Negde na internetu, nekom prilikom pročitah konstataciju: 'Što je tehnologija modernija, to je fotograf nesposobniji'. I sad, to lepo zvuči, naročito mrgudima - dežurnim kritičarima, ali da li je to baš tako? Pa rekao bih da nije, štaviše sklon sam mišljenju da je digitalna tehnologija dopustila da se fotografijom bave i oni kojima to nije primarno zanimanje, a sa druge strane... rezultat koji nam predstavljaju ni najmanje nije za potcenjivanje. Zapravo, dobili smo kvantitet iz kojeg nužno ipak mora izaći kvalitet, merljiv i uporediv sa radovima onih kojima je nekada to bilo osnovno zanimanje.
Kažu da bez dobrih cipela nema dobre fotografije! Naravno da ima istine u tome, ali mnogi najpre pomisle na česta i daleka putovanja, sa kojih se donose stotine fotografija. Nekada je pejzažna fotografija bila privilegija avanturista, za razliku od današnjice kada brži i dinamičniji život omogućava brži pristup prelepim destinacijama. Ta česta i daleka putovanja, ne tako retko donose pregršt turističkih fotografija, koje i ako dobre… ipak nisu atraktivne u meri koja bi nas fascinirala, jer ono što najčešće nedostaje jeste neki lični odnos prema predelu koji se fotografiše. A tu leži još jedna bitna karika, a ona se odnosi na sposobnost prepoznavanje motiva sa naših prostora, koje manje ili više svakodnevno posmatramo.
Jedan od takvih fotografa, čiji pejzaži imaju gotovo terapeutski učinak, jeste i Milan Guzijan. Zlatibor i Durmitor su svakako prve asocijacije, koje nam se javljaju na pomen njegovog imena. Privilegiju, da živi pokraj Zlatibora koristi na najbolji mogući način, pronalazeći motive jednako strastveno kao i neko ko je na pomenutu planinu došao prvi put, u potrazi sa savršenim pejzažom. Priča počinje manje više standardno za fotografe naše generacije, čiji su očevi satima blokirali kupatilo praveći mračnu komoru. Prvi fotoaparat sa kojm je radio je Вилия (Vilia), popularni fotoaparat koji se proizvodio u periodu od 1973. do 1986. , a kao svaki primeran pionir postao je i član foto sekcije. To je naravno dalo rezultata, pa permanentno nadograđivanje opreme paralelno prati i fotografsko usavršavanje. Priroda daje neiscrpan izvor inspiracije za fotografe, a samo retki imaju sposobnost da trenutak prelep za oko, ovekoveče i sačuvaju na fotografiji. Takav trenutak, lep za oko… ne znači nužno i dobru fotografiju, jer je ponekad potrebno upregnuti svo stečeno znanje da bi se trenutak zabeležio na pravi način. Sa jedne strane, pejzažna fotografija jeste sušta suprotnost reporterskoj ili uličnoj fotografiji, jer ne beleži trenutak na način, na koji to čini pejzažni fotograf. Pezjažnom fotografu motiv neće pobeći, ali će mu zadati mnogo glavobolje da pronađe odgovarajuće doba dana, koje će pod sunčevim svetlom pokazati svoje najbolje lice. Neću zaboraviti da spomenem i njegov upliv u makro fotografiju, u kojoj se jednako dobro snalazi.
Milan ima sreću da prirodu fotografiše u društvu svoje supruge koja jednako kao i on zaslužuje poseban osvrt. Možda u tome i zapravo leži tajna u smirenosti koja isijava iz svake njegove fotografije? Milan od opreme koristi Canon opremu, koja se sastoji od :
Canon 7d,
Canon 600d,
Canon EF-S 10-22mm f/3.5-4.5 USM
Canon EF-S 60mm f/2.8 Macro USM
Canon EF 70-300mm f/4-5.6 IS USM
Canon EF 40mm f/2.8 STM
Canon Speedlite 430EX II
… što je dozvolićete, pažljivo odabrano i znalački se koristi.
Zoran Rodić
© 2015 pcfoto.biz
