Fuji X-T3, Test

 

TELO

Kada je neko dizajnersko rešenje uspešno, nije neobično da proizvođač samo preuzme raspored i obim komandi koje je nudio prethodnik. Međutim, u slučaju X-T3, gotovo se može reći da je oznaka modela možda i najveća uočljiva promena. Ako izuzmemo konektor za okidač, koji je sada izmešten na veoma neobičnu poziciju, kao i nešto drugačiji oblik koji neguje aktuelna iteracija, dva aparata su toliko slična da bi prosto skrivanje oznake bilo dovoljno da čak ni dobro upućeni pojedinci ne bi bili sasvim sigurni u koji model gledaju.

Gabariti slični, a najveću razliku donosi nešto dublji profil novog modela. Na žalost, profil nije „potrošen“ na dubinu rukohvata, već je obloga tražila nešto više izvučena, radi postizanja bolje ergonomije u pogledu korišćenja elektronskog tražila. Dimenzije tela su približno 133 x 93 x 59mm, dok je masa simbolično veća nego ranije i iznosi 539 grama, uključujući i bateriju i memorijsku karticu.

Izrada je i dalje izuzetna, što i ne čudi, s obzirom da se radi o kombinaciji legure magnezijuma sa veoma malo plastike i oblogama od gume na gotovo kompletnoj oplati aparata, kako bi ležanje u ruci bilo dovoljno udobno, čak i pri većim opterećenjima. Kvalitet gumenih obloga je visok, ali osećaj na dodir bi po našem mišljenju mogao biti i bolji. Njena tvrdoća je i dalje malo veća nego što je poželjno. Srećom, oblik rukohvata je takav da lakoća držanja ipak nije ugrožena, čak ni sa masivnijim objektivima.

Fuji X-T3, telo od legure magnezijuma *

Fuji X-T3 je, baš kao i prethodnik, zaptiven i samim tim otporan na vremenske prilike. Kao ni većina drugih proizvođača foto/video opreme, Fuji ipak ne navodi stepen zaptivenosti po standardizovanoj IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je i sam pojam zaptivenosti više informativnog karaktera i definitivno nije nešto što podrazumeva bilo kakve ekstremne situacije, poput potapanja u tečnost. Za takve prilike je ipak neophodno imati posebno, namensko kućište. Osim toga, treba naglasiti da je aparat zaptiven tačno onoliko koliko su i ostali delovi sistema, pa se podrazumeva da i objektiv mora biti iz reda onih koji nose „WR“ sufiks, što označava „Weather Resistant“. U korist visokog kvaliteta i robusnosti ide i podatak o procenjenih 150.000 snimaka, na koliko je deklarisana zavesica, mada u praksi aparat može postići i mnogo više snimaka, budući da poseduje i elektronsku verziju.

Bajonet je Fuji X, što podrazumeva kompatibilnost isključivo sa Fuji APS-C sistemom u nativnoj varijanti, što s obzirom na izbor optičkih rešenja, teško možemo uzeti kao nedostatak.

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Za razliku od DSLR sistema, kod kojih je senzor samo jedna u nizu komponenti koje moraju funkcionisati komplementarno sa ostalima, kod MILC aparata je senzor apsolutno najbitniji deo, koji se stara o čitavom nizu parametara, tokom celog procesa kadriranja, fokusiranja ili merenja svetla. Njegova uloga je ključna, pa se u priči o podsistemima aparata on najčešće nameće kao primarni element.

Fuji X-T3 nije izuzetak.

Senzor predstavlja ponos Fuji kompanije, koja je oduvek težila da tehnologiju upotrebi na sebi svojstven, unikatan način, čak i onda kada to jednim delom odudara od uobičajenih okvira. X-Trans kolorni filter je jedan od načina na koji Fuji postiže svoju unikatnost, a ona je dostigla svoju četvrtu iteraciju, i dalje čuvajući titulu matrice koja se sa najboljim uspehom nosi sa pojavom moiré-a. Iako kritičari (s pravom) navode da izostanak moiré-a svakako nije besplatan, te da u jednačinu unosi i neke negativne posledice, X-Trans predstavlja jasan otklon u odnosu na klasičnu „Bayer“ RGB matricu, a Fuji tvrdi da upravo to rešenje garantuje najverniju reprodukciju boja. Fuji na svoje senzore ne stavlja Anti-Aliasing/Low-Pass (AA/LP) filtere, što u nekoj meri kompenzuje problem nešto manje oštrine X-Trans matrice. Kao i prethodna generacija, i ova se izrađuje u Sony pogonima, s tim da Fuji ističe kako je kompletan razvoj i dizajn uradio sopstvenim kapacitetima. Kako Bayer i X-Trans III matrice izgledaju, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

X-Trans IV RGB matrica senzora *

Kako god, radi se o četvrtoj generaciji X-Trans senzora APS-C formata, dimenzija 23.5 x 15.6mm koji je, zahvaljujući tome što je baziran na Sony CMOS tehnologiji (koja u ovom trenutku svakako važi za najnapredniju), sada smešten u red tzv. BSI (BackSide Illuminated) senzora, kod kojih su, u cilju efikasnijeg sakupljanja svetlosti, elementi koji čine foto-receptor, raspoređeni drugačije u odnosu na uobičajene FSI (FrontSide Illuminated) varijante. Naime, konvencionalan (FSI) dizajn je konstruisan po ugledu na ljudsko oko, sa sočivom koje je prva barijera svetlosnim zracima koji padaju na površinu senzora, da bi nakon prolaska kroz njega zraci prvo morali proći kroz kolorni filter, pa zatim provodnički sloj i tek onda stigli do samog substrata koji registruje informaciju. Takav dizajn beleži određene gubitke u prikupljenoj svetlosti, budući da se deo iste reflektuje o metalni provodnički sloj, te na taj način ostaje neiskorišćen. Tu na scenu stupa BSI dizajn, koji svetlost, nakon prolaska kroz sočivo i kolorni filter, odmah propušta do substrata, dok je ožičenje smešteno iza. Ovaj dizajn, osim što je nešto skuplji, obezbeđuje bitno veću efikasnost u prikupljanju svetlosti, kako zbog izostanka refleksije ožičenja, tako i zbog veće iskoristive površine svake od fotodioda. Samim tim, BSI dizajn utiče i na bolju osetljivost, ali i dinamički raspon. Koliki je dobitak u praksi, videćemo u praktičnom delu testa, a s obzirom da simbolična razlika u rezoluciji neće previše uticati na sveukupni IQ (Image Quality), može se reći da će poređenje dvaju dizajna biti više nego ravnopravno.

Ukupna raspoloživa rezolucija iznosi 26MP (precizno – 6240 x 4160 piksela), što je u apsolutnim okvirima tek za oko 8% više od 24MP koje nudi X-T2. Linearno gledano, dobitak je najblaže rečeno simboličan (4%) i očigledno je tu kako bi otklon u odnosu na stariji model bio jasniji. APS-C format u slučaju Fujifilm-a ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv, XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS ima efektivni raspon od 27-83mm, ekvivalentnih 35mm senzoru.

ISO raspon kod Fuji aparata obično počinje tek od 200, što je danas retkost, ali je još ređe ovo što nam donosi X-T3, kod kojeg bazni ISO raspon počinje od vrlo neuobičajenih ISO 160. Tehnički razlozi za ovo nam nisu poznati, a X-T3 dobacuje do, za današnje prilike relativno skromnih 12800. Raspon se softverski može proširiti u oba smera. U donjem se softverske ISO vrednosti kreću od ISO 80 – 125, dok u gornjem opsegu aparat nudi ISO 25600 i 51200.

Fuji X-T3 donosi novi sistemski procesor, jednostavnog naziva X Processor 4. Iako je i stari X Processor Pro bio veoma potentan čip, nove video mogućnosti predviđaju znatno veće angažovanje, pa je izbor novog procesora logičan, uzimajući u obzir da bi angažovanje starijeg procesora verovatno iziskivalo i veću potrošnju energije. Ovo je ujedno i razlog zbog kojeg proizvođači implementiraju novije i brže procesore, čak i pre nego što su zaista neophodni. Kao zanimljiv podatak mogu poslužiti i zvanični podaci o brzini procesora, koji je čak dvadeset puta brži od onoga koji je nudio X-Pro1 i čak tri puta od X-Processor Pro generacije, koju poseduju X-Pro2, X-T2 i X-H1!

Fuji X Processor 4 *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je integralnom sistemu samočišćenja razvijenom u Fuji kompaniji, a u osnovi se radi o klasičnom modulu koji upošljava nekoliko različitih frekvencija vibriranja, kako bi uklonio čestice prašine sa površine senzora. Naravno, pod uslovom da iste nisu zalepljene na površinu. Ono što zameramo Fuji-ju i MILC aparatima generalno je to što je senzor gotovo non-stop izložen prašini, čak i kada je aparat isključen, a objektiv skinut sa tela. Mislimo da bi neka vrsta zaštite senzora u momentima zamene objektiva bila poželjna, ali to očigledno ne misle i proizvođači.

Kako je X-T3 aparat MILC kategorije, odsustvo ogledala kakvo znamo iz DSLR-a, uslovljava i odsustvo čitavog niza autonomnih sistema koji se staraju o različitim fazama nastanka fotografije, a koji inače zavise od prisustva tog ogledala. Jedan od takvih podsistema je i senzor merenja svetla. S obzirom da X-T3, kao ni ostali MILC-evi, ne poseduje namenski senzor merenja svetla, taj proces je u potpunosti prepušten glavnom senzoru. Uslovi za ovo su dobijeni zahvaljujući MILC konceptu koji režim živog prikaza (tzv. „Live-view“) koristi kao osnovni i jedini način rada. U takvom okruženju, kada je glavni senzor non-stop aktivan, isti se može koristiti kao zamena za čitav niz podsistema, koji su na DSLR-ovima morali da postoje kao zasebni elementi. U takve podsisteme, osim merenja svetla, spada i sistem autofokusa, kao i način rada elektronskog tražila (EVF).

