2008. godine se pojavio Nikon d90, upisan kao prvi dSLR sa opcijom snimanja video zapisa. Tako je započeta nova era vizuelnog identiteta uređaja sposobnih da snimaju video. Mnogima je i danas neprihvatljivo da fotoaparati ozbiljnih gabarita snimaju video, ali sa druge strane broj onih kojima je opcija izbora objektiva prilagođenog trenutnim potrebama, značila mnogo. Ozbiljni senzori i ozbiljni objektivi su omogućili da ozbiljni kamermani naprave ozbiljan video materijal, sa manje ozbiljnim količinama novca. Panasonic je pronašao slobodan prostor u šesnaestercu, i ušetao se tako reći veoma lako. Nije imao APS-C a još manje FullFrame, ali je svoj micro four thirds senzor iskoristio na najbolji mogući način. Prvo, nisu morali ulaziti u suludu trku sa brojem megapiksela, a autofocus se pokazao ravnopravnim sa manjim senzorom. Objektivi raznih žižnih daljina, a posebno sa otvorima blende u rasponu od f/0,95 do f/1.2 i mekanim manuelnim fokusom bili su najpoželjniji. Uskoro, svet je bio preplavljen reklamama, spotovima i serijama snimljenih Panasonic aparatima GH serije. Lagani, bili su savršeni za snimanje iz vazduha što je obilato koristila ekipa serijala ‘’Top gear’’. Danas, Panasonic je učvrstio svoju poziciju na tom polju, pomerivši GH seriju još jedan korak unapred… ponudivši 4k video.
Tabela sa specifikacijama
Dizajn i ergonomija
Panasonic GH4 je vizuelno i gabaritski sličan dSLR aparatima, napravljen od legure magnezijuma. Govorimo o sjajno ergonomski definisanom aparatu, koji shodno dimenzijama od 133 x 93 x 84mm ima težinu od 560g, i kao takav tek se neznatno razlikuje od prethodnika GH3 modela. Telo je zaptiveno, pa ostaje samo da se pronađe adekvatan, takođe zaptiven objektiv kako bi se priča zaokružila. Panasonic GH4 ima 5 fizički prisutnih programabilnih tastera, i isto toliko na touch screen ekranu. Lista mogućnosti koje je moguće podesiti na ovih 5+5 programabilnih tastera je impresivna. Na gornjoj platformi se nalaze dva selektora modova, hot shoe i popup blic. Palac i kažiprst su počašćeni kontrolnim točkićima, što uz sijaset dugmića ovaj aparat zaista dovodi po pitanju ergonomije u red uporedivih sa dSLR aparatima iz srednje više klase. Elektronsko tražilo svojim gabaritima dominira aparatom, što takođe upotpunjuje kompletan utisak.
Ispod 'haube'
Senzor je 16 mp CMOS Four Thirds (17.3 x 13 mm) u kombinaciji sa Venus Engine IX procesorom. ISO ide u rasponu od 200 do 25.000 a ono što je zanimljivo u M modu nije moguće podesiti na opciju Auto. Maksimalna brzina zatvarača je 1/8000 ili 1/250 u za blic, a njegov deklarisani radni vek iznosi 200.000 snimaka. Rafal dostiše brzinu od 12 fps. CDAF AF ima 49 tačaka u odnosu na 23 koliko je imao GH3. Panasonic je sa ovim modelom predstavio i novi AF algoritam pod imenom DFD - "Depth From Defocus", koji CDAF dovodi još korak bliže rezultatima koje postiže tradicionalni PDAF prisutan kod dSLR aparata. U praksi, to znači da je proces ‘’lutanja’’ fokusa drastično smanjen jer novi algoritam izračunava udaljenost objekta fotografisanja procenom dve slika različite oštrine usklađujući ih sa optičkim karakteristikama objektiva. Međutim, DFD će raditi samo sa Limix G serijom objektiva, jer se za potrebe AF algoritma formira tzv. ‘’bokeh database’’. Na sreću, to neće imati veze sa firmerom koji je prisutan u aparatu, već će ‘’bokeh profil’’ biti upisan u internu memoriju svakog sledećeg objektiva. Takođe, deklarisana brzina Autofokusa - Ultra-Fast od 0.07 sekundi, ograničena je na Single Auto Focus opciju, i to na dva objektiva Panasonic LUMIX G VARIO 14-140mm F3.5-5.6 ASPH POWER O.I.S. i Panasonic Lumix G X Vario 12-35mm f/2.8 Asph.
