Fotografija se može živeti na više načina. Možemo biti profesionalni fotografi, napredni amateri, pasionirani kolekcionari fotomonografija, redovni posetioci izložbi i ljubitelji uramljenih fotografija. Nije neuobičajeno da se neki i dalje bave analognom fotografijom, pa čak i da samostalno razvijaju svoje fotografije. Možemo biti ’’pikselpiperi’’ i neumorni analitičari suvoparnih tehničkih karakteristika fotoaparata, objektiva i senzora, a možemo se baviti i njenom istorijom. Znati kako je sve zapravo počelo, kako se razvijalo i koliko je ko doprineo razvoju fotografije i fotografske opreme, takođe može biti bitan aspekt u posmatranju i tumačenju nekih pojava. Fotografija je grana umetnosti sa dugačkim stažom postojanja, i uvek je bila usko vezana za neku od ozbiljnijih nauka poput hemije, matematike ili fizike. Njena primena nije usko vezana isključivo za umetnost, pa ćemo je pronaći i u medicini, astronomiji,… sportu i da ne nabrajam sad. Zato su kompanije zaslužne za razvoj foto opreme i optike prilično dugog staža.
Ozbiljnijih razloga za proslavu nekog jubileja nema baš tako često, pa mi je u neku ruku žao što nisam ostavio pisani trag za 10 godina od pojavljivanja Canon 5d modela (2015.). Prošle godine, Leica je obeležila 10 godina postojanja digitalne M serije, a kada je Leica 2014. godine slavila 100 godina postojanja, ovaj blog još nije ni postojao. Zato nas ove godine očekuje obeležavanje 100 godina od osnivanja kompanije Nikon, dok će Canon proslaviti 30 godina od formiranja EOS linije. Neki sledeći ozbiljniji povod za obeležavanje stogodišnjice će 2019. godine imati Pentax i Olympus, dok će Fuji koji je osnovan 1934. pričekati još dosta. Canon je osnovan 1937. godine, tako će on biti poslednji u nizu. Minolta je osnovana 1928. ali je definitivno ugašena 2006. kada ju je preuzeo Sony i započeo neku drugu priču.
Nikon je japanska korporacija nastala 1917. spajanjem dve kompanije (’’Optical Instruments Department of Tokyo Keiki Seisakusho’’ i ’’Reflecting Mirror Department of Iwaki Glass Manufacturing’’) kojima je optika bila primarna delatnost, i koje su imale bliske veze sa vojskom. Na početku svog rada kompanija je nosila ime Nippon Kōgaku Kōgyō K.K. (Japan Optical Industries Co., Ltd.), dok je današnji naziv ’’Nikon Corporation’’ aktuelan od 1988. godine. Već 1918. godine kompanija ulazi u razvoj optičkih instrumenata, da bi 1921. predstavila jedan od prvih dvogleda ’’MIKRON 4x i 6x’’, čija je popularnost izgurala sve do 1997. godine kada je i prestao da se proizvodi. Iste godine, kompanija je angažovala nemačke stručnjake iz oblasti optike, kao što su Max Lange, Heinrich Acht, Ernst Bernick i Hermann Dillmann, što je rezultiralo prvim njihovim objektivom pod nazivom - Anytar 12cm f/4.5. Kompanija se okreće fotografskim objektivima, a 1929. Anytar izlazi iz okvira prototipa i pojavljuje se u još 7 verzija: 7.5cm, 10.5cm, 10.7cm, 12cm, 15cm, 18cm i 36cm. Kompanija se sjajno snalazi u oblasti mikroskopa i teleskopa, dok se Nikkor kao brend prvi put zvanično ustoličava 1932. godine. Zanimljivo je spomenuti da su 1934. snadbevali optikom ’’Seiki Kōgaku’’, odnosno današnji Canon. Tokom drugog svetskog rata, kompanija je imala tesnu saradnju sa vojskom, kada je zapošljavala 23.000 radnika u 19 fabrika. Nakon rata, bili su prinuđeni da se preorijentišu na proizvodnju ’’civilne’’ foto opreme, što je 1946. godine rezultiralo brendiranjem naziva ''Nikon’’, a 1948. i pojavom prvog fotoaparata Nikon model 1. Kompanija je krenula u dva smera, 6×6cm TLR i 35mm rangefinder po ugledu na već postojeće Contax i Leica modele. TLR se nije proslavio zbog problema sa zatvaračem, pa je Nikon model 1 počeo da dobija naslednike (Nikon M model 1949. i Nikon S 1950.). Najveća popularnost stiže 1957. sa rangefinder modelom Nikon SP, koji dolazi u ponudi sa 6 objektiva: 2.8cm, 3.5cm, 5cm, 8.5cm, 10.5cm, 13.5cm), a koji 1958. u Briselu dobija nagradu na World Expo sajmu. Godinu dana kasnije Nikon predstavlja legendarni ’’Nikon F’’, prvi njihov SLR koji se proizvodio narednih 15 godina, i koji je prodat u više od 800.000 primeraka. Od tada datira i "Nikon F mount", koji i danas dominira kao idejno rešenje.