Merenje svetla se, baš kao i na X-T2, vrši u 256 zona, koje pomoću uzoraka sa glavnog senzora, vrše procenu potrebne eksponiranosti. To što se za merenje svetla koristi isključivo glavni senzor, nije prepreka prisustvu klasičnih modova merenja, kakve poznajemo sa DSLR aparata, pa se X-T3 takođe može pohvaliti merenjima kakvo je Multi (slično Matrix modu sa Nikona, recimo), Average, Center-weighted i Spot. Multi mod merenja će većini korisnika biti dominantan u svakodnevnom radu, jer vrši merenje cele scene, a u obzir uzima kolorit i očuvanje što šireg tonalnog opsega. Center-weighted mod takođe meri celu scenu, ali stavlja akcenat na središnji deo kadra, dok Average mod računa prost prosek. Iako zvuči banalno, ovaj mod merenja će za dosta situacija biti verovatno i podesniji nego Multi mod. Spot je poslednji mod merenja, a bitno je drugačiji u odnosu na prethodno pobrojane, jer se kao uzorak uzima veoma mala površina od svega 2% kadra sa centrom u izabranoj AF tački/zoni, čime se obezbeđuje korektna eksponiranost ovog dela kadra, uz zanemarivanje svega ostalog. Izborom odgovarajuće opcije u sistemu menija, X-T3 nudi mogućnost vezivanja spot merenja za aktivnu AF tačku, umesto forsiranja centralne tačke kao referentne tačke.

Electronic level, Fuji-jeva verzija elektronske libele kojom aparat fotografu asistira u poravnanju aparata u odnosu na horizont, unapređena je za rad u dve ose. Registruje i vizuelno predstavlja nagib po horizontali, ali i azimut, odnosno vertikalni ugao u odnosu na uzdužnu osu objektiva. Vizuelni deo ove korisne alatke je konačno doveden na estetski prihvatljiv nivo, jer umesto tek proste horizontalne linije koja postaje zelena kada je aparat korektno poravnat, sada imamo daleko prikladniji grafički prikaz, s kojim je bitno lakše raditi. Ova funkcija je dostupna u svim režimima rada, što uključuje prikaz na glavnom ekranu, ali i elektronskom tražilu, nezavisno od toga da li se fotografiše ili snima video zapis. Međutim, sve ovo je dostupno samo ako pozovete electronic level komandu koja će aktivirati poboljšani prikaz, koji uključuje i vertikalnu osu, jer podrazumevana varijanta je identična staroj, što uključuje i određeno kašnjenje, koje vizuelno ne deluje baš preterano dopadljivo. Zbog čega u opcijama ne postoji mogućnost da ovakav prikaz bude permanentno aktivan, nije nam sasvim jasno, ali se nadamo da će neki sledeći firmware ovo ispraviti i obezbediti maksimalnu funkcionalnost elektronske libele.

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je još jedan od elemenata koji u MILC sistemima nema svoj namenski senzor, već se oslanja na usluge glavnog senzora, vršeći svoju funkciju neposredno pre okidanja. Fuji X-T3 spada u red aparata koji osim (za režim živog prikaza uobičajenog) kontrastnog (Contract Detection AutoFocus; u daljem tekstu CDAF), nudi i fazni (Phase Detection AutoFocus; PDAF), oslanjajući se na namenske fazne tačke implementirane na površinu glavnog senzora. Fuji je jedan od pionira ove tehnologije hibridnog fokusa, pošto ju je pre više godina prvi implementirao u svoj kompakt model FinePix F300 EXR, pa je sasvim očekivano da na isti način nastavi i u MILC klasi, koja je postala centar Fuji foto univerzuma.

X-T3 nudi bitno napredniji sistem fokusiranja, nego što je to bio slučaj sa takođe solidnim X-T2 ili X-H1. Zapravo, X-T3 poseduje sistem autofokusa koji prevazilazi sve što je ova kompanija do sada nudila u svojim modelima. Intelligent Hybrid AF, kako ga Fujifilm zove, fokusiranje vrši pomoću mreže od ukupno 425 AF polja, sačinjenih od 25 x 17 pojedinačnih segmenata, koja zauzimaju praktično 100% ukupne površine kadra. Premda ovaj podatak neodoljivo podseća na karakteristike sistema fokusiranja koje nudi srednjeformatni GFX-50s, u praksi nisu ni slični. Prvo zbog činjenice da GFX nudi pokrivenost od 80% površine kadra, a još bitnije zbog činjenice da fazne ćelije ovaj put pokrivaju kompletnu mrežu fokusnih polja, što do sada nije bio slučaj. Sam senzor je pokriven sa preko 5000 faznih fotodioda po jednom polju, što znači da je čitav senzor pokriven sa preko 2 miliona faznih ćelija! Poređenja radi, X-T2 poseduje četvorostruko manje faznih ćelija (oko 500.000)!

Poboljšanjima tu nije kraj, jer novi procesor, ako je verovati proizvođaču, podiže brzinu merenja, reakcije autofokusa i pozitivne potvrde za čak 50%. To naročito pogoduje kontinualnom fokusiranju, kao i fokusiranju u uslovima lošijeg osvetljenja. Kad smo već kod kontinualnog fokusa, treba reći da je fokusno polje u tom slučaju smanjeno na oko 92%, što je i dalje izuzetna pokrivenost kadra. Uzgred, granica minimalnih uslova osvetljenja, koji su neophodni da bi autofokus korektno funkcionisao, dodatno je smanjena, pa X-T3 može da fokusira na samo -3 EV, što predstavlja ozbiljno unapređenje osetljivosti na -1 EV, koliko je nudio X-T2.

Aktivnim fokusnim poljem ili zonom se može upravljati ručno ili automatski, u zavisnosti od izabranog fokusnog metoda. Kako sve to izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u elektronskom tražilu i na glavnom displeju, u varijanti sa 425 i sa 117 AF tačaka

Fuji X-T3 nudi i mogućnost svođenja fokusne zone sa maksimalnih 425 na svega 117 AF polja, u cilju lakše manipulacije i bržeg rada. Time se delimično gubi na fleksibilnosti odabira aktivnog AF polja, ali je selekcija nedvosmisleno brža. Upravljanje AF poljima i zonama se vrši namenskim džojstikom na zadnjoj strani tela. Komanda je precizna i veoma intuitivna, baš kao što je bila i na X-T2 ili X-H1.

Od fokusnih modova, Fuji nudi standardne opcije: Single mod služi za pojedinačno, jednokratno fokusiranje i neophodno ga je ponavljati za svaki snimak, dok je Continuous namenjen praćenju pokretne mete i konstantnom refokusiranju. Na raspolaganju je i „nefokusni“, tj. manuelni mod, koji je na jednom ovakvom aparatu prava poslastica za koristiti. Naravno, ukoliko vam manuelni fokus nije stran.

Spisak metoda selekcije tačaka nije suviše dugačak, ali se odlikuje sa više različitih varijacija, koje mogu biti korisne od slučaja do slučaja. Single Point AF - klasična pojedinačna selekcija AF tačaka/polja se veoma jednostavno vrši korišćenjem namenskog džojstika, dok se pritiskom na isti aktivno AF polje automatski resetuje na centar kadra. Fokusno polje se u ukupno šest koraka može povećati do 150%, odnosno smanjiti na 50% originalne veličine, te na taj način olakšati fokusiranje u zavisnosti od potreba.

Zone AF - zonski sistem selekcije funkcioniše malo drugačije. Kadar je podeljen na ukupno 91 polje, sačinjeno od mreže 13 x 9. Ovaj metod se od prostog povećanja pojedinačnog polja/tačke razlikuje po tome što se u slučaju zone, fokusiranje vrši usrednjavanjem težišta svih tačaka koje zona pokriva, umesto da polje bude posmatrano integralno, kao jedna velika fokusna tačka. U suštini, zona funkcioniše kao automatska selekcija ograničene površine. Zona se može definisati u nekoliko veličina: 3x3 je najmanja, a može biti i dimenzija 5x5 ili 7x7 tačaka.

Poslednji metod je Wide/Tracking, a način funkcionisanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je izabran pojedinačni ili kontinualni mod fokusiranja. U modu pojedinačnog fokusiranja, ovaj metod selekcije je potpuno automatski. Obuhvata celu fokusnu površinu, a aparat samostalno procenjuje težište kadra u zavisnosti od kontrasta, distance i kolorita. U praksi, ovaj metod funkcionisanja je najbliži klasičnom „kompaktovskom“, gde aparat prosto „nabada“ fokus, u nadi da će vam se njegov izbor svideti. Učinak je polovičan – nekad će aparat fokusirati baš ono što ste naumili, ali često to neće biti slučaj (npr. u situacijama kada je objekat previše sitan). Ukoliko je aktivno prepoznavanje očiju ili lica, njegova upotrebljivost je na mnogo višem nivou, a posebno iz razloga što je ovaj algoritam kod X-T3 znatno unapređen. U kontinualnom modu, Wide/Tracking će nastojati da permanentno prati unapred izabranu metu i procenjuje njenu poziciju na osnovu kolorita. Tracking u kontinualnom modu funkcioniše više nego dobro, o čemu ćemo više reći u praktičnom delu testa.

X-T3 nudi još jednu poziciju u listi raspoloživih metoda. Ona je kratko označena sa „All“, ne predstavlja fokusni metod sama po sebi, već kombinuje prvobitna tri, tako da je brza promena olakšana i vrši se zadnjim kontrolnim točkićem, dok je aktivan režim promene AF tačke/zone.

Kao što maločas pomenusmo, fokusni sistem je sposoban za prepoznavanje lica, ali i očiju što, barem u teoriji, u mnogome može olakšati rad sa velikim blendama i u situacijama kada za preterano osmišljavanje kompozicije nema vremena. Face/Eye Detection opcija je ponuđena u nekoliko varijacija. Osnovna prepoznaje lica i dostupna je kako u pojedinačnom, tako i u kontinualnom fokusnom modu, u sva tri metoda selekcije. Pored nje, ponuđena je i sofisticiranija verzija koja prepoznaje i oči. Eye-Auto samostalno bira za težište fokusa oko najbliže aparatu, dok se izborom Eye-right ili Eye-Left može ručno precizirati koje je oko u datoj situaciji bitnije za fokus. Ukoliko aparat nije u stanju da iz bilo kojeg razloga prepozna oči (naočare, previše širok kadar, nedovoljno svetla i tome slično), usredsrediće se na lice, čime se izbegava izostanak fokusa. U kontinualnom modu, dostupno je isključivo praćenje lica, bez mogućnosti davanja prioriteta očima, što ne treba da čudi, budući da je izdvajanje očiju u kadru i inače veoma težak zadatak, iz mnoštva razloga, zbog kojih centralni procesor nema dovoljno vremena da se sa time izbori u paketu sa simultanom korekcijom fokusa. Ukoliko se, tokom korišćenja metoda automatske selekcije, u kadru nađe više lica, algoritam će prioritet dati onima koja su najbliža centru.

