prekine snimanje, jer kartica ne može da isprati potrebnu brzinu upisa. Zbog FAT32 standarda upisa fajlova, snimci su limitirani na maksimalno 4GB po fajlu. Protok, koji aparat generiše po minuti video zapisa, zavisi od rezolucije i upotrebljenog stepena kompresije, pa će minut 1080p materijala, brzinom od 30fps u ALL-I metodu kompresije zauzeti 654 MB, dok će u IPB, brzinom od 60fps to biti oko 431 MB. Niža brzina donosi i dvostruko manju zahtevnost, a isto važi i za rezoluciju.

 

BATERIJA

Canon 80D Mark II je dobio reviziju stare LP-E6 baterije, koju smo videli u EOS-ima 7D Mark II i 5Ds/5Ds R, a koja nosi oznaku LP-E6N. Baterija se, kao i uvek nalazi u rukohvatu, a ležištu se prilazi sa donje strane. Tehnički gledano, u pitanju su veoma slične baterije. Pune se istim punjačem, vertikalno su kompatibilne, radni napon je 7.2V i masa je 80 grama. Jedino što se razlikuje je – kapacitet. Stara LP-E6 je bila kapaciteta 1800mAh, dok nova donosi neznatno većih 1865mAh.

LC-E6E punjač sa LP-E6N Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje odličnih 960 snimaka, što je u konačnom skoru praktično izjednačeno sa prethodnikom, čija je autonomija deklarisana na svega 10 snimaka manje (950).

Ostvareni rezultat u praksi se (kao i uvek) razlikuje od deklarisanog, jer CIPA standard podrazumeva kombinovano korišćenje sa obaveznom upotrebnom internog blica, koji mnogi nikad ne koriste. S druge strane, ima i onih koji ga koriste obilato, pa ni njima izmereni prosek ne znači previše. U svakom slučaju, kada se baterija štedi, te se ne forsira upotreba režima živog prikaza, blica i sličnih elemenata, sa jednim punjenjem je bez problema moguće prebaciti i celih 1100 snimaka, što je veoma dobar rezultat. Naravno, moguć je i obrnuti scenario – ukoliko forsirate korišćenje LV režima, autonomiju je moguće srozati na svega par stotina snimaka.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod čak tri gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno pet. Ispod jednog poklopca je par 3.5mm stereo konektora, namenjenih eksternom mikrofonu i slušalicama za audio monitoring. Ispod drugog je E3 konektor za daljinske okidače, dok se ispod trećeg nalaze kombinovani USB 2.0/AV konektor za povezivanje aparata sa računarom ili eksternim video uređajem, kao i mini-HDMI konektor tipa C, kojim se aparat može povezati na eksterni displej, radi prikaza snimaka ili korišćenja režima živog prikaza na većem ekranu. Ukoliko je televizor HDMI-CEC kompatibilan, daljinskim upravljačem je moguće kontrolisati pregled fotografija.

Konektori: levo - mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice (gore) i E3 remote (dole);
desno – mikro USB 3.0 i mini HDMI

 

DISPLEJ

Na obrtni displej smo se u ovoj klasi Canon DSLR-ova već navikli, pa nismo naročito iznenađeni ni njegovim postojanjem na EOS-u 80D. Upotrebljena je dobro poznata (i nama definitivno najomiljenija) konstrukcija sa bočnim zglobom, čija rotacija obuhvata 360° po vertikali i 180° po horizontali, što je dovoljno za manje/više sve moguće položaje. Od kako je video postao bitna stavka modernih DSLR-ova, obrtni displeji su postali još bitniji detalj, pa nije ni čudo što sve više aparata nudi ovu funkcionalnost.

Slično se može reći i za osetljivost na dodir. Nekada je ta mogućnost bila povezivana isključivo sa modelima iz široke potrošnje, a danas se smatra izuzetno korisnom osobinom, koja vidno olakšava upotrebu u nekim situacijama, što se (opet) nekako najviše poklapa sa video namenama. Kapacitivni ekran je još ranije prepoznat kao jedini logičan izbor za foto tehniku, te nije slučajno što je i 80D dobio jedan takav. Time je postignuta preciznost i daleko veća osetljivost, pa je i procenat situacija u kojima aparat ne reaguje na komandu, praktično zanemarljiv. Same operacije koje su korisnicima na raspolaganju na ovaj način, obuhvataju skoro sve – od podešavanja osnovnih parametara, izmene važnijih setovanja i opcija, pa sve do izbora aktivne fokusne tačke ili samog okidanja. Srećom, za one kojima se ova novotarija neće preterano svideti, Canon je obezbedio i mogućnost njenog isključivanja, pa displej možete tretirati kao i svaki drugi.