Neki ovaj detalj ističu kao prednost, dok se meni lično ovaj koncept baš preterano i ne dopada. Gore pomenutih 30 godina Canon EF bajoneta, mi se ipak više dopada sa stanovišta kompatibilnosti i uopšte zaobilaženja tehničkih problema. Iskreno, ja ni dan danas ne mogu da rastumačim koji je Nikon objektiv kompatibilan sa kojim telom, dok ne bacim oko na poneku tabelu. Taman kada su svi bitniji objektivi prevedeni u AF-S, dobijamo AF-P seriju koja ne rade na starijim telima. Da bih bio slikovitiji, spomenuću da EF objektivi najnovije generacije rade i na najstarijim EOS analognim telima, kao što i najstariji EF OS objektivi rade na EOS dSLR fotoaparatima. Najnoviji STM Canon objektiv će raditi na Canon EOS 10d, što je valjda najslikovitiji razlog zašto gajim rezerve naspram istrajnosti da se očuva ’’hiljadugodišnji’’ F mount. Najveći problem zapravo generiše mehanička ručica za blendu koja je prisutna na većini Nikonovih objektiva. Bilo da je u pitanju ’’D’’ ili noviji ’’G’’ objektiv, oni zahtevaju da telo mehanički promeni otvor blende za svaku fotografiju, osim ako nije odabran maksimalni otvor blende. Ovo je zapravo i najveći razlog zašto je Nikon nepopularan u kombinacijama sa telima drugih brendova, jer ovaj tip kontrole blende zahteva proizvodnju komplikovanijih adaptera, što je ujedno i jedan od odgovora na pitanje zašto se više Canon koristio na Sony fullfrejm mirrorless fotoaparatima. Canon je na vreme prepoznao suštinu problema i oštro presekao prelaskom na EF i EF-S navoj, odnosno na elektronsku kontrolu blende, dok je Nikon tek nedavno krenuo sa proizvodnjom ’’E’’ tipa objektiva. Međutim, i dalje prioritet imaju ’’G’’ objektivi sa mehaničkom ručicom za kontrolu blende. Druga bitna mana Nikon F bajoneta, leži u promeru zadnjeg dela objektiva koji iznosi 44mm, dok će kod Canon EF objektiva on iznositi 54mm. I upravo u tih 10mm, leži nemogućnost Nikona da proizvede autofokusni objektiv sa f/1.2 otvorom blende, kakvi su primera radi Canon 50 mm f/1.2L i 85 mm f/1.2L. Da bih bio jasniji, naglasiću još jednom da je problem u izradi objektiva sa AUTOFOKUSOM, jer kod Nikon objektiva naprosto nema prostora za smeštanje mikroprocesora. Canon EF bajonet može proizvesti i 200mm f/1,2, dok bi u teoriji Nikon mogao proizvesti 60mm f/1,2, ali bi to bilo preskupo za proizvodnju i zahtevalo bi da sam proces proizvodnje bude jako komplikovan. Međutim, sve ovo nije značajno smetalo Nikonu da postane drugi najveći proizvođač foto opreme na svetu. Pamtimo i to da je Nikon F3 našao svoje mesto u Nasinom ’’Space Shuttle Columbia’’, a pamtićemo i to da je Nikon 1963. godine napravio prvu podvodnu kameru pod nazivom ’’Nikonos-V’’.
Čekajući svoju novu iteraciju povodom jubilarne stotke
Nikon je u digitalnu revoluciju uplovio 1999. sa Nikon D1 modelom, a ostaće upamćeno i to da se neko vreme opirao FF senzoru, pa smo Nikon D3 videli tek 2007. godini. Pamtimo i činjenicu da je Nikon d90 prvi dSLR koji je imao opciju video zapisa, a zanimljivo je i to da je Nikon Df zapravo poslednji dSLR koji nema tu funkciju. Danas, Nikon zauzima značajan deo tržišta dSLR fotoaparata, u čemu značajan udeo ima i Sony koji ga snadbeva više nego odličnim senzorima, a primetno je i značajno ignorisanje mirrorless tržišta. Nikon se tu simbolično pojavljuje sa serijama koje imaju 1’’ senzor, sa ne baš jasnom vizijom mirrorless budućnosti. Kako bilo, Nikon je za ovih 100 godina uspeo da ostavi jasan trag u istoriji fotografije, i da stvori jednu respektabilnu kompaniju koja značajno utiče na kretanja u napretku foto industrije.
Na stogodišnjicu postojanja, Nikon planira da predstavi novu iteraciju pomenutog Nikon Df modela, koji bi trebalo da značajno povuče sa specifikacijama na Nikon D750. Meni lično, pomenuti Nikon Df ide u sam vrh najlepših i najboljih fotoaparata koje sam imao prilike da vidim i koristim. Jedina mana starijeg modela je ta… što mu nikako ne pada cena. Kako bilo, biće to prelepo obeležen jubilej.