Jedna od krajnje nepotrebnih i besmislenih rasprava na internetu je svakako i sukob na temu jpg vs raw. Činjenica, takvih rasprava je sve manje i manje, ali dilema je još uvek prisutna. Profesionalci, svakako nemaju dilemu jer uvek traže maksimalno zabeležen rezultat, iz kojeg će naknadnom obradom otkloniti eventualne greške. Svadbari, barem oni koji ordiniraju u restoranu uglavnom preferiraju čist jpg, jer naprosto nemaju vremena za naknadnu obradu. Današnji digitalni fotoaparati su dosegli nivo koji omogućava solidan jpg izlazni rezultat, pa čak i naknadnu konverziju iz raw formata u samom fotoaparatu. Mogućnosti su nebrojene, a opravdanje za zaobilaženje jpg + raw opcije, čak nisu ni memorijske kartice koje svojim kapacitetom odavno imaju mogućnost da nadmaše i trajanje baterije. Naravno, govorim o prosečnim dSLR ili mirrorless fotoaparatima koji imaju prihvatljive veličine fajlova. Sa fotoaparatima koji imaju senzore sa preko 30 megapiksela, treba oprezno planirati prostor na memorijskoj kartici.
Ali krenimo redom. Raw format, možemo uporediti sa negativom koji smo do ne tako davno koristili bez izuzetka. On nam dopušta da naknadno korigujemo loše eksponiranu fotografiju, balans bele pa i tonski raspon, pre nego i dođemo do Photoshopa. Informacije koje raw beleži ne prolaze kompresiju pa su nam dostupne u 12 odnosno 14 bitnom obliku, za razliku od jpeg formata koji je ograničen na 8 bita. Da bi lakše shvatili šta zapravo pamti raw format, moraću se vratiti još malo unazad. Dakle, svetlo prolazi kroz objektiv i dolazi do senzora, gde se putem fotodioda i A/D konvertora (analogno-digitalni konvertor) pretvara u digitalni oblik. Zavisno od AD konvertora, intenzitet svakog piksela će imati određeni broj tonova (8-bitni AD konvertor daje 256 različitih nivoa, 12-bitni 4.096, a 14-bitni konvertori daju 16.384 nivoa). Kao izlaz, dobijamo matricu piksela gdje svaki piskel čuva samo podatak o svom intenzitetu. Posao dalje preuzima Bayerov filter koji odvaja signal na tri osnovne boje – crvenu, zelenu i plavu, odnosno RGB (red, green, blue). Dr. Bayer je osmislio šemu, odnosno filter matricu po kojoj bi svaki od elemenata trebao propustiti samo jednu od tri boje, a po njegovoj šemi, taj odnos bi bio: 50% zelene i po 25% crvene i plave. Razlog zašto je zelena toliko dominantna, leži u činjenici da ljudsko oko najviše prepoznaje upravo taj deo spektra. Elem, da bi se odredila stvarna boja piksela koji samo prima intenzitet svetla, potrebno je napraviti interpolaciju po pomenutom Bayerovom uzorku, na osnovu njegove pozicije u filter matrici i vrednosti okolnih piksela. Tek nakon interpolacije, procesiraju se podaci o balansu bele, oštrini, kontrastu, zasićenosti boja… i sl. Tada sledi kompresija i zapisivanje informacija na memorijsku karticu, ukoliko je reč o jpeg formatu. Ako čuvamo raw format, onda je zapisivanje stalo još nakon prve faze, u kojoj je senzor prosledio podatke o osetljivosti, pa otud i mogućnost da naknadno u raw konvertoru podesimo pomenute informacije o balansu bele i slično. Ukratko, u RAW‐u je svaki piksel zadržao sve svoje informacije koje se nisu izgubile za trećinu kao posle Bayerove interpolacije.
I upravo zato, raw fajl je znatno veći nego što je to recimo jpeg format. Sa današnjim rezolucijama i brojem megapiksela, raw fajl donekle postaje i mač sa dve oštrice. Primera radi, nekompresovani raw fajl od Nikona D800 dostiže i preko 70 MB. To iziskuje memorijske kartice velikog kapaciteta, što sa sobom povlači i veliki HDD na računaru. Rešenje je više kartica i više diskova, ali to opet ne olakšava posao konkretno svadbarima koji za kratko vreme moraju obraditi veliki broj fotografija. Prebacivanje tako velikih fajlova na računar zahteva vreme, kao i njihova obrada. Da bi se donekle izašlo u susret takvom tipu problema, pribeglo se kreiranju raw fajla u nekoliko veličina, pa je tako Canon ponudio sRAW “Small Resolution RAW” , što su na svu sreću kao praksu usvojili i momci iz Nikon razvojnih odeljenja. Šta to zapravo znači? Pa, ako uporedimo d810 puni 14-bit Raw/Nef sa Raw Size Small formatom videćemo da smo dobili 12-bitni fajl sa pola rezolucije i po veličini približno 1/4 od originalnog fajla. Dakle, bolje od jpg fajla, a opet donekle lošije od maksimalnog kvaliteta. Canon sRaw nema taj problem, pa nudi snimanje u 14-bitnom formatu kroz dve veličine, “mRAW” (Middle resolution RAW) i “sRAW” (Small resolution RAW).