Kada su tehnički detalji u pitanju, oni su identični kao na 70D, pa je i dalji opis takav. I dalje se radi o displeju dijagonale 3“ (76mm), rezolucije 1.040.000 piksela i formata 3:2, koji je prilagođen formatu senzora. Ova usklađenost formata fotografija i displeja je bitna zbog činjenice da je njegova iskorišćenost u tom slučaju maksimalna, bez potrebe za bordurom na gornjem ili donjem obodu. Reprodukcija boja je jednako dobra kao i ranije, a isto se može reći i za ugao gledanja. Displej nema senzor ambijentalnog svetla, pa je za podešavanje intenziteta osvetljenja neophodno koristiti opciju u glavnom meniju. U svakom slučaju, njegova upotrebljivost je odlična čak i pri veoma jakom svetlu, s tim da treba imati u vidu da jače osvetljenje displeja neizbežno smanjuje i autonomiju aparata.

Ekran osetljiv na dodir značajno uprošćava i korišćenje funkcije kao što je Quick Control Screen. Svim opcijama je moguće lako pristupiti, a obim informacija i parametara je takav da neće biti previše komplikovano navići se i iskoristiti mogućnost brze navigacije i upravljanja. Ako se ranije niste susretali sa Quick Control Screen funkcijom, samo da napomenemo da se radi o svojevrsnoj zameni za statusni displej, što je posebno zgodno za rad sa stativa, kada je aparat u visini očiju i kada je statusni displej zaista teško videti. Ova funkcija se poziva pritiskom na Q taster na poleđini aparata, nakon čega će se na ekranu prikazati svi bitniji, pa i oni manje bitni parametri i indikatori:

Prikaz osnovnih parametara u Quick Control Screen-u

 
LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima i dalje važi za alternativni kada je fotografisanje u pitanju, ali je praktično neizbežan za video režim. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje problematično, kako zbog plitkog polja dubinske oštrine (DOF; Depth-Of-Field) koje otežava kontrolu, tako i zbog stresanja koje se češće javlja, usled veće mase koju DSLR-ovi imaju u odnosu na male (kompakt) aparate. Zbog toga će LV ostati alat za rad sa stativa i sličnih pomagala, najčešće u kontrolisanim uslovima. Ipak, to ne znači da LV ne zaslužuje pažnju. Ekran osetljiv na dodir i u ovom režimu ima svoju očekivanu ulogu, pa se svim parametrima nesmetano upravlja potpuno interaktivno:

Kontrola parametara dodirom ekrana

Davno je prošlo vreme kada je fokus u LV režimu bio problematičan zbog svoje sporosti. Dual-Pixel CMOS tehnologija, čiji je rodonačelnik bila prethodna generacija ovog modela (EOS 70D), donela je sasvim novi vid hibridnog fokusa, koji nije podrazumevao samo sporadično postavljene fazne senzore u strukturu glavnog senzora, već su svi pikseli podređeni istovremeno i tome i prikupljanju svetla. Iako je u pitanju bio tek probni balon, Canon 70D je preko noći doneo izvrsne performanse po pitanju fokusa u LV, a samim tim i u video režimu.

Da podsetimo, svaki piksel na senzoru je udvojen, tako da je prava rezolucija umesto 24MP, zapravo 48! Pikseli su udvojeni po horizontali, tako da u fazi fokusiranja susedni pikseli funkcionišu kao par faznih senzora, nakon čega beleže svetlost i informaciju prosleđuju A/D konverteru. Za fokusiranje se koristi 80% ukupne površine senzora, a razlog je jednostavan i identičan kao i u slučaju faznog fokusnog sistema – zbog pada oštrine na rubovima većine objektiva, fokus bi na krajnjoj periferiji kadra bio gotovo neupotrebljiv, pa je izabrano da on jednostavno ne bude na raspolaganju, kako bi se predupredilo svako neadekvatno rukovanje. Ipak, 80% površine senzora realno predstavlja više nego što ijedan fazni senzor može da ponudi, nezavisno od brenda, te u krajnjem slučaju možemo biti i više nego zadovoljni.

