Na prvi pogled... Nikon D3300

TIMELINE

“Prolećna kolekcija je spremna”... Poput nekakve reklame u modnoj industriji, marketinške kampanje u fotoindustriji sve više asociraju na odevne predmete, umesto na parče tehnike napravljene u svrhu bavljenja nekim konkretnim poslom ili hobijem. Čak i najambicioznije kompanije su uhvaćene u smeloj igri ponavljanja istih proizvoda sa tek kozmetičkim razlikama me]u generacijama, a kako profit ni na koji način ne ukazuje na greške u koracima, nije izgledno da će se u skorijoj budućnosti nešto promeniti u ovoj poslovnoj taktici.

Nikon D3300, aparat kojem posvećujemo ovaj članak, u nekim ključnim segmentima ipak nudi nešto više od kozmetike, ali na način koji zrači potrebom za predahom – žurno stremljenje ka najvišim rezolucijama koje današnja tehnologija može da izdrži bez preteranih kvalitativnih degradacija na drugim poljima, proizvelo je takav efekat, da sada više nije sasvim jasno gde ćemo se obreti već naredne godine, a kamoli u periodu od nekoliko godina. Tako smo došli u pomalo paradoksalnu situaciju da sada mnogo više aparata u ponudi deli jednu istu rezoluciju, nego što je to bio slučaj pre par godina, kada je Nikon sasvim opravdano bio kritikovan zbog tadašnjeg insistiranja na politici „12 MP za svakoga“, uglavnom zbog tehnološke ograničenosti. Sada srećom nije to u pitanju, ali jeste pomalo neobično da skoro cela Nikon gama (izuzev D800(E)) deli istu rezoluciju, te se neki od njih razlikuju samo po tome da li je senzor proizveden u Sony ili Toshiba pogonima. Do skoro je bilo moguće razlike u modelima/kategorijama videti i po pitanju prisustva AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera ispred senzora, a od sada više nije moguće ni to, pošto je i najjeftiniji i najskromniji DSLR u Nikon ponudi izgubio taj mali element. Nekada smo se pitali “kako bi fotografije izgledale da nema AA filtera na senzorima?”, a sada smo u poziciji da to i u praksi vidimo.

Odgovor je tu, pred nama. Nakon stidljive uvertire sa D800E, koji je u igru ušao tek kao alternativa osnovnom modelu, a u želji da se izbegne rizik zbog eventualnih tehničkih problema u realnoj eksploataciji (usled negativnih pojava kao posledica uklanjanja AA filtera sa Bayer-ovih senzora), Nikon je u svim kategorijama, bez previše premišljanja ukinuo postojanje AA filtera. Odmah nakon D800E, usledio je isti potez sa D7100, ali ovaj put bez igre “na sigurno” kroz predstavljanje dva paralelna modela, da bi niz bio nastavljen i sa D5300. Tako gledano, bilo je samo pitanje vremena kada će i najmanji Nikon DSLR, iz serije D3xxx izgubiti AA filter. Možda to nismo očekivali već sad, ali čini se da je Nikon rešen da sve karte baci na sto i tako dodatno ponizi direktnog konkurenta, koji se nije iskobeljao ni od prethodnih nekoliko udaraca koje je zadobio u direktnoj tehnološkoj (mada ne i tržišnoj) utakmici.

Za aparate u ovom, najnižem segmentu, odavno važi nepisano pravilo da se isplati investirati tek u svaku drugu generaciju, pa bi po toj nekoj logici ovo trebao biti idealan izbor za vlasnike D3100. Naravno, ovde ne računamo nove vlasnike DSLR-ova, kojima će ovo biti prvi aparat. Modeli ove kategorije su već nekoliko godina realizovani tako da je skoro pa nemoguće da laiku išta konkretno zafali ili ga u bilo kojem smislu osujeti u nameri fotografisanja. Vesnici proleća su odavno tu, a nama ostaje samo da u njima uživamo... sa novim modelom u novu sezonu!

PAR DETALJA

Rutina u koju su nas velike kompanije jednostrano uvukle, svela se na čeprkanje za detaljima koji čine neku opipljivu razliku među modelima susednih generacija. Ako senzor, u čije ćemo se potencijale uveriti kasnije u testu, stavimo po strani, većina ključnih sistema je ostala nepromenjena. Tek po koja sitnica čini razliku, pa to savršeno oslikava tačnost one poslednje rečenice iz uvoda:

Tehničke karakteristike: Nikon D3300 u poređenju sa D3200

Kao što je maločas navedeno, većina podsistema na D3300 je preuzeta iz prethodnog modela, a tek sporadične promene novi aparat čine donekle različitim. Naravno, za razliku od direktnog konkurenta, D3300 makar može da ponudi unapređenje senzora (i to ne bilo kakvo!), mada ne bi bilo zgoreg da se boljitak novog aparata oseti na više nivoa, što trenutno baš i nije slučaj. Štaviše, jedna stavka ukazuje na ozbiljnu degradaciju, što neminovno povlači i pitanje da li se “unapređenjima” nešto zaista dobija ili se vrši samo drugačija preraspodela pozitivnih i negativnih poena na nekoj zamišljenoj vagi?

Oštro oko će primetiti i sufiks II pod stavkom “kit objektivi”, što ukazuje na dugo očekivanu promenu u delu kit optike. Stari AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR se konačno penzioniše i ustupa mesto novijem i modernijem modelu. Boljem? O tome nećemo suditi unapred, ali imamo sasvim opravdanih razloga da verujemo da je i optički napredak evidentan, jer nas je Nikon na to navikao praktično svim sličnim unapređenjima starih modela tokom proteklih nekoliko godina. Idemo dalje...

Oblik tela nije bitnije menjan, što znači da se većina zamerki i pohvala može preneti i na novi model. U rukama leži pristojno dobro, nije idealan za svakog, ali to se i ne očekuje od aparata ove klase. Plastika preovladava kako prednjim, tako i zadnjim delom aparata, a jedino se na rukohvatu i parčetu zadnjeg dela namenjenog palcu, može naći nešto gumene obloge. Nismo naročito srećni zbog toga, ali smatramo da to mnogima neće predstavljati problem. Komande su veoma slične onima na prethodniku, uključujući i izvedbu, kao i dizajn. Sve je organizovano sa minimumom direktnih kontrola, što zahteva nešto češće posezanje za sistemom menija.

Osnovna konstrukcija aparata je metalna, dok su elementi oplate napravljeni od kompozitnih materijala najsličnijih karbon-fiberu, čime je postignuta ušteda u masi, a dobijena je i odlična čvrstoća bez upotrebe metala. Displej ne ostao isti kao i ranije, što podrazumeva 3-inčni ekran razmere 4:3. Očekivali smo da i najniža klasa Nikona napravi pomak u smeru 3:2 ekrana, kao što je to učinjeno na D5300, ali to se zasad nije desilo.

Senzor spada u već viđene, ali je i ta njegova jedina modifikacija veće unapređenje nego što neki proizvođači (čitaj: Canon) nude u nekoliko generacija najniže klase zaredom. Nikon D3200 poseduje Sony CMOS senzor od 24 MP, dok D3300 poseduje senzor identične rezolucije (zasad je nepoznato iz čijih pogona potiče), ali bez AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera kojim se suzbija pojava moiré efekta, kao negativne posledice načina formiranja fotografije na Bayer-ovim senzorima. Nagli rast rezolucije poslednjih godina je prevazišao problem moiré-a na način koji je evidentno najelegantniji – što je gustina piksela veća, tj. njihova površina manja, to je i moiré teže uočljiv. Pozitivna posledica svega toga je veća inicijalna oštrina i (što je mnogo bitnije) veća količina detalja.

Kada govorimo o karakteristikama samog senzora, reći ćemo da se radi o senzoru APS-C formata, dimenzija 23.5 x 15.6mm, čija 24MP efektivna rezolucija precizno iznosi 6000 x 4000 piksela, raspoređenih u razmeri stranica 3:2. APS-C format ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.5, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR II ima efektivni raspon 27-83mm.

Novi Expeed 4 procesor smo već imali prilike da vidimo u Nikonu D5300, pa nije iznenađenje što je i najmanji model počašćen najmodernijim koordinatorom dešavanja u aparatu. On bi trebao doneti veću brzinu, bolji video i još neke novine, a kako će se u konačnom testu videti, neka unapređenja su izostala, dok su neke stavke čak i degradirane. Memorijski bafer je jedna od tih stvari i iskreno se nadamo da su navedena merenja samo produkt grube greške. No, na ovo smo već navikli poslednjih godina, a “glasno ćutanje” zainteresovanog auditorijuma se u menadžment timu proizvođača očigledno tumači onako kako ne treba.

Autofokusni sistem u ovoj klasi Nikona već duže nije menjan. Uopšteno gledano, osim ako insistiramo na pošto-poto unapređenjima, na aparatima ove klase autofokus nikada i nije bio tačka spoticanja. Ako bismo (hipotetički gledano) sa ovakvim aparatom bili u situaciji da nas njegov AF sputava, to bi u suštini značilo da je jedan ovakav model u startu pogrešan izbor. Bilo kako bilo, jednostavan i efektan AF sa 11 fokusnih tačaka od kojih je centralna krstasta, i dalje je opremljen sa ukupno tri fokusna moda i četiri metoda, pa se jedina zamerka može ticati jedino broja krstastih tačaka. Ali, kako ni neki skuplji modeli (neki čak i višestruko) ne poseduju naročito napredniji AF sistem, smatramo da bi zamerke D3300 u tom smeru bile više nego nelogične.

Live-view funkcioniše na istim principima koji prate Nikonovu poslovnu politiku u ovoj cenovnoj kategoriji, a to na žalost ne uključuje obavezno i logiku. Sve zamerke koje se godinama unazad provlače od jednog do drugog modela, ostale su (očekivano) aktuelne i na D3300. To znači da i dalje nismo u mogućnosti da proizvoljno menjamo parametre fotografisanja ili video zapisa, dok god je LV režim aktivan.

Video je, s druge strane, unapređen minimalno, ali ipak dovoljno da se slobodno može reći da ima šta da ponudi – FullHD 1080p rezolucija se sada može snimati u 24, 25, 30, 50 i 60fps, čime je D3300 nasledio video segment iz naprednijeg D5300 modela, ponudivši “slow-motion” tehniku čak i potpunim laicima.

Displej nije doneo ništa novo kada su u pitanju karakteristike na papiru, ali jeste u praksi. Ugao vidljivosti je povećan, a smanjen je i efekat uticaja ambijentalnog svetla na prikaz, tako što je zaštitno “staklo” ispred samog ekrana dosta deblje nego ranije, pa je i prikaz dosta bolje zaštićen od bočnog svetla. Nikon se još uvek nije odlučio da krene stopama glavnog konkurenta i ponudi ekran osetljiv na dodir, ali kako ciljna publika nema skoro nikakve zamerke po tom pitanju, očekujemo neku takvu promenu tek u sledećoj generaciji, kada unapređenja “na kašičicu” budu maksimalno iscrpljena.

Sudbina EN-EL14 baterije je istovetna onoj u Nikonu D5200. Sada je zamenjena fizički identičnom i vertikalno kompatiblnom baterijom oznake EN-EL14a. Ova baterija se puni istim MH-24 punjačem, radi na minimalno nižem naponu (7.2V), ali je kapacitet povećan na pristojnih 1230mAh, što je dovelo i do proporcionalnog poboljšanja autonomije, pa D3300 može da se pohvali mogućnošću snimanja do 700 fotografija bez dopune baterija! U svakom slučaju vredan napredak!

I NEŠTO KONKRETNIJE...

Oni koji redovno prate članke sa ovih stranica, znaju da tekstovi iz grupe „Na prvi pogled...“ nemaju pretenziju ka donošenju bulo kakvih zaključaka bez opipljivog materijala i bez dovoljno eskploatacije da bi neki realan sud mogao biti donet. Zato ćemo se i ovaj put uzdržati od bilo kakvih ocena rezultata u nastavku, a vama ćemo ostaviti da ih do objave konačnog testa sami analizirate. ISO raspon se često nameće kao najbitniji aspekt analize uspeha nekog novog senzora, pa ćemo i ovaj put na uvid dati jednu njegovu provizornu varijantu, poznatu iz pređašnjih kratkih prikaza:

Snimci u punoj rezoluciji: LINK (ZIP; 108 MB)

Koliko se Nikon D3300 dobro kotira u odnosu na predthodnika, teško je reći bez uporednih snimaka, pa ćemo dalje analiziranje ipak ostaviti  za konačan test. U međuvremenu se nadamo da će vam skromna galerija semplova u punoj rezoluciji poslužiti kao dovoljna zanimacija do izlaska konačnog testa. Uživajte!

Dragan Stanojević
Tamara Martinović
© 2014 pcfoto.biz