Dragi čitaoci,
Štampano izdanje ReFoto časopisa se završilo 117. brojem – junskim izdanjem. ReFoto časopis će morati da sačeka bolja vremena u kojima će biti više interesovanja i potrebe za kulturom i umetnošću.
Ovako je počelo saopštenje za čitaoce, koje je potpisao Milan Živković Glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu fotografije – Refoto
Mnogi od nas su ovu vest doživeli prilično emotivno, kao još jedan u nizu poraza ili promena čiji smo svedoci. Redovno sam kupovao ReFoto godinama, i biću neiskren ako ne kažem da sam dosta iz njega naučio. Analogni fotoaparat i film sam koristio sve do 2005. godine, a prelazak na digitaliju je iziskivao neke nove informacije i smernice o načinu rada senzora, i uopšte o načinu funkcionisanja digitalnih aparata. Sada to zvuči banalno i smešno, ali nekad je bila dovoljna samo jedna rečenica da vas usmeri u pravom smeru. Internet je bio prisutan i tada, ali je ReFoto na polici bio dosta puta bliži ruci i oku nego web stranica sačuvana u bookmark folderu. Godine su učinile svoje, pa sam dozvolio sebi da prevaziđem taj časopis. Došlo se do tačke, kada u par brojeva u nizu nisam pronašao baš ništa meni zanimljivo, što već nisam znao ili o čemu već nisam imao svoje mišljenje. Uzrok tome nisu bili nestručni novinari ili loše napisani članci, već je ReFoto izgubio bitku sa internetom. Naprosto, štampani mediji su inferiorni u odnosu na internet sadržaj, koji imaju privilegiju da vest objave odmah dok novinska izdanja uvek kaskaju za aktuelnim informacijama. Još kada se tome doda da ReFoto izlazi u formi mesečnika, (kasnije i ređe), onda je jasno sa koliko smo njegovog sadržaja već bili upoznati iz nekih drugih izvora. Da ne govorim o blogovima poput Canon, Nikon, Leica, Fuji, Sony, Olympus rumors, koji objavljuju informacije iz ‘’izvora bliskih upućenima’’, koji nas unapred informišu o planovima velikih igrača, novim trendovima i proizvodima. Štampani medij se direktno kupuje, za razliku od interneta gde je najveći procenat sadržaja apsolutno besplatan. Pa šta onda ostaje štampanom mediju tog tipa, osim da se analitički bavi pojavama iz sfere fotografije kroz serije autorskih tekstova? Pa ništa, nije to loša solucija… štaviše, ubeđen sam da je to budućnost štampanog medija i da je to jedini način da opstanu u štampanom oblku. Dakle, moraju se odreći prevashodno informativne usluge. I dobro, ReFoto je ako smem da primetim, pepoznao taj trend pa je i ponudio takav sadržaj, a ne samo puke recenzije objektiva ili fotoaparata. Međutim, tu već zalazimo na klizav teren koji nazivamo kulturom, a svi znamo da je kultura podložna valorizaciji, da ne kažem proceni rentabilnosti. Prateći ovu vest, na jednom našem forumu, provukao se komentar kako je ReFoto svojom cenom bio nedostupan mnogima, pa je zbog toga prošao kako je prošao.
350 dinara!?! Džizs… i slovima, /tristotinepedesetdinara/- Poslednji udarac monetarnog udara
Pa koliko to vredi zalogaj kulture? Kao paklica cigareta, malo jače od 2 litre benzina ili trećine mesečnog troška na kupovinu tabloida, koji inače dominiraju kioscima? Danas masovni mediji, a među njima i štampa u neverovatnim količinama eksploatišu svet nazovi ‘’zabave’’. Zasuti smo gomilom đubreta i nepotrebnih informacija o dimenzijama poprsja i pozadine raznih anonimusa, informacijama iz sveta polusveta, a sve u cilju skretanja pažnje sa ozbiljnih i urgentnih društvenih problema. Odvraćanje pažnje je postao cilj i svrha masovnih medija, dok će se ozbiljnim stvarima neometano baviti neko drugi. Noam Chomsky, filozof, politički aktivista i lingvista je sastavio listu deset strategija kojima se preko medija, pribegava manipulaciji stanovništvom. Pronađite je i pročitajte!
Kultura na kilo, a može i na metar
Pogađate, časopis koji se bavi kulturom je poslednji na listi bilo čijih prioriteta, pa smo došli do tačke gde se kultura sve više tržišno funkcionalizuje, i da joj koncepciju, profil, cenu i vrednost određuje neko drugi. A svi znamo da se za kulturu DAJE, a da se ‘’posledice’’ davanja kulturi vraćaju u nekom drugom obliku kroz svest i mentalitet ljudi. Ako dozvolimo da se kultura svede na logiku profita, onda automatski sužavamo kulturne vrednosti. O kulturi ne smemo govoriti kroz prizmu rentabilnosti, ali neminovno to radimo. Koncept tržišne privrede, na prvi pogled nema ama baš ništa zajedničko sa istinskom kulturom, ali na nju utiče surovim metodama.
Pored interneta i elektronskih medija, dodatni udarac štampanim medijima je zadala i svetska ekonomska kriza, koja je prepolovila tiraž štampanih medija, a mnoge od njih i ugasila. Domaći mediji nisu izuzeti od toga, pa se dobro sećam kataklizme štampanih medija krajem 2008. godine. Iz to ugla, bilo bi nepristojno uredništvu časopisa ReFoto ne odati priznanje što su pored svih teškoća i opstali do sada. Preživljavanje u nemogućim uslovima, je prvo što mi pada na pamet. Pad prodaje štampanih izdanja je neminovno uticao na pad prihoda od oglasa i donacije sponzora, pa je samoodrživost štampanog medija spuštena na najniži nivo. Neka logika kaže da bi prihodi od prodaje i od pretplate morali biti dovoljni za finansiranje štampanog medija, ali da se ona na žalost decenijama oslanjala na prihode od oglasa, čime se donekle gubila i objektivnost u pisanju tekstova. Sve su to otežavajuće okolnosti sa kojima se uredništvo časopisa moralo nositi.
Šta dalje? Sva istraživanja nam govore o stasavanju novih