Canon EOS 600D Test

TELO

 

U zavisnosti od ugla posmatranja, Canon 600D otkriva tek neznatne dizajnerske razlike u odnosu na prethodnika EOS 550D. Najočiglednija novina je obrtni displej, a određeni redizajn se može videti i u gumenoj oblozi, kao i rasporedu konektora. Dimenzije su, kao i u slučaju manjeg EOS-a 1100D, nešto veće nego ranije – 133 x 100 x 80mm, a plastično kućište mat finiša skriva metalnu konstrukciju, zbog čega se ni čvstoća ne dovodi u pitanje. Masa je nešto veća nego kod starog modela i sa baterijom dostiže 570 grama, a kvalitetna gumena obloga, reljefne teksture i dobro odmerene tvrdoće, osiguraće bolje ležanje u rukama, čak i ukoliko aparat opteretite težim objektivima. I parče gumene obloge na koje se oslanja palac,bolje je ukrojeno nego ranije, a ceo levi bok je sada obložen istom kvalitetnom gumom, čime je obezbeđen još udobniji rad.

 

 

 

Ako izuzmemo da nije namenjen za teške uslove rada, EOS-u 600D ne nedostaje robusnosti (u skladu sa klasom kojoj pripada). Tome doprinosi i solidno dug predviđeni vek zavesice, deklarisan na 100.000 okidanja u proseku. Kao i svi Canon DSLR-ovi APS-C formata senzora, i 600D podržava sve EF i EF-S objektive koji su do danas proizvedeni, bez ikakvih nekompatibilnosti. Crvena tačka na bajonetu označava položaj EF (full-frame) objektiva pri montaži, dok bela označava poziciju EF-S (krop) objektiva. Metalni navoj promera ¼“, namenjen stativu, na uobičajenom je mestu, pozicioniran duž ose objektiva i težišta aparata.

 

 

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

 

Priznajemo, nismo očekivali da će dve generacije iste klase Canon aparata poneti isti senzor, a upravo se to desilo. Nije da je ta činjenica za neko preterano čuđenje, budući da su aparati više klase (koji su obično promoteri novih senzora) još uvek aktuelni, ali je svejedno neuobičajeno.

 

Za slabije upućene, radi se o Canon APS-C senzoru, izrađenom u CMOS tehnologiji, rezolucije za taj format još uvek vodećih 18MP (precizno – 5184x3456 piksela). Krop faktor 1.6x, na šta akronim APS-C (od Advanced Photo System type-C) ukazuje, označava množilac kojim se dobija ekvivalentna žižna daljina i širina vidnog polja (FOV, skraćeno od Field-of-view) u odnosu na senzor punog 35mm formata, poznatog još i kao Full-frame (ili Lajka format). U konkretnom primeru, to znači da kit objektiv Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS, na ovom telu pruža prikaz ekvivalentan onome koji bi objektiv raspona 29-216mm omogućio na full-frame senzoru, što se dobija množenjem naznačene žižne daljine sa odgovarajućim krop faktorom. Iako to može stvoriti izvesne poteškoće u pogledu realizacije šireg vidnog polja (jer je izbor ultra-širokih (Ultra-Wide-Angle) objektiva relativno sužen), APS-C senzori u kombinaciji sa teleobjektivima pružaju utisak znatno veće žižne daljine, zbog čega su posebno zgodni za sve situacije koje potenciraju tele-opseg.

 

 

Poznati Canon 18 MP CMOS senzor i Digic IV procesor*

 

ISO raspon na 600D je isti kao i kod ostalih aparata koji dele ovaj senzor, pa u ovom segmentu nema razlika u odnosu na prethodnika, Canon 550D. Osnovni raspon se kreće od baznih 100 do maksimalnih 6400, a softverskim putem se postiže i ISO 12800 (označen kao H).

 

Digic IV procesor je i dalje osnova oko koje je ceo sklop baziran, a brine se za sve od bazične obrade, JPEG konverzije, upravljanja pojedinačnih sistema u aparatu, pa sve do videa i živog prikaza. Nema nikakvih sumnji da je, iako prisutan na tržištu već godinama, ovaj procesor više nego adekvatan za potrebe ovog aparata. Kako stvari stoje u praksi, videćemo kasnije. Zasad ćemo samo reći da je rafal istovetan kao na 550D (3.4fps), a isto važi i za memorijski bafer.

 

Čišćenje prašine sa senzora je (za razliku od 1100D) ostalo na spisku standardne opreme ove klase, a povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom, zaštićenoj posebnim anti-statičkim premazom i uzemljenom na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

 

 

Sistem automatskog čišćenja senzora – EOS Cleaning System*

 

Kao i u slučaju senzora, ni izabrani svetlomer ne predstavlja iznenađenje, pošto je top-model istog, inače promovisan prvi put sa EOS-om 7D, svojevremeno implementiran i na 550D. Radi se o dobro poznatom, dvojslojnom 63-zonskom iFCL sistemu merenja koji, prema Canonu, osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 9 AF tačaka i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance). 63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladavaju crveni tonovi, što je inače poznata slaba tačka digitalnih senzora. Modova merenja ima četiri: Evaluative, koje je vezano za sve AF tačke i usrednjava svetlo dobijeno uzorkovanjem cele scene; Partial, koje meri 9% centralne zone kadra; Center-weighted average, koje meri prosek sa naglaskom na centralnu zonu; i spot, koje meri 4% površine u centru.

 

 

iFCL 63-zonski senzor merenja svetla* i šematski prikaz zona merenja

 

 

 

AUTO-FOKUS

 

Sistem autofokusa je preuzet sa prethodnika, a unapređenje nismo očekivali iz dva razloga. Prvi je to što je i dalje konkurentan, pa izostaje motiv za implementaciju boljeg, a drugi to što je viša klasa (EOS 60D) već dovoljno ugrožena novim trocifrenim Canon telom, tako da bi ekvivalentan AF sistem uklonio i ovako male razlike među ovim aparatima. Radi se o solidnom, faznom Multi-BASIS TTL AF sistemu sa 9 tačaka, od kojih je centralna krstasta, raspoređenih u obliku romboida.

 

 

Multi-BASIS TTL senzor sa 9 AF tačaka i centralnom krstastom*

 

Procenat kadra koji tačke pokrivaju je osrednji, ali se može reći da omogućava komponovanje bez potrebe za previše rekadriranja. Na raspolaganju su tri standardna AF moda: One-shot, koji se najčešće koristi, nakon fokusiranja zaključava AF tačku do okidanja ili opuštanja tastera; AI-Servo koji kontinuirano prati pokretni cilj, izabranom tačkom; i poslednji, AI-Focus, koji predstavlja kombinaciju prethodna dva – najpre fokusira izabranom tačkom i daje potvrdu (zvučnu i svetlosnu), a u slučaju da registruje pokret fokusirane mete, automatski se prebacuje u servo mod i nastavlja da prati do okidanja. Svaki od ova tri moda može biti korišćen sa jednom, unapred izabranom tačkom, ili u Automatic Selection režimu, kada aparat sam određuje aktivne tačke, najčešće na osnovu najbližeg objekta koji fokusno polje od 9 tačaka pokriva.

