Više od niskih cena
  • 011/407-21-09
  • 065/23-16-580
  • Kontakt

Fuji X-T3, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, aparati opremljeni velikim senzorom poseduju širi dinamički raspon, što u post-procesu omogućava složenije korekcije, poput boljeg balansiranja snimaka nastalih u lošim uslovima ili čak korigovanja sopstvenih grešaka prilikom eksponiranja snimka. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače, zbog čega je D500 i ovaj put dobio svoje mesto u poređenju sa X-T3 i X-T2.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, ovaj put snimljenih na ISO 160, budući da je to bazna vrednost nativnog ISO raspona koji ovaj aparat poseduje. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 160, f/8 i trajanjem od 1.3 sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a arhivu sa snimcima možete preuzeti linkom ispod naredne fotografije, kao i arhive sa snimcima nastalim sa X-T2 i Nikonom D500. Raspon je izabran asimetrično zbog uobičajene tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 160, f/8, 1.3“:

124_T48_7-DR_normalno_eksponiran.jpg
ISO 160, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: Fuji X-T3 (ZIP; 67 MB), Fuji X-T2 (ZIP; 79 MB), Nikon D500 (ZIP; 107 MB)

Da se vratimo na komparaciju… Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Snimci koji se na ovaj način dobiju, obično su prihvatljivog kvaliteta, tj. uporedivi sa istovetnim snimcima na nominalnim vrednostima, do granice od -4 EV, manje ili više. Ipak, uvek gledamo da u testu jednaku važnost posvetimo i snimcima koji bi za većinu modernih senzora (barem kada govorimo o formatima u rangu micro-four-thirds i većima) trebali biti tek rutina. Rutina ili ne, evidentno je da mnogi aparati ipak drugačije ispoljavaju svoje nedostatke, a nekada je to slučaj čak i kada različiti modeli dele isti senzor.

Analizu počinjemo od simboličnih -1 EV gde, bez iznenađenja, sva tri aparata rutinski odrađuju posao i dozvoljavaju da se snimak u celosti oporavi do nominalne vrednosti. Isto se, s dodatkom veoma male količine šuma, ponavlja i na -2 EV. Odmah upada u oko izrazito veća osetljivost Nikonovog senzora, sa čime smo se mnogo puta u prošlosti susretali.

Na -3 EV se pomaljaju i prve razlike – oba Fuji modela su negde na sličnom nivou po pitanju šuma, kako kolornog, tako i monohromatskog, dok se D500 blago izdvaja, što smo (moramo priznati) potajno i očekivali.

-4 EV je, kako smo maločas već rekli, neka granica do koje većina senzora veoma korektno podnosi naknadno dosvetljavanje. Sva tri senzora su ispoljila određenu količinu šuma, sa linearnim pojačanjem u odnosu na prethodni nivo. X-T3 ovde počinje da pokazuje manju prednost u odnosu na stariji model, dok D500 već počinje da briljira i odvaja se sa gotovo celom blendom prednosti!

126_T48_7-DR_podeksponirano_4EV_izvucen.jpg
Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Premda se to po količini ispoljenog šuma ne bi reklo, jer su na -5 EV manje/više jednaki, X-T3 se primetno bolje nosi sa očuvanjem najtamnijih partija, na šta ukazuje i bolje balansirani histogram. X-T2 ovde već dosta zaostaje. D500 dominira, ovaj put čak i više, pojačavši prednost nad ostala dva konkurenta, za još neki procenat. U pogledu šuma, prednost D500 i dalje gravitira na oko 1 EV.

Na -6 EV, X-T3 se još uvek solidno drži, mada polako pokazuje uobičajene mane X-Trans senzora, koje se tiču očuvanja tonalnog balansa, pri čemu je sve veći procenat snimka otišao u nepovratnu „zapušenost“. Osim toga, na snimku se pojavljuju i „vrući“ pikseli, što predstavlja nedvosmisleni znak da smo blizu limita. D500 se, s druge strane, ponaša kao da je sve uobičajeno. Histogram je na njegovom snimku i dalje gotovo u okvirima referentnog, a o reprodukciji boja da i ne govorimo.

-7 EV je već ozbiljan zalogaj i za D500, jer je sve veći procenat snimka ozbiljno oštećen, ali je to i dalje dosta bolje u odnosu na ono što pokazuju konkurenti iz Fuji-ja. Fuji X-T3 ovde pokazuje nešto pomalo čudno, a to su tamne partije kojima ne dominira potpuno crna, zapušena nijansa, već tamno siva komponenta. Do zaključenja testa nismo bili u mogućnosti da proverimo da li je problem u inicijalnom firmware-u ili nedovoljno dobroj podršci iz Adobe Camera RAW-a, a ista pojava se ponavlja i na -8 EV.

