Stevan Kragujević

Čim sam počeo skupljanje građe za ovu temu, bilo je jasno da članak neće početi donekle stereotipnim uvodom, karakterističnim za ovakve tekstove. O Stevanu Kragujeviću sam znao tek nešto osnovno, odnosno da ga prepoznam na fotografiji i u jednoj rečenici opišem čime se bavio, gde je radio i po čemu ga najviše pamtim. Za reč više, konsultovao sam  vikipediju, gde odmah upada u oči hronološki sređena građa, što je samo jedan u nizu od korisnih linkova. Sledeći izvor je bio tekst u ’’Politici’’ koji je počinjao sledećom rečenicom: ’’Moj otac je na posao išao sa velikom radošću… ’’. Tada već postaje jasno da je ćerka Stevana Kragujevića, Tanja Kragujević zapravo najviše zaslužna za ovako očuvan trag o njemu. Tu saznajem da je u Muzeju istorije Jugoslavije, upravo njenom zaslugom formiran legat Stevana Kragujevića, koji sadrži vrednu arhivu u vidu velikog broja fotografija, knjiga i drugih predmeta. Ono što ovu priču meni čini značajno drugačijom od ostalih, jeste upravo taj odnos između ćerke i oca, odnosno ta želja da se neke stvari otrgnu od zaborava. Tanja Kragujević, nije pisala o svom ocu iz ličnog ugla, već je predano prikupila svaki mogući zapis ili trag o aktivnostima svoga oca, i grupisala ih na nekoliko bitnih tačaka. Zašto je meni ovo toliko upalo u oči i zašto baš na ovaj način započinjem tekst?

Pa eto, pre neku godinu jedan prijatelj je svratio do mene sa kesom prepunom fotografija većeg formata, ponekom knjigom i jednom nagradom. Vidno uzbuđen, prenosi mi informaciju da je to mali deo onoga što je izbačeno ispred zgrade, pored kontejnera, a da je on tu kesu otkupio na Zemunskoj pijaci. Naime, malo pre tog događaja preminuo je jedan od naših poznatih fotografa, a dalji sled događaja je rezultirao prodajom stana a time i izbacivanjem nepotrebnih stvari iz njega. Sve što je taj fotograf decenijama skupljao, rolne filma, fotografije malog i velikog formata, knjige, zapisi, nagrade… sve je to završilo na ulici, bez i malo mogućnosti da ikada ponovo bude skupljeno i grupisano na način, na koji je to Tanja Kragujević uradila sa zaostavštinom svoga oca. Takvi događaji vas potaknu da razmišljate o mnogo čemu, pa čak i da promenite neka verovanja koja ste imali. Ona se protežu od poimanja porodičnih vrednosti, pa do toga koliko je izgubila umetnost, što svakako nemam nameru šire da elaboriram ovom prilikom.

A eto, koju godinu kasnije… sušta suprotnost, saznanje da postoji slična priča ali sa drugačijim krajem.  

Stevan Kragujević je rođen 4. februara 1922. u Senti (preminuo je u  Beogradu, 17. aprila 2002.), a prvi dodir sa fotografijom je imao sa 14 godina kada ga je deda poslao na fotografski zanat. Karijera duga skoro šest decenija, započeta je u njegovom rodnom mestu u jednom malom fotografskom studiju, kada su fotaparati bili na  meh, veličine 13x18 cm sa drvenim tronošcima. Fotografisao je portrete, svadbe, porodične slike i sl, sve dok ga majstor Ronai, nije odgurnuo da ide dalje. Od 1939. do 1943. je radio u fotografskoj radnji Danila Jakšića, gde je naučio da fotografiše sa Lajkom. Rat ga nije omeo u napredovanju, pa je u Novom Sadu 1943. kupio jedan od prvih kolor filmova, kada postaje samostalni fotograf. U tom periodu je i nastala fotografija ’’Guščarice’’, sa kojom je 1950. dobio i naslovnu stranu časopisa ’’Duga’’, a time i status prve kolor fotografije objavljene na naslovnoj strani nekog časopisa. Stevan Kragujević 1949. počinje da radi za Tanjug, da bi 1953. prešao u ’’Politiku’’ gde će i dočekati penziju 1982.