 

AF-Assist, funkcija pomoćnog svetla prilikom fokusiranja u lošim svetlosnim uslovima, ni na 600D nema namensku lampu, već se izvodi internim blicem, serijom kratkih (i često iritantnih) bljesaka, kojima pomaže AF sistemu. Dobra strana ovakve AF-Assist funkcije je u tome što su pokrivene sve AF tačke, umesto samo centralne, što je često primenjivano rešenje na drugim aparatima. Pored ovog načina, AF-Assist može biti poveren i IC lampi eksternog blica ili ST-E2 Wireless Transmiter-u.

 

<

 

 

TRAŽILO

 

Optičko tražilo je ostalo isto kao i ranije, uz neke minorne razlike. Penta-ogledalo obuhvata 95% kadra, dok je faktor uvećanja 0.85x. Eye-point, odnosno maksimalna udaljenost oka od tražila, tako da kadar bude u celosti vidljiv, iznosi 19mm, što pogoduje osobama koje koriste naočare. Na raspolaganju je i točkić za korekciju dioptrije, a deluje u rasponu od -3.0 do +1.0.

 

Fokusno staklo je fiksnog tipa, a svih 9 tačaka je gravirano i kao takvo – permanentno prikazano u tražilu. Same tačke su dosvetljene crvenom bojom prilikom potvrde ili selekcije, a kako prikaz izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji (crveni pravougaonik prikazuje procenat obuhvaćenog prikaza u kadru):

 

Pogled kroz optičko tražilo EOS-a 600D

 

Skup informacija i parametara koje prikaz u tražilu obuhvata, s leva na desno: indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator aktiviranosti blica; indikator zaključane snage blica u E-TTL modu (FE-Lock), indikator „high-speed“ moda blica; indikator kompenzacije bljeska blica; trenutna dužina trajanja ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV; indikator Highlight Tone Priority funkcije; ISO vrednost; indikator korekcije balansa belog; indikator aktiviranosti monohromatskog kolornog stila; broj snimaka koje je moguće snimiti u rafalu i indikator potvrde fokusa.

 

 

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

 

Raspored komandi se nije u bitnijoj meri izmenio u odnosu na stari model. Neke korekcije su ipak tu, zahvaljujući obrtnom displeju pre svega.

 

 

 

Pogled spreda ne otkriva praktično nijednu razliku u odnosu na 550D. Dominantno mesto zauzima EF/EF-S bajonet, označen crvenim i belim markerima, koji ukazuju na poziciju poravnanja sa EF (full-frame) i EF-S (APS-C) objektivima, respektivno. Do bajoneta je veliki taster za odbravljivanje objektiva, a iznad je smešteno kućište pentaogledala, u paketu sa internim blicem. Neposredno iznad oznake aparata je interni mikrofon mono tipa, a u blizini je i komanda za aktiviranje pop-up blica. Ispod se nalazi DOF-Preview taster za trenutni prikaz dubinske oštrine. Leva strana ne sadrži nikakve komande. Na samom rukohvatu je IC senzor za okidanje namenskim RC-6 (ili kompatibilnim) okidačem, dok je u gornjem delu prostora između rukohvata i bajoneta smeštena signalna LE dioda, namenjena uklanjanju efekta crvenih očiju, kao i signaliziranju odloženog okidanja.

 

 

 

Gornji deo aparata je gotovo neprimetno izmenjen. Sve komande su koncentrisane na desnoj strani aparata, pored papučice blica. Upadljivo dominantnu poziciju, kao i uvek, zauzima selektor modova. 14 modova je grupisano u tri grupe, a oni pokrivaju potrebe od potpunih laika do naprednih fotografa. Aparat raspolaže sa četiri standardna tzv. „kreativna“ moda: Manual (M), Aperture Priority (Av), Shutter Priority (Tv) i Program AE (P). Tu je i već standardni Automatic Depth-of-field (A-DEP) mod, namenjen lakšoj kontroli dubinske oštrine. Automatski modovi su takođe tu: standardni Full-Auto mod, označen zelenim pravougaonikom, zamenjen je nešto naprednijim Scene Intelligent Auto modom, koji podrobnije analizira scenu, prilagođavajući sve parametre, od osnovnih (otvor blende, ISO vrednost i trajanje ekspozicije) do kolornih stilova i prioriteta fokusa. U praksi, nismo primetili neko značajno bolje funkcionisanje u odnosu na ranija rešenja. Druga dva automatska moda su Flash-off, koji se od prethodnog razlikuje po tome što forsira fotografisanje bez upotrebe blica, bez obzira na uslove rada, a poslednji je Creative Auto (CA), namenjen jednostavnijoj (vizuelnoj) kontroli osnovnih parametara, bez zalaženja u detalje. Poslednja grupa modova su tzv. „scenski“ modovi, posebno prilagođeni specifičnim uslovima fotografisanja. Ima ih šest: Portrait, Landscape, Close-up, Sports i Night Portrait. Od nefotografskih modova postoji samo jedan – Movie Shooting, namenjen snimanju video zapisa, o kojem će više reči biti kasnije.

 

Kao i na nekoliko poslednjih modela, osnova selektora modova je iskorišćena za pozicioniranje poluge za uključivanje/isključivanje aparata. Neposredno iza selektora (gledano od pozadi), nalazi se ISO taster, a do njega – Disp (od Display), koji je za razliku od onog na 550D, sada postavljen gore. Iza ova dva tastera se nalazi kontrolni točkić, namenjen direktnoj promeni svih važnijih parametara, u kombinaciji sa nekom drugom komandom ili pojedinačno, a još dalje, na samom rubu rukohvata, nalazi se najvažniji od svih – dvostepeni okidač, kojim se vrši merenje svetla, fokusiranje i konačno – aktiviranje zatvarača.

 

 

 

Najočiglednije unapređenje pri pogledu na zadnji deo aparata je obrtni displej. Istog je formata (3:2), iste dijagonale (3“) kao i na 550D, a mogućnost obrtanja je (zbog zgloba i okvira oko samog ekrana) direktno odgovorna za povećane dimenzije tela. Ostatak komandi je praktično istovetan onima na starom modelu, uz blaže dizajnerske zahvate. Sa leve strane tražila se nalaze Menu i Info komande – prva namenjena ulasku u sistem menija, a druga prikazivanju osnovnih parametara. Primećujemo i jednu negativnu promenu – senzor displeja, koji je na ranijim aparatima služio za automatsko gašenje displeja prilikom primicanja lica – zgodne funkcionalnosti koju su svi obilato koristili, a koja štedi i baterije i vreme, ne postoji na 600D, pa će ekran biti aktivan do aktivacije sleep moda ili ručnog isključivanja Disp komandom. Šteta, ali je obrazloženje možda i logično – obrtni displej je drastično suzio dizajnerske slobode, pa je nešto moralo biti žrtvovano. Ne sumnjamo da je nekakvo rešenje ipak bilo moguće, ali je ovako verovatno bilo jeftinije, što je za proizvođače često dovoljan argument.

