Susan Sontag spada u red najvećih intelektualki i mislioca 20. veka, koja se se za života kritički bavila mnogim aktuelnim temama, od ratova do ljudskih prava. Sebe definiše kao militantnu feministikinju, koja je snažno umela da se bori za svoje mesto u društvu. Pamtićemo je i kao dugogodišnjeg partnera Eni Libovic, jednom od najpoznatijih fotografa današnjice, sa kojom je provela poslednje godine života. Bila je pisac, scenarista, borac za ljudska prava, književna kritičarka i uopšte, jedna od najvećih političkih i feminističkih ikona svoje generacije. 2014. je snimljen dokumentarni film ’’Regarding Susan Sontag’’, koji će Vas možda na najbolji način upoznati sa njenim načinom razmišljanja, i načinom života.
Susan Sontag nije fotograf po vokaciji, ali je iza sebe ostavila jednu od najvrednijih knjiga na temu fotografije. Knjiga pod nazivom ’’Eseji o fotografiji’’ (On Photography) je nastala 1977. godine, a kod nas je objavljena 1982. u izdanju ’’Studentskog izdavačkog centra’’. Prof. dr. Jerko Ješa Denegri na početku knjige upućuje čitaoca na dva moguća smera tumačenja ovog dela. Prvi je njen položaj unutar fotografske literature, a drugi kao delo Susan Sontag unutar njenog kritičkog i esejističkog opusa, koji se ovaj put bavi fotografijom.
Stiče se utisak da Susan Sontag, generalno i nije bila baš preterano osećajna osoba, što će neki u ovoj knjizi prepoznati kao manjak ljubavi prema fotografiji. Sa druge strane, rekao bih da u toj činjenici i leži najveća vrednost ove knjige, jer nam daje jedan sasvim zanimljiv pogled na fotografiju. Zanimljivo je pročitati i to da je Susan Sontag najfotografisanija žena generacije, ali isto tako saznajemo da se prilikom fotografisanja osećala paralizovano i zarobljeno. Sa druge strane, primetiću da je Susan bila izuzetno fotogenična osoba, da je prepoznala moć fotografije i da je maksimalno iskoristila za svoju promociju.
"Nije problem u tome što se ljudi sećaju kroz fotografije, već u tome što se sećaju samo fotografija."
Knjiga je podeljena na šest eseja, koji su nastali u periodu od 1973. do 1977. godine :
• U Platonovoj pećini;
• Amerika, viđena kroz fotografije, mračno;
• Melanholični predmeti;
• Heroizam viđenja;
• Fotografska jevanđelja;
• Svet-slika.
Nakon eseja se nalazi kratka antologija odabranih citata fotografa, filozofa, pesnika i sl. koji na zanimljiv način govore o fotografiji. To što su eseji nastali u periodu od 1973. do 1977. godine, ni najmanje ne umanjuje njihovu upotrebnu vrednost u današnjim vremenima, a potpuno sam siguran da ćete tokom čitanja više puta zažaliti odsustvo prilike da sa autorom uđete u žučnu raspravu. U svojim esejima se oslanja na književnike, mislioce i fotografe, pa prepoznajemo Andyja Warhola, Emila Zolu, Andrea Bretona, Franza Kafku, Thomasa Hobbesa, Ansela Adamsa, Dianu Arbus, Rucharda Avedona, Henri Cartier-Bressona i dr.
Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame.
’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’
Imao sam sreću da posle dužeg traganja pronađem u jednoj antikvarnici knjiga, i nekako mi se činilo da ću je potrošiti vrlo brzo, pa čak i odmah nakon toga napisati tekst. Od tada je prošlo više od godinu dana, a knjigu sam u međuvremenu pročitao više puta. Svaki put sam morao da se vraćam, i da ponovo revidiram svoje odnos prema napisanom, pa i da priznam kako u prvi mah nisam najbolje video tačku sa koje Susan posmatra fotografiju uopšte. Nema sumnje da Susan apsolutno shvata vrednost fotografa i njegovo umeće, jer fotografiju ne vidi kao puko svedočanstvo o onome što je fotografisano, već analizira i vrednuje sam zapis, tvrdeći da niko ne pravi identičan zapis istog događaja. Sve ovo je u osnovi dobra polazna tačka za bilo kojeg kritičara, koji misli ozbiljnije da se bavi analizom fotografije. Kada posedujete dobru i zdravu osnovu, onda će i dublje analize i poređenja izniknuti same od sebe, a njih već treba sam pročitati i skoro ih je nemoguće preneti u nekoj formi koja bi sačuvala izvornu misao. Zato iskreno preporučujem da ne propustite priliku za kupovinom ove knjige, ukoliko vam se ona ukaže… jer je ovo zaista možda čak i najbolja knjiga o fotografiji.