Kada pomenemo ‘’selfie’’, prvo što nam pada na pamet jeste fotografija. A kako je ovo blog koji se bavi fotografijom, sasvim je logično da i ovaj fenomen dobije svoju zasebnu temu. Nezavisno od toga da li se neko bavi pisanjem na temu fotografije, ili naprosto proširuje svoje znanje iz te oblasti… obično nas takva namera odvede u smeru neke od srodnih umetničkih grana, poput slikarstva ili kinematografije. Ne tako retko, primorani smo da se dotaknemo fizike i matematike, kako bi bolje razumeli optiku ili način na koji fotoaparat funkcioniše. Međutim, ovaj put sam morao da se dohvatim psihologije, koja ovaj fenomen znatno više obrađuje nego što to fotografija kao umetnost čini.
Inspiraciju za ovu temu sam dobio pre neko veče u pozorištu, kada sam uočio nekoliko nepovezanih grupa ljudi koji su pravili grupne selfije, pre početka predstave. Osim njih samih, bilo je bitno uhvatiti u kadru i samu pozornicu iza njihovih leđa, a po završetku predstave i glumce koji se klanjaju publici i zahvaljuju na aplauzu. Sasvim je izvesno da su sve te fotografije završile na društvenim mrežama, a ja sam se eto… prvi put ozbiljno zapitao, odakle uopšte ta želja da svima pošalješ poruku: ‘’Gle, evo me u pozorištu’’. Iščekivanje rezultata lajkovanja, i komentara o lepoti modela… mogu samo da zamislim.
Selfi, zapravo predstavlja autoportret, odnosno fotografiju gde je izvesna osoba fotografisala samu sebe ili sebe sa drugim osobama. Smatra se da je naziv ‘’selfie’’ nastao 2002. dok je 2013. godine proglašena za ‘’reč godine’’ (najviše upotrebljavana reč), što je konstatovao Oxfordski rečnik engleskog jezika. Društvene mreže, poput Facebook-a i Instagrama su svakako najzaslužnije za popularnost ovog fenomena, a za realizaciju je potreban samo neki uređaj sa kamerom. To može biti telefon, tablet ili fotoaparat, a veliku pomoć pružaju ogledala ili selfie stick.
Šta bi dao Kapetan Kuka, da je umesto kuke na ruci imao selfie stick?
Štaviše, današnji fotoaparati imaju mogućnost podizanja zadnjeg LCD ekrana do 180 stepeni, tako da je tehnička realizacija očigledno najmanji problem. Onaj drugi segment, a koji se tiče osobe koja pravi selfie, jeste daleko zanimljiviji… ali nas ujedno i vuče u neke druge oblasti, gde ćemo se se sresti sa nekim drugim terminima koji se ne bave količinom svetla, veličinom otvora blende ili optičkim anomalijama.
Robert Cornelius - pionir fotografije, ali bez dijagnoze
Ako se vratimo u daleku istoriju i početke fotografije, onda je Robert Cornelius, sigurno prva osoba koja je napravila autoportret. Između ostalog, taj autoportet spada u prve fotografije koje za motiv imaju čoveka. U pitanju je dagerotipija napravljena 1839. godine, a priroda postupka je omogućavala autoru da utrči u kadar, ostane ceo minut u njemu i da ode ponovo do kamere i prekine eksponiranje. Ruska knjeginja Anastazija Nikolajevna, će ostati zapamćena kao prva tinejdžerka koja je napravila selfi uz pomoć ogledala. Međutim, za Roberta ili Anastaziju nisu vezivali termine poput: opsesivno-kompulsivni poremećaj ili “telesna dismorfija”, kao što je to danas slučaj. Danas se srećemo sa ekstremnim slučajevima gde beležimo primer tinejdžera koji je zapostavio školu, i šest meseci nije izlazio iz kuće u bezuspešnom pokušaju da napravi ‘’savršeni’’ selfi. Kada nije uspeo u toj nameri, pokušao je samoubistvo, a naknadno mu je dijagnostikovan gore pomenuti opsesivno-kompulzivni poremećaj i dismorfično-telesni poremećaj.