 

 

 

 

 

Neposredno desno do tražila, nalazi se komanda za aktiviranje režima „živog prikaza“ (live-view) u fotografskim modovima odnosno započinjanje/zaustavljanje snimanja u video modu. Zbog tvrdoglavog forsiranja zasebnog moda na selektoru, brz pristup video snimanju i dalje nije moguć, pa to ostaje i dalje kao problem. Sasvim gore desno, nalaze se tasteri sa duplim funkcijama. U toku rada služe za zaključavanje ekspozicije, odnosno snage bljeska blica (AE-Lock/FE-Lock) i prelazak u režim odabira aktivne AF tačke, dok u režimu pregleda i režimu „živog prikaza“ služe za zumiranje i umanjenje. Način odabira AF tačke iznova ostaje ergonomska crna rupa – da biste izabrani aktivnu tačku, neophodno je da najpre pritisnete pomenuti taster, a onda kursorskim tasterima lagano izaberete željenu tačku. Ovakav sistem rada zahteva daleko više vremena, neprecizan je, a najgore od svega je što će vas često dovesti u situaciju da propustite bitan trenutak. Jasno je da u odnosu na više klase aparata mora postojati nekakva distinkcija, ali ovakvo insistiranje na sporoj kontroli prosto nema opravdanja. Nakon određenog perioda navikavanja svakako ćete zaboraviti da je zamerke uopšte i bilo, ali to ipak ne menja činjenicu da prosta operacija zahteva više vremena nego promena režima okidanja, balansa bele i tome slično. Ispod ova dva tastera se nalazi minijaturni zvučnik, namenjen reprodukciji zvuka video zapisa, ali i signalnih zvukova.

 

Centralnu grupu na zadnjem delu aparata čine kružno postavljeni kursorski tasteri, u čijem je središtu Set komanda, namenjena potvrdi opcija prilikom interaktivnog odabira. Kursorski tasteri se koriste za kretanje kroz sistem menija, kao i za odabir aktivne AF tačke. Svaki od njih ima dvostruku ulogu, čija se funkcionalnost dobija upotrebom kontrolnog točkića. Gornji služi za promenu balansa bele (WB), donji za izbor kolornog stila, levi za režim okidanja, a desni za autofokusni mod. Iznad ove grupe tastera se nalazi još par udvojenih komandi. Gornji je komanda za kompenzaciju ekspozicije (u Av modu) ili setovanje blende (u manuelnom modu), a donji (označen slovom „Q“) služi za interaktivno kretanje po parametrima glavnog displeja (tzv. Quick Control Screen), o čemu će kasnije biti više reči. Istovremeno, u režimu pregleda fotografija, ovim tasterom se može pokrenuti Direct Print funkcija, kojom se vrši direktna štampa na kompatibilne uređaje. Zaljubljenost Canonovih inženjera u ovu komandu, „uveseljava“ korisnike već godinama – razlog za ovakvu upornost ne znamo, ali očito je jak. Sasvim dole su još samo dva tastera – levo je komanda za prelazak u režim pregleda snimaka, dok je desno postavljena komanda za brisanje snimljenih fotografija. Ovom tasteru upućujemo dve zamerke. Prva, manja zamerka, tiče se pozicije koja je najnesretnija moguća – nalazi se nadohvat ruke, što može izazvati nehotično brisanje, dok je druga zamerka je mnogo ozbiljnija – za razliku istog tastera na prethodniku, novi se dizajnom potpuno uklapa u ostatak, pa se i vizuelno, a ni dodirom ne može lako razlikovati od ostalih. Pogotovo kada je ambijentalno svetlo slabo (ili nikakvo). Zbog čega? Ne zna se.. Nedaleko od komande za brisanje je i LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, čitanjem ili pisanjem na karticu.

 

 

 

MEMORIJA

 

Odeljak memorijske kartice nalazi se na desnom boku aparata. Iako plastičan, poklopac odeljka zavidno je čvrst i vrlo precizno ukrojen, tako da između njega i kućišta aparata ne postoji vidljivi zazor. U slučaju nehotičnog otvaranja poklopca odeljka u toku upisa, na glavnom displeju će biti prikazano odgovarajuće upozorenje, a proces snimanja dovršen.

 

Memorijski kontroler je kompatibilan sa karticama SD (Secure Digital) standarda, uključujući i sve naknadne revizije, poput SDHC i SDXC, a tu je i podrška za najnovijuEye-Fi tehnologiju bežičnog transfera snimaka, ukoliko se koriste odgovarajući kompatibilni uređaji.

 

 

Odeljak Secure Digital memorijske kartice

 

Brzinska zahtevnost novog aparata nije prevelika, pa će za udoban rad, uključujući i snimanje video zapisa, poslužiti sve SDHC kartice klase 6 ili brže, pritom izvlačeći maksimalni broj snimaka u rafalu. Prosečna memorijska zahtevnost je slična onoj koju su pokazali ostali aparati sa istim 18 MP senzorom, pa se na karticu kapaciteta 8GB može se smestiti oko 400 RAW, 1300 JPEG ili 300 snimaka kombinovano RAW+JPEG, naravno – najvišeg kvaliteta. Uz porast šuma, raste i prostorna zahtevnost snimaka, pa u lošijim svetlosnim uslovima možete očekivati i do 30% veću zahtevnost. Video je, naravno, bitno zahtevniji, pa će vam kartica od 8 GB biti dovoljna za prosečno 22-28 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu - 1080p @24fps (fullHD, 1920x1080), uključujući i zvuk.

 

 

 

BATERIJA

 

Sasvim logično, Canon je odlučio da EOS 600D ponese bateriju iz prethodnika, a to podrazumeva dobro poznatu Li-Ion bateriju oznake LP-E8, kapaciteta 1120 mAh. Bez obzira što nije velik broj korisnika koji će preći sa 550D na 600D, korišćenje iste baterije znači uštedu i prilikom prelaska, ali i prilikom nabavke, jer sada na tržištu već postoje i zalihe, koje obaraju cenu. Baterija nije „smart“ tipa, pa je nesmetano moguće koristiti i zamenske varijante. Sama pozicija unutar tela je ista, kao i vratanca koja su, premda plastična, prilično čvrsta i odaju utisak dugovečnosti.

 

 

Odeljak baterije (levo) i LC-E8E punjač sa LP-E8 Li-Ion baterijom

 

Punjenje potpuno prazne baterije traje oko 2 časa, nakon čega aparat ima zvanično navedenu autonomiju od prosečno 440 snimaka, mada naša iskustva značajno variraju, u zavisnosti od uslova snimanja, pa od pune baterije možete očekivati od 380 pa sve do 600 snimaka, u zavisnosti od toga koliko koristite live-view i displej uopšte. Značajno manjoj autonomiji u odnosu na skuplja tela, kumuje pre svega nedostatak statusnog displeja, zbog čega se gro setovanja obavlja posredstvom glavnog displeja, i time utiče na potrošnju energije. Dokaz u prilog ovome je i izmerena autonomija u režimu „živog prikaza“ (live-view), koji dopušta do ~200 snimaka sa jednim punjenjem, što je u proseku gotovo identično sa rezultatima koje ostvaruje 5D Mark II sa svojom baterijom znatno većeg kapaciteta. No, za većinu korisnika, autonomija koju nova LP-E8 baterija pruža, biće sasvim prikladna.