Koji objektiv
I ako nema najmanju registar distancu u mirrorles svetu, sa svojih 19.25 mm ipak omogućava da se preko adaptera na aparat ‘’prikači’’ bilo koji objektiv što naročito pogoduje videografima. Focus peaking je prisutan, i definitivno je must have opcija za sve oni koji koriste objektive sa manuelnim fokusom. Zašto pored savremenih i odličnih objektiva koji imaju autofokus pominjem stare manuelne objektive iz analogne ere? Pa zato što videografi imaju drugačije prioritete, a autofokus ih donekle u njima prilično ograničava. Da se razumemo, nije ovde u pitanju manjkavost AF sistema kao takvog, već naprosto… manuelne kontrole daju veću slobodu u radu. Objektivi starije generacije imaju tečan fokus prsten, a lista današnjih objektiva sa fly by wire prstenom je prilično kratka. Naravno, priča nije kompletna ukoliko ne nabrojim nekoliko opcija za ovaj aparat:
Panasonic 7-14mm f/4 , (ili Olympus 7-14mm f/2.8 koji se uskoro očekuje u rafovima), Olympus 12mm f/2.0, Olympus 12-40mm f/2.8, Panasonic 12-35mm f/2.8, Panasonic 15mm f/1.7, Olympus 17mm f/1.8 ili Voigtlander 17.5mm f/0.95, što je samo delić native objektiva pristupačnih za ovaj sistem. Upotreba adaptera za novije objektive spisak čini daleko širim, pa tu mogu doći u obzir i Rokinon Cine 16mm T2.2 ili Rokinon Cine 12mm T2.2.
Tražilo
Tražilo je po dimenzijama zaista identično onima koje srećemo kod dSLR aparata u OVF obličju. Međutim, ovde je u pitanju elektronsko tražilo, i to odlično sa 2.359.000 tačaka. Prikaz zaista oduševljava, i ako je na prvi pogled jasno da nije reč o optičkom, to zaista ni malo ne umanjuje kvalitet prikaza. Panasonic je na ovom polju prilično napredovao sa ponudom, jer je primetna razlika između 2.359.000 i 1.440.000 tačaka koje recimo Sony forsira u svojem A6000 modelu. Slika u tražilu je oštra i tečna, čemu doprinosi pristojno osvežavanje. Količinu kontrasta u tražilu je moguće smanjivati i povećavati, a prisutna je čak i monochrome display opcija, koja će vam pružiti pomenuti prikaz. Takođe, ovo je jedno od retkih tražila koja omogućavaju podešavanje parametara fotografisanja ili snimanja videa, bez potrebe da se aparat odmiče od oka. Da zabava bude veća, u tražilu funkcioniše fokus uvećanje, focus peaking ili zebra što je nešto nezamislivo za optičko tražilo. Pored dioptera, prisutan je senzor koji detektuje oko na tražilu, i automatski isključuje LCD ekran.
LCD
Aparat poseduje meni omiljeni tip obrtnog displeja tzv. ‘’Fully articulated’’ OLED LCD dijagonale 3’’. Ekran, inače osetljiv na dodir (touch screen) ima 1.036.000 tačaka i daje odličan prikaz. Kako ovaj aparat ima pretenzije da postane ozbiljan alat videografima, vrlo je moguće da će i ovako sjajan LCD ekran biti kamen spoticanja za snimanje video materijala po sunčanom danu. Na sreću, za zahtevnije postoji rešenje u vidu kupovine ‘’Zacuto GH3/GH4 Z-Finder Pro Optical Viewfinder’’ ili jeftinijeg i univerzalnijeg ‘’QV-1 M LCD Viewfindera’’.
