Više od niskih cena
  • 011/407-21-09
  • 065/23-16-580

Leica bez LCD ekrana

2014. godine se navršilo tačno 60 godina od trenutka kada je prva Leica M serije ugledala svet. Ona danas predstavlja model sa najdužom tradicijom u svetu fotoaparata, pa je tih 60 jubilarnih godina obeleženo jednim posebnim modelom - Leica M edition 60. Datum i brojka za svako poštovanje, štaviše na prvi pogled ništa čudno u odluci da svetlo dana ugleda i jubilarni digitalni rangefinder. Međutim, kako kod Lajke ništa nije uobičajeno, nije ni bilo za očekivati da ovaj bude samo pozlaćen ili presvučen veštačkom patinom. U eri kada i frižideri dobijaju LCD ekran, Leica se odlučuje na ekscentričan potez i predstavlja rangefinder fotoaparat bez zadnjeg LCD ekrana, i umesto njega stavlja stari poznati točkić za podešavanje ISO vrednosti, baš kao i Leica M3 iz 1954. Kompromisa nema, pa je u ponudi samo RAW format i Summilux 35mm f/1,4. Obrazloženje je da Leica ovim modelom pruža mogućnost fotografu da se koncentriše na scenu i subjekat fotografisanja, bez da ga ometaju nepotrebne tehničke novotarije današnjice. Kako kažu, takav pristup pravi fotografiju besmrtnom. Ok, Leica ko Leica… ništa čudno, još kada saznamo da je ovaj fotoaparat koštao ni manje ni više nego 15.000 evra, stvari se vraćaju u normalu. Leica M 60 je model proizveden u 600 primeraka, a shvaćen je kao kolekcionarski primerak dostupan onima koji kavijar jedu kutlačom. Kako se ovakav model isključivo drže u vitrini, manjak LCD ekrana nije nešto što će nedostajati vlasniku, a njegova pojava je prošla manje više nezapaženo i bez nekih ozbiljnijih komentara i kritika.

 

Leica M3.jpg

Nekad i sad. Čak je Leica M3 imala naznake da bi tu jednog dana mogao biti LCD ekran. Leica MD Typ 262, ne pokazuje tragove ni da je bio.

Leica-M-D-Typ-262-camera-back-1.jpg


Dve godine kasnije Leica predstavlja naslednika ovog modela Leica M-D Typ 262, takođe bez LCD ekrana. Međutim, ovaj put se ne radi o kolekcionarskom primerku već o modelu koji zvanično ulazi u serijsku proizvodnju. Za dizajn je kao i kod prvog modela bio zadužen Audi, što nije prvi put. Na njihovoj listi je Leica C i limited edition titanium M9 iz 2010. Za marketing je zadužena Leica, pa se intenzivnije forsira tradicionalni pristup fotografisanju, skoro pa spartanski. Zvanično šesti digitalni rangefinder iz M serije, dobija epitete Anti instagram fotoaparata namenjenog samo pravim ljubiteljima fotografije, koji stabilizaciju kompenzuju poznavanjem teorije i iskustvom iz prakse. Da bi ovaj model učinila pristupačnijim, cena je spuštena na skromnih 6.000 evra. Sve osim kontrole blende, ISO vrednosti i brzine zatvarača dobija status ’’fancy controls’’, koje ometaju fotografisanje u meri da vlasnik rizikuje da propusti momenat, dok se igra sa … ’’fancy controls’’… jelte.


Ispod haube se nalazi 24 megapikselni CMOS senzor, koji fotografije beleži samo u DNG formatu. ISO vrednosti se kreću u rasponu od 200 do 6400, a maksimalna brzina zatvarača iznosi  1/4000. Zanimljivo, odsustvo LCD ekrana ni najmanje nije uticalo na smanjivanje krajnje cene fotoaparata. Kompromisa nema ni kod tražila, koje i ovaj put nosi titulu punokrvnog rangefindera sa doduše, automatskom kompenzacijom paralakse. Težina od  690 grama nam govori da  Leica nije ni pokušavala da napravi lagan fotoaparat. Nema sumnje da Leica ovim modelom zaista pokušava da oživi taj osećaj rada sa rolnom filma, i da će onaj koji bude zaista koristio ovaj fotoaparat morati da bude potkovan znanjem kako ne bi doživljavao neprijatna iznenađenja u mračnoj komori, pardon… za računarom.

 

DSCF3835.jpg

Ključ uspeha svakog naprednog, bogatog fotografa.


Međutim, postavlja se pitanje gde su granice ovakvog retro pristupa. On jeste značajno obeležio poslednjih nekoliko godina, donevši Olimpusu i Fujiju neverovatan benefit, i jeste u velikoj meri doprineo tome da se neki fotoaparati više kupuju srcem nego glavom. To ni najmanje nisu loši fotoaparati, ali je pitanje kakav bi bio njihov međusobni odnos da su primera radi negovali uobičajeni pristup poput Panasonic modela, ili pomalo čudni Sony alpha stil. Dobra stvar u takvom pristupu je forsiranje manuelnih kontrola, pa su takvi fotoaparati više okrenuti iskusnijim i naprednijim fotografima, a manje početnicima. Na kraju krajeva, Fuji mirrorless fotoaparati i nemaju Auto mod. Sa druge strane, svi oni se maksimalno trude da u taj retro dizajn spakuju što više aktuelnih tehničkih dostignuća. A kome je onda Leica okrenuta? Naprednim korisnicima koji jedu kavijar kutlačom? Šta možemo očekivati od sledeće iteracije ovog modela, osim da će ga možda ručno glačati device sa Madagaskara? Odsustvo SD card slota, i internu memoriju koja može primiti 32 snimka? Možda da vrate polugu za premotavanje… nečega. Ili što bi neki na internetu rekli, da se posle 36 snimaka mora sačekati 48 sati za prebacivanje na računar.


Korak nazad u budućnost, ili je to naprosto… Leica?

Komentari

Podelite sa prijateljima!