Canon EOS 600D Test

3. ISO TEST, RAW

Već nekoliko godina unazad, ISO test važi za gotovo najvažniji element poređenja aparata, iako bi se (realno) moglo diskutovati da li je to i zaista najbitnija stavka za većinu primena. Canon je jedno vreme bio na meti kritika upravo iz razloga potenciranja veće rezolucije senzora, što je nekako oduvek važilo kao neprijatelj low-lightperformansi. U testovima širom sveta se pokazalo da je ta bojazan bila neutemeljena u realnosti, a nećemo preterati ni ako kažemo da su ISO preformanse čak i bolje nego ranije.

Pošto RAW predstavlja izvorne informacije sa senzora, na snimcima nije primenjeno uklanjanje šuma, niti oštrenje, pa će kao takvi, isečci biti odgovarajući reper za komparaciju kvaliteta senzora. Poređenje ćemo izvršiti u istoj konkurenciji, protiv prethodnika – EOS-a 550D i direktnog rivala, Nikona D5100.

Ista studijska scena i dalje će nam služiti kao reper. 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (levo 600D, u sredini 550D i desno D5100):

Već smo pominjali da je poređenje sa 550D obuhvaćeno više kao pokazatelj da se kod 600D ništa nije menjalo kada je senzor u pitanju, a sukob sa D5100 smo već imali u testu Nikonovog modela, pa su tamošnji zaključci primenjivi i ovde. Nikon se može pohvaliti marginom od (grubo) 1/2 do 2/3 EV čistijim snimcima, čime i dalje drži Canonov model na malom, ali konstantnom odstojanju. Na vrednostima do ISO 800 razlike faktički ne postoje, dok su od 1600 do 3200 vrlo male. Najveća razlika je upravo na 12800, gde bolja dinamika senzora u D5100 dozvoljava jače izvlačenje senki, uz manje prisustvo šuma. Jedina softverski postignuta vrednost na Canonu - ISO 12800 (H) nije dovoljno čista za svakodnevnu upotrebu, ali se uz pažljivu redukciju šuma u obradi, itekako može iskoristiti u uslovima lošeg svetla.

Pogledaćemo kako stoje stvari kada se isti trio uporedi na otvorenom, u situaciji koja uključuje i neke dodatne faktore, poput oštrih prelaza i jačeg kontrasta. Za to će nam poslužiti već poznata scena Hrama Svetog Save, koju smo eksploatisali i u prethodnim testovima. Razvijanje RAW fajlova je obavljeno korišćenjem Adobe Camera RAW (u daljem tekstu – ACR) konvertora verzije 6.4, a opet smo koristili podrazumevane parametre, izuzev balansa bele (3200K). Oštrenje i redukcija šuma su, naravno, isključeni:

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (levo 600D, u sredini 550D i desno D5100):

Prednost Nikona se sada skoro potpuno istopila i delimična margina je ostvarena samo na polju kolornog šuma i samo na najvišoj ISO vrednosti, što još jednom pripisujemo širem dinamičkom rasponu. Ostatak ISO raspona takođe potire zaostatak EOS-a 600D u kontroli šuma, viđen u prethodnom delu testa, ali i u detaljima, pa bismo rekli da je odnos među rivalima opet izjednačen. Razloge za ovu promenu treba tražiti pre svega u uslovima rada – ispoljavanje šuma ne mora uvek biti istovetno i može se razlikovati u zavisnosti od temperature svetla, njegovog položaja i tome sličnog. Zbog toga se može desiti da razlike nekad budu skoro neprimetne, a da nekad budu čak i veće nego u studiju!

Da ne bismo celu analizu sveli samo na suvoparno teoretisanje, pogledajmo par primera urađenih na višim ISO vrednostima, u RAW formatu. Uvezli smoih u Adobe Camera RAW 6.4, provukli kroz čišćenje šuma, a zatim izvezli fotografije u nekoliko različitih rezolucija:

Canon EF 16-35mm f/2.8L II USM @26mm f/5.6, ISO 6400, (ACR NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Canon EF 50mm f/1.4 USM @50mm f/8, ISO 6400, (ACR NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Canon EF 50mm f/1.4 USM @50mm f/8, ISO 12800, (ACR NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP