Canon EOS 600D Test

7. DINAMIČKI RASPON

Test dinamičkog raspona, kao kategorije čiju je važnost vrlo teško opisati bez konkretnih primera, sprovešćemo na način kako smo to već radili u prethodnim testovima. Za manje upućene, dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, kompakt aparata, DSLR aparati, opremljeni velikim senzorom, pružaju fotografu priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili naknadnim ispravkama nadomesti loše uslove i nesavršenosti A/D konverzije. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje primetno slabiji u poređenju sa filmom, a najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

Najpre da vidimo kako će se senzor EOS-a 600D snaći kada snimak podeksponiramo za cele četiri blende (situacija koja je česta kada blic ne bljesne ili bljesak bude nedovoljno snažan, na primer), a onda ga u post-procesu dosvetlimo za istu vrednost, približavajući snimak onome što je on inicijalno trebao biti:

ISO 100, -4EV podeksponiran snimak

Podeksponirani snimak, naknadno izvučen u obradi, povećanjem za 4 blende

Priloženi primer pokazuje odlično snalaženje ovog senzora sa ozbiljno podeksponiranim snimkom, iz koga je u obradi izvučeno gro detalja, a čak je i kolorit praktično netaknut. Proverićemo i obratnu situaciju – proces izvlačenja za četiri blende preeksponiranih („pregorelih“) fotografija:

ISO 100, +4EV preeksponirani snimak

Preeksponirani snimak, naknadno „izvučen“ u obradi, smanjenjem za 4 blende

Rezultat nije impresivan poput prethodnog. Zapravo, uopšte nije prihvatljiv. Konture su ostale, ali detalji na žalost – nisu. Kolorit je vidljivo narušen, a prejak kontrast je samo dodatno naglašen. Srećna okolnost je upravo činjenica da se nezgode sa omašenim trajanjem ekspozicije uglavnom dešavaju "u minus", podeksponiranjem, a ne baš srećna je i to da svetliji deo spektra neizostavno ulazi u sastav većine dnevnih fotografija (pa i nekih noćnih), što znači da je bitnije kloniti se preeksponiranih, nego podeksponiranih snimaka.

Postoji i treća oblast ceđenja dinamičkog raspona, a tiče se kompenzovanja ekspozicije, kako bi se u post-procesu izvukle efektivne ISO vrednosti, koje inače nisu na raspolaganju u aparatu. Taj proces se u žargonu zove push, a praktikuje se korišćenjem najviše ISO vrednosti iz baznog raspona, podeksponiranjem za odgovarajući broj blendi i zatim dosvetljavanjem u obradi.

Pošto Canon 600D raspolaže maksimalnom ISO vrednošću 6400, podeksponiranjem za samo jednu blendu bismo dobili, u aparatu već dostupnih, softverskih ISO12800, tako da ćemo početi podeksponiranjem za dve blende i time simulirati ISO25600:

Softverski dobijenih ISO 25600, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Ako nastavimo dalje, i podeksponiramo za tri blende, u post-procesu ćemo izvući ISO51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

... a rezultat koji ćemo dobiti „natezanjem“ za cele četiri blende, predstavlja softverski ekvivalent ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Kao i na primeru ostala tri aparata, sa kojima 600D deli isti senzor (550D, 60D i 7D), bilo je za očekivati i vrlo slične (ako ne i identične rezultate). Prva fotografija, kojom smo simulirali ISO25600, mogla bi se, uz agresivnu redukciju šuma, korišćenjem namenskih alata, nazvati upotrebljivom, uz ogradu da je poželjno koristiti je na nižim rezolucijama.

ISO51200 je već preveliki zalogaj. Agresivna redukcija šuma donekle radi posao, ali doslovno proždire detalje. Kontrast je očekivano prepojačan, zbog bitno sužene skale tonova, a krajnji rezultat je kao takav, upotrebljiv najdalje za nizak nivo maloformatne štampe (dnevne novine, C/B tehnika) ili za informativne svrhe u web uslovima.

Poslednji nivo „silovanja“ RAW-a, ISO102400, dobijen podeksponiranjem za cele četiri blende, bukvalno puca po šavovima i na praktičnom primeru pokazuje da mu APS-C familija senzora jednostavno nije dorasla (mada je ovo upitno i kod senzora većeg, full-frame formata). Dobijeni rezultat, čak ni uz ovako masivan resize na web rezoluciju, ne možemo nazvati upotrebljivim. Kontast je toliko ispao iz balansa, da se broj nijansi upadljivo smanjio, što uz devastiran kolorit i grubo narušavanje čak i krupnijih detalja, čini ovaj zahvat uglavnom besmislenim. Ipak, situacija bi se u praksi mogla znatno popraviti u uslovima koji ne uključuju ovoliko konstrasta i drugačije su prirode osvetljenja, a to važi i za ostala dva primera push procesa.

Na kraju možemo samo konstatovati isto ono što smo i na primeru prethodna dva aparata – vrednost ISO25600 je sasvim lagodno mogla biti ponuđena kao H2 vrednost, a oni kojima je to potrebno, umeli bi to da upotrebe uz pažljivu obradu i određen stepen interpolacije. Naravno, isto se može postići i na ovde demonstriran način, ali uz znatno manje udobnosti.