Na prvi pogled... Nikon Df

TIMELINE

Jedna od teorija kosmičkog balansa zasniva se na ideji da se sve odvija u ciklusima. Ciklusima u kojima se poznati nizovi događaja ponavljaju, čineći na taj način svet konstantno izloženim efektu već viđenog... Deja vu?

Da se istorija ponavlja, dokaza je beskonačno, a isto se može reći i za trendove u svetu mode. Tehnologija je donedavno bila koliko-toliko imuna na ovu pojavu, sve dok se u tržišnu trku nisu uključili finansijski skrajnuti igrači, koji se u digitalnu eru nisu uključili na vreme ili su to učinili sa nedovoljno energije. Kada je pre nekoliko godina Olympus predstavio digitalnu verziju nekada planetarno popularne „Pen“ serije aparata, čini se da je fotografska javnost prosto hipnotisana idejom modernih aparata spakovanih u retro dizajn. I zaista, u godinama iza, tržište je preplavljeno čitavim buljukom raznih aparata svih klasa kojima je zajedničko to što kombinuju kompaktnost, veliki senzor i vrlo često – retro dizajn. Kompaktnost je nešto čemu se pribegava uvek kada dizajneri osete nekakvu prezasićenost gabaritnim tehničkim spravama, a pitanje primata nad klasičnim kompakt aparatima je u startu rešeno izborom većeg senzora kao stožera cele koncepcije bezogledalnih aparata, vešto spakovanih iza akronima MILC (Mirrorless Interchangeable Lens Camera).

Aparat o kojem ovde pričamo, odoleo je trendu da svaki retro aparat obavezno bude i ne-DSLR, tj. MILC, iako sam proizvođač nije (setimo se Nikon 1 MILC sistema). I pored glasina koje su pripremale teren za izlazak novog aparata koji gađa duh prošlih vremena, a koje su isti mahom predstavljale kao high-end Nikon MILC, stvarnost je da se retro ideja jeste obistinila, ali u pakovanju koje je većinu iznenadilo. Tako je stigao Nikon Df, aparat koji se od tekuće game popularnih DSLR-ova ovog proizvođača tehnički ističe samo dizajnom. I kakvim drugim nego li – retro. Podgrevanje atmosfere uoči promocije, uz recept koji smo već imali prilike da vidimo u ovoj branši, sastojao se iz niza reklama čiji je osnovni cilj bio da zagolicaju maštu – da pruže sasvim malo, a ipak sasvim dovoljno da u srcima ciljne grupe proradi nostalgija.

Da li je retro dizajn u funkciji praćenja trendova, uz zadržavanje naklonosti onih koji na MILC kategoriju baš i ne gledaju sa posebnim zadovoljstvom, ili se zaista radi o unapređenoj funkcionalnosti, ostaje da vidimo u konačnom testu. Na prvi pogled, deluje samo kao Nikonov odgovor na rastuću popularnost aparata poput Fuji-jeve X serije APS-C ogledalaca ili Olympusovog OM-D-a. Činjenica da Nikon sa 35mm senzorom nije ni imao na umu sukob sa pomenutim proizvođačima, govori nam da je u pitanju prosto ispunjavanje želja korisnika dužeg staža, ali i onih kojima se ceo taj retro fazon sviđa iz nekog razloga. Kako bi Nikon to nazvao – Digitalna Fuzija, tj. spoj nekadašnjeg, sporog i promišljenog načina rada i današnje savremene tehnologije, što je ujedno i zvanično objašnjenje naziva novog aparata. Od prvobitnih glasina nije ostalo mnogo – Df nije MILC, a nije baš ni mali. Retro? To je valjda već jasno.

Nas ovde brine samo jedna stvar – da li je retro dizajn Df-a u cilju marketinga ili je nešto od starih vremena implementirano na način koji će novi aparat zaista izdići iz gomile drugih, sve sličnijih modela? Možda marketinška kampanja koja se krije iza slogana „Pure Photography“ ipak krije nešto više od pukog igranja na kartu emocija? Promocija uoči novogodišnjih praznika? Lukavo, bez sumnje. Ipak, ako emocije ne prevagnu, finansijski momenat kod mnogih sigurno hoće. Na žalost.

PAR DETALJA

Moramo priznati da nismo često u situaciji da novi aparat nemamo sa čime da uporedimo. Iako praktično sve sisteme deli sa postojećim modelima iz Nikon kuhinje, Df nema prethodnu generaciju, jer je začetnik jedne potpuno nove kategorije. Kako god, specifikacije jesu bitne da bismo shvatili gde se novi aparat nalazi na tehnološkoj lestvici:

Tehničke karakteristike: Nikon Df

Prvi put otkad prezentujemo aparate na ovaj način, priču ćemo početi o njegovom dizajnu i poreklu istog, umesto o senzoru. Ljubitelji starih analognih fotoaparata, posebno onih iz Nikon kuhinje, s lakoćom će prepoznati dizajn koji je veći deo svojih rešenja preuzeo od Nikon SLR-ova poput modela FM. Naravno, stopostotno preslikavanje čuvenog aparata bilo bi nemoguće zbog specifičnosti koje prate digitalnu tehniku, ali moglo bi se reći da je, barem s preda i odozgo, Nikon Df najvećim delom uspeo da vizuelno dočara duh starih vremena. Ključni parametri se mogu kontrolisati potpuno ručno, korišćenjem namenskih točkića za ISO vrednost i ekspoziciju, dok je na raspolaganju još i zasebna komanda za kompenzaciju trajanja ekspozicije. Spisak točkića se time ne završava, pa na aparatu postoji i rotacioni prekidač za uključivanje aparata, kao i selektor modova, koji je sveden na četiri osnovna, kreativna moda, bez ikakvih scenskih, tj. unapred programiranih. Ukoliko u kolekciji objektiva imate i neke od starih ne-G modela koji poseduju mehanički prsten za izbor otvora blende, retro efekat će biti potpun. OK, skoro potpun. Senzor je ipak moderan element!

Kako retro dizajn ne bi ugrozio savremene potrebe za brzinom, moderan način upravljanja parametrima, pomoću kontrolnih točkića, zadržan je i može se paralelno koristiti, a jedino se ISO komanda ne može koristiti kako smo navikli na ostalim DSLR-ovima, već je neophodno posegnuti za mehaničkim točkićem ili se osloniti na Auto-ISO funkciju.

Statusni displej je stidljivo upakovan u celinu gornjeg dela aparata, kojim dominiraju retro komande, a njegova svrha ne seže daleko poput sličnih displeja na drugim modelima, već pruža tek najosnovnije parametare koji fotografu mogu zatrebati. Posebna zanimljivost vezana je za okidač koji poseduje ležište za stare žičane okidače kakvi su se nekad koristili u radu sa stativa. Nostalgija u svom punom zamahu! Na žalost, ovo je indirektno uticalo na izostavljanje IC prijemnika sa aparata, pa je Df prvi Nikon koji nakon toliko godina ne poseduje ovu mogućnost. Čudno...

Zadnja strana aparata je postala tema sporenja među entuzijastima, praktično u isto vreme kada je i zvanično predstavljen. Jedan značajan broj komentara celokupan zadnji deo aparata ocenjuje kao nedovoljno retro i, dok se možemo složiti da je možda moglo i bolje, ne slažemo se da bi konačan dizajn mogao da bude značajno drugačiji od izabranog. Najzad, digitalni aparati po definiciji podrazumevaju neke moderne elemente, koji svakako ne prate retro trend, a kako su neizostavan deo celine, prosto se moraju prihvatiti takvima kakvi jesu. Displej bi se mogao bolje uklopiti jedino da je pokretan i da ga je moguće preklopiti tako da se ne vidi. Ostatak komandi i inače na Nikon aparatima može da prođe “retro-proveru” , pa bismo (subjektivno gledano) na dotične zamerke mogli da gledamo s odobravanjem jedino u smislu da je upotrebljene materijale bilo moguće bolje uklapiti u celokupan dizajn tela.

Sigurni smo da najveći broj interesenata i potencijalnih kupaca ovog aparata dizajn uzima kao motivišući faktor nabavke. Nas je, s druge strane, zainteresovao senzor. Primarni podsistem modernog digitalnog aparata, njegov senzor, u Nikon grupaciji je doveden do savršentstva, a pokazalo se da je čak i nevažno iz čije kuhinje potiče. Novije generacije Nikon aparata, barem u APS-C segmentu, skoro u potpunosti su se okrenule senzorima iz Toshiba korporacije, dok se u gornjem segmentu Nikon i dalje pretežno drži starog partnera, Sony-ja. Nikon Df je i ovde poseban, pa je senzor pozajmio iz ni manje, ni više, nego top modela – D4. Osobenost ovog aparata najprestižnijeg segmenta je u tome što je senzor dizajnirao i potpisao Nikon, a proizveden je u pogonima kompanije Renesas.

I dok će ova informacija sigurno podeliti javnost na poklonike i oštre kritičare, sama činjenica da je ponuđen senzor jednog od svega dva “high-end” reporterska modela na tržištu, govori u prilog ideji da novi aparat od postojećih ne razlikuje samo spoljašnja fasada, već i filozofija oko koje je zamišljen.

CMOS senzor formata 3:2 i dimenzija 36 x 23.9mm, rezolucije 16.2 MP (precizno 4928 x 3280 piksela), jedan je od retkih izdanaka koji je u Nikon aparatima novije generacije zadržao AA/LP filter (Anti-Aliasing/Low-Pass), kojim se vrši dvostruko udvajanje svetlosnih zraka pre susreta sa foto-ćelijama digitalnog senzora, a u cilju eliminisanja nazubljenih ivica na konturama fotografija i, pre svega, nepoželjnog moiré efekta. Da li je rezolucija ovog senzora dorasla zahtevima tržišta, pitanje je na koje ne postoji jednostavan odgovor, a osim toga, ovaj kratak prikaz nije namenjen širokim analizama, pa ćemo detalje ostaviti za kasnije. Zasad ćemo se zadržati samo na suvim činjenicama.

Centralni procesor iz Expeed porodice je, na opšte iznenađenje, ostao iz prethodne generacije, što pomalo čudi, s obzirom da je ranije predstavljeni Nikon D5300 već doneo četvrtu generaciju ovog čipa. AF sistem je preuzet iz modela D600, kao i svetlomer, a i brzina rafala je identična i iznosi 5.5 fps.

Autofokusni sistem je preuzet iz Nikona D610, a poznat nam je po nazivu MultiCAM-4800FX. Odlikuje se skupom od 39 AF dobro raspoređenih tačaka, od kojih je 9 centralnih krstastog tipa i ne baš najsrećnije raspoređenih. Možda nas je jedino iznenadilo to što Df nije opremljen najnaprednijim AF modulom iz D800(E), odnosno D4, budući da svojom pozicijom na cenovnoj skali sugeriše malo do nimalo kompromisa.

Baterija oznake EN-EL14a je još jedno iznenađenje, preuzeta je iz D5300, a za razliku od autonomije na manjem aparatu, u Df-u je deklarisana na čitavih 1400 snimaka! S obzirom na cenovnu klasu i Nikonovu imprementaciju u maltene svim klasama, očekivali smo da zateknemo dva memorijska slota, ali je to izostalo. Secure Digital slot podržava sve tekuće standarde, a zajedno sa baterijom se krije ispod poklopca čiji retro izgled dodatno doprinosi utisku da je ovaj aparat doputovao nekakvim vremeplovom. Na stranu retro dizajn, ali moramo reći da nismo oduševljeni idejom da memorija deli odeljak sa baterijom. Vrlo je nepraktično i sporo za manipulaciju.

Kad smo već kod stavki koje Df ne poseduje, a mogu se smatrati za standardne u Nikon ponudi, tu je još i interni blic (a samim tim i integrisano bežično upravljanje eksternim blicevima), AF-assist lampa, ali i tako krupna stvar, kakva je video mod! Da, verovali ili ne, Nikon Df ne poseduje video mod! Nikakav! Iz kojeg ćete ugla posmatrati ovo saznanje, zavisi pre svega od ličnih afiniteta, a Nikonov projektni tim je prepoznao želje fotografa da konačno poseduju aparat koji je čisto fotografski, u svakom mogućem smislu. Bez ikakvih suvišnih sitnica koje fotoaparat odvajaju od suštine. Sasvim sigurno će u masi poklonika, ali i kritičara, biti onih koji će ovu informaciju sačekati na nož. Možda čak i ne toliko zbog samog video moda, koji im možda i ne treba, koliko zbog čvrstog negovanja stava da “od viška glava ne boli”. I dok će jednima izostanak video moda biti znak da je Df čisto fotografski alat, za druge će “fuzija” nekako više ličiti na fisiju.

