U tekstu ''John Phillips - svedok jednog vremena’’, mogli smo da pročitamo koliko je zapravo časopis ‘’Life’’ bio bitan za nastanak reporterske fotografije. Časopis ‘’Life’’ je osnovan 1936. godine, i uspeo je da postavi standarde reporterske fotografije, kao i da predstavi svet na način koji je za to doba bio neuobičajen. Fotografija je postala bitan deo novinskog članka, a to je bilo nemoguće izvesti bez kvalitetnih fotografa, gde je svakako najpoznatiji bio Robert Capa. Podrazumevalo se da fotograf mora otići na lice mesta, što je i bila i osnovna zamisao osnivača: “Videti život, videti svet....videti i u tome uživati; videti i tome se čuditi; videti i učiti.”
Njegovo pravo ime je zapravo Andre Friedman, a rođen je 1913. u Budimpešti. Sa nepunih 18 godina napušta Mađarsku, i odlazi u Berlin da bi studirao novinarstvo. Tamo počinje da radi za novinsku agenciju Dephot, gde ostaje sve do dolaska Hitlera na vlast, jer za njega kao jevreja u takvom okruženju život više nije moguć. Prelazi u Pariz, a zatim odlazi u Španiju gde je već uveliko u toku građanski rat i uz borce republikanske armije provodi najviše vremena. Tu menja ime u Robert Capa i upoznaje svoju veliku ljubav Gerdu Taro, koja je takođe fotograf po profesiji. U njenom društvu beleži niz ratnih dešavanja, gde nastaje jedna od najpoznatijih ratnih fotografija - ‘’Pali vojnik’’, koja beleži trenutak kada metak pogađa jednog od republikanskih boraca. Uhvaćeni momenat je mnogima bio sporan, pa su se pojavile teorije kako je vojnik pozirao, da je fotografju snimila Gerda Taro pa do sumnje da li je snimljena kod Cordobe ili negde drugde. Gerda se nije plašila da priđe dovoljno blizu, pa pamtim jedan od komentara na njene fotografije, … ''da iz njih gotovo izbija smrad majskog vazduha pomešanog s mirisom krvi i baruta.'' Poginula je 1938., a Capa posle ovog događaja napušta Španiju i sa dokumentaristom Jorisom Ivensom odlazi u Kinu gde beleži drugi kinesko-japanski rat. U Španiju se vratio još jednom, kako bi zabeležio neizbežni slom republikanaca i nepregledne kolone izbeglica.
Gerda Taro
Neke od fotografija iz Španskog građanskog rata su imale čudan put, pa je primera radi 2007. u Meksiku pronađeno nekoliko kutija sa preko 4.500 negativa, koje su snimili Roberta Kapa, Gerda Taro i Dejvid Sejmur. Iste godine Suzana Fortes objavljuje knjigu Čekajući Roberta Kapu (Esperando a Robert Capa), a 2011. cela priča dobija i svoj naziv – ‘’Meksički kofer’’, po dokumentarnom filmu Triše Zif (The Mexican suitcase). Njoj se inače pripisuju najveće zasluge za preuzimanje negativa.
Robert Capa
Naime, napuštajući Francusku uoči nemačke okupacije, Capa veći broj negativa ostavlja u svom Pariskom ateljeu. O njima se brinuo njegov prijatelj i asistent Čiki Vajs, koji takođe napušta Pariz i prenosi negative u Bordo, gde ih ostavlja na čuvanje kod meksičkog ambasadora Franciska Agilare Gonzalesa. On ih nešto kasnije odnosi za Meksiko, a njegova ćerka ceo taj paket 1993. godine poklanja meksičkom producentu Benu Tarveru. Na jednoj od izložbi posvećenim Španskom građanskom ratu, Tarver primećuje sličnost između izloženih fotografija i negativa koje poseduje. 1997. se obraća Međunarodnom centru za fotografiju (ICP), čiji je direktor bio Capin mlađi brat Cornell Capa, koji je decenijama pokušavao da pronađe izgubljene negative. Osim što su kutije čuvale negative čuvenih fotografija, njihov sadržaj je uspeo da baci dodatno svetlo na rad Gerde Taro, čije su fotografije do tada greškom pripisivane drugima.
Nema sumnje da su Robert Capa, Gerda Taro i Dejvid Sejmur zbog ideološkog opredeljenja fotografisali isključivo republikansku stranu. Zapravo, najpotresnije fotografije Roberta Cape i jesu one koje prikazuju poraz antifašista. Fotografije iz drugog svetskog rata su beležile dešavanja u Evropi, gde je Capa i bio stacioniran. Robert Capa je u neku ruku bio jedini fotograf koji je snimao iskrcavanje u Normandiji. Iskrcavši se njima, trčao je kroz more do obale zajedno sa vojnicima koji su ginuli oko njega, što samo govori o njegovoj suludoj hrabrosti. Na žalost, laborant časopisa ‘’Life’’ je uništio četiri rolne filma, pa je od tog značajnog datuma ostalo sačuvano tek jedanaest fotografija. Fotografisao je srušeni Staljingrad, oslobođanje Lajpciga, bio je na Siciliji i fotografisao bombardovanje pošte u Napulju. Jedan je od četiri osnivača ‘’Magnum Photo’’ agencije (Robert Capa, Henri Cartier-Bresson, George Rodger and David "Chim" Seymour).
Robert Capa je svakako najznačajniji ratni fotograf dvadesetog veka, koji je bio u čak pet ratova: Španski građanski, Drugi Kinesko-japanski, Drugi svetski rat, Arapsko-izraelski 1948. i Prvi indokineski rat, u kome je 1954. i poginuo sa kamerom u ruci, tako što je nagazio na minu.
Pamtićemo njegovu rečenicu: ‘’ Ukoliko fotografija nije dovoljno dobra, znači da niste bili dovoljno blizu’’