Podela autofokusnih modova i metoda je drugačija nego u klasičnom režimu rada, a iako se suštinski i dalje može računati na pojedinačni i kontinualni mod, potonji je neophodno aktivirati posebnom opcijom u sistemu menija. U suprotnom, u LV-u će na raspolaganju biti samo mod pojedinačnog fokusa. Kontrastnih metoda fokusa ima ukupno tri, a već neko vreme ih znamo sa drugih Canon DSLR-ova. Podrazumevani metod je Face+Tracking koji radi dvojako. U slučaju da su u kadru prisutna lica, AF će njima dati prioritet i pratiće njihovu poziciju u kadru. Ukoliko je aktivno kontinualno fokusiranje, lica će biti ispraćena i fokusom, a prioritet će biti na licu najbližem objektivu. Kada u kadru nema lica, ovaj metod će funkcionisati identično kao i FlexiZone – Multi, osim ukoliko Set tasterom ne aktivirate praćenje zadatog cilja u fokusnom polju. FlexiZone – Multi, drugi mod po redu, permanentno prikazuje celo fokusno polje (onih 80% kadra), izdeljeno na 35 zona i u suštini se ponaša kao i Auto-selection AF, dajući prioritet najbližim motivima u kadru. Pritisak na Set taster 35 zona pretvara u 9 većih, koje se mogu ručno selektovati i na taj način ubrzati rad. FlexiZone – Single je ono što nam je u LV-u poznato sa starijih Canon aparata i predstavlja metod kojim se jedno fokusno polje fleksibilno pomera po kadru i fokus održava samo na njemu. Takođe funkcioniše i u kontinualnom i u režimu jednokratnog fokusiranja. Kada su uslovi rada u pitanju, hibridni AF je deklarisan na 0-18EV, što je tek za pola blende skromniji raspon u odnosu na glavni AF senzor. Canon napominje da će hibridni AF najbolje funkcionisati sa najnovijim STM (Stepper-Motor) objektivima, koji poseduju Focus-By-Wire tehnologiju elektronski pogonjenog fokusnog prstena, koji je nečujan i samim tim najprikladniji za video potrebe. Ova preporuka se može protumačiti i kao svojevrsna najava celog niza STM objektiva u narednom periodu.

Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Kada je aktivno upravljanje pomoću ekrana osetljivog na dodir, pozivom Quick Control Screen-a (Q komanda) se parametri mogu menjati interaktivno:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

Merenje svetla nije bitnije unapređeno, pošto se u LV režimu kao izvor informacija koristi glavni senzor umesto namenskog. Modova ima četiri: Evaluative vrši uzorkovanje proseka cele scene, ali prvobitnom analizom 315 zona na koje je ceo kadar podeljen. Partial merenje funkcioniše slično kao i istoimeno merenje pomoću konvencionalnog svetlomera, što znači da je merenje ograničeno na samo jedan deo kadra, i obuhvata zonu od 10%. Center-weighted Average mod merenja je takođe prisutan. Kao što je poznato, i on meri prosek cele scene, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra. Tu je i Spot merenje koje meri veoma malu površinu od svega 2.7%, zanemarujući ostatak kadra. Merenje je operativno u rasponu od 0-20EV, što znači da većih iznenađenja može biti samo u ekstremnim situacijama.

Ostatak impresija LV režimom na 80D je veoma sličan svemu onome na šta smo navikli kada su Canon DSLR-ovi u pitanju. Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, a po potrebi se može i isključiti ili podesiti tako da biva dostupan samo dok je DOF-preview komanda pritisnuta. U slučaju korišćenja E-TTL kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i kada parametri nisu odgovarajući, budući da merenje ne uzima blic u obzir. Promena parametara je neograničena i sa te strane nije ni moglo biti unapređenja.

Okidanje u LV režimu može biti klasično ili tzv. tiho (Silent). Tihih režima ima dva i razlikuju se po karakterističnom zvuku koji proizvode, ali i načinu rada – prvi funkcioniše manje/više standardno, osim što je hod zavesice usporen, kako bi “zvučni efekti” bili maksimalno suzbijeni. Ovaj režim je operativan i u kontinualnom režimu okidanja (tzv. “rafal”). Drugi režim živog okidanja se razlikuje po načinu rada. Nakon pritiska okidača do kraja, aparat će zabeležiti samo jedan snimak, nezavisno od izabranog režima okidanja, a zavesica će se vratiti u početni položaj tek pošto okidač bude pušten. Pošto je nekompatibilan zbog svoje brzine, tihi režim okidanja će biti automatski isključen prilikom korišćenja Canon bliceva, dok je u slučaju korišćenja bliceva koji ne ostvaruju TTL komunikaciju sa aparatom, neophodno ručno isključiti ovu funkciju, kako bi rad uopšte bio moguć. Takođe, korišćenje ovog režima nije preporučljivo ni u kombinaciji sa TS-E (Tilt-Shift) objektivima ili makro tubama (Extension Tube), jer može dovesti do neadekvatne eksponiranosti snimaka.

 

VIDEO

Video je na novom aparatu unapređen, barem u poređenju sa 70D.

Proporcije video zapisa su 16:9 i ponuđene su u dve popularne HD rezolucije i klasičnoj VGA. FullHD od 1920x1080 (tzv. 1080p) se ovaj put može snimati framerate-om od 24/25/50fps za PAL, odnosno 30/60fps za NTSC standard, a niža HD rezolucija od 1280x720 (720p) u 25/50fps za PAL, odnosno 30/60fps za NTSC standard. 4:3 VGA (640x480) rezolucija se može snimati isključivo u 25 ili 30fps. Na žalost, maksimalna rezolucija u maksimalnoj brzini (50/60fps) moguća je samo u IPB kompresiji i MP4 formatu, što je opet neka vrsta kompromisa.

Zapis se enkoduje realtime u MPEG-2 (H.264) formatu i zajedno sa nekomprimovanim PCM stereo zvukom u 16-bita i 44KHz, pakuje u MOV ili MP4 kontejner, u zavisnosti od tipa kompresije, koji može biti ALL-I ili IPB.

Interframe (IPB) kompresija radi tako što se predikcija za nedostajuće frejmove vrši na osnovu prethodnog i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija preciznija komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. Aparat nudi standardnu i „light“ verziju ove kompresije, koja se odlikuje nižim bitrate-om, a samim tim i bitno manjim rezultujućim fajlom. Zapis se vrši u MP4 formatu.

Intraframe (ALL-I) kompresija radi na nešto drugačiji način. Zapis se vrši za svaki frejm, kao i kompresija, što rezultuje višim kvalitetom, ali i znatno većom zahtevnošću po pitanju zauzeća prostora na memorijskoj kartici. Pogodniji je za naknadnu obradu i moguće ga je koristiti samo u MOV formatu.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit, aparat će ipak nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Logički postavljen limit je i dalje isti, a to znači maksimalnih 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u cugu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra za video opremu, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže.

Zvuk se snima 16-bitno, 44KHz stereo, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom stereo mikrofonu, čiji je ulazni signal moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. Isto važi i za Attenuator opciju, kojom će aparat nastojati da izbegne distorzije u audio zapisu, usled prejakog signala na ulazu. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Ovaj put je ponuđen i poseban 3.5mm stereo izlaz, namenjen monitoringu audio komponente pomoću slušalica.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera.

Ono što nas je posebno iznenadilo u pogledu video režima Canona 80D je simpatičan mali dodatak kriptične oznake PZ-E1 Power Zoom Adapter, dodatak namenjen kvalitetnijoj i fluidnijoj kontroli objektiva prilikom snimanja video zapisa. Ono što je bitno napomenuti je činjenica da je ovaj adapter namenjen isključivo novom EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM kit objektivu. Iako bi s toga bilo logičnije da se informacije o njemu nalaze u poglavlju koje se tiče kit objektiva, mislimo da je, kao specifičnost vezana isključivo za Canon 80D (barem za sada), nekako ipak logičnije da o tome reči bude ovde.