Iako ne biste očekivali da se jedan ovakav aparat nudi u kit varijanti, kod Df-a je upravo takav slučaj! Kako ga u mnogim aspektima prate neke specifičnosti, tako je i u slučaju kit objektiva, pa je ovo jedini DSLR koji za kit ima jedan prajm, dobro poznati AF-S 50mm f/1.8G, ali u SE (Special Edition) varijanti, koja se od klasične razlikuje (doslovno) samo po spoljašnjem dizajnu, koji je za nijansu više retro, zahvaljujući nazubljenom metalnom prstenu, čija je svrha čisto estetska. Optička formula i konstrukcija su potpuno identične, pa se i promene bukvalno svode samo na dizajn.

Nikon F bajonet je fizički kompatibilan sa većinom postojećih objektiva, a osobenost Df-a je u tome što trenutno slovi za digitalni Nikon koji ostvaruje najširi mogući stepen kompatibilnosti sa svim objektivima koje je ova kompanija ikada proizvela! Osim niza autofokusnih AF, AF-D i AF-S objektiva, kompatibilnost obuhvata i takozvane non-CPU objektive, koji ne poseduju elektroniku, pa se njihovi parametri mogu memorisati za devet modela i na taj način njihovo korišćenje biti znatno olakšano. Specifičnost Df-a je u imlementaciji podrške za AI (tzv. automatic-indexing) objektive, pošto je graničnikm, koji im je namenjen na bajonetu i koji omogućava funkcionalno merenje svetla, a prisutan je na svim telima više kategorije, moguće preklopiti i na taj način obezbediti korišćenje čak i objektiva iz perioda pre AI ere (tzv. non-AI), proizvedenih pre 1977. godine! Upućeni znaju da je ove objektive i dosad bilo moguće koristiti, ali samo na entry-level Nikon telima (budući da dotični ne poseduju AI graničnik) i bez ikakvog merenja svetla. S druge strane, za većinu modernih Nikon DSLR-ova više kategorije, postojanje ovog graničnika stvara gotovo nepremostiv problem, jer isti fizički onemogućava montažu takvih starih objektiva. Df omogućava lagodno korišćenje ovakvih objektiva u manuelnom modu i u nekim slučajevima zahteva tek jednostavnu improvizaciju zaključavanjem ekspozicije u modu prioriteta blende. Za mnoge će ovo biti zlata vredan podatak, koji čitavim generacijama nekada popularnih objektiva donosi novi život. Kako su mnogi od pomenutih starih Nikon objektiva poslednji put u svom punom potencijalu korišćeni još na analognim telima poput F3, F4 ili FM, Df se na sasvim neočekivan način dokazao u ulozi istinske retro sprave! Izgleda da izgled nije samo pitanje kozmetike i samo u svrhu marketinga...

I NEŠTO KONKRETNIJE...

Glavna briga većine potencijalnih kupaca je kvalitet fotografija koje je Nikon Df sposoban da pruži. Iako se radi senzoru iz top modela D4, te samim tim sumnji oko kvaliteta ne bi smelo biti, narasli apetiti u pogledu rezolucije su kod Nikon populacije izazvali ozbiljno podozrenje nakon saznanja da Nikon Df poseduje rezoluciju od „samo“ 16MP, u doba kada kada čak i najjeftiniji Nikon aparati poseduju najmanje 24 MP. Rezon kritičara je jednostavan – nije logično da praktično dvostruko jeftiniji D600 nosi bolji senzor. Da li je bolji ili nije, nećemo suditi u ovom kratkom prikazu, jer bi to bilo suviše pretenciozno. Zasad ćemo se zadržati u okvirima oprezno-objektivnog i pružiti letimičan uvid u ISO performanse, dobijene setom isečaka iz RAW snimaka, razvijenih standardnim parametrima Adobe Camera RAW-a, uz isključenu redukciju šuma i oštrenje koje je na 0%:

Snimci u punoj rezoluciji: LINK

Do konačnog testa ovo će, nadamo se, biti dovoljno da pruži makar provizoran uvid u ISO performanse, a za detalje će poslužiti i mini galerija fotografija u punoj rezoluciji. Do konačnog testa – uživajte!

* Zvanični materijal ustupio Nikon Corp. Ilustracije označene zvezdicom (*), vlasništvo su Nikon Corp, a prilagođene su od strane autora članka.

Posebnu zahvalnost upućujemo kolegama Zoranu Rodiću i Aleksandru Careviću, na nesebičnoj pomoći u realizaciji ovog kratkog prikaza!

Dragan Stanojević
Tamara Martinović
© 2014 pcfoto.biz