Od dodatnih opcija u cilju prilagođavanja autofokusa, X-T3 nudi širok dijapazon opcija za fino prilagođavanje, kao što su Pre-AF (permanentna korekcija fokusa, nezavisno od toga da li je okidač pritisnut na prvo koleno ili ne) ili AF-Illuminator (pomoćno svetlo za fokusiranje). X-T3 nudi i prilagođene scenarije za različite tipove fotografisanja, baš što to nude i X-T2 i X-H1. Pet različitih scenarija kombinuje tri primarna parametra, kojima se definiše ponašanje autofokusnog sistema. Ukoliko postoji potreba za dodatnim prilagođavanjem, šesta pozicija omogućava ručno definisanje osetljivosti praćenja, brzine praćenja i brzine kojom se menja aktivno fokusno polje ili zona:

Opcije prilagođavanja ponašanja autofokusa

 

TRAŽILO

Odsustvo ogledala je MILC-evima donelo neke posledice, čije su prednosti neupitne – najpre, brzina okidanja može biti bitno veća, s obzirom da ne postoji komplikovana mehanika ogledala, koja bi usporila proces i donela karakteristični „black-out“ period. Dalje, cena proizvodnje je bitno manja, a dugovečnost je teoretski veća. Ipak, u odnosu na konvencionalna rešenja, jedna od najočiglednijih osobenosti MILC sistema je i odsustvo pentaogledala, odnosno pentaprizme, zbog čega je izostalo i optičko tražilo i ustupilo mesto svom digitalnom surogatu, elektronskom tražilu (Electronic Viewfinder; u daljem tekstu EVF).

Premda EVF podjednako donosi i prednosti i mane, zainteresovana javnost je i dalje veoma podeljena. Mnogima je navika korišćenja optičkog prikaza, nešto čega se ne mogu odreći, iako je to ponekad (a pogotovo u nižoj klasi DSLR-ova) upitno razumni stav. Optičko tražilo na aparatima najviše klase možda i dalje jeste superiorno, ali je odavno došao trenutak da EVF lako odnosi pobedu u komparaciji sa DSLR-ovima niže, a nekad i srednje klase. Razloga je mnogo, a većina nisu tehnološke, već čisto finansijske prirode. Maksimalno dostignuće optičkog tražila se dobija samo u najskupljim DSLR-ovima, dok oni jeftiniji nude uglavnom bazična i ni po čemu izuzetna rešenja. EVF, s druge strane, nezadrživo napreduje i čini se da smo odavno dostigli trenutak da je prosečan EVF, ako ništa drugo, barem za većinu prosečnih korisnika upotrebljiviji nego prosečno optičko tražilo.

Jedna od najvećih prednosti je što EVF zapravo emituje živi prikaz (Live-View; LV) na način kakvim ga vidimo na glavnom ekranu. To znači da se u prikazu mogu videti i parametri i (relativno) verna projekcija buduće fotografije, zajedno sa balansom bele i drugim podešavanjima, koje je nemoguće dobiti u optičkoj projekciji. Zapravo, vernost prikaza najviše zavisi od kvaliteta upotrebljenog ekrana. Kako izgleda prikaz u elektronskom tražilu X-T3, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz u elektronskom tražilu, odnosno glavnom displeju Fuji-ja X-T3

Rezolucija minijaturnog ekrana dijagonale 0.5 inča, izrađenog u OLED (Organic LED) tehnologiji, povećana je u odnosu na već solidni X-T2 i iznosi 3.690.000 piksela, što obezbeđuje veoma detaljan prikaz. Faktor uvećanja je 0.75x, što je za nijansu manje nego pređašnjih 0.77x, a pokrivenost kadra 100%. Eyepoint, odnosno minimalna distanca od tražila, sa koje je moguće sagledati ceo kadar, iznosi čak 23mm, što osobama koje svakodnevno koriste naočare, može znatno olakšati korišćenje. Tražilo raspolaže i senzorom primicanja lica, pa će (u slučaju da tako podesite) biti sposoban da sam uključi/isključi glavni ekran ili tražilo, u zavisnosti od toga da li ste aparat primakli ili udaljili od oka.

Obim dostupnih informacija je u nekim momentima čak i prevelik, a srećom, Fuji je predvideo mogućnost selektivnog izbora prikazanih informacija, do nivoa izbora bukvalno svakog pojedinačnog parametra. Sama projekcija, iako zaista kvalitetna, još uvek se ne čini najboljim što od ove tehnologije možemo očekivati. Nominalna frekvencija osvežavanja prikaza je 60fps, što je za većinu uobičajenih situacija i više nego dovoljno. Ukoliko je Power Management postavljen na High Performance, tražilo će biti osvežavano učestalošću od čak 100fps, što će trošiti više energije iz baterija, ali i dati bitno fluidniji prikaz.

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Fuji retro koncept uvek zahteva da se na njegove specifičnosti baci dodatno svetlo, kako bi eventualne zablude bile predupređene. S obzirom da dizajnerski gotovo u potpunosti prati linije koje je definisao prethodnik, smatramo da je i osvrt moguće jednostavno još jednom ponoviti. Bez obzira što Fuji X-T3 pretenduje na veoma sličan segment tržišta kao i najbolji APS-C DSLR-ovi, njegove komande nisu u potpunosti preslikane iz mainstream ponude, pa će i veštom fotografu biti ne baš jednostavno da se brzo prilagodi novom konceptu. Da, X-T3 nudi većinu onoga na šta je prosečan DSLR korisnik navikao, ali uz određene razlike koje definitivno prevazilaze subjektivni doživljaj drugačijeg dizajna, kakav nam je poznat u poređenjima Canon i Nikon aparata. Fuji, uz već poznatu težnju ka maksimalnom negovanju retro elemenata, donosi neke novine koje deluju izvanredno, dok neka rešenja definitivno mogu pokvariti doživljaj, baš kao što je bio slučaj i sa X-Pro serijom ili prethodnim X-T2.

Pogled spreda evocira uspomene na stare SLR aparate, ali skinut poklopac bajoneta definitivno otklanja svaku sumnju u njegovu starost. Bajonet, koji zauzima centralno mesto na prednjoj strani aparata, predstavlja X sistem, koji je kompatibilan isključivo sa Fuji X objektivima za APS-C format. Uz njegov obod, na levoj strani se nalazi taster za otključavanje bajoneta radi uklanjanja objektiva. Sasvim levo je relativno dubok rukohvat, čiji je profil sasvim prikladan za aparat ovih gabarita i mase. Celokupni prednji deo je obložen reljefnom gumom, pa nijedan oblik ili veličina šake neće imati poteškoća u pogledu ergonomije. Iznad rukohvata je prednji kontrolni točkić koji osim rotacije u dva smera, prepoznaje i pritisak, a podrazumevana namena mu je kontrola trajanja ekspozicije u manuelnom modu. Smer funkcionisanja i namena se može menjati, što je uvek korisna mogućnost u smeru poboljšanja ergonomije.

Nedaleko od njega, desno, prema bajonetu, nalazi se minijaturna LE dioda, koja signalizira odloženo okidanje ili asistira sistemu autofokusa u uslovima lošeg osvetljenja. Ispod njega je programabilna Fn2 komanda, koja inicijalno služi za podešavanje režima okidanja, a može se podesiti da vrši neku drugu funkciju po želji korisnika. Programabilne komande nisu novost, ali su na Fuji-ju X-T3 one zaista širokih mogućnosti prilagođavanja. Osim što ih ima čak šest, svaka od njih se može reprogramirati u hodu, bez potrebe za ulaženjem u komplikovani sistem menija, prostim držanjem komande nekoliko sekundi, do pojavljivanja liste mogućih funkcija. Programabilne tastere korisnici obično definišu samo jednom, međutim, kod Fuji-ja je to osmišljeno tako, da nema razloga da komande ne prilagodite trenutnim potrebama, ukoliko situacija to nalaže, jer je napor zaista minimalan.

Pogled sa desne strane bajoneta takođe nije preterano živopisan. Sasvim gore se nalazi PC-Sync konektor, sa (i dalje) arhaičnim poklopcem, a namenjen je povezivanju sa eksternom rasvetom ili blicem bez TTL komunikacije. Ne razumemo zbog čega Fujifilm forsira ovo rešenje sa poklopcem koji nije pričvršćen za telo, s obzirom da je veoma lako izgubiti ga. Sasvim dole se nalazi rotacioni prekidač za izbor fokusnog moda (pojedinačni i kontinualni) ili prebacivanja u mod manuelnog fokusiranja. Ovaj prekidač je jedna od onih stvari koje vizuelno deluju upečatljivo, ali u praksi umeju da uspore rad, jer se veoma lako može desiti da umesto na C poziciju (kontinualni fokus), prekidač sa pojedinačnog prebacite na manuelni fokus. Prosto, otpor koji pruža je možda prevelik, pa se nakon primene veće sile, često dešava da preskoči srednju poziciju. S druge strane, ukoliko bi bio mehanički „labaviji“ i pružao manji otvor, mogao bi biti pomeren nehotice, što je takođe problematično. Sva je prilika da bi bilo koji nepoželjan scenario najlakše mogao biti izbegnut da su dizajneri prosto izabrali neko efikasnije rešenje.

Pogled odozgo možda i najviše podseća na stare rangefindere i SLR-ove, dok je u poređenju sa X-T2 veoma teško naći bilo kakve razlike. Centralnim delom dominira kućište nepostojeće pentaprizme, u kojem se krije sklop elektronskog tražila, a na njemu papučica eksternog blica. Na njegovom levom boku je točkić za regulaciju dioptrije tražila, dok se skroz levo nalazi mehanički ISO točkić, kojim se vrši ručni izbor ISO vrednosti u rangu od 160 do 12800, u koracima od 1/3 EV, uz AutoISO poziciju, ali i pozicije za softverske ISO vrednosti, označene kao L (ISO 100) i H. Kao i X-T2, i X-T3 nudi samo jednu H poziciju, iako bi ih moralo biti dve, što predstavlja kontinuitet nerazumnih dizajnerskih promašaja, kojima Fuji ponekad zaista jeste sklon. Naime, pošto Fuji X-T3 poseduje dve H vrednosti (25600 i 51200), logično bi bilo da ima i isto toliko H pozicija na točkiću. To, međutim, nije slučaj, pa trenutna vrednost H pozicije zavisi od izbora u sistemu menija. Kod X-T1 smo imali čak tri H vrednosti, a samo dve H pozicije… očigledno je da je praksa ustaljena i insistira na barem jednoj poziciji manjka. Srećom, rešenje ovaj put postoji i sastoji se u tome da A (auto-ISO) poziciju treba reprogramirati tako da funkcioniše kao digitalna ISO komanda, pri čemu se zadnjim kontrolnim točkićem vrši brza promena ISO vrednosti, od najmanje do najveće, uključujući i sve softverske, kao i AutoISO poziciju. Naravno, onda se postavlja pitanje svrsishodnosti mehaničkog, retro točkića, ali bojimo se da odgovor nećemo dobiti, pa je i ovakvo rešenje dobrodošlo.

Poziciju sa ISO točkićem deli i rotaciona polugica za izbor režima okidanja. Fuji X-T3 nudi pojedinačno, rafalno (u dve različite brzine, a svaka se može definisati ručno), zatim odloženo okidanje u 2 i 10s, bracketing, multiple-exposure, ali i neke režime čije mesto (po našem mišljenju) definitivno nije na ovom točkiću. Takva pozicija recimo pripada ADV režimu, koji nije ništa drugo, do instant aktivacija filtera koji se primenjuje na fotografije tokom snimanja. Kako je ova opcija okrenuta pre svega internoj obradi, čini nam se da sama po sebi ni na koji način nema dodira sa režimom okidanja kao takvim. Nelogično i bespotrebno. Pogotovo na aparatu koji automatske modove prosto ne poseduje. Slično se može reći i za panoramski mod. Tu je i režim kojim se aparat prebacuje u video mod, što je donekle i objašnjivo. Međutim, ako vam to deluje nelogično, šta biste tek rekli na činjenicu da režim odloženog okidanja uopšte ne postoji na ovoj komandi, već je istu neophodno aktivirati u sistemu menija? Da, to je samo Fuji… naviknite se!

Na desnom boku kućišta tražila se nalazi Viewfinder komanda. Njena namena je jasna na osnovu imena – služi za uključivanje/isključivanje prikaza u tražilu ili aktivaciju senzora primicanja lica, kako bi tražilo bilo (de)aktivirano u zavisnosti od toga da li je aparat primaknut očima ili nije.

Desno je još jedan točkić, ovaj put za izbor trajanja ekspozicije. Ponuđene su samo vrednosti od 1“ do 1/8000, dok se za ostale mora koristiti kontrolni točkić, kojim se ekspozicija može setovati i na 1/3EV, između dve susedne vrednosti na točkiću. U prevodu. Ukoliko točkić stoji na 1/4000, kontrolnim točkićem ćete moći da korigujete trajanje ekspozicije na vrednosti kao što su 1/2500, 1/3200, 1/4000 i 1/5000. Priznaćete – zbunjujuće, ali kada se jednom naviknete i ne deluje toliko strašno. Srećom, ovakva gimnastika se može izbeći prostim prebacivanjem točkića na T poziciju, kada se ekspozicija bira potpuno ručno, u celom rasponu. Ukoliko je aktivna samo mehanička zavesica, raspon ekspozicije se kreće od 30“ do 1/8000s. Ukoliko je aktivna elektronska, raspon je drugačiji. Najduži je takođe 30“, ali je najkraći čak 1/32000! Ukoliko je uključeno kombinovano ES+MS okidanje (elektronska i mehanička zavesica u zavisnosti od željenog trajanja), onda sva ograničenja nestaju, te se trajanje ekspozicije može setovati od najdužih 15 minuta do najkraćih 1/32000s, pri čemu će se aparat sam pobrinuti da odabere odgovarajući način okidanja za dato trajanje. Konačno smo dočekali da Fuji reši veoma iritantnu logiku koja je bila implementirana u X-T2!

Baš kao i ISO točkić, i ovaj ima još jedan u svojoj osnovi. Taj drugi je namenjen izboru moda merenja svetla. Dodajmo još samo to da oba pomenuta točkića poseduju i taster u svom središtu, kojim se zaključava, odnosno otključava mogućnost okretanja. Za razliku od svih drugih rešenja koja traže da taster bude zadržan tokom okretanja, Fuji je primenio tehniku dvopoložajnog tastera, pa je okretanje ili dozvoljeno ili nije, te nije neophodno držati ga pritisnutim, što je veoma zgodno i zadovoljava svačiji ukus.

Malo desno od točkića za izbor ekspozicije, pomaknut ka rukohvatu, nalazi se prekidač za uključivanje aparata, u čijem je središtu dvostepeni okidač, kojim se na prvom kolenu vrši merenje i fokusiranje, a na drugom i samo okidanje. Sam taster u svojoj sredini poseduje navoj za nekad popularne mehaničke okidače, što smo videli i na većini drugih Fuji MILC-eva. Desno od njega se nalazi i točkić za kompenzaciju ekspozicije, raspona ±3 EV. Njegova namena je jasna, ali nekada može biti nedovoljno efikasan, pa je Fuji ipak ponudio i C poziciju na ovom točkiću, koja kontrolu kompenzacije pretvara u potpuno digitalnu, kada je za kompenzaciju ekspozicije dovoljno korišćenje prednjeg kontrolnog točkića.

Između dva točkića, nalazi se još jedan Fn taster, ali ovaj nam tokom testiranja nije bio previše omiljen, jer čak i mali prsti imaju ozbiljnih poteškoća oko njegovog korišćenja usled prevelike zbijenosti okolnih elemenata. Neverovatno je da ovaj taster nije drugačije pozicioniran, posebno zbog činjenice da je svako na prethodniku mogao da primeti koliko ga je teško koristiti u praksi.

Budući da Fuji X-T3 ne poseduje nikakav očigledni selektor modova, ne znači da ne nudi mogućnost izbora moda fotografisanja. Osim manuelnog, koji se dobija tako što se prstenom na objektivu ručno vrši izbor otvora blende, dok se točkić za ekspoziciju nalazi na nekoj konkretnoj vrednosti ili na T poziciji, X-T3 nudi i ostale kreativne modove. Ukoliko i prsten blende, kao i točkić ekspozicije stoje na A pozicijama, aparat se nalazi u Programmed Auto (P) modu. Poželite li rad u modu prioriteta blende ili ekspozicije, dovoljno je da jedan od ova dva parametara (blenda ili ekspozicija) bude ručno izabran, a drugi bude prepušten automatici (A). Početnicima ovakav sistem izbora aktivnog moda verovatno neće biti omiljena stavka ovog aparata, ali budimo iskreni – ovaj aparat i nije namenjen njima.

I zadnja strana je istovetna onoj sa X-T2, kako u pogledu brojnosti, tako i u pogledu rasporeda elemenata.

Dominantno mesto na zadnjoj strani aparata zauzima veliki 3“ LCD ekran, a iznad njega je elektronsko tražilo sa velikom gumenom oblogom i senzorom koji reaguje na primicanje lica i u skladu sa tim uključuje/isključuje prikaz u tražilu ili na glavnom ekranu. Sa leve strane tražila je i dalje samo par komandi. Levo je taster za brisanje snimaka, a do njega taster za prelaz u režim pregleda snimaka.

Desno od tražila postoji još tri komande. Prva u nizu je AE-Lock, kojom se vrši zaključavanje automatski izmerene ekspozicije, a do nje je zadnji kontrolni točkić koji se, baš kao i prednji, osim rotiranja može i pritisnuti, čime se raspon njegovog delovanja proširuje. Između ostalog, na taj način se postiže uvećanje prikaza, kako u režimu fotografisanja, tako i u režimu pregleda. Sasvim desno je AF-Lock komanda za automatsko fokusiranje bez korišćenja okidača. Malo ispod nje, na samom vrhu oslonca za palac, nalazi se jedva uočljiva LE dioda, kojom aparat signalizira razne faze rada, poput potvrde autofokusa, upisa na memorijsku karticu i tome slično.

Nešto niže je Q (Quick Menu) komanda, kojom se poziva poseban meni za brzu promenu najvažnijih opcija, a čiji je raspored moguće prilagoditi sopstvenim potrebama. Niže je 8-smerni džojstik koji služi za direktan izbor aktivnog AF polja ili resetovanje na centralno, što u mnogome olakšava kompoziciju i kadriranje, bez preteranog gubljenja vremena na pozicioniranje fokusa. Istom komandom se na aparatu mogu vršiti i razne druge operacije, poput navigacije kroz maločas pomenuti Quick meni itd. Veoma korisna komanda koja drastično ubrzava manipulaciju AF sistemom (pre svega) ali i aparatom u celini.

Niže je set od četiri komande poređane u krug oko Menu/OK komande za ulazak u sistem menija i potvrdu izbora. Sve četiri komande spadaju u red programabilnih, a osim kroz posebnu opciju, mogu se takođe remapirati i dužim pritiskom, kada aparat nudi listu raspoloživih funkcija, među kojima su i AF opcije, balans bele, kolorni profili itd. Sasvim dole je Disp/Back taster kojim se (de)aktivira glavni displej, odnosno bira živi prikaz ili prikaz parametara.

 MEMORIJA

Secure Digital (SD) kartice su postale apsolutno dominantan standard, sa tek ponekim izuzetkom u kategoriji profesionalnih tela, pa nije čudo što i Fuji X-T3 nudi upravo ovaj tip slotova. X-T3 nudi dva memorijska slota. Nalaze se ispod kvalitetnog i osiguranog poklopca na desnom boku aparata, a jedina zamerka koju imamo na fizičku izvedbu je to što su suviše blizu jedan drugog, pa se neretko dešava da izvučete pogrešnu karticu. Rešenje gde su slotovi postavljeni jedan iznad drugog, mnogo nam se više dopada, ali šta je tu je. Slotovi su ravnopravni po pitanju prioriteta i deklarisane brzine, tako da je nevažno koji ćete koristiti, osim ukoliko se koriste kartice različitih brzina. Podržani su svi aktuelni tipovi Secure Digital standarda, što podrazumeva i SDHC, kao i SDXC kartice UHS-I i UHS-II kategorije, bez obzira na brzinsku klasu. Aparat poseduje opciju kojom se snimci lako mogu (grupno ili pojedinačno) kopirati sa kartice na karticu, naravno, pod uslovom da slobodan prostor to dozvoljava.

Način upisa je fleksibilan, kao što smo navikli od ranije. Može biti sekvencijalan, kada će aparat snimke smeštati najpre na karticu u prvom slotu, a nakon što na njoj ponestane slobodnog prostora, preći će na drugu. Backup će forsirati paralelan upis snimaka na obe memorijske kartice, a RAW/JPEG će upis na kartice razdvojiti po formatima, tako da u prvom slotu bude RAW, a u drugom JPEG. Takođe, i video snimke je moguće dodeliti određenom slotu, ukoliko takva potreba postoji.

Odeljak SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost Fuji-ja X-T3 je malo veća od proseka, pa će na karticu kapaciteta 8GB u proseku stati oko 128 RAW snimaka u nekompresovanom, odnosno otprilike dvostruko više (220) u lossless kompresovanom formatu, dok će u JPEG-u maksimalnog kvaliteta, na istu karticu biti moguće smestiti oko 500 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis u maksimalnom kvalitetu, 8GB će biti dovoljno za otprilike 100 snimaka, odnosno 180, ukoliko se koristi kompresovani RAW. Kompresija JPEG-a donosi oko 50% manje fajlove, a isto važi i JPEG-ove srednje rezolucije. Odlučite li se za najmanju rezoluciju, možete računati na oko četvrtinu zauzeća u odnosu na snimak maksimalnog JPEG kvaliteta. Kombinovanjem kompresije i rezolucije, moguće je postići značajne uštede, ukoliko vam izlazni kvalitet nije od značaja.

Video zapis je, naravno, daleko zahtevniji, a u slučaju X-T3 i kompleksniji za proračun potrebnog prostora, zbog činjenice da je definisanje kvaliteta moguće na nekoliko nivoa, te da se od izabranih parametara i zauzeće može značajno razlikovati. U svakom slučaju, na istu 8GB karticu je moguće snimiti svega oko dva minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (DCI 4K/2160p, brzinom od 60fps, u 400MBit), što savršeno svedoči o zahtevnosti naprednog video zapisa koji aparat nudi.

Nažalost, s obzirom da aparat ne spada u red preterano energetski štedljivih, u praksi će se baterija pokazati kao ozbiljniji ograničavajući faktor, nego što to mogu biti memorijske kartice i limiti koje aparat nameće po snimku. Ono što je bitno napomenuti je da je brzinska zahtevnost memorijske kartice mnogo veća nego ona prostorna. Naime, 4K video zahteva bitno veći protok, pa proizvođač preporučuje korišćenje UHS kartice minimum klase 3. Niži kvalitet će biti tolerantan i prema sporijim karticama.

 

BATERIJA

Negujući vertikalnu kompatibilnost, Fuji se tokom godina pokazao kao pouzdan partner svojih potrošača, izbegavajući da neke elemente menja bez očiglednog razloga. Tako je novi aparat dobio već poznatu bateriju pune oznake NP-W126S, premda će aparat bez problema raditi i sa starijom baterijom bez „S“ sufiksa. U pitanju je punjiva, Li-Ion baterija, radnog napona standardnih 7.2V i kapaciteta solidnih 1260mAh. Njena masa je 47 grama, a dimenzije dovoljno male, da se uvek pitamo da li je Fujifilm ipak mogao da poradi na njenom povećanju, što bi nesumnjivo uticalo na poboljšanje autonomije.

BC-W126 punjač sa NP-W126S Li-Ion „pametnom“ baterijom

CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardi, koji se smatraju referentnima za evaluaciju performansi fotoaparata, predviđaju posebna merenja za upotrebu elektronskog tražila, a posebno za korišćenje glavnog ekrana. Iako bi, gledano u odnosu na dijagonalu i potreban kontrast, bilo logično da je ekran veći potrošač, upravo je suprotno – zbog izrazito više rezolucije, EVF angažuje više energije, pa je i autonomija u skladu sa tim. Tako će Fuji X-T3, uz korišćenje EVF-a, uspeti da snimi oko 370 snimaka, pre nego li baterija ostane prazna. To je ipak bolji rezultat od onoga što postiže X-T2 sa identičnom baterijom, ali i manje od nekih konkurentskih modela. DSLR-ove je izlišno i pominjati. Njihova optička tražila važe za daleko najštedljivija. Ukoliko pretežno koristite displej, umesto tražila, možete računati na oko 390-400 snimaka, dok će prebacivanje u „boost“ režim, drastično degradirati i autonomiju i to na oko 310 snimaka uz korišćenje ekrana i svega 260, ukoliko preferirate EVF.

Video zapis svakako ne pomaže u pogledu autonomije, pa će aparat teško moći da izdrži više od 40 minuta efektivnog snimanja u najvišem kvalitetu, uz pauze za promene parametara, podešavanja i tome slično. 1080p zapis će doneti koji minut više, a na značajno bolja vremena (oko 75 minuta) može se računati jedino ukoliko snimanje izvodite u kontinuitetu, bez prestanka. Odlučite li se na high-speed zapis, jedna baterija će biti dovoljna za oko pola sata snimanja.

Nivo kapaciteta baterije je moguće pratiti u 7 nivoa pomoću grafičkog indikatora ili dosta preciznije u obliku procentualnog nivoa napunjenosti, koji se može videti na glavnom ekranu, a punjenje prazne baterije na originalnom BC-W126 punjaču, traje oko 150 minuta.

 

KONEKTORI

Jedan od konektora, PC-Sync, namenjen okidanju eksterne rasvete, pozicioniran je s prednje strane aparata i poseduje sopstveni, ne baš praktični plastični poklopac. Ne dopada nam se što ju je moguće veoma lako izgubiti, pošto ničim nije pričvršćena za sam aparat (iako se završće), te se u slučaju korišćenja poklopac mora na sigurno. Na levom boku aparata nalaze se konektori koji su skriveni ispod čvrstog poklopca. Ima ih četiri. Vertikalno, odozgo na dole, ponuđeni su redom: 3.5mm mikrofonski stereo ulaz, namenjen snimanju audio zapisa kao komponente video snimka, zatim 3.5mm stereo izlaz, namenjen slušalicama i monitoringu zvuka u toku snimanja, zatim Micro-USB 3.1, C tipa kojim se aparat može povezati sa računarom, a tu je i Micro-HDMI D tipa, kojim se prikaz sa aparata može poslati na kompatibilni eksterni displej. Primetili smo da na ovom spisku nedostaje konektor za daljinski okidač i nalazimo ga ispod gumenog poklopca da desnom boku aparata, tik iznad poklopca odeljka memorijskih slotova! Ovo rešenje, iako donekle logično, budući da se okidači koriste isključivo kada je aparat na stativu, ipak nije naročito praktično, jer rad sa stativa uvek podrazumeva i potrebu za promenom parametara, a uz kabl koji viri u zoni rukohvata, te zajedno sa (i inače problematično pozicioniranom) alkom ramenog kaiša, formira pravu barijeru za prste desne ruke. Tada je veoma je teško koristiti kontrolne točkiće, kako prednji, tako i zadnji. Voleli bismo da je ovo poslednji primer ovakvog dizajnerskog eksperimenta, ali se u to ne bismo kladili.

U isto vreme, pozdravljamo odluku da se poklopac glavne grupe konektora učini uklonjivim, što je jedan od ustupaka koji će najviše pozdraviti videografi, a što itekako može značiti kada se aparat koristi u kombinaciji sa eksternim uređajima za snimanje, stabilizatorima i dodatnim ekranima. Najzad, video karakteristike novog Fuji-ja su takve da ovakva odluka itekako ima smisla.

Konektori: PC-Sync (spreda, ne vidi se na slici); ispod poklopca – 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, 3.5mm stereo izlaz, Micro-USB 3.1 Type-C,
Micro-HDMI Type-D, i 2.5mm remote konektor (sa desne strane tela; ne vidi se na slici)

 

DISPLEJ

Displej koji poseduje Fuji X-T3, identičan je po kvalitetu onome koji je krasio prethodnika, model X-T2. To samo po sebi ne bi bilo toliki problem, da se ista priča ne ponavlja već drugu generaciju, jer je i X-T2 nosio isti displej kao i njegov prethodnik, X-T1. Jasno je da njegove karakteristike nisu nešto neoprostivo, jer se u principu radi o vrlo dobrom i kvalitetnom displeju, ali bi bilo jako lepo kada bi napredak fotoaparata bio ispraćen i napretkom celokupne izvedbe, s obzirom da MILC aparati od displeja zavise mnogo više, nego što je to slučaj kod DSLR-ova. Sve ovo deluje još čudnije, ako ekran uporedimo sa X-Pro2 ili čak X-Pro1, koji i sam ima nešto veću rezoluciju ekrana, nego što nudi X-T3.

Srećom, kompenzacija stiže u vidu ekrana osetljivog na dodir, koji donosi novu dimenziju savremene interakcije, sjajno kombinujući direktne kontrole sa mogućnošću vizuelne promene parametara i upravljanja osnovnim operacijama. Osetljivost na dodir realizovana je kapacitivnom tehnologijom, što podrazumeva veoma visoku osetljivost i, samim tim, preciznu kontrolu.