Pomenuh, nef! Da, raw fajl kod svakog brenda nosi drugi naziv, pa tako imamo:
Canon - .CRW, .CR2
Nikon - .NEF
Fuji - .RAF
Olympus - .ORF
Sony - .ARW
Pentax - .PEF
itd.
Svako rešenje stvara nove probleme, pa je i razvijanje raw fajlova postala posebna tema za razmatranje. Raw konvertora ima nekoliko, a činjenica je da Canon DPP najbolje razvija Canon raw. Fuji SilkyPix takođe taj posao bolje obavlja nego Adobe Camera Raw, ali je mana svih ostalih… da ne kažem alternativnih programa to što je interfejs i intuitivnost zapostavljena u svakom mogućem smislu. Na stranu, što se većina svih ovih raw konvertora plaća. Moram priznati da sam na utvrđivanje razlike između konvertera zaista potrošio dosta vremena, čak i previše… ako dozvolite. Došao sam do nekih zaključaka, ali opet ne i do krucijalnog koji bi me definitivno opredelio da zauvek napustim Adobe Camera Raw. Mislim da sam bio nedvosmisleno jasan. Članak na temu, koji je raw konvertor bolji… definitivno nikada neću privesti kraju, a nemam ni želju.
Screenshot nekoliko raw konvertera. Adobe Lightrom i Camera Raw - pojam intuicije i jednostavnosti
Da stvar bude zanimljiva, oduševila me jedna druga pojava. Naime, kao ponosni vlasnik Fuji XE-1 fotoaparata, ne samo da sam oduševljen kvalitetom jpeg rezultata, već sam počeo ozbiljnije da uzimam u obzir i obradu raw fajla u samom fotoaparatu. To ima svojih mana, da se razumemo… ali praksa i upoznavanje sa aparatom vremenom daju odlične rezultate. Ko ima Fuji, iskreno preporučujem da se poigra sa ovom opcijom.
Eto, došli smo i do JPEG ( „Joint Photographic Expert Group”) formata, koji je generalno najzastupljeniji. Osim što svaki fotoaparat ima mogućnost da ga zabeleži, ujedno je i najprisutniji kako na internetu tako i za arhiviranje fotografija. Jasno vam je da skromna veličina jpeg fajlova potiče od kompresije, što sa sobom nosi i gubitak podataka. Algoritam koji komprimuje fajl, napravljen je tako da zadrži što više bitnih detalja dok ujedno izbacuje one manje važne, i koji se ponavljaju. Neka prosečna kompresija bi iznosila 10:1, a da gubitak ne bude evidentno vidljiv. U digitalnim fotoaparatima imate mogućnost odabira stepena kompresije jpeg formata, pa će oni obično nositi naziv – Fine, Normal ili čak i Basic.
Fotografija sačuvana u jpeg sa minimalnom kompresijom
Fotografija sačuvana u jpeg sa maksimalnom kompresijom - razlika osetno primetna
Apsolutno razumem one koji su izgubili potrebu za upotrebom raw fajla, i posegnuli za upotrebom isljučivo jpeg fajla u fotoaparatu. Naprosto, digitalna tehnologija je donela mogućnost zapisa većeg broja fotografija, pa se ne tako retko sa rođendana vraćaju sa preko 50 i više snimaka. Obrada zahteva vreme, a izlazni rezultat ni najmanje nije loš da bi se olako odbacio. Štaviše, pročitano uputstvo, razumevanje iščitanog i praksa… vremenom dovode i do toga da je podešavanje određenih parametara vezanih jpeg fajl, mogu dati izvanrednje rezultate.
Zato, nemojte se ubeđivati sa drugima šta je bolje za njih, jer će svako vremenom shvatiti koji mu format najviše odgovara. I vi koristite tačno ono što vam treba.
Zar ne?
Zoran Rodić
© 2015 pcfoto.biz