Adapter predstavlja spoj elektro-mehaničkog tipa, koji je sposoban da kontroliše rad samog objektiva. Zumiranje je moguće vršiti komandama na adapteru, baš kao na kamkorderima, pri čemu je ponuđena i kontrola brzine. U sklopu funkcija koje omogućavaju da se 80D kontroliše daljinski (žično ili bežično), adapter omogućava i potpuno automatizovano upravljanje sa (recimo) računara. Koliko je sve ovo upotrebljivo, ostaje da se vidi, ali smatramo da ograničavanje na samo jedan (i to kit) objektiv, ma kakav on bio, nije preterano logično, uprkos svim eventualnim problemima koje bi nekakav univerzalni adapter nosio sa sobom.

 

BLIC

Blic novog aparata odlikuju identične karakteristike onima sa 70D. Vodeći broj je 12, a pokriva ugao maksimalne širine 15mm (24mm ekvivalentno) na ISO 100. Podržan je važeći E-TTL II algoritam, kada je raspon snage moguće kompenzovati do ±3 blende, a može raditi i u manuelnom modu, kada je minimalna snaga 1/128. Pošto posebna AF-Assist lampa nije na raspolaganju, kao i na ostalim Canon telima interni blic se, pomoću niza kratkih bljesaka, koristi za tu namenu. Bljesak blica može biti postavljen na prvu (na početku okidanja) ili drugu zavesicu (na kraju okidanja, radi prikupljanja što veće količine ambijentalnog svetla), a FEB (Flash Exposure Bracketing) nije na raspolaganju.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, a ova informacija čak i dobija na značaju, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne kontrole za podešavanje stepena kompenzacije.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/250, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/250 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

Integrated Speedlite Transmitter, integrisana funkcija bežične kontrole bliceva i dalje je ograničena na bliceve sa infracrvenim prijemnicima, iako se već neko vreme nadamo da bi podrška možda mogla biti proširena i na moderniji radio-sistem kontrole.

Bežična kontrola bliceva je i dalje skromnija nego rešenje koje nudi EOS 7D Mark II i to prvenstveno po pitanju pojedinačnih grupa rasvete. Kao i kod prethodnika, moguće je kontrolisati do dve grupe bliceva istovremeno (A i B), dok broj članova grupe nije ograničen. Grupe mogu bljeskati istom snagom ili unapred zadatim odnosom, a na raspolaganju je i potpuno manuelna kontrola. Pošto kontrola nije klasičnog radio tipa, interni blic je neophodno uključiti i postaviti aktivni kanal komunikacije tako da se poklapa sa setovanjima svih eksternih bliceva. Dva su osnovna načina korišćenja: jedan uključuje korišćenje eksternih bliceva u kombinaciji sa internim, dok drugi podrazumeva korišćenje isključivo eksternih bliceva, uz interni kao inicijator, bez direktnog uticaja na osvetljenost scene.

 

 

WI-FI

Baš kao i 70D, i Canon 80D poseduje modul za bežičnu komunikaciju, čime izostavlja potrebu za dodatnom opremom tog tipa. Wi-Fi funkcija obezbeđuje mogućnost bežične konekcije između aparata i nekog kompatibilnog uređaja. 80D može da ostvari šest različitih modova rada putem Wi-Fi veze, a čini nam se da bismo se teško mogli setiti još neke primene, a da već nije uvrštena u spisak ponuđenih.

Wi-Fi modul podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili Ad-Hoc konekcija. Svako konfigurisanje je moguće zasebno sačuvati, pa podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može prilagoditi sa više njih i kasnije po potrebi pozivati. Osim komunikacije putem Wi-Fi standarda, 80D podržava i NFC, tako da je moguće povezati ga sa kompatibilnim Android uređajem prostim dodirom, preko tačke označene na levom boku aparata.

Kada je konekcija propisno konfigurisana, na raspolaganju je više modova rada:

Razmena podataka između dva fotoaparata – pod pretpostavkom da su u pitanju noviji aparati (modeli iz 2012. i noviji) i da se ne radi o kamerama, nego isključivo fotoaparatima, ukoliko oba poseduju Wi-Fi module (Eye-Fi nije podržan!), moguće je vršiti obostranu razmenu snimaka među njima.

Veza sa „smart“ telefonima – radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne aplikacije za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=jp.co.canon.ic.cameraconnect) ili Apple iPhone (https://itunes.apple.com/us/app/canon-camera-connect/id944097177?mt=8), telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu! U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije.