Autonomija rada
Shodno dimenzijama i izgledu, po ugledu na dSLR aparate Panasonic GH4 ima i zadovoljavajuću autonomiju rada. Baterija je lithium-ion - DMW-BLF19 i deklarisana je po CIPA standardima na 500 snimaka. Za one zahtevnije u ponudi je LUMIX DMW-YAGH Professional 4K Audio-Video Interface Unit, po ceni od $2,000 a za one sa standardnim prohtevima tu je i standardni grip, po daleko nižoj ceni, kompatibilan i sa GH3 modelom.
Video
Apsolutno dominantan, 4K video je najistureniji adut ovog aparata. Panasonic se na ovom polju potrudio da odskoči od konkurencije, kako sa ovim modelom, tako i sa drugim modelima koji pripadaju različitim klasama aparata. 4K video poseduju modeli poput FZ 1000 i LX100, ali GH4 je za razliku od njih direktno više okrenut videografima kako ergonomijom tako i dodatnim mogućnostima. Takođe, veliku prednost predstavlja i mogućnost vađenja fotografija iz video zapisa u veličini od 8 megapiksela. Paradoksalno, pasus namenjen video odeljku možda ima za najmanje napisati, osim brutalno navesti formate i rezoluciju video zapisa. Ovde shvatamo da senzor zapravo nije taj koji aparat čini najbitnijim delom video alata, već da on mora biti celokupno orijentisan u tom pravcu kao sistem.
Izbor prave memorijske kartice za GH4
GH4 sa svojim video mogućnostima stavlja na iskušenje mnoge kartice, a najmanje što želite jeste da ne uspete u snimanju video materijala. Dakle, GH 4 može da snima u 200mbps, 100mbps i 50mbps. 200mbps (All-I) je najveći bitrate, rezervisan samo za 1080P. Šta to znači? Pa recimo, ako znamo da je 1 byte = 8 bit onda moramo malo preračunati. 200mbps je zapravo 25MB/s jer 200 : 8 = 25, što u prevodu znači da vam je potrebna kartica koja ima mogućnost brzine upisa minimalno od 25MB/s. Ovom računicom dolazimo do toga da vam je nasigurnija kupovina UHS Speed Class 3 (U3) kartice deklarisane za upis 30MB/s (240mbps). Tačnije, tri opcije se ističu: Transcend 64GB U3 SDXC, SanDisk Extreme 64GB U3 SDXC i SanDisk Extreme Pro 64GB U3 SDXC. Logično, za te kartice niži bitrate od 100mpbs (IPB) rezervisan za 4k, 1080 …i manje, nije problematična stavka, kao ni za bitrate od 50mbps (IPB). I upravo u ovom segmentu, leži jedina mana koju sam primetio. Aparat poseduje samo jedan slot za memorijsku karticu.
Reč za kraj
Kada su u pitanju digitalni aparati, video mogućnosti su uvek bile na drugom mestu. Panasonic je uspeo da priču preokrene, tako da je teško oteti se utisku da ispred sebe imamo zapravo video kameru, koja eto… usput ima i izvanredne mogućnosti za snimanje fotografija. Izlazni rezultat, kada je u pitanju fotografija ni najmanje nije upitan, ali opet moramo priznati da će ovaj aparat iznad svega kupovati oni kojima su video mogućnosti prioritet. Za skromnu sumu novca, dobija se jedan ozbiljan sistem uporediv i merljiv sa Red Epic ili Canon 1DC rešenjima. Praksa je pokazala da Panasonic GH4 u ovom slučaju nije puka alternativa već zaista, uptrebljivo i ozbiljno rešenje.
LINK: Panasonic DMC GH4
Zoran Rodić
© 2015 pcfoto.biz