 

 

 

KONEKTORI

Na uobičajenom mestu, na levom boku tela, nalaze se konektori, smešteni ispod dva gumena poklopca. Ispod levog se nalaze konektori za daljinski okidač E3 tipa i 3.5mm konektor za eksterni stereo mikrofon, namenjen video potrebama. Ispod desnog su još dva konektora. Prvi je kombinovani audio-video izlaz/USB 2.0 za slanje prikaza na eksterni displej, u režimu pregleda snimaka i u live-view režimu, kao i prenos snimaka na računar kada se koristi klasičan USB kabl. HDMI konektor takođe služi za prenos prikaza na eksterni displej, ovog puta u digitalnom obliku. U slučaju da televizor to podržava, osnovne funkcije aparata mogu biti kontrolisane pomoću daljinskog upravljača, za šta je zaslužan HDMI-CEC standard.

 

 

Konektori: remote i mikrofonski (levo) i kombinovani A/V-USB i HDMI (desno)

 

 

DISPLEJ

 

Displej novog aparata se može podvesti pod „već viđeno“. Ovu kvalifikaciju nipošto ne treba posmatrati u negativnom kontekstu, već samo kao konstataciju da najnoviji „trocifreni“ Canon ne donosi ništa novo na ovom polju. Mogućnost obrtanja, kao i sam displej, rešenja su koja su prethodno primenjena na modelu više klase, EOS-u 60D, što je još jedna od tačaka po kojoj su ova dva aparata izjednačena. Mogućnost obrtanja podrazumeva horizontalnu pokretljivost u rasponu od 180°, dok je vertikalna rotacija na raspolaganju u celih 360°. Na ovaj način je moguće znatno fleksibilnije kadriranje u situacijama koje prevazilaze fizičke predispozicije fotografa, ali i onda kada nedostaje volje za puzanjem ili penjanjem na višu tačku. Određene pogodnosti će uvideti i ljubitelji stativa, kojima će ova zgodna karakteristika dopustiti udobniji rad kada se aparat ne nalazi u visini očiju. Naravno, najviše će biti oduševljeni ljubitelji videa na DSLR-ovima, kojima će ovo unapređenje pružiti nemerljivo veću ergonomiju, čak i bez specijalizovanih dodataka.

 

 

 

Rezolucija TFT LCD-a dijagonale 3 inča je 1.040.000 piksela, a format 3:2, jednak razmeri fotografija, zbog čega je iskoristivost površine povećana na 100%. Kada je kvalitet prikaza u pitanju, i dalje važi za najbolje na tržištu. Odlikuje se odličnim uglovima iz kojih se može posmatrati (po specifikaciji 160°), a reprodukcija boja mu je naprosto vanserijska. ClearView II tehnologija garantuje nizak nivo refleksija i odličnu vidljivost čak i na vrlo jakom suncu. Kao što smo i na EOS-u 550D svojevremeno konstatovali, jedan je od prvih displeja koji skoro da garantuje WYSIWYG koncept (What-you-see-is-what-you-get, popularan iz DTP-a). U prevodu, ovom displeju se može verovati u gotovo ~95% situacija, a jedino gde je eventualno podbacio je nedostatak opcije i odgovarajućeg senzora za prilagođavanje trenutnim uslovima ambijentalnog osvetljenja. Umesto toga, ponuđeno je ručno podešavanje osvetljenja, u sedam koraka.

 

Godinama unazad DSLR-ovi eksploatišu mogućnost korišćenja glavnog displeja umesto statusnog. Osim što je na taj način postignuto prezentovanje znatnog šireg spektra informacija, ovaj način upravljanja je kod manjih DSLR-ova, u koje spada i Canon 600D, jedini izbor, usled nedostatka statusnog. Jedina promena u odnosu na prethodnika (što smo svojevremeno konstatovali i u slučaju EOS-a 60D) je grafička priroda prikaza paramatera, pa će klasični Quick Control Screen biti dostupan samo u kombinaciji sa tzv. „kreativnim“ modovima, dok će scenski biti propraćeni uprošćenom varijantom i opcijama koje omogućavaju tek sporadične intervencije. Quick Control Screen se aktivira pritiskom na taster označen slovom "Q", koji je lociran na zadnjoj strani aparata, iznad grupe kursorskih tastera, a osim prostog posmatranja, parametri se mogu menjati i interaktivno, kada se kursorskim tasterima vrši navigacija, a SET komandom potvrda izabranog.

 

 

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

 

Raspon parametara kojima se može pristupiti na ovaj način varira u zavisnosti od trenutno aktivnog moda, a najširi izbor se dobija korišćenjem manuelnog (M). Pored najosnovnijih – dužine ekspozicije, otvora blende i ISO vrednosti, na raspolaganju je skala svetlomera raspona ±3 EV, indikator kompenzacije snage bljeska blica; kolorni stil; balans bele; indikator WB Bracketing funkcije; indikatori Highlight tone priority i Auto Lighting Optimizer opcija; fokusni mod; režim okidanja; mod merenja svetla, kvalitet zapisa; indikator baterije, broj preostalih snimaka koje je moguće smestiti na karticu.

 

 

 

LIVE VIEW

 

Live-view (u daljem tekstu – LV), odnosno režim „živog prikaza“, već godinama je prisutan u DSLR kategoriji aparata, ali samo kao alternativan način kadriranja, odnosno snimanja. Za manje upućene, radi se o vladajućem načinu upotrebe kompakt aparata, gde se umesto optičkog tražila, za kadriranje koristi glavni displej, koji projektuje prikaz ispred objektiva, na taj način simulirajući izgled konačne fotografije, čak i pre nego što je ona sačinjena. Povećanjem popularnosti video zapisa na DSLR aparatima, poraslo je interesovanje i za ovaj režim rada, koji je na taj način od alternative, stigao do primarne i (u video modu) jedine moguće varijante upravljanja.

 

Simulacija prikaza, kao glavna prednost, danas je unapređena do nivoa kada zamerkama prosto nema mesta. Simulirano je sve, od osvetljenosti scene, balansa bele, otvora blende, a permanentno je prikazan i uticaj ISO vrednosti, kolornih stilova i, uopšte, svih parametara koji utiču na kranji rezultat. Prednosti koje ovakav sistem rada donosi su posebno cenjene u studijskim uslovima, pošto se za daljinsko okidanje može koristiti i laptop, kada njegov displej služi kao gigantska verzija LV displeja.