U pogledu tehničkih karakteristika se nema šta posebno reći. U pitanju je pokretni ekran TFT-LCD dijagonale 3 inča (7.6cm), ukupne rezolucije 1.040.000 piksela i proporcija 3:2, zbog čega je iskorišćenost prikaza maksimalna, budući da je i glavni senzor tog formata. Baš kao i u slučaju novijih Nikon DSLR-ova, Fuji koristi RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, a primarni razlog je, ako izuzmemo u teoriji nešto bolji prikaz, ušteda energije, pošto za prikaz svetlijih nijansi nije neophodno angažovati maksimalni intenzitet sve tri kolorne komponente, već se to postiže samo jednim, belim pikselom. Premda u specifikacijama niti zvaničnim brošurama nije navedeno, rekli bismo da je ugao vidljivosti displeja ovog aparata veoma blizu idealnih 170°, što se uklapa u današnji prosek. Aparat ne poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, pa je njegov intenzitet neophodno setovati kroz sistem menija.

Mehaničko rešenje obrtnog ekrana ne spada u naše omiljene, budući da je primenjen tzv. „trostruko tiltabilni“ mehanizam, koji omogućava ograničenu vertikalnu rotaciju na gore i dole i tek delimičnu rotaciju u desnu stranu. Vertikalno se ekran može rotirati do 90° na gore, 60° na dole, kao i 60° udesno, dok rotacija na levo nije na raspolaganju. I dalje smo mišljenja da je klasičan sistem rotacije u jednom zglobu i sa pokretljivošću od gotovo 360° nekako i dalje upotrebljivije, a posebno elektro-mehanički pouzdanije rešenje, budući da se tilt mehanizam uvek odlikuje prevelikim otporom i suviše komplikovanim mehaničkim rešenjima. Dobro je da postoji, ali nismo impresionirani praktičnošću.

X-T3, kao i svi ostali Fuji MILC-evi, poseduje Quick meni, kojim se najbitniji parametri, među onima koji nemaju dodeljenu direktnu komandu na aparatu, mogu podešavati interaktivno, nakon pritiska na Q taster. 16 funkcija poređano je pravilno formirajući tabelu od 4 x 4 polja. Kretanje po njima se vrši džojstikom, dok se zadnjim kontrolnim točkićem vrši selekcija između ponuđenih postavki svake od njih. Kako to u praksi izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara u Quick meniju

Ovaj meni je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, veoma fleksibilno, ali ne i neograničeno. U svakom slučaju, veoma zgodno, iako ne baš naročito pregledno.

Uvećanje prikaza u režimu živog prikaza, za koji smo već konstatovali da je i osnovni način rada na MILC aparatima, nije novina. X-T3 omogućava da se pritiskom na zadnji kontrolni točkić, direktno dođe do 100% uvećanja, a njegovim rotiranjem je stepen uvećanja moguće korigovati u oba smera.

Uvećanje u LV režimu

Opremljen je i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje i poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

S obzirom da je u pitanju MILC aparat, koji gotovo kompletnu funkcionalnost duguje režimu živog prikaza, nema ni govora o bilo kakvom vidu ograničenja korekcije parametara, kakva su nam poznata sa (recimo) manjih Nikon DSLR-ova. Kontrola je potpuna i ograničena jedino limitima trenutno izabranog moda.

 

VIDEO

X-T2 je po mnogo čemu važio za bitnu prekretnicu u Fuji-jevoj percepciji video moda, dok je X-H1 nastojao da dodatno učvrsti prisustvo ove kompanije u ovom segmentu. Nije čudno što X-T3 nastavlja tom trasom i dodatno pojačava nastojanja kompanije Fujifilm, da pridobije ovu zahtevnu grupaciju korisnika. Kao i sve kompanije i Fuji pokušava da poboljšanja plasira tako da i za narednu generaciju ostane dovoljno prostora za manevar. X-T3 je, moramo priznati, ostavio vrlo malo „rupa“ koje bi mogle biti popunjene sa nekim narednim modelom ove klase. Ne bismo išli toliko daleko da ga nazovemo savršenim, jer nedostataka itekako ima, ali je ovo nekako najbliže tom zlatnom preseku koji nudi dobro uklopljene karakteristike, spisak korisnih funkcija i izlazni kvalitet koji je više nego konkurentan. Ovako agresivan napad na video tržište bi neko možda mogao smatrati iznenađenjem, ali se nama pre čini da je u pitanju bojazan od gubljenja tržišnog udela, jer video u fotoaparatima postaje bitan gotovo jednako kao i fotografija. Imajući to na umu, u Fuji-ju su rešili da stave sve karte na sto i pruže još jedan jak razlog za ostanak na Fuji sistemu ili njegovo usvajanje od strane novih korisnika.

Ponuđen je video zapis u četiri različite rezolucije i više brzina, a u igru je prvi put uveden i novi algoritam kompresije. Standardna 4K rezolucija (3840 x 2160px), kao i njena DCI varijanta (4096 x 2160) snimaju se progresivnom tehnikom, brzinama u rasponu od 23.98 do 59.94 fps, a isto važi i za dve fullHD rezolucije – standardnu 16:9 formata (1920 x 1080px) i proširenu 17:9 formata (2048 x 1080). 4K rezolucije su ovaj put delimično lišene kropovanja, tako što se u rasponu brzina od 23.98 do 29.97 fps snima bez krop faktora, dok se na najvišim brzinama od 50 i 59.94 fps, primenjuje 1.17x krop. Efektivni krop faktor, gledano u odnosu na 35mm format, iznosi približno 1.76x. Krop faktora, na žalost, nije pošteđen high-speed video, koji je postojao i na X-H1. On se i dalje snima rezolucijom od 1920 x 1080, progresivno, brzinom od 100 ili 120fps, dok se reprodukcija može vršiti u rasponu od 24 do 60 fps, čime se efektivno dobija usporenje od 1/2 do 1/5.

Trajanje snimaka je i dalje ograničeno na maksimalno 30 minuta, mada postoje indicije da će to biti ispravljeno već koliko sledećim firmware-om. Za sada su 4K u 30fps (i manje), kao i fullHD rezolucije, limitirane na 30 minuta, dok je 4K u 50/60fps limitiran na i dalje solidnih 20 minuta, pri čemu nijedan od limita više ne zavisi od prisustva baterijskog gripa, kakav je slučaj bio sa X-H1. Ove limite ne treba mešati sa tehničkim ograničenjima koje nameće FAT32 fajl sistem. Njegov limit od 4GB i dalje postoji, ali nije u korelaciji sa samim komandovanjem započetog/zaustavljenog snimanja. Koliko god snimanje trajalo, rezultujući snimak će biti isečen na 4GB, a snimanje nastavljeno u novom fajlu, bez znanja korisnika.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu, a ovaj put je na raspolaganju dve vrste kompresije. Pored, od ranije prisutne AVCHD/MPEG-4 (H.264), sada je ponuđena i kvalitetnija HEVC/H.265, koja spada u kompresiju slabijeg intenziteta, a poznata je još i kao ALL-I (ALL-Intra, od Intraframe). Razlika u odnosu na H.265 je u tome što je svaki frejm tzv. keyframe. Iz toga proizilazi da se svaki pojedinačni frejm kompresuje, što podrazumeva manju hardversku zahtevnost, kako u reprodukciji, tako i u obradi, s tim da ovako kompresovan video konzumira daleko više prostora. Nasuprot tome, H.264, odnosno Interframe (IPB), kompresiju vrši po ciklusima, tako što izvodi predikciju nedostajućih frejmova, kako na osnovu prethodnog, tako i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija precizna komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, a ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. U aparatu je ovaj tip kompresije označen kao Long GOP (od Long Group-Of-Pictures).

Video komponenta se zajedno sa nekomprimovanim Linear PCM stereo zvukom, pakuje u 24-bita/48KHz i smešta u MOV kontejner. Kvalitativno gledano, kompresiju je sada moguće birati u maksimalno četiri nivoa (obim zavisi prvenstveno od rezolucije, ali i upotrebljenog tipa kompresije), a na raspolaganju je 50, 100, 200 i 400Mbps, što je dvostruko više u odnosu na ono što nude X-T2 i X-H1 i ujedno i pokazatelj da je prvobitna vizija o X-H1, kao o primarno video okrenutom modelu, brzo zaboravljena i redefinisana u korist novijeg X-T3.

Zamerke u pogledu kolorne palete su uslišene, pa X-T3 predstavlja prvi APS-C MILC koji donosi mogućnost 10-bitnog H.265 snimanja i to 4:2:0 za interno i 4:2:2 za eksterno snimanje putem HDMI izlaza. Ukoliko se koristi H.264, interni zapis je i dalje limitiran na 8-bitni 4:2:0, a eksterni je 10-bitni 4:2:2. Interni F-Log, logaritamski kolorni profil koji, nasuprot uobičajenog linearnog, nudi veći dinamički raspon i daleko veći potencijal u obradi, i dalje je tu. Novinu predstavlja implementacija Hybrid Log Gamma moda, namenjenog projekciji na HDR televizorima! Opcije vezane za reprodukciju boja uvek podrazumevaju i kolorne profile. X-T3 za ovu svrhu, pored uobičajenih, nudi i Eterna-Cinema simulaciju filma (kako Fujifilm to voli da kaže), koju smo se prvi put sreli na X-H1. Prema zvaničnoj dokumentaciji, ova simulacija filma postiže 12 EV dinamičkog raspona, čak i bez korišćenja F-Log-a. U odnosu na uobičajene profile deluje desaturisano, što obezbeđuje širi prostor za kvalitetnu postprodukciju. Za razliku od minimalne osetljivosti od ISO 800, koja je ranije važila za baznu vrednost sa Eterna profilom, novi model je nudi već na ISO 640, što znači da je idealni dinamički raspon postignut na nižoj osetljivosti.

Kontrola snimanja je fleksibilna, mada ne i neograničena. Kompenzacija se, kada je aktivan mod prioriteta blende, može vršiti u toku snimanja, u rasponu od ±2EV, a u manuelnom je dozvoljena i korekcija ekspozicije. Blenda se može korigovati i tokom snimanja, ukoliko je aktivan neki od modova koji to predviđa, a izmene se mogu vršiti putem ekrana osetljivog na dodir, što je i najtiša, ali i najbrža varijanta. Ipak, to je i jedna od stavki koja doprinosi konfuziji, usled prisustva mehaničkih komandi, koje često mogu biti (i jesu) u koliziji sa faktičkim stanjem u pogledu izabranih parametara. Iz ovih razloga, Fujifilm je, u pokušaju da reši paradoks, došao do situacije da je konfuzija još i veća.