Anastazija Nikolajevna - prvi tinejdžerski selfie
Opsesivno kompulzivni poremećaj se definiše kao vrsta neuroze koju karakterišu opsesivne (prinudne) i kompulzivne (prisilne) radnje, koje donose privremeno rasterećenje ili redukciju napetosti i strepnje. Potreba za prisilnim radnjama se ponovo javlja čime se ponavlja čitav postupak a uzroci mogu biti genetski ili bolest. Sa druge strane, dismorfično-telesni poremećaj predstavlja preokupaciju neke osobe sa jednim ili više telesnih mana, koje nisu uočljive drugima ili ih percipiraju kao blage, za razliku od pacijenta koji je ubeđen da izgleda vrlo ružno, deformisano ili abnormalno. Tu verovatno nalazimo i razloge, zbog kojih je naprosto nemoguće napraviti ‘’savršen’’ selfi.
Da stvar ni malo nije naivna, svedoči i činjenica da je Američka psihijatrijska asocijacija, konstatovala da je selfi zapravo društveni poremećaj, koji se definiše kao opsesivno i nekontrolisano fotografisanje samoga sebe, kao i postavljanje takvih fotografija na društvene mreže. Uzrok se pronalazi u nedostatku samopoštovanja i ispunjavanje praznine u intimnom životu. Definišu se tri nivoa poremećaja:
- Ograničeni selfi, - fotografisanje samog sebe najmanje tri puta dnevno bez objavljivanja fotografija na društvenim mrežama.
- Akutni selfi, - fotografisanje samog sebe najmanje tri puta dnevno sa objavljivanjem fotografija na društvenim mrežama.
- Hronični selfi, nekontrolisano fotografisanje samog sebe uz objavljivanje fotografija na društvenim mrežama najmanje šest puta dnevno.
U pokušaju da selfi bude što atraktivniji, beleže se i tragični slučajevi gde su autori poginuli nekoliko sekundi nakon nastanka fotografije. Ruska tinejdžerka Ksenija Ignjatijeva je poginula tako što je pala sa mosta na strujne kablove od železničke pruge. Courtny Stanford iz Amerike je poginula tokom vožnje kolima, nekoliko sekundi nakon što je postavila fotografiju na društvenu mrežu, kao i portorikanski motorciklista koji se fotografisao tokom vožnje. Postavljanje te fotografije na instagram je poslednja stvar u njegovom životu. Fotografisanje sa teško obolelima u pored bolničkog kreveta, ili pored teško povređenih posle udesa, takođe nije neuobičajeno. Prepoznajemo “duckface-selfie” (napućena usta) ili "ugly-selfie" (anti selfi), ispred ogledala u kupatilu, selfi sa poznatom osobom, sa svojim kućnim ljubimcem, u krevetu ili tokom vožnje. Fotografisati se pored skupocenih automobila ili jahti, staviti skupe naočare ili nakit, takođe je bitno za stvaranje imaginarne slike o sebi, što nedvosmisleno stvara paralelan život. Stvarni život je kao konkurenciju dobio i onaj drugi, na društvenim mrežama, gde se u lažnom svetlu predstavljamo ljudima koji nam zapravo nisu pravi prijatelji. Zato se sa pravom i postavlja pitanje, koliko ovo zapravo ima stvarne veze sa fotografijom. Nisam primetio da se ljubitelji selfija smatraju fotografima, ali je primetno da fotografska industrija prilično obraća pažnju na njih tako što im izlazi u susret sa tehničkim rešenjima koja olakšavaju pravljenje ovog tipa autoportreta. Da li je u pitanju moda, prolaznog karaktera ili ozbiljan društveni poremećaj, pokazaće vreme.