Štampanje na Wi-Fi kompatibilnom printeru – kako se može zaključiti i iz samog naziva, ova opcija omogućava direktno štampanje na svim Wi-Fi printerima, kompatibilnim sa PictBrigde standardom, razvijenim upravo u svrhu komunikacije fotoaparat-printer. Podržane su sve varijante konekcije, bilo da se aparat direktno konektuje na printer ili preko mrežne infrastrukture. Aparat već poseduje sijaset raznih opcija kojima se konačni izgled štampe može prilagoditi pre štampe, a kao i za sve ostale vrste konekcija, aparat može pamtiti više profila, za svaki od uređaja ponaosob. Jednom namešten profil se kasnije može neograničeno koristiti, dok god parametri konekcije nisu promenjeni.

Upravljanje aparatom sa računara korišćenjem EOS Utility aplikacije – kako Canon oduvek nudi besplatnu EOS Utility aplikaciju, kojom je moguće kontrolisati sve kompatibilne EOS aparate, ne čudi činjenica da su mogućnosti dotične proširene i na bežičnu komunikaciju. Vrednost je neupitna za sve vrste kontrolisanog rada sa stativa, a pošto je funkcionalnost i ranije bila na zavidnom nivou i omogućavala praktično sve operacije osim zumiranja koje se vrši fizički na objektivu, Wi-Fi sve to samo podiže na još viši nivo, s tim da je na 80D, uz pomoć ranije pomenutog PZ-E1 Power Zoom adaptera, moguće vršiti čak i zumiranje. Osim kontrole osnovnih parametara, kao što su otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, moguće je izabrati kolorni stil, birati poziciju fokusnog polja i slično. Osim toga, fotografije je moguće istovremeno dobijati na monitoru, što može biti posebno zgodno za situacije koje uključuju rad sa delikatnim osvetljenjem.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje za Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštiti lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Opcija u Wi-Fi sekciji EOS-a 80D će sve to podići na još viši nivo, omogućavajući vlasniku aparata da posao slanja odradi skoro automatizovano.
Pregled fotografija na DLNA uređaju – ukoliko posedujete DLNA (Digital Living Network Alliance) kompatibilni uređaj, media plejer ili televizor sa Wi-Fi mogućnostima, bićete u mogućnosti da snimke pregledate bez povezivanja aparata pomoću A/V ili HDMI kabla. Način rada je skoro identičan, osim što u ovom slučaju nemate mogućnost LV prikaza.

 

 

GRIP

Iako baterija jeste obnovljena, nije i baterijski grip, pošto su baterije vertikalno kompatibilne. Osim toga, ni ukupni gabariti aparata faktički nisu promenjeni, pa nije čudo što je i stari grip ostao aktuelan. Poznati baterijski grip nosi oznaku BG-E14, a od udvojenih kontrola poseduje dvostepeni okidač na standardnoj poziciji (logično), kao i multifunkcijsku komandu za izbor fokusnog metoda. Prednji kontrolni točkić je na uobičajenom mestu, a sa zadnje strane je niz od tri tastera – AF ON za fokusiranje ili neku od naknadno definisanih funkcija, zatim taster za zaključavanje ekspozicije i snage bljeska blica, dok je poslednji namenjen izboru aktivne AF tačke ili zone. Kao i na samom aparatu, poslednja dva tastera u LV režimu i režimu pregleda snimaka služe za uvećanje i umanjenje prikaza. Grip ne poseduje sopstveni osmosmerni taster za navigaciju, budući da je onaj na aparatu pozicioniran tako da se palcem desne ruke može dohvatiti u oba položaja aparata.

Prekidač za zaključavanje funkcije tastera na gripu se nalazi neposredno ispod displeja (kada je grip montiran na aparat), a levo od njega je zupčasti točkić kojim se grip zateže na telo. Kako je u pitanju baterijski grip, omogućeno je korišćenje dve LP-E6 ili LP-E6N baterije, odnosno 6 baterija AA formata, nezavisno od tipa (podržane su Ni-MH, Li-Ion i alkalne AA baterije). One se umeću uzdužno, što je rezultiralo nešto plićim poprečnim presekom, što deluje i vizuelno prijemčivije, a i zgodnije je za držanje u rukama.

Canon BG-E14 baterijski grip *