Tako vam se može dogoditi da u potpunosti blokirate mogućnost promene bilo kakvih parametara u video modu, a da niste ni svesni zbog čega se to desilo. Uporno kopanje po menijima donelo je očekivani odgovor - razlog za kompletnu blokadu video moda je softverski nedostatak, koji je, očigledno usled izostanka adekvatnog testiranja u praksi, a pre izbacivanja na tržište, omogućio da dve opcije stvore svojevrstan konflikt, koji za posledicu ima praktično neupotrebljiv video mod, dok god ručno ne otklonite uzrok. Naime, kako X-T3 poseduje ekran osetljiv na dodir, poseduje i funkciju "nečujne" kontrole parametara (silent control). Kada, kao mi, najpre uključite tu funkciju, a zatim u nekom momentu, iz nekih drugih razloga isključite osetljivost ekrana na dodir (a bez da ste prethodno isključili „nečujnu“ kontrolu), dolazite u apsurdnu poziciju da parametre u video modu uopšte nije moguće korigovati, ma šta pokušavali! Pritom, sve to u foto modu neće imati nikakvog uticaja na rad! Komande na ekranu neće raditi ni tada, ali to nipošto ne utiče na fizičke/direktne komande na aparatu! Naopako!

Nekom softverskom inženjeru, koji očigledno nikada nije pokušao da koristi sopstveni proizvod, bilo je sasvim logično da onemogući redundantnost komandi, tako da uz one interaktivne, na ekranu, paralelno funkcionišu i fizičke na samom telu. Ili da barem omogući da ovo bude stvar izbora. Zbog toga je moguće završiti kao što smo mi završili - u mrtvoj petlji iz koje je teško naći izlaz, jer bilo kakav sistem pomoći i upozorenja nije dostupan u samom aparatu, a uputstvo ne obrađuje ovu problematiku!

Ne dopada nam se što je namenski „record“ taster ponovo izostao. To podrazumeva da se započinjanje i zaustavljanje snimanja vrši okidačem, što (subjektivno) nije baš praktično rešenje. Nehotičan dodir okidača i dalje uzrokuje nevoljno započinjanje i, što je mnogo gore, zaustavljanje snimanja kada to ne želite. Opet, opcija mapiranja programabilnih komandi bi lako mogla rešiti problem, da je na spisak raspoloživih komandi uvršteno i snimanje video zapisa. Kao što nije. Zašto? Ne znamo, ali nam se čini da je žiriranje za spisak „kvalifikovanih“ komandi koje se mogu birati za programabilne tastere, radila ista osoba koja je za to zadužena i u Canon-u. Talenat je prepoznatljiv.

Ipak, Fujifilm je i ovaj put pokazao da osluškuje kritike, pa je X-T3 doneo i dugo traženu „zebru“, naročito pomagalo koje, u realnom vremenu, šrafurom naglašava partije snimka koje izlaze van okvira zadatih granica osvetljenosti, tj onda kada su preeksponirane. Fuji X-H1 je na polju videa malo podbacio po pitanju autofokusa, pa se naročito naglašava da je X-T3 po ovom pitanju bitno bolji, kako po pitanju brzine, tako i po pitanju efikasnosti prepoznavanja lica i očiju u kontinualnom fokusu! Fuji X-T3 je preuzeo i neke male, ali veoma simpatične stvarčice sa X-H1, koje ne donose nikakav benefit u smislu unapređenja snimka, koliko u samoj udobnosti rada. Jedna od takvih je i „tally light“, funkcija signaliziranja statusa aparata, kako za operatera, tako i za prisutne ispred i iza objektiva. Aparat koristi uobičajenu LE diodu na zadnjem delu rukohvata i onu koja se nalazi u prostoru između rukohvata i bajoneta s prednje strane, kako bi (po potrebi) signalizirao trenutni status snimanja. Pa se po želji može namestiti tako da ove LE diode permanentno svetle, trepću u pravilnim intervalima ili budu potpuno ugašene, pojedinačno ili zajedno.

Na žalost, jedna od funkcija kojom nas je X-H1 kupio u video modu - stabilizacija senzora, sada je izostala, što je jedna od retkih tačaka u kojoj je X-H1 u prednosti, što znači da je nekakvo steady-cam rešenje obavezno za postizanje maksimalne stabilnosti bez korišćenja stativa. Zauzvrat, X-T3 je jedan od aparata koji nudi senzor sa maksimalno potisnutim efektom „rolling shutter-a“, koji već godinama predstavlja glavobolju u video produkciji i čini se da će tako i ostati, dok god u komercijalnoj klasi ne bude savladana tehnologija istovremenog očitavanja čitave površine senzora (tzv. „global shutter“). Do tada, 40% brže očitavanje senzora u odnosu na prethodnu generaciju senzora, deluje kao dobar početak!

Sve ovo je pokazatelj da Fuji brzo napreduje u svojim namerama vezanim za video mod, te da se od njih u bliskoj budućnosti može očekivati i nekakva liderska pozicija po pitanju inovacija, a ne samo zadovoljavanje forme u pogledu praćenja trendova. X-T2 je bio dobar početak ozbiljnog shvatanja potreba videografa, X-H1 sjajan, dok X-T3 po mnogim aspektima deluje gotovo beskompromisno i savršeno se uklapa u poslovnu politiku koja već neko vreme svojom optičkom ponudom u „cinema“ kategoriji, koketira sa svetom profesionalne video produkcije. Prostora za unapređenja itekako ima, ali su sve kritične tačke prethodnika nestale. Uz već poslovično sjajnu optičku podršku iz sopstvenih resursa, Fuji će po svoj prilici tek biti glavobolja za Panasonic i Sony.

 

BLIC

Fuji X-T3, baš kao ni X-T2, ne poseduje interni blic, iako bismo se na osnovu dizajna mogli zakleti da se on krije iznad tražila. Umesto toga, u paketu sa aparatom se isporučuje minijaturni blic oznake EF-X8, čija je namena isključivo nadoknada internog blica. S toga, od njega ne treba očekivati čuda, ali ni preteranu fleksibilnost koju nude klasični eksterni blicevi, jer pre svega ne nudi mogućnost rotiranja glave, što je jedna od glavnih prednosti klasičnih eksternih modela.

O njegovim karakteristikama se nema šta mnogo reći. Vodeći broj (Guide Number) je GN8 na ISO 100, odnosno GN11 na ISO 200. Malih je dimenzija (40 x 24 x 63mm) i mase tek 41 gram, ali ipak ne dovoljno mali da bismo ga smatrali prostom zamenom za interni blic. Ipak, u nekom smislu, ovaj blic i jeste samo njegova zamena, budući da ne poseduje bilo kakve kontrole, već se u potpunosti oslanja na instrukcije primljene iz aparata. Može se čak i zaklopiti poput internog blica.

Može raditi u nekoliko režima. Podrazumevani je automatski/TTL režim, kada blic određuje potrebnu snagu na osnovu izmerenog svetla na sceni, a od opcija je na raspolaganju samo kompenzacija snage bljeska. Osim standardnog TTL-a, blic se može podesiti i tako da radi u Auto režimu, kada na osnovu scene određuje hoće li uopšte bljesnuti, a tu je i slow-sync, mogućnost spore sinhronizacije, kada se bljesak blica kombinuje sa dužom ekspozicijom, radi postizanja efekta intenzivnijeg ambijentalnog svetla. Jedna od unikatnih opcija je TTL-Lock. Služi za zaključavanje izmerene snage blica i upotrebu iste za sve naredne fotografije, što je recimo zgodno kada se uslovi neće u većoj meri menjati tokom perioda fotografisanja. Informacije o potrebnoj snazi bljeska se mogu preuzeti iz prethodnih snimaka ili se izmeriti uoči snimanja, serijom kratkih bljesaka. Fuji navodi da je ovo dobar način za postizanje bolje konzistentnosti u istim uslovima, a mi se sa tom ocenom možemo složiti samo donekle, pošto se termin „isti uslovi“ može veoma fleksibilno tumačiti.

EF-X8 može raditi i u manuelnom modu, pri čemu se kao snaga može podesiti od minimalnih 1/64 do pune snage (1/1).

Osim svega navedenog, EF-X8 se može koristiti i za bežičnu kontrolu klasičnih eksternih bliceva, što drastično utiče na fleksibilnost u radu. Fuji podržava definisanje do tri grupe bliceva i njihovu automatsku kontrolu. Bežična kontrola spada u optičke, što će reći da je neophodno da blicevi imaju međusobnu optičku vidljivost ili barem uslove da registruju inicijalni bljesak sa EF-X8.

Korišćenje klasičnog eksternog blica upotpunjuje raspon mogućnosti, pa je osim svega pobrojanog za EF-X8, lista proširena i na funkcije kao što su serijsko bljeskanje (multi/repeating flash) i high-speed sync, kojim se limit sinhronizacije može prevazići na uštrb emitovane efektivne snage.

Maksimalna brzina sinhronizacije je limitirana na solidnih 1/250, što spada u neki standard APS-C klase. Fuji X-T3 poseduje i ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, ali bez ikakve komunikacije sa aparatom, a samim tim i bez benefita koje donosi TTL algoritam. Već smo izneli zamerke na „poklopac“ kojim je zaštićen ovaj konektor, a koji je u startu predodređen za gubljenje, usled izostanka bilo kakve fizičke veze sa telom.

 

 

WI-FI

Fuji X-T3 poseduje Wi-Fi modul za bežičnu komunikaciju, a kao i kod većine fotoaparata, njegova namena je višestruka, s tim da se mahom koristi za daljinsku kontrolu posredstvom pametnih telefona, ali i za prenos snimaka na kompatibilne uređaje. Interesantno je to što nekad specifikacije otkrivaju karakteristike uređaja u veoma ograničenom smislu. Baš kao i X-T2, novi aparat poseduje i Bluetooth modul, a ovaj put je upotrebljena najnovija iteracija 4.2.

Da bi povezivanje bilo moguće, neophodno je najpre instalirati namensku aplikaciju na kompatibilni uređaj. Podržana je komunikacija sa Android i Apple IOS uređajima u smislu daljinske kontrole i promene parametara, dok se transfer snimaka sa aparata na PC računar može ostvariti besplatnom aplikacijom Fujifilm X Acquire.

Ono što je bitno je sama izvedba bežične komunikacije aparata sa pametnim uređajem, koja nije bitno unapređena u odnosu na X-T2. Najpre, sa telefona/tableta je moguće kontrolisati primarne parametre, ali samo i isključivo primarne, uz tek po koju sporadičnu opciju, kao što je izbor simulacije filma ili kompenzacije ekspozicije. Nekoliko drugih indikatora je prikazano na ekranu aplikacije, ali sve drugo, uključujući čak i izbor moda, nedostupno je za promenu i zahteva fizički kontakt s aparatom. Sve to ne bi bilo toliko problematično, da u fazi komunikacije sa pametnim uređajem, aparat ne odbija bilo kakvu interakciju. Faktički je nemoguće raditi bilo šta, dok god je konekcija aktivna. Ukoliko je privremeno prekinete, čeka vas agonija novog uspostavljanja veze, pri čemu nam se sa inicijalnom verzijom firmware-a često dešavalo da komunikacija ne funkcioniše, te da prekid nastupi ničim izazvan i nemoguće ga je ponovo povezati. Nemali broj puta smo morali potpuno da resetujemo podešavanja aplikacije i fotoaparata, kako bismo uopšte mogli da ponovo uspostavimo link. Ovo je jednostavno nedopustivo. Kada se za komunikaciju koristi isključivo Wi-Fi veza, bez posredovanja bluetooth-a, situacija se malo popravlja, ali ništa drastično.

Fujifilm je još unapredio aplikacije za daljinsku kontrolu sa PC i Mac računara. Loša vest je to što da nije predvideo nijedan vid besplatnih alatki za ovu namenu, već se za ovu svrhu mogu koristiti HS-V5 aplikacija (samo za Windows), kao i Fujifilm Tether plug-in u standardnoj i pro verziji za Windows i MacOS. Fujifilm Tether plug-in, kao što mu i ime govori, ne predstavlja samostalnu aplikaciju, već samo plug-in za Adobe Photoshop Lightroom. Komercijalni pristup ovakvim funkcijama u principu neće naročito ugroziti korisničku bazu, ali ga mi svakako smatramo rđavom poslovnom politikom, naročito zbog činjenice da neki drugi proizvođači ne traže da platite za korišćenje onoga što aparat navodno već nudi. Barem je alatka za Android/IOS još uvek besplatna, ako je to nekakva uteha, s obzirom na gore navedeno.

Ukoliko se za transfer snimaka koristi neki od pametnih uređaja, aparat nudi opciju automatskog smanjivanja rezolucije na 3MP, kako bi prenos bio brži, jer na malim ekranima i tako nije moguće proučavati nekakve detalje ili vršiti obradu. Naravno, smanjeni snimci su namenjeni isključivo prebacivanju i ni na koji način ne utiču na originalne snimke na memorijskoj kartici. U slučaju da vreme nije kritična stavka, snimke je moguće prebacivati i u punoj rezoluciji. Link sa Android/IOS uređajima donosi još jednu pogodnost, a to je automatski EXIF geo-tagging na osnovu informacija sa telefona. Aparat je, drugim rečima, sposoban da iskoristi GPS modul pametnog uređaja i upiše trenutne koordinate u EXIF odgovarajućeg snimka. Ova funkcija radi, ali kao i na svim drugim aparatima u kojima je implementirana sličnom tehnikom, radi relativno sporo i ponekad nepouzdano. Jednostavno, ne vidimo neku naročitu uštedu koju je donelo izostavljanje internog GPS modula u samom aparatu, budući da je potrošnja baterije svakako veća, jer i bežična komunikacija ne spada u red štedljivih, pri čemu ćete u nekom trenutku ostati i bez baterije telefona.

 

GRIP

Grip mnogi smatraju viškom na MILC aparatima, imajući u vidu nepisano pravilo da takve sisteme krasi veća portabilnost usled manje mase i gabarita. Kao i u svemu, postoje izuzeci koji odstupaju od ovog pravila. Baš takav izuzetak je X-Tx serija Fuji MILC-eva, koja pretenduje na titulu najozbiljnije akcione sprave u MILC kategoriji. Dolaskom modela X-H1, karte su delimično izmešane u Fuji univerzumu, pa X-T3 više nije definisan „naj“ epitetima u pogledu ergonomije. Ipak, grip ostaje u ponudi… tačnije – dva gripa.

Fuji X-T3 je, kao i prethodnik, podržan sa čak dva namenska gripa. Jedan je tzv. ergonomski, oznake MHG-XT3. Ne obezbeđuje vertikalnu orjentaciju, već samo dublji rukohvat i kao takav, potpuno je „pasivnog“ karaktera – ne nudi nikakve dodatne komande, niti mesto za bateriju. Pričvršćuje se prostim uvrtanjem šrafa u navoj za stativ, a kako i sam poseduje isti ¼“ navoj, korišćenje stativa je i dalje na raspolaganju.

Drugi grip spada u vertikalne, baterijske buster gripove i nosi oznaku VG-XT3. Radi se o veoma dobro opremljenom vertikalnom gripu, ali smo i dalje mišljenja da je malo višeg profila nego što je bilo neophodno, baš kao i kod X-T2 i njegovog VPB-XT2 gripa. Ipak, od sveg srca ga preporučujemo onima koji planiraju korišćenje iole masivnijih objektiva i bliceva, a posebno ukoliko je aparat potreban za dugotrajan rad. Najpre iz razloga što je aparat sa ovim gripom nemerljivo udobniji i lakši za korišćenje, budući da na postojeći rukohvat dodaje još jedan „sloj“ dubine, a onda i zbog toga što obezbeđuje daleko veću autonomiju, nikad dovoljno unapređenu stavku modernih MILC aparata. Autonomija se povećava pomoću dve dodatne NP-W126S ili starije NP-W126 baterije, što uz onu jednu u aparatu, čini autonomiju čak trostruko većom. 1100 snimaka je prosek u normal režimu, korišćenjem glavnog displeja, dok se u „boost“ smanjuje za oko 15-20% i kreće se u rangu 890 snimaka. Ukoliko se koristi tražilo, rezultat je malo slabiji, pa se u normal modu može dobiti oko 1050 snimaka, dok boost dobacuje do svega 740!

Po svom dizajnu, grip je dobrim delom komplementaran sa samim aparatom, ali bi to moglo biti i mnogo bolje. Naime, kako bi obezbedio stabilan oslonac ukoliko aparat stoji na svom levom boku (zbog prisustva alke ramenog kaiša koja viri van korpusa tela aparata), grip ima „prepust“ za oko par milimetara, upravo na toj (levoj) strani, što vizuelno deluje relativno neskladno. Smatramo da bi rešenje sa usađenim alkama bilo daleko prikladnije i manje bi uticalo na ergonomiju aparata.

Izrađen je od legure magnezijuma, baš kao i telo, takođe je i zaptiven, ali i obložen identičnom gumenom oblogom svojim većim delom. Za komunikaciju sa aparatom se koristi poseban konektor sa donje strane aparata, za čiji gumeni poklopac postoji određeno mesto na samom gripu, kako bi bio sačuvan od gubljenja. Grip se na aparat pričvršćuje standardno, šrafljenjem u ¼“ navoj za stativ, a isti takav navoj obezbeđuje sa svoje donje strane, kako bi aparat i dalje mogao biti korišćen na stativu ili monopodu. Grip sa donje strane nudi i alku za montažu ručnog kaiša – još jednog veoma zgodnog ergonomskog dodatka za dugotrajan rad.

U paketu sa VG-XT3 stiže i AC-9VS AC adapter, koji se priključuje na sam grip, te se pomoću njega može napajati sam aparat u studijskim uslovima ili puniti baterije dok je isti isključen. Punjenje se vrši za obe baterije istovremeno, a njihov status će se videti na LE diodama sa zadnje strane gripa. Sam grip se može koristiti za punjenje baterija čak i kada je demontiran sa aparata. Rešen je i višegodišnji problem punjenja baterije koja je ostala u aparatu, nakon montaže vertikalnog gripa. Ona se sada može puniti putem USB konektora (C tip), nezavisno od baterija koje se nalaze unutar gripa.

Gledano sa prednje strane, na gripu se nalazi samo prednji kontrolni točkić koji je, kao i sve ostale komande, funkcionalno 1:1 prekopiran sa samog tela. Zadnja strana je dosta živopisnija. Sasvim levo je rotacioni preklopnik za normalni i „boost“ mod, kojim se aparatu obezbeđuje dodatna energija u cilju postizanja boljih performansi (otud i ono „buster“ u nazivu gripa). Nedaleko od ovog preklopnika su dve LE diode, koje signaliziraju status baterija u toku punjenja (po jedna za svaku od baterija). Na sredini, ispod displeja aparata, nalazi se točkić kojim se grip pričvršćuje za telo, a malo desno od njega i džojstik kojim se manipuliše AF sistemom i izborom aktivne AF tačke/zone, prilagođen vertikalnom položaju. Tu su i AE-Lock i AF-Lock komande za zaključavanje izmerene ekspozicije, odnosno aktiviranje fokusnog sistema, a sasvim dole-desno (odnosno gore-desno, ako grip posmatramo u vertikalnoj orjentaciji) nalazi se zadnji kontrolni točkić. Gornja strana (opet gledano u vertikalnoj orjentaciji) donosi još četiri komande. Najbitnija od njih je dvostepeni okidač, koji se nalazi u središtu rotacionog Lock prekidača. Njime se zaključavaju funkcije svih komandi na gripu i sprečava nehotično pritiskanje u slučaju korišćenja aparata u horizontalnoj orjentaciji. Tu je još dve komande. Jedna je Q, čija je funkcija identična onoj na aparatu (pozivanje Quick menija), a druga programabilna Fn1 komanda, koja preuzima mapiranje sa originalne Fn1 komande na telu aparata. Leva strana gripa krije malu bravicu, čijim se podizanjem i zakretanjem vadi uložak sa ležištima za dve NP-W126S ili NP-W126 baterije. Iznad pomenute bravice, nalazi se i poklopac ispod kojeg je AC konektor za priloženi punjač.