Stevan Kragujević, portet (po ovlašćenju Tanje Kragujević)

Zanimljivo je pomenuti da je Stevan Kragujević autor prvog oficijelnog portreta Predsednika Tita, koji je bio namenjen stranim ambasadama i dopisnicama. Stevan je dosta fotografisao Predsednika Tita, ali nije imao status njegovog ličnog fotografa, kakav su primera radi imali Ivo Eterović ili možda John Phillips . Stevan Kragujević je ostavio traga u novinskoj kući ’’Politika’’, najpre kao foto reporter a zatim i urednik fotografije tog lista, pa i kao rukovodilac Fotolaboratorije i Fotoslužbe. Do odlaska u penziju, obavljao je dužnost urednika fotografije u toj novinskoj kući.

Ivo Andrić 1961. (po ovlašćenju Tanje Kragujević)

Moje prvo saznanje o Stevanu Kragujeviću datira iz doba kada sam se prvi put zainteresovao ko je autor fotografije Ive Andrića, koja je verovatno jedna od njegovih najpoznatijih.  Osim Ive Andrića, ispred njegovog objektiva su se našli mnogi naši umetnici i pisci, poput Branko Ćopića, Desanke Maksimović, Dobrice Ćosića, Vaska Pope i mnogi drugi. Reporterski posao ga je dovodio ispred stranih državnika kao što su: Nehru, Naser, Indira Gandi, Hruščov, Edvard Kenedi, britanska kraljica Elizabeta, Nil Armstrong, Mario del Monako, Robert Fišer, Lorens Olivije, Žerar Filip, Iv Montan, Elizabet Tejlor, Orson Vels, Jul Briner itd. Fotografije navedenih ličnosti možete videti na njegovoj wikipedia stranici, gde su uredno hronološki poređane u velikoj rezoluciji.

Sajt posvećen Stevanu Kragujeviću daje dosta fotografija i informacija o njemu kao autoru, pa će možda strana ’’Sa kamerom u oku kamere’’ najbolje dočarati entuzijazam koji je posedovao. I zaista, na svakoj fotografiji se u njegovim rukama vidi fotoaparat, od kojeg se očigledno nije odvajao. Bibliografija je zaista detaljno uređena, pa imamo prilike da vidimo koliko je objavio knjiga, i u kojim je sve knjigama objavljivan. Osvojio je  dosta nagrada i priznanja, a imao je i dosta samostalnih izložbi. Stevan Kragujević je Oktobarsku nagradu (Zlatnu medalju Sente) dobio 1982. godine. Nagradu za životno delo ’’Svetozar Marković’’, Udruženja novinara Srbije, Stevan je dobio 1996. za ’’stotine hiljada fotoreporterskih zapisa istorijske vrednosti i odanost profesiji’’.

Moram priznati da sam ovih dana uživao u boljem upoznavanju Stevana Kragujevića. Ne mogu a da nemam poštovanje prema nekome ko je 6 decenija držao fotoaparat u rukama, i ko je iza sebe ostavio ovakav trag. Na neki način, ova priča me vraća u Jugoslaviju, što je i neminovno ako prođete kroz sve one fotografije.

Tanja Kragujević je najviše zaslužna za formiranje legata Stevana Kragujevića u Muzeju istorije Jugoslavije. On sadrži preko 6.000 originalnih negativa i preko 1.500 fotografija, knjiga, kataloga kao i predmeta koji su pripadali Stevanu Kragujeviću. Priča je počela pomalo neuobičajeno, ali da nije bilo Tanje Kragujević, ja bih i dalje znao tek osnovno o njenom ocu.

A znao sam da je autor fotografije Ive Andrića i da je bio urednik fotografije u Politici, dok su karakteristične crte lica su bile dovoljne da mu zapamtim lik. Ovako, bogatiji sam za jednu priču više.

A osim toga, još pažljivije ću čuvati očev fotoaparat.

Zahvaljujem se Tanji Kragujević na ustupljenim fotografijama.