Kada se krene u diskusiju o izboru digitalnog fotoaparata, najčešće se spominje senzor i njegov dinamički raspon a zatim se kreće u licitiranje sa visokim ISO vrednostima. Materijal za ovakvu diskusiju je moguće pronaći na internetu, u vidu primera fotografija u punoj rezoluciji što omogućava da komentarišemo fotoaparate bez nekog ličnog iskustva u radu sa njima. Primeri u punoj rezoluciji mogu biti savršen izvor za takve diskusije, pa ćemo na taj način međusobno porediti dva ili više fotoaparata. Kako prolaze godine, sve je evidentniji napredak u kvalitetu fotografija na visokim ISO vrednostima. Neki će i ovu konstataciju osporiti, i to baš preko primera u punoj rezoluciji. Što je veća vremenska distance između fotoaparata koje poredimo, razlika je evidentnija. Međutim, šta je sa modelima iste generacije? Da li je za izbor fotoaparata najvažniji senzor, ili bi možda nešto drugo trebalo da nam uzme jednaku količinu pažnje?
Koliko smo do sada puta čuli sledeće komentare: ’’Uf, izludeće me ovaj raspored tastera’’, ’’Uf, ruka mi je utrnula od nošenja’’, ’’Kakvo je sad ovo tražilo?’’ i sl., što nas neminovno dovodi na prostor gde ergonomija suvereno vlada. Ovakve detalje nije moguće razmatrati bez nekog prethodnog realnog iskustva sa sličnim modelom, ili uvidom u aktuelni. Neko obraća pažnju na takve detalje, i pre kupovine uloži određen trud za bliski susret sa fotoaparatom u nekoj od prodavnica foto opreme ili tako što će pronaći nekog aktuelnog vlasnika tog modela i prikupiti utisak više. Ergonomija i vizuelni identitet su danas u samom vrhu prioriteta proizvođača digitalnih fotoaparata, pa je u redu da i mi malo posvetimo pažnje tom aspektu.
Veličina, i šta ona nosi sa sobom
Zavisno od klase, dSLR fotoaparati su podeljeni tako da je upravo veličina prva uočljiva odlika. Najveći fotoaparati omogućavaju dužu autonomiju rada, lakši rad sa većim objektivima kao i prijatniji rad u dužem vremenskom intervalu. Primera radi Nikon D3x svojom veličinom nudi autonomiju rada od 4400 snimaka, što je nedostižno za manje fotoaparate. Standardni mirrorless fotoaparati izvuku prosečno oko 350 snimaka, dok će entry ili mid level dSLR modeli imati raspon od 550 do 1.000 snimaka. Ko je sklon dužim šetnjama i nije sklon kupovini dodatnih baterija, valjalo bi da povede računa o ovome. Canon fotoaparati daju prioritet udobnom držanju, pa će većini korisnika stajati kao saliveni u šaci, što se neguje generacijama od prvih dvocifrenih tela, pa sve do jednocifrenih. Naravno da ima raznih mišljenja, ali nisam siguran da postoji osoba koja će bolje oceniti Nikon D800 u poređenu sa Canon 5D Mark III modelom, kada je udobnost u pitanju.
Canon 7D Mark II, merna jedinica za usklađenost šake i fotoaparata
Mirrorless fotoaparati su u osnovi fizički manji, pa time i teže podnose rad sa velikim objektivima. Ako ste dobili senzor koji ste tražili, da li je kompletan disbalans u rukovanju cena koju ste spremni da platite? Mirrorless fotoaparati su u osnovi zamišljeni za rad sa manjim objektivima, kako bi kompaktnost kao osnovna ideja došla do izražaja. Ogledalo, prizma, optičko tražilo nisu izbačeni iz hira ili zato što su loši, već zato što je osnovna ideja bila smanjivanje dimenzija fotoaparata. Fazni fokus takođe nije bio prevaziđen kao rešenje, već je postao kolateralna šteta gore navedenih modifikacija. Elektronska tražila su sve bolja i funkcionalnija, dok je hibridni autofokus dostigao zavidan nivo, uporediv sa dSLR fotoaparatima. Ali, jedna stvar ostaje nerešiva i tiče se čiste fizike, a odnosi se na velike objektive. Mirrorless fotoaparati su skromnih dimenzija, pa da bi sve imalo smisla, moraćemo da se krećemo u rasponu od 12mm pa do nekih maksimalnih 90mm. Sve preko, zahteva kompromis u našim očekivanjima i navikama, što se rešava ’’trpnim’’ stanjem ili kupovinom dodatnog gripa. To otvara neka nova pitanja, od kojih neka imaju odgovor a neka ne, a neminovno je da ih postavlja kupac, baš kao što će morati i odgovoriti na njih. Iskreno!
Oni koji nisu obraćali pažnju na ovaj detalj, naprosto prihvataju stvari zdravo za gotovo, pa stvar navike preuzima inicijativu.
Raspored tastera, kontrolni točkići i sl.
Sledeći na listi najbitnijih stavki su svakako broj i raspored kontrolnih točkića, tastera i njihova programabilnost. dSLR fotoaparati imaju uhodan sistem već duži niz godina, pa je pojava mirrorless fotoaparata unela dosta noviteta na ovom polju. Svaki brend ima svoj neki pristup, pa će primera radi Sony mirrorless biti spartanski orijentisan u odnosu na pristup koji neguje Fuji. Olympus će opet imati neki svoj pristup, koji možda ne deluje intuitivno na prvi mah. Fuji će na X-T2 modelu ponuditi sijaset programabilinih tastera i kontrolnih točkića, što u konačnom zbiru rezultira sa manje gledanja u LCD ekran. Osim ISO vrednosti, moguće je izabrati i način merenja svetla, dok je točkić za kompenzaciju ekspozicije sve prisutniji. Džojstik za izbor AF tačke je svakako jedna od ’’novotarija’’ koju bi smo voleli da vidimo na svakom fotoaparatu. I ako imamo prilike da ga gledamo još od Canon 7D modela, još nije zaživeo u punoj meri kao neki standardni taster. Canon 5D Mark IV je uveo novi dodatni joystick ’’AF area’’ kojim još preciznije podešavate autofokus. Da, to je ono što bi smo svi želeli da imamo na svakom modelu. Canon ’’Jog Dial’’ je takođe u vrhu najpoželjnijih rešenja za kretanje po menijima. Canon EOS M5 je uneo jedan zanimljiv pristup za odabir funkcije kontrolnog točkića, tako što se u njegovoj sredini nalazi programabilni taster kojim se točkić podešava. Fuji nudi genijalno rešenje za programabilne tastere, tako što nešto duži pritisak na programabilni taster odmah nudi i odabir njegove funkcije. Za Olympus i Sony je potrebno ući u meni sa podešavanjima i definisati njihovu funkciju. Sony je u svakom slučaju, na samom začelju po ovakvim mogućnostima, što definitivno i odgovara vizuelnom identitetu kakav poseduje.
Fuji X-T2 - Raj za ljubitelje podešavanja bez gledanja u LCD ekran.
Canon mirrorless takođe ima moderniji pristup ovoj tematici, tako da su donekle i slični po tom pitanju, dok su Fuji i Olympus svoj identitet potražili u svojim starijim modelima iz doba rolne filma, sa jasnom tendencijom ka manuelnim kontrolama. Fuji ide korak dalje, pa na svojim objektivima poseduje prsten za kontrolu blende, što opet znači kombinaciju više na telu fotoaparata. Sa druge strane, Fuji često izbegava postavljanje ’’REC’’ tastera na telo fotoaparata, dok na Olympus OM-D E-M1 Mark II nećete pronaći čist ISO taster. Neki kontrolni točkići čak i nemaju srednji taster kojim bi se zaključala odabrana vrednost i na taj način sprečila nehotična promena parametara. Primera radi, točkić za kompenzaciju ekspozicije je najpodložniji tome, jer se uglavnom nalazi na samoj ivici gornje platforme. Oh da, Fuji ume da iznervira sa tim nedostatkom, jer sam ne mali broj puta u exifu video vrednost koju nisam podesio. Nekako sam se na dSLR fotoaparatima najbolje snalazio sa tom opcijom. Sve je naravno stvar navike, pa i odnos prema svakoj specifičnosti nekog brenda.
Najviše nam smetaju kompromisi, od kojih prednjači onaj gde prevelika dijagonala LCD ekrana značajno smanji prostor za kontrolne tastere sa desne strane. Još ako je ekran stariji (viši) od tog dela sa tasterima, eto problema za one sa krupnijim prstima, odnosno palcem. Jedan od najbitnijih detalja kod manjih fotoaparata jeste gumirani prostor za palac sa zadnje strane, koji pozitivno utiče na stabilnost pri rukovanju. On je u tesnoj vezi sa prednjim gripom, pa izostanak tog detalja može značajno narušiti funkcionalnost prednjeg. Trebalo je nekoliko godina da neki ’’pametni’’ dizajneri najzad izmeste ’’REC’’ taster iz tog dela fotoaparata. To se zove evolucija… valjda.
Tražilo, LCD
Tražilo je svakako jedan od osnovnih detalja na fotoaparatu. LCD ekrani su došli sa digitalnom erom, dok su manji statusni LCD ekrani bili neka prelazna faza. Tražila evoluiraju od optičkih ka elektronskim, a imamo i hibridna, poput onih u Fuji mirrorless i kompakt modelima. Od njih se traži da budu velika, svetla i jasna i sa što više korisnih informacija. Sony je uspeo da u svoj minijaturni Sony RX100 III kompakt implementira pop-up elektronsko tražilo, dok se druge strane Canon tek u 2016. godini udostojio da ga postavi u mirrorless. Da li je hir, staviti tražilo u onako malen fotoaparat poput RX 100 III ? Pa ne znam, pitajte one kojima jako sunce na plaži totalno onesposobi LCD ekran. Drugo, upotreba tražila značajno doprinosi stabilnosti prilikom fotografisanja, što u krajnjem ishodu rezultira manjim brojem strešenih fotografija.
Sada imamo dilemu, elektronsko ili optičko. Elektronska tražila novijih generacija izvanredno obavljaju svoj deo posla, a mane im se pronalaze onda kada se više fokusirate na traženje njegovih mana, a manje na fotografisanje. Činjenica je da su ona ovog momenta funkcionalnija nego optička tražila kod entry level dSLR fotoaparata. Tražilo kod Canon 7dmk2 ili Canon 5d mkIV su zaista impresivna, ali ne nalazim da je tražilo kod Fuji X-T2, Olympus OM-D E-M1 Mark II ili Sony A7S II značajno lošije. Opet, sve je ovo stvar nekog ličnog ukusa, pa će biti dobro da pošteno protresete i ovaj aspekt, pre nego izbrojite novce u prodavnici foto opreme.
Canon EOS M5
Podešavanje dioptrije je jedna od bitnih opcija kada govorimo o tražilima. Fuji se napravio ’’pametnim’’ kada u Fuji X-Pro1 model nije ostavio mogućnost izmene dioptrije, pa su korisnici bili prinuđeni da tumaraju Amazonom u potrazi za alternativnim rešenjima. Primera radi, ovo je bio osnovni razlog zašto svojevremeno nisam sebi priuštio ovaj fotoaparat, kada se u oglasimo pojavio sa nekom pristojnom cenom. Greška nije ponovljena, pa će Fuji X-Pro2 imati tu funkciju, baš kao i svi ostali u njihovoj ponudi. Međutim, tu je Canon koji se na sve načine načine trudi da saplete svoj mirrorless projekat. Ako postoji najgore mesto na fotoaparatu, na koje bi ste postavili klizač za korekciju dioptrije, onda je to ono koje je odabrao Canon. Ono se nalazi ispod samog tražila, tako da je nemoguće proturiti prst do njega na način koji bi omogućio da istovremeno gledate rezultate korekcije. Canon EOS M5 je više porodični fotoaparat, pa zamislite agoniju ako ga koriste dvoje ili više članova porodice. Dobra strana ovog pristupa je u tome što ne postoje šanse, čak mislim ni teorijske da dioptriju mahinalno promenite. U svakom slučaju, neko je u Canonu rekao: ’’Daaaaaaaaaa, odlična ideja… smestićemo ga ovde, prema tvom nacrtu’’.
Panasonic je ostao jedinstven u svom pristupu da obezbedi pokretljivost svom tražilu. Kako bilo, elektronska tražila nude sijaset informacija, u meri koja vam omogućava da ne skidate pogled sa njega dok podešavate parametre. To je naravno usko vezano sa rasporedom tastera i točkića, koji bi trebalo da se nalaze na logičnim pozicijama. Kakva svrha takvog tastera, ako morate da spustite aparat i potražite ga? A nije da nema takvih slučajeva, a primetno je da je sve manje fotoaparata sa tasterima levo od LCD ekrana. Svako zašto, ima i svoje zato.
Tražila mogu biti centralno pozicionirana, ili sa leve strane. Ispupčena, ili u ravni sa zadnjom stranom. Još jedan detalj o kome treba povesti računa.
Što se tiče LCD ekrana, kvalitet njihovog prikaza odavno nije upitan. Dijagonala, rezolucija i osvežavanje su na nekom maksimumu, i manje više svi proizvođači će ponuditi identičan kvalitet prikaza. Razlike idu u smeru osetljivosti na dodir, a time i promenu fokusne tačke, odnosno okidanje. Stvar navike u svakom slučaju, a ako vam baš smeta ta opcija uvek možete da je isključite. Druga bitna odlika ekrana jeste njihova pokretljivost. I dalje imamo značajan broj fotoaparata sa fiksiranim LCD ekranom, dok će se oni pokretni podeliti na tradicionalne obrtne, poput onog na Olympus OM-D E-M1 Mark II mirrorlessu, ili tilt kao na Sonijevim ili Fuji modelima. Doduše, poslednji Fuji X-T2 poput Pentaxa nudi jedan novi pristup, za koji nisam siguran da mi se baš preterano dopada. Ono što nudi Canon EOS M5 ili Sony A6500 mi se svakako najviše dopada. I ako sam dugi niz godina više preferirao stare tradicionalne obrtne ekrane, nekako sam vremenom kroz praksu promenio mišljenje. Kako bilo, govorimo o još jednom detalju na koji treba obratiti pažnju.
Interfejs
Meniji nam služe da sagledamo aktuelne parametre fotografisanja, kao i da ih promenimo. Oni MORAJU biti intuitivni! Ako nisu, samo vam uzimaju vreme i živciraju vas. Dobra stvar je da se vremenom naviknemo na svaki interfejs i da sve manje obraćamo pažnju na njih. Sa druge strane, navika ne može nadomestiti nedostatak nekih podešavanja, što je već ozbiljan problem. Canon je u svakom slučaju na samom vrhu po intuitivnosti svojih menija. I ako ga često osporavaju, Sony mu je nekako najsličniji pa će i on dobiti visoku ocenu sa moje strane. Fuji ume biti neprijatno konfuzan, pa ako bi smo ga poredili sa kuhinjom, ponekad morate brašno potražiti u cipelarniku, a tiganj među čarapama. Kako dolazi do ovakvih propusta, meni ni dan danas nije jasno. Na sreću, radi se o podešavanjima koja ne zahtevaju tako čestu izmenu, pa se vremenom na ovo i zaboravi. Olympus je definitivno najkonfuzniji u svom pristupu (lični utisak), pa je jedino rešenje da ga kupite i ne koristite ništa drugo osim njega. Vreme će već odraditi svoj deo posla. Skoro sam imao prilike da se poigram sa jednim Olimpusovim modelom gde sam najpre hteo da isključim opciju okidanja dodirom na ekran. Ulazak u meni slabo poznati interfejs je otežan neprestanim iskakanjem pop-up obaveštenja, šta koja funkcija radi, čime je pokrivala značajan deo ekrana. Prioritet je dobila želja za isključivanjem te opcije, ali sam posle 10 minuta digao ruke, jer nisam uspeo da pronađem ni jedno ni drugo, osim što sam nehotično napravio nekoliko fotografija svojih kolena, pipkajući ekran osetljiv na dodir. Deprimirajuće zaista, ali rešivo na duže staze.
Nikon Df - kako bilo šta zameriti?
Nikon je tu uvek bio ni tamo ni amo. Sve je tu, samo što sam uvek imao osećaj da nešto nije kako treba. Stvar navike, naravno. Jedna od najluđih opcija je svakako opcija odloženog okidanja, koju sam vremenom prozvao – ’’Alchajmer mod’’. Ona se javlja kada podesite okidanje na odloženo, primera radi… 2 sekunde. Kada se napravi fotografija, podešavanje se gubi, pa je potrebno opet ući u meni i podesiti tu opciju. Zaista ’’genijalno’’ rešenje, za koje je neko rekao: ’’Daaaaaaaaaaa, ostavićemo to ovako… sjajna ideja’’. Da stvar bude zanimljivija, jači modeli ne boluju od ’’Alchajmer sindorma’’, pa je za još veće čuđenje zašto Nikon pravi razliku između klasa i po ovom pitanju.
Kada kupite fotoaparat, jedna od prvih stvari koju uradite posle podešavanja zone i datuma, jeste da upišete svoje lične podatke, kako bi Exif pravilno iščitao podatke o autoru i copyright pravima. E, kod Fujija će to malo teže da ide.
Mogućnosti koje može imati fotoaparat su velike, ali se oni razlikuju po mnogo toga. Sve zavisi i od vaših očekivanja, navika kao i tipa fotografije kojom se bavite. Nekom sve ovo nabrojano neće značiti baš ništa, već sirove karakteristike senzora. A opet, neko će se zaneti karakteristikama senzora, a zatim tiho patiti za nekim detaljem koji mu nedostaje, ili naprosto trpeti neki hir proizvođača. Cenim da napredni foto amater više treba da obraća pažnju na stvari koje maksimalno olakšavaju fotografisanje, dok će mu impresivan DR i Hi-ISO igrati značajno manju ulogu. Ne kažem da pomenute vrednosti nisu bitne, već da su one trenutno u fokusu proizvođača kako bi zadržali tenziju i opravdali postojanje novog modela. Za svakog naprednog fotografa amatera, i dalje je daleko krucijalnije pronalaženje motiva za fotografisanje, a zatim i znanje koje mu omogućava stvaranje pravilno eksponirane fotografije. Nakon toga, dolazi izbor adekvatnog objektiva a tek na kraju bi se pronašao fotoaparat. Naravno, bitna je i veličina senzora, odnosno izbor između full frame, APS-C ili micro four thirds, ali se bojim da ni jedan izabrani tip neće promeniti navedeni raspored prioriteta za dobru fotografiju.
Zato je i nastao ovaj članak… da vam ukaže na detalj više prilikom izbora fotoaparata, koji će biti adekvatan vašim potrebama. Šta bi rekli levoruki? Gde su fotoaparati prilagođeni nama?