 

 

 

Glavni nedostatak ovog režima rada i dalje je autofokus. Kako se live-view u osnovi ne oslanja na sistemski, fazni autofokusni sistem, tehnika fokusiranja se svodi na metod kontrastnog fokusa (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF), koji svoju funkciju vrši pomerajući fokusnu ravan do postizanja najoštrijih prelaza među susrednim kontrastnim površinama, bez merenja daljine fokusiranog objekta. Ovaj sistem fokusa uglavnom važi za vrlo tačan, a glavna mana je sporost, usled potrebe algoritma da „prošeta“ fokusnu ravan duž celog fokusnog opsega, kako bi završio uoštravanje. Brzina CDAF sistema fokusiranja zbog toga ne predstavlja nešto čime se DSLR aparati mogu dičiti. Barem kada je Canon u pitanju. Problem se sastoji u plitkom polju dubinske oštrine, zbog čega je algoritmu daleko teže da dovede fokusnu ravan na željenu distancu. Iz tog razloga je i kontinualni fokus do skoro bio gotovo nepoznanica u CDAF-u DSLR sveta (na Canon aparatima je i dalje), a prvi pionirski pokušaj pripada Nikonu, koji je na poslednja tri aparata implementirao kontinualni kontrastni fokus, doduše ne baš previše uspešno. Osim uobičajenog fokusa, kojim se ravan fokusa postavlja u odnosu na unapred određeno fokusno polje, na raspolaganju je i „face detection“, algoritam kojim aparat može da prepozna do 35 lica u kadru i automatski ih fokusira. Čuđenje takvoj opciji na DSLR aparatima teško da će ikad prestati, ali to se valjda može podvesti pod „praćenje tržišnih trendova“.

 

Srećom, fazni autofokus je i dalje na raspolaganju, pa se svi nedostaci kontrastnog fokusa mogu eliminisati prostim aktiviranjem klasičnog AF-a, bilo odgovarajućom opcijom u meniju, bilo interaktivno, u toku rada. Kada se fazni fokus koristi u kombinaciji sa LV režimom, procedura fokusiranja funkcioniše slično kao i kod klasičnog fotografisanja, s tim da će, prilikom pritiska okidača na prvo koleno, ogledalo za trenutak biti spušteno, fokus doveden u željenu tačku, a nakon toga ogledalo vraćeno u prethodni položaj, čime se vraća i „živi prikaz“ na displej. Iako relativno bučan, ovaj sistem pruža znatno veću brzinu fokusiranja, ali i izvestan procenat grešaka, pošto je neophodno precizno održati izabranu tačku na željenom cilju, za sve vreme izvođenja operacije fokusiranja.

 

Kada performanse nisu od bitnijeg značaja, najveća preciznost (u apsolutnim okvirima) se može postići manuelnim fokusom, koji u režimu „živog prikaza“ dobija sasvim novu dimenziju – prikaz je moguće zumirati 5 i 10x, a fokusnu ravan pomerati u desetinama milimetra. Ako je prizor statičan, ništa bolje ne možete poželeti:

 

 

Uvećanje u LV režimu

 

Na raspolaganju su i druga pomagala, poput pomoćne mreže za lakše kadriranje i prikaza parametara u okviru samog kadra:

 

 

Pomoćna mreža i prikaz parametara u LV režimu

 

Na žalost, i pored prisustva senzora orjentacije aparata, prikaz parametara na displeju i dalje ne prati rotaciju aparata u vertikalni položaj, iako su manje/više svi proizvođači odavno implementirali ovu funkciju u svoje aparate. Novina iz EOS-a 60D, mogućnost odabira alternativnog formata fotografija u LV režimu, sistemom kropovanja iz selektovane rezolucije u 3:2 formatu, prisutna je i na Canonu 600D, a ponuđeni su formati 16:9, 4:3 i 1:1. Opcija je namenjena pre svega za JPEG format, ali je informacija o izabranoj razmeri upisana i u RAW, pa će odgovarajući format biti zadržan i u post-procesu, ukoliko postoji takva potreba.

 

 

 

VIDEO

 

Canon 600D je video segment u potpunosti preuzeo sa većeg 60D, što ukazuje na činjenicu da se Canon nije libio da eventualno ugrozi prodaju skupljeg modela, kako bi godinama najprodavanije xxxD modele dodatno učvrstio na tržištu.

 

Osnovne proporcije video zapisa su 16:9 i ponuđene su dve popularne HD rezolucije – višu od 1920x1080 (tzv. 1080p), u 24/25fps za PAL, odnosno 30fps za NTSC standard i nižu od 1280x720 (720p) u 50fps za PAL, odnosno 60fps za NTSC. Ponuđena je i najniža, 4:3 VGA (640x480) rezolucija, u 50/60fps, kao i njen derivat, koji iz celokupnog kadra iseca („kropuje“) samo središnji deo.

 

Zapis se enkoduje realtime u MPEG-2 (H.264) formatu i zajedno sa nekomprimovanim PCM zvukom u 16-bita i 44KHz, pakuje u MOV kontejner. Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. U sprezi sa kvalitetom kompresije koju izvodi enkoder, to omogućava snimanje do 12minuta u maksimalnoj rezoluciji, odnosno do 30 u najnižoj. Varijacije su moguće u zavisnosti od uslova snimanja, sa posebnim akcentom na prisustvo svetla. U uslovima lošeg svetla, kada se forsira upotreba viših ISO vrednosti, šum utiče i na veći izlazni fajl.

 

 

 

Kontrola snimanja je fleksibilna i omogućena u potpuno automatskom ili manuelnom režimu, brzinama zatvarača koje se kreću od 1/30 do maksimalnih 1/4000. Zatvarač se podešava prema unapred definisanim koracima, standardnim za fotografiju. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a nije je preporučljivo menjati u toku snimanja, zbog skokovitog prelaza, koji je karakterističan za dijafragmu fotografskih objektiva. ISO vrednost takođe nije ograničena, a funkcioniše i u AutoISO modu, kada će snimatelja maksimalno poštedeti potrebe za čestim intervencijama, posebno u situacijama koje uključuju dinamičnije svetlo i uopšte, čestu promenu uslova.

 

 

Video opcije

 

Klasičan, fazni način fokusiranja je, zbog prirode rada, moguć samo tokom snimanja fotografija, dok ste za snimanje videa „osuđeni“ na korišćenje CDAF-a. Prilično traljave performanse ovog načina izoštravanja, lako će vas ubediti da je poželjno poslušati proizvođača i postupak fokusa izvesti pre započetog snimanja sem ukoliko ne odlučite da stvar ne prepustite slučaju, a uoštravanje vršite manuelno, što je na videu ove klase i tako uobičajena praksa.

 

Zvuk se snima 16-bitno, 44HKz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono-mikrofonu, čiji ulazni signal može biti kontrolisan potpuno automatski, kontinualnom kalibracijom ulaza (tzv. Auto Gain Control), a po potrebi je moguće setovati ga i potpuno ručno sa preciznošću od 64 koraka na skali, vodeći se stereo peak-metrom, kao pokazateljem optimalne snage. Uz to, postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela, a nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, tako da je preporučljiva nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku.

 

Ostatak podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma, zbog procesorske zahtevnosti, nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

 

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera na računaru.

 

 

 

BLIC

 

Canon 600D poseduje pop-up vodećeg broja 13, koji pokriva ugao maksimalne širine 17mm (27mm ekvivalentno) na ISO 100. Podržan je važeći E-TTL II algoritam, kada je raspon snage moguće kompenzovati do ±2 blende, a po prvi put u ovoj klasi, omogućena je i bežična kontrola kompatibilnih Canon bliceva, uz zadržanu E-TTL II komunikaciju! Rad u manuelnom režimu na žalost nije podržan. Pošto posebna AF-Assist lampa za fokusiranje u lošim svetlosnim uslovima nije dostupna, interni blic se (kao i na ostalim Canon telima) koristi za tu namenu, nizom kratkih bljesaka. Bljesak blica može biti postavljen na prvu (na početku okidanja) ili drugu zavesicu (na kraju okidanja, radi prikupljanja što veće količine ambijentalnog svetla), a FEB (Flash Exposure Bracketing) nije na raspolaganju.

 

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu.

 

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću.

 

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

 

Funkcija pod imenom Integrated Speedlite Transmiter namenjena je (maločas pomenutoj) bežičnoj kontroli kompatibilnih eksternih bliceva. Mogućnostima je istovetna izvedbi kojom se može pohvaliti i EOS 60D – pružena je mogućnost kontrolisanja do dve grupe bliceva (A i B). Njihov međusobni odnos je moguće podešavati bez dodatnih ograničenja, a na sledećoj ilustraciji možete videti par primera za primenu kreativnog osvetljenja:

 

 

Modaliteti bežične kontrole bliceva*

 

Dva su osnovna načina korišćenja: jedan uključuje korišćenje eksternih bliceva u kombinaciji sa internim, dok drugi podrazumeva korišćenje isključivo eksternih bliceva, uz interni kao inicijator, bez direktnog uticaja na osvetljenost scene. I u jednoj i u drugoj varijanti je moguće kontrolisati do dve grupe eksternih bliceva, što je jedini minus u odnosu na istu opciju kod EOS-a 7D, koji može kontrolisati do tri grupe. Grupe mogu bljeskati istom snagom ili unapred zadatim odnosom, a na raspolaganju je i potpuno manuelna kontrola. Pošto kontrola nije klasičnog radio tipa, interni blic je neophodno uključiti i postaviti aktivni kanal komunikacije tako da se poklapa sa setovanjima svih eksternih bliceva.

 

 

 

 

KIT OBJEKTIVI

 

Uobičajeno je da aparati klase tzv. „potrošačkih“ budu ponuđeni sa jednim ili više objektiva u tzv. „kitu“, što omogućava nabavku po bitno povoljnijoj ceni od one za koju se sam objektiv može posebno nabaviti. U sklopu promocije EOS-a 600D i 1100D, stigla su i dva nova objektiva. Jeftiniji je zamena za stari kit bez stabilizacije, a nosi oznaku EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 III, dok je onaj skuplji zamena sa kit koji je promovisan načelno sa EOS-om 450D, a nosi oznaku EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II. Upoznaćemo se sa tehničkim detaljima samo naprednije verzije sa implementiranim sistemom optičke stabilizacije (IS), pošto je to praktično jedina razlika među njima. Pored ova dva, u paketu sa 600D se nudi i dobro poznati EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS, kojeg smo zajedno sa stabilisanom verzijom kraćeg objektiva, imali i na testu.

 

 

Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II

 

Kada se porede optičke i fizičke karakteristike, novi objektiv je zapravo tek minimalno došminkana verzija starog. Ni uz sav napor nismo uspeli da pronađemo praktično ni jedan detalj u listi specifikacija, koji bi opravdao sufiks „II“ u nazivu objektiva. S toga, ponovićemo gradivo, i pobrojati najbitnije tehničke karakteristike novog, stabilisanog kratkog objektiva, nadajući se prijatnom iznenađenju u praktičnom delu testa.

 

U pitanju je „standardni zum“ raspona 18 do 55mm, odnosno ekvivalentnih 29-88mm na 35mm (full-frame) senzoru, dobijenih množenjem raspona sa 1.6x krop faktorom. EF-S oznaka i bela tačka kraj bajoneta ukazuju na to da je objektiv namenjen isključivo krop telima sa APS-C formatom senzora. Ugao koji ovaj raspon zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 27.8° na najdužih 55mm.

 

Dimenzije od 70 x 68.5mm i masa od 200 grama čine ovaj objektiv jednim od kompaktnijih. Zum prsten je napravljen od gume, odgovarajućih je dimenzija i pristojno finog hoda. Rekli bismo – nešto boljeg nego na prethodnoj verziji. To znači da ne trebate očekivati čuda, ali ni probleme prilikom rada. Konstrukcija zum mehanizma je takva da je objektiv fizički najkraći na približno 24mm (označeno tačkom), dok maksimalnu dužinu postiže na graničnim vrednostima od 18, odnosno 55mm. Kako fokus nije internog tipa, prednji element prečnika ø58mm rotira zajedno sa plastičnim fokusnim prstenom ne baš kvalitetne izvedbe i diskutabilne upotrebljivosti (s obzirom na poziciju na telu objektiva i hod od svega 90°), što korišćenje polarizacionih (CPL) filtera čini nešto otežanim. Autofokus je opet pogonjen pomalo bučnim DC mikromotorom i ne obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokus, pa je prekidač neophodno prebaciti na MF u slučaju da poželite da izoštravate ručno. Takođe, ni skala distance nije na raspolaganju. Minimalna fokusna distanca od 25cm (meri se od ravni senzora) obezbeđuje prilično veliki faktor uvećanja od čak 0.34x (najveći u konkurenciji ostalih kit objektiva), odnosno 1:2.9, što će ljubitelji close-up (kvazi-makro) fotografije umeti da iskoriste. Brzina AF-a je osrednja, a kada je tačnost u pitanju - možete očekivati sasvim solidan procenat fokusiranih snimaka.

 

Optičku konstrukciju čini 11 elemenata raspoređenih u 9 grupa, uključujući i asferični (tirkizno označen na ilustraciji), kao i fluktuirajući (označen crveno), koji je namenjen optičkoj stabilizaciji. Novinu u odnosu na stari model predstavlja novi premaz bombastičnog naziva Super Spectra Coating, namenjen suzbijanju refleksija od površine senzora i ostalih optičkih elemenata. Na sledećoj ilustraciji se može videti šematski prikaz optičke konstrukcije:

 

 

Optička konstrukcija kit objektiva Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II*

 

„Klizna blenda“ je uobičajena za ovu klasu objektiva, a kreće se od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/38, a sama dijafragma je realizovana u vidu 6 zaobljenih listića, što pozitivno utiče na kvalitet bokeha (zamućene površine van fokusne ravni).

 

Pored konstrukcijskih rešenja, novi objektiv je od starog preuzeo i optičku stabilizaciju četvrte generazije („IS“ oznaka u nazivu, od “Image Stabilizer“), deklarisanu na četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu (preporučena dužina ekspozicije je 1/žižna daljina objektiva, što u slučaju krop tela treba pomnožiti sa 1.6). U praksi, testovi pokazuju da proizvođačka specifikacija nije preuveličana, mada prednost stabilizacije ne treba uzeti bezuslovno, budući da ona nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. U slučaju potrebe za snimanjem bez pomoći optičke stabilizacije (što se preporučuje prilikom rada sa stativa), istu je moguće isključiti odgovarajućim prekidačem na telu objektiva.

 

Originalna namenska zonerica, oznake EW-60C, dostupna je odvojeno, kao i odgovarajuća torbica LP814.

 

 

Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS

 

Objektiv koji datira iz prvih dana prodaje EOS-a 7D, spada u tzv. „turističke rasponce“, objektive kakvi su dugo falili asortimanu ovog proizvođača. Kao što je u nazivu i naznačeno, ovaj objektiv obuhvata raspon od 18 do 135mm, koji na APS-C senzoru pruža žižne daljine od 29 do 216mm ekvivalentnih FF senzoru, što obuhvata praktično sve što prosečnom turisti i/ili početniku može zatrebati. Ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 11.5° na najdužih 135mm.

 

Spoljne dimenzije 101 x 75mm i masa od 455 grama, čine ga laganim i zahvalnim za putovanja, čemu je prvenstveno i namenjen. Kvalitetom izrade ovaj objektiv možemo smestiti značajno iznad manjeg kit objektiva. Kvalitet plastike je solidan, sa dobro uklopljenim elementima, malih zazora na spojevima, ali uz nešto slabiju mehaničku pokretljivost. Bajonet je metalni, a finiš je na dodir dovoljno dobar i nešto kvalitetniji u odnosu na 18-55 IS II. Zum prsten je dovoljne širine, klizi glatko i precizno, a sam mehanizam se linearno izvlači do maksimalnih 135mm.

 

Autofokus je pogonjen brzim DC mikromotorom i, kao i kod 18-55 IS II, ne obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokus, što znači da je prekidač neophodno prebaciti na MF u slučaju potrebe za ručnim fokusiranjem. Skala distance nije na raspolaganju, a fokus je realizovan interno, što znači da prednji element promera ø67mm ne rotira i time značajno olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Fokusni prsten je od tvrđe plastike, nije baš širok i rotira u AF modu. Minimalna fokusna distanca je 45cm (računa se u odnosu na senzor), pri čemu postiže prosečno uvećanje od 0.21x, odnosno 1:4.8.

 

Optičku konstrukciju čini 16 elemenata raspoređenih u 12 grupa, uključujući fluktuirajući element (namenjen optičkoj stabilizaciji; na ilustraciji označen crvenim okvirom), asferični (tirkizno) i UD (ultra-low dispersion) element, namenjen suzbijanju hromatskih aberacija, nastalih usled disperzije svetlosti.

 

 

Optička konstrukcija većeg kit objektiva, Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS*

 

Raspon minimalnog otvora blende je identičan kao i na manjem kit objektivu – kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/36, a dijafragma je i na njemu realizovana u vidu 6 zaobljenih listića.

 

Efikasnost optičke stabilizacije poslednje generacije, implementirane i na ovom objektivu, takođe omogućava do četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, kao i za EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II, testovi pokazuju da se proizvođačka specifikacija poklapa sa faktičkim stanjem, ali opet uz napomenu da stabilizacija nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. Za dinamične scene je i dalje potrebno imati bržu ekspoziciju i IS je tu nemoćan. Optičku stabilizaciju je moguće potpuno isključiti u slučaju potrebe (fotografisanje sa stativa, npr.), dok ograničenje na samo vertikalnu osu (tzv. paning mod, za horizontalno praćenje cilja) nije dostupno, iako je logično očekivati ga na objektivu ovakvog raspona.

 

Pitanje dodatne opreme se ponavlja i sa 18-135 - originalna zonerica, oznake EW-73B (koju deli sa EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM) spada u opcionu opremu, kao i odgovarajuća torbica LP1116.

 

 

 

 

 

 

GRIP

 

Iako nešto većih dimenzija, novi aparat deli istu širinu osnove sa EOS-om 550D, pa je uz LP-E8 bateriju, novi aparat nasledio i BG-E8 baterijski grip od prethodnog modela. Osim okidača i kontrolnog točkića na standardnoj poziciji, sa zadnje strane raspolaže sa AE-Lock/FE-Lock i komandom za selekciju AF tačaka, kao i tasterom za setovanje blende, odnosno kompenzacije ekspozicije, u zavisnosti od moda fotografisanja. Tu je i prekidač za isključivanje gripa, tj. komandi na njemu.

 

Jedna od osnovnih namena gripa je produženje autonomije aparata. Dve baterije LP-E8 se umeću u odgovarajuće ležište, postavljeno na levu stranu gripa. U slučaju potrebe, priloženi BGM-E8 uložak će poslužiti za umetanje šest punjivih ili alkalnih baterija AA formata. Uz dve LP-E8 baterije autonomija je udvostručena i iznosi u proseku od 800 do čak 1000 snimaka, a izuzetno i više.

 

I dok se za veća DSLR tela može diskutovati o neophodnosti nabavke gripa, trocifrena tela uglavnom vape za njim. Svaki veći objektiv će značajno otežati aparat, a plitak rukohvat je za veće šake dovoljno neudoban da dovede do umora u mnogo kraćem periodu nego na nekom telu „punog profila“. Iako se Canon 600D svojim dimenzijama malo distancirao od grupe aparata kojima je grip skoro obavezan dodatak, ne treba imati sumnji da se njime ipak značajno poboljšava udobnost rada, smanjuje zamor ruku, a istovremeno povećava i autonomija. Još ako često koristite aparat u vertikalnom položaju, ovaj dodatak se nameće kao logično rešenje. Jedina negativna strana može biti evidentan problem pakovanja u prosečnu torbu, budući da aparat sa gripom skoro u potpunosti anulira prednosti malih dimenzija ove klase.

 

 

 

 

 

 

 

SOFTVER

 

Prepoznatljivo softversko rešenje zatičemo i na EOS-u 600D. Sistem menija je razvrstan na 10 stranica u tri sekcije (plus „My Menu“, stranica koju je moguće popuniti omiljenim opcijama). Pojedine su dostupne selektivno (poput opcija vezanih za snimanje videa, koje se pojavljuju isključivo kada je selektor modova postavljen na video), a ostalima je moguće pristupiti u bilo kom trenutku, ukoliko je selektovan neki od „kreativnih“ fotografskih modova:

 

 

  
Pregled osnovnih stranica menija: grupe „Shooting“, „Playback“ i „Setup“

 

REZOLUCIJA SNIMANJA
Definisanje kvaliteta snimka je moguće isključivo za JPEG format. RAW je ponuđen samo u najvišoj od 18 MP (5184 x 3456), dok je JPEG na raspolaganju u znatno većem broju rezolucija i stepena kompresije. Ima ih čak pet u formatu 3:2, a najveća rezolucija je takođe punih 18 MP (5184 x 3456). Ponuđena je u dva nivoa kvaliteta - višem i nižem, čija se veličina fajla razlikuje dvostruko. Sledeće dve niže rezolucije, 8 MP (3456 x 2304) i 4.5 MP (2592 x 1728), dostupne su takođe u dva stepena kompresije, a poslednje dve su namenjene web prikazu i veličine su svega 2.5 MP (1920 x 1280), odnosno 0.35 MP (720 x 480) u samo jednom nivou kvaliteta. Kao što smo pomenuli u delu testa koji se bavi režimom „živog prikaza“, u njemu je moguće koristiti i neke dodatne rezolucije, koje se dobijaju promenom razmere snimanja, sa standardnih 3:2 na 4:3, 16:9 ili 1:1. Međutim, te rezolucije nisu ponuđene van LV opcija i važe samo za JPEG format.

 

KOREKCIJA VINJETIRANJA
„Vinjetiranje“, tj. pad periferne osvetljenosti kadra, čest je problem prosečnog objektiva, izražen različito od modela do modela. Iako je u post-procesu vrlo jednostavno ublažiti ovu pojavu, opcija automatske korekcije može biti vrlo zgodna kada se koristi JPEG format, a Canon ju je u svojim aparatima implementirao pod nazivom „Peripheral Illumination Correction“. Sistem rada je vrlo jednostavan i podrazumeva mogućnost uklanjanja vinjeta po želji, parametrima koje aparat očitava iz interne baze aparata. Inicijalno su uneseni parametri za 25 objektiva, a lista može sadržati ukupno 40 modela, koje je potrebno importovati pomoću priložene EOS Utilityaplikacije:

 

 

Selekcija objektiva za internu bazu korekcije vinjetiranja*

 

AUTO LIGHTING OPTIMIZER
Opcija koja služi održanju balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije, tako da se prosvetljavanje tamnijih partija fotografije obavlja bez narušavanja detalja u svetlijem delu spektra, očekivano je implementirana i u EOS-u 600D. Nivoa optimizacije ima tri, a primenjuje se na snimke u JPEG formatu. Ukoliko snimate u RAW-u, naknadna primena ove opcije je moguća korišćenjem priložene aplikacije Digital Photo Professional. Njen učinak smo analizirali i na primeru ranijih aparata, a ponovićemo i sada:

 

 

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, low, standard i strong intezitet

 

Kao što se iz priloženog može videti, uticaj algoritma je mahom okrenut delovima snimka koji su u senci. Oni bivaju prosvetljeni i tako se, sa znatno manjom potrebom za naknadnom obradom, mogu dobiti rezultati koji već iz aparata pružaju dojam šireg dinamičkog raspona, uprkos činjenici da je originalni snimak rađen u vrlo nepovoljnim uslovima (jak kontrast). Na ovaj način se mogu izbeći i poznate situacije sa „pregorelim“ (preeksponiranim) nebom, zbog merenja čije je težište bilo na tamnijem delu kadra, tako što se merenje obavlja na bolje osvetljenim delovima, a tonalitet celog snimka ostaje u balansu.

 

Nakon dužeg perioda korišćenja na raznim aparatima, u različitim uslovima i sa širim dijapazonom parametara, moramo skrenuti pažnju da ovu funkciju nije zgodno koristiti non-stop, jer se primenjuje korišćenjem konstantnih vrednosti, što u određenim situacijama može uzrokovati pojavu prejakog prosvetljavanja i potenciranja sivih tonova nad crnima, čak i tamo gde za tim nema potrebe. Rezultat mogu biti fotografije narušenog kontrasta i upitnog kolorita. Dobro osunčane scene, bez prejakih površina u senci, spadaju upravo u takve scene, neadekvatne za upotrebu Auto Lighting Optimizer efekta (U daljem tekstu - ALO). S druge strane, postoje i situacije koje prosto vape za jačim intezitetom prosvetljavanja, pa se dešava da čak ni maksimalna vrednost (strong) ne obezbeđuje dovoljno jak intezitet zahvata.

 

ALO je sasvim korisna funkcija, ali uz umereno, posebno ciljano korišćenje. Ukoliko njene usluge koristite prečesto i u neadekvatnim uslovima, velika je verovatnoća da od zicer situacija dobijete tek prosečne fotografije, gledano u strogo tehničkom smislu. Kao i do sada, opcija Auto Lighting Optimizer se ne može koristiti u kombinaciji sa Highlight Tone Priority opcijom, budući da su im funkcije u nekoj vrsti kolizije.

 

CUSTOM FUNCTIONS
Već smo naviknuti da najširi dijapazon specifičnih opcija, mahom namenjenih prilagođavanju aparata korisniku, Canon smešta u tzv. Custom Functions odeljak. I Canon 600D ima četiri sekcije ovog odeljka, a 11 opcija je grupisano po nameni:

 

 

   
Četiri sekcije Custom Functions (C.Fn) odeljka

 

CREATIVE FILTERS
Canon 600D ne raspolaže setom opcija za preciznu konverziju RAW snimaka u aparatu, ali je mogućnost interne obrade već snimljenih fotografija moguća primenom „kreativnih filtera“ i mogućnošću naknadne promene rezolucije. I dalje je za obradu neophodno imati RAW snimke, a spisak raspoloživih filtera podrazumeva njih pet, u nekoliko varijacija: Grainy B/W simulira CB film krupnijeg zrna; Soft-focus daje šmek korišćenja „mekocrtača“ ili filtera za omekšavanje, kojim su se nekad fotografisali portreti; FishEye Effect simulira dotični tip objektiva; Toy-camera effect pojačava vinjete i kontrast, a snimku dodaje kolorni ton; poslednji, Miniature effect daje snimku efekat minijature, koji se inače postiže „tilt-shift“ objektivima.

 

 

 

 

BRZINA

 

Canon 600D je brz. Ništa što će vas oboriti s nogu, ali takođe – ni razočarati. Digic IV procesor se brine o svim aspektima funkcionisanja, što uključuje i agilnost aparata prilikom izvršavanja komandi. Aparat je nakon uključivanja praktično momentalno spreman za rad. Reakcija na većinu komandi je trenutna, a jedina zadrška je primetna između prelazaka iz klasičnog u LV režim i obratno. Fazni fokus nije preterano brz. Neće previše kasniti u režimu praćenja, ali ne treba smetnuti s uma da ovo nije aparat za akcione namene, pa je i brzina AF-a u skladu sa tim. Kontrastni fokus u režimu živog prikaza nipošto ne spada u brze, po čemu 600D zaostaje u odnosu na glavne rivale, a to posebno važi za nestatične scene. Pregled snimaka je dovoljno brz, a jedino usporenje se javlja kada se snimci zumiraju do maksimalnog uvećanja. Prelazak u video mod je usporen krivicom Canonovih inženjera, a razlog je gotovo besmislen, jer se tiče tvrdoglavog postavljanja video moda na posebnu poziciju na selektoru, umesto na posebnu komandu na aparatu. Međutim, kada snimanje krene, zamerki na brzinu nema.

 

Rafal (ili burst), kao jedan aspekt brzinskih kapaciteta aparata, nije se menjao u odnosu na prethodnika, pa i dalje izvlači 3.7fps, nezavisno od izabranog formata. Korišćeni format ima uticaja na dužinu trajanja rafala bez usporenja, pa će 600D uspeti da se izbori sa maksimalno 6 snimaka do zagušenja u RAW formatu, odnosno 34 u JPEG-u maksimalnog kvaliteta. Ukoliko se koristi RAW+JPEG, brzina ostaje ista, ali uz svega 3 sukcesivna snimka bez usporenja.

 

Možda nije najbrže što postoji, ali je sasvim pristojno. U svakom slučaju, ako vam je potrebno brže od onoga što 600D nudi, verovatno već imate svoje favorite.