Fuji X-T3, Test
KIT OBJEKTIV
Fuji X-T3 dolazi u kitu sa dobro poznatim Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS objektivom. Radi se o kit objektivu koji se tako klasifikuje isključivo zbog činjenice da se isporučuje u paketu sa nekoliko različitih modela MILC-eva i verujte da često pežorativno značenje reči „kit“, ovde nema uporište. Imali smo prilike da ovaj objektiv detaljno ispitamo u kombinaciji sa novim Fuji MILC-em, o čemu ćete moći da čitate u praktičnom delu testa. Do tada, pozabavićemo se njegovim tehničkim karakteristikama.
Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS
Ovaj objektiv spada u red standardnih zumova, klasičnog raspona od 18 do 55mm, odnosno ekvivalentnih 27-82mm na 35mm (full-frame) senzoru, dobijenih množenjem raspona sa 1.5x krop faktorom. Kao i svi ostali objektivi X serije, i ovaj je namenjen isključivo krop telima sa APS-C formatom senzora. Ugao koji ovaj raspon zahvata, kreće se od maksimalnih 76.5° na najširih 18mm, do 29° na najdužih 55mm.
Dimenzije objektiva su relativno skromne. Dužine je 70.4 na 18mm, odnosno 97.9 na najdužih 55mm, a prečnika 65mm. Masa od 310 grama čini ga relativno masivnim za svoju klasu, a uzrok tome je pre svega izuzetna izrada, koja svojim većim delom forsira leguru aluminijuma, umesto plastike koja je najčešće rešenje za slične kit objektive. Plastika je upotrebljena na delu prednjeg elementa, dok je navoj filtera od aluminijuma. Plastike ima i na zadnjem delu, bližem bajonetu. Sam bajonet je u potpunosti izrađen od metala, što je još jedna stavka koja ovaj objektiv izdvaja od uobičajenih kit rešenja. Robusnost je veoma visoka, ali objektiv ipak nije zaptiven, a samim tim ni otporan na loše vremenske uslove.
Zum prsten je takođe napravljen od aluminijuma i nazubljen tako da bude zgodniji za rotiranje. Odgovarajućih je dimenzija i izuzetno finog hoda, daleko iznad drugih objektiva sličnog cenovnog ranga. Konstrukcija zum mehanizma je kvalitetna i izvedena je u obliku jednog plastičnog cilindra, koji se linearno izvlači do maksimalnih 55mm. Nismo sigurni koliko je za zum prsten opravdano korišćenje aluminijuma, s obzirom da veća tvrdoća implicira i lakša oštećenja farbe, ali to je već priča za neke druge prilike.
Fokus je internog tipa, pa prednji element prečnika ø58mm ne rotira i time omogućava veoma lak rad sa polarizacionim filterima. Fokusni prsten je udoban za rad, nije širok kao i zum prsten, a možda su i suviše blizu jedan drugom (za naš ukus). Objektiv takođe poseduje i FTM (full-time-manual) fokus, pa prekidač nije neophodno prebaciti na MF u slučaju da poželite da izoštravate ručno. Za ovaj aspekt korišćenja vezana je i jedna osobenost. Fuji objektivi, slično Canonovim STM modelima, podrazumevaju da direktne fizičke veze između fokusnog prstena i fokusnog mehanizma u objektivu nema, pa se svaki pomeraj ostvaruje elektronskim putem – tzv. „focus-by-wire“. U praksi, to znači da će svako manuelno pomeranje fokusnog prstena, rezultovati simultanim pomeranjem fokusnog polja, ali pomoću koračnog motora. To takođe znači i da pomeranje fokusnog prstena na objektivu skinutom s aparata neće uroditi plodom, kao ni u situaciji kada je aparat isključen ili u „sleep“ modu.
Na žalost, skala distance nije na raspolaganju na samom objektivu, ali je dostupna na displeju/EVF-u aparata, što je čak i zgodnije rešenje. Pitanje je samo da li je preciznost dovoljna za svaku situaciju. Minimalna fokusna distanca od 30cm (meri se od ravni senzora) obezbeđuje mali faktor uvećanja od tek 0.15x, odnosno 1:6.7 na maksimalnih 55mm, što se ljubiteljima close-up (kvazi-makro) fotografije baš i neće svideti. Brzina AF-a je solidna, a isto se može reći i kada je tačnost u pitanju – pa možete očekivati više nego solidan procenat tačno fokusiranih snimaka. Objektiv spada u red varifokalnih, što podrazumeva da je za svaku promenu žižne daljine neophodno ponovo fokusirati.
Optičku konstrukciju čini 14 elemenata raspoređenih u 10 grupa, uključujući čak tri asferična, jedan ED (Extra Low-dispersion) optički element, namenjen je suzbijanju hromatskih aberacija, kao i jedan fluktuirajući, namenjen optičkoj stabilizaciji. Na sledećoj ilustraciji se može videti, ne baš detaljni, šematski prikaz optičke konstrukcije:
Optička konstrukcija kit objektiva, Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS *
„Klizna“ blenda je uobičajena za ovu klasu objektiva, s tim da je svetlosna moć Fuji kita bitno veća nego kod drugih kit modela. Kreće se od f/2.8 na širem, do f/4 na dužem kraju. Minimalni otvor je f/22 na celom rasponu, a sama dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića.
Ovaj kit objektiv poseduje optičku stabilizaciju („OIS“ oznaka u nazivu, od “Optical Image Stabilizer“), deklarisanu na četiri do četiri i pô blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu (preporučena dužina ekspozicije je 1/(žižna daljina objektiva), što u slučaju krop tela treba još pomnožiti sa 1.5). U praksi, testovi pokazuju da proizvođačka specifikacija nije preuveličana, mada prednost stabilizacije ne treba uzeti bezuslovno, budući da ona nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. U slučaju potrebe za snimanjem bez pomoći optičke stabilizacije (što se preporučuje prilikom rada sa stativa), istu je moguće isključiti odgovarajućim prekidačem na telu objektiva.
Fuji XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS poseduje i prekidač koji je specifičan za sve Fuji objektive, a njegova namena je biranje između automatske kontrole otvora blende (u Programmed Auto i Shutter priority modovima) ili ručnog, pomoću namenskog prstena. Prsten blende je nešto što većinu Fuji objektiva izdvaja iz mora drugih. Fuji kit poseduje tzv. „beskrajni“ prsten blende, što znači da on nije graviran, već funkcioniše kao i bilo koja druga digitalna komanda. Razlog za ovo je klizna blenda, zbog čega nije moguće napraviti uobičajeni prsten sa fiksnim oznakama. Družeći se sa Fuji objektivima, moramo da primetimo da je prava šteta što je ovakav način kontrole blende postao pravi raritet.
Originalna namenska zonerica oblika cveta „lale“, stiže u paketu sa objektivom.
SOFTVER
Iskreno rečeno, jedina stvar koja nas oduvek veoma efikasno sputava u želji da neki Fuji model proglasimo savršenim, je softver. Kao kakav antipod vrhunskoj izradi, softver je od samih početaka ovog sistema važio za najslabiju kariku. U početku je taj epitet zaradio nedovoljnom kontrolom kvaliteta softverske komponente, da bi nedugo potom takav renome učvrstio i relativno zaostalim dizajnom grafičkog interfejsa.
Znajući da velike kompanije retko menjaju utvrđenu trasu, nismo iznenađeni što Fuji istrajava u sprovođenju inicijalno koncipiranog sistema softverske kontrole. Ono čime smo iznenađeni je što se i dalje događa da novi model otkazuje poslušnost u pojedinim situacijama, iako se te situacije, da je bilo kakvo testiranje sprovedeno, dešavaju tokom sasvim prosečne eksploatacije – tačnije, onakve eksploatacije kakvoj bi svako od nas izložio fotoaparat već koliko prvog ili drugog dana posedovanja. S toga treba znati da i dalje možete računati na svojevrsnu premetačinu opcija, tako karakterističnu za svaki novi Fuji fotoaparat, zbog čega neke opcije gotovo nije moguće pronaći bez detaljne konsultacije sa uputstvom. Isto tako, situacije pri kojima možete dovesti aparat u gotovo neupotrebljivo stanje, i dalje su tu i vrebaju negde iza ćoška. Srećom, ništa od toga ne spada u nekakvo trajno stanje. Obično će sekund ili dve pauze ili, u najgorem slučaju, kratkotrajno isključivanje, biti dovoljni da fotoaparat „oporave“ iz stanja zbunjenosti. Ipak, gorak ukus ostaje, tim pre što ne govorimo o modelu u entry-level klasi, već o veoma ozbiljnoj spravi za iskusne fotografe.
Sistem menija je podeljen na šest sekcija. Odozgo na dole, ponuđene su sekcije Image Quality Setting, AF/MF Setting, Shooting Setting, Flash Setting, Movie Setting i Set Up, a njihov sadržaj možemo videti na sledećim ilustracijama:
Pregled osnovnih stranica menija: grupe Image Quality Setting, AF/MF Setting, Shooting Setting, Flash Setting, Movie Setting i Set Up
Srećna okolnost je da je Fuji predvideo većinu situacija i uvrstio opcije za veoma detaljno prilagođavanje ponašanja komandi i funkcija. Zbog toga je zgodna i opcija snimanja podešavanja, što omogućava da se aparat može prilagoditi različitim osobama za tren. Zamerku imamo na intuitivnost trenutno nedostupnih komandi. Naime, ukoliko se u nekom trenutku nađete u situaciji da neku od željenih opcija ne možete podesiti/izabrati, ne postoji baš nikakav mehanizam, koji će vam jednostavno objasniti od čega je potekao problem. Ostaje vam jedino da iščitate stotine stranica originalnog uputstva i molite se da je u njemu opisan vaš problem. U nekim situacijama je potpuno nemoguće objasniti zbog čega neka stavka menija nije na raspolaganju, ma koliko se trudili. Ovo smatramo za još jedan veliki propust softverske komponente, a na žalost, više se odnosi na Fuji kao brend, nego li na X-T3 konkretno. Novi model samo nastavlja tradiciju koja je ranije ustanovljena.
REZOLUCIJA SNIMANJA
Definisanje kvaliteta snimanja je moguće u nekoliko nivoa. Jedan je stepen kompresije, drugi rezolucija, a treći proporcije kadra. RAW je ograničen na izbor stepena kompresije, između nekompresovanog i kompresovanog zapisa (ali bez gubitaka u kvalitetu), pri čemu je njihov međusobni odnos u zauzeću prostora približno 2:1. JPEG se takođe može snimati u maksimalnom (Fine) i standardnom kvalitetu (Normal), a pored stepena kompresije nudi i tri rezolucije. Najveća (L) je jednaka maksimalnoj rezoluciji senzora – 26 MP (6240 x 4160), dok su dve manje – srednja M od 13 MP (4416 x 2944) i mala S od 6.5 MP (3120 x 2080).
Osim ovoga, X-T3 nudi i dva dodatna formata, tj. odnosa stranica. Osim podrazumevanog 3:2 formata, aparat nudi kvadratni 1:1 i ultraširoki 16:9, pri čemu se i njihove rezolucije proporcionalno smanjuju.
KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA
Ova funkcija je na Fuji aparatima od samih početaka X sistema praćena izvesnim kontroverzama. Dok drugi proizvođači nude opcije koje vlasnik može proizvoljno da koristi, većinom nezavisno od kategorije korekcija, Fuji insistira na korekcijama čak i onda kada ih fotograf ne želi. Nejasno je da li Fuji time nastoji da od korisnika sakrije neke optičke anomalije pojedinih objektiva ili prosto insistira na maksimumu koji je moguće dobiti. Koji god da je razlog, ne smatramo dobrom odluku da kontrola ovakvih parametara bude van domašaja vlasnika opreme, a posebno ne kada se ona forsira i u RAW formatu, čemu do sada još niko nije pribegao. Sve ovo postaje dodatno sporno, s obzirom da će aparat dozvoliti veoma precizno definisanje svih mogućih korekcija, ukoliko se koristi neki od starih, manuelnih objektiva, koji nemaju komunikaciju sa telom. To znači da softverska podloga za podešavanja postoji, samo korisniku nije dostupna za Fuji objektive.
Jedina opcija koju je Fuji obezbedio je Lens Modulation Correction. Njena namena nije baš najbolje objašnjena u zvaničnoj dokumentaciji, ali u najkraćem, služi da se kod Fuji objektiva u JPEG formatu postigne bolja periferna oštrina, čak i kod objektiva koji se odlikuju određenim padom performansi na periferiji kadra, tako što se zamućenje koriguje naročitim algoritmom, koji je sposoban da anulira deformacije izazvane optičkom nesavršenošću.
U pogledu onoga što aparat automatski koriguje, obuhvaćene su sve vrste hromatskih aberacija, kao i veoma kvalitetne geometrijske korekcije.
BRZINA
Ova sekcija prikaza postoji za svaki model čijim smo se testiranjem bavili, mada je jasno da neki modeli nisu predviđeni za snimanje akcionih scena, te i pitanje njihove brzine nije od primarnog značaja. Fujifilm X-T3 pak spada u onu drugu kategoriju, gde se od aparata očekuje sam maksimum po pitanju odziva na komande, brzine rafala i kapaciteta memorijskog bafera. Kao model koji je tehnički pozicioniran malo ispod vodećeg akcionog modela X-H1, X-T3 ga u nekim situacijama i prevazilazi, što može delovati čudno, s obzirom da je vremenska distanca između njihovog predstavljanja relativno mala. Razloge za ovakvo stanje možda treba tražiti u konkurenciji, koja je u poslednje vreme sve agresivnija, zbog čega ni specifičnost prosečnog Fuji modela nije dovoljna da duže zadrži pažnju potencijalnog kupca.
Rafal kojim raspolaže X-T3 nije fiksna veličina, baš kao što je bio slučaj i sa X-T2. Raspon maksimalne brzine rafala se kreće od 11 do čak 30 fps, a zavisi od nekoliko faktora. Aparat postiže 11 fps nezavisno od trenutnih podešavanja. Jedini uslov koji mora biti zadovoljen su parametri, koji se moraju uklopiti u minimalne brzine ekspozicije, kako bi fizički bilo moguće izvesti rafal maksimalne brzine. Ukoliko se koristi elektronska zavesica, brzina raste na izuzetnih 20 fps, dok se u 1.25x krop modu može izvući i celih 30fps! Videvši podatak o 20 fps, u šali smo pomislili kako zaseban video mod uskoro neće biti potreban sa ovako visokom brzinom rafala, da bismo posle uvida u specifikacije i neverovatnih 30fps shvatili da šala nije baš preterano daleko od zbilje. Najzad, sa rafalom od 30 fps je zaista moguće kreirati video u punoj rezoluciji senzora… ukoliko imate hardver koji to može kasnije da sažvaće i dovoljno strpljenja da sve to spakujete u konačni video zapis! Ono što novi aparat izdvaja od prethodnika (i X-T2 i X-H1) je to što maksimalne performanse postiže bez potrebe za baterijskim buster gripom!
U zavisnosti od brzine rafala, varira i sposobnost memorijskog bafera da obezbedi kontinualni zapis na memorijske kartice. Brzinom rafala od 11 fps, može se očekivati između 35 RAW snimaka u nizu bez usporenja (maksimalnim kvalitetom), dok će za JPEG format limit biti na oko 145 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG zapis, deklarisana brzina pada na oko 35 snimaka, s tim da smo mi u praksi ipak zabeležili malo slabiji rezultat, od oko 31 snimka. Elektronska zavesica obezbeđuje i znatno brži rafal od 20 fps, a u takvim okolnostima memorijski bafer biva napunjen nakon 34 RAW, 79 JPEG ili 33 RAW + JPEG. U praksi se RAW+JPEG podatak opet razlikuje, pa smo mi zabeležili ~29 snimaka u nizu. Maksimalna brzina od 30 fps ne donosi naročito slabiji rezultat. Štaviše, krop faktor od 1.25x očigledno kompenzuje veću zahtevnost koju uzrokuje brži rafal, tako da u konačnom skoru kapacitet bafera ostaje gotovo isti, sa 33 RAW, 60 JPEG i 32 RAW+JPEG snimaka.
Autofokusni sistem je odavno prevaziđen kao prepreka u akcionom korišćenju MILC aparata, a X-T3 je u ovom slučaju odmakao još dalje od X-H1. Fokusiranje je brzo i precizno, dok god je i objektiv na visini zadatka. Laboratorijski podaci pominju 0.06 sekundi, kao najveću brzinu fokusiranja! Istina, u pojedinim slučajevima su se dešavala čudna usporenja u kombinaciji sa objektivima poput XF 50-140mm f/2.8 R LM OIS WR, ali bismo rekli da je poreklo te pojave softverske prirode, te da će nedostatak biti otklonjen prvim narednim firmware-om.
Ništa manje impresivne nisu ni brzinske karakteristike ostatka podsistema. Aparat će biti spreman za rad praktično trenutno (Fujifilm kaže – 0.3 sekunde!), kretanje kroz sistem menija i reakcija na promenu parametara je takođe veoma visoka, a ovaj put je čak i režim pregleda snimaka pretrpeo drastična unapređenja, praktično iz krajnosti u krajnost! Tako bismo X-T3 mogli da smestimo u grupu daleko najbržih aparata kada je pregled snimaka u pitanju, jer je efekat prilikom držanja tastera za prethodnu/sledeću fotografiju, veoma sličan gledanju animiranog filma, gde se fotografije smenjuju gotovo nestvarnom brzinom i bez ikakvih zadrški! Okidanje se izvodi za 0.17 sekundi, a kašnjenje koje proizvodi zavesica je svedeno na svega 0.045 sekundi!
Na žalost, sličnu sudbinu nije doživeo i sleep mod, koji služi štednji energije, onda kada je aparat uključen, a komande ne registruju interakciju. Uobičajeno ponašanje je da dodirom bilo koje komande, aparat kroz najdalje sekund-dve biva spreman za rad, a idealno i brže. Fujifilm ovde nikada nije briljirao, iako je situacija, mora se priznati, evidentno popravljena u odnosu na ono što nas je tako žestoko nerviralo na skoro svim top modelima ove kompanije (X-Pro2, X-T2, X-H1, GFX-50s…). Ipak, to je i dalje patetično u odnosu na ono što nude ostali proizvođači. Onda kada proces „buđenja“ iz stanja uspavanosti traje kraće nego što je potrebno za isključivanje i ponovno uključivanje fotoaparata, može se reći da je brzina zadovoljavajuća. U suprotnom, funkcija nema svrhu i možemo samo da još jednom konstatujemo da je X-T3 nastavio tradicionalno lošu praksu, i pored određenog pomaka u brzini „buđenja“. Suština je da je 6-8 sekundi i dalje ne prihvatljivo sporo, jer može uzrokovati (i uzrokuje, verujte nam na reč!) propuštene prilike! Srećom, ovo ostaje praktično jedina zamerka ovom aparatu, kada su performanse u pitanju!