Uz konstataciju da je za Fuji sve preko -5 EV ipak previše, prelazimo na drugi kraj skale dinamičkog raspona, ovaj put testirajući efekte tzv. „pull“ tehnike, kada se tendenciozno preeksponirani snimak vraća u nominalne okvire, na istovetan način kao i kod „push“ procesa, ali u suprotnu stranu skale. Većina današnjih aparata nema skoro nikakvih teškoća sa +1 EV. U principu, ta granica se u fotografisanju po sunčevoj svetlosti, gotovo svakodnevno dostiže, čim kontrasti dominiraju scenom. Analizom raspoloživih snimaka, pretpostavke su se obistinile, te su sva tri aparata rutinski obezbedila čiste snimke, svaki sa sopstvenom softverski postignutom ISO vrednošću, budući da im se bazne ISO vrednosti razlikuju (Fuji X-T3 - ISO 160; Fuji X-T2 – ISO 200; Nikon D500 – ISO 100).

Sva tri aparata su se odlično snašla čak i na +2EV, mada je teško proceniti da li je to dovoljno da bi aparat mogao da ponudi i takvu softversku vrednost. Ono što deluje prihvatljivo sa jednom fotografijom, ne mora biti i sa nekom drugom, nastalom u drugačijim uslovima. Ipak, pomaljaju se male razlike, pri čemu X-T3 preuzima vođstvo, X-T2 ga prati, dok D500 već pokazuje i prve znake pregorelih partija. Naravno, u svakom trenutku treba imati u vidu da je ovo za Nikon efektivnih ISO 25, dok je za X-T3 ISO 40, te za X-T2 ISO 50. Drugim rečima, početne pozicije se razlikuju, pa to utiče i na konačan skor.

I na +3 EV je X-T3 najbolje odradio posao, očuvavši najveći deo kadra, mada se zaista radi o procentima. U praksi to svakako ne bi bilo od preterane koristi. Konačno, sa +4 EV smo stigli do realnog maksimuma i već ozbiljno oštećenih snimaka sa sva tri aparata:

127_T48_7-DR_preeksponirano_4EV_izvucen.jpg
Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

X-T3 je ovde odneo pobedu, mada bismo je lako mogli nazvati „pirovom pobedom“, budući da konačni efekat nije primenjiv u praksi. Pregorelost je prevelika i nije od nekog značaja to što je jedan aparat bolji od drugog za neki procenat, ako konačan snimak svejedno ne valja. X-T2 i ovde zauzima drugu poziciju, dok D500, očigledno kao naknadu za prethodnu dominaciju u pogledu borbe sa podeksponiranim snimcima, dobija tek treću, utešnu poziciju.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, često se praktikuje kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju X-T3, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa X-T3 potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600 ili 51200, pošto su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 3 i 4 EV, pri čemu rezultujući snimci mogu proći kao softverskih ISO 102400, odnosno 204800. Najpre -3 EV i ISO 102400:

128_T48_7-DR_iso102400_resize.jpg
Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 26MP, 12MP, 6MP, 2MP

X-T3 i X-T2 nisu naročito briljirali u ovom testu, mada se mora priznati da je X-T2 bio nešto bolji. Na žalost, moramo da konstatujemo da je i ovaj put taj aparat izašao kao skromni pobednik, jer novi X-Trans nije uspeo da iznese ovu tehniku na nekom zapaženom nivou. Snimak je sveukupno solidan, dovoljno dobrog kolorita i relativno očuvanog tonaliteta, ali uz obilje šuma i nekakvih kolornih „fleka“ koje se prostiru po čitavom snimku. Za dokumentarne svrhe, ova tehnika se sa X-T3 može upotrebiti, ali ne i za nešto više od toga.

Iako je prethodni korak sugerisao katastrofu, ipak smo odlučili da probamo i +4 EV push i time dobijemo efektivnih ISO 204800:

133_T48_7-DR_iso204800_resize.jpg
Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 26MP, 12MP, 6MP, 2MP

Interesantno je videti koliko nekad pretpostavke mogu biti pogrešne. X-T3 je ovaj put ispao bolji od X-T2, bez obzira što je to još jedan vid pirove pobede. Ništa naročito upotrebljivo se ne može izvući iz ovako dobijenog snimka, ali bi ga, u nekim (veoma retkim) situacijama možda moglo upotrebiti u nekakvoj monohromatskoj varijanti, opet u čisto dokumentarne svrhe i ništa više od toga.

Fujifilm je X-T3 predstavio kao model sa većim dinamičkim rasponom u odnosu na prethodnika, s čime se mi u principu tek delimično slažemo. Tačno je da je dinamički raspon napredovao, ali je taj napredak veoma ograničen i teško ćete uspeti da ga iskoristite u praksi, čak i kada sasvim dobro znate šta radite. Koliko je napredak minimalan, možda i ne bismo primetili, da nije bilo superiornih snimaka nastalih Nikonovim D500. Istinu govoreći, Fuji uopšte nije toliko loš, koliko je D500 nepobediv. Nema smisla negirati očigledno – da biste u testu dinamičkog raspona pobedili Nikon, nije dovoljno samo da imate senzor istog porekla – morate imati i eksperte za izvlačenje maksimuma iz tog senzora, a jasno je da je Nikonov projektni tim svima zadao veoma ozbiljan domaći zadatak.

 

Komentari

Podelite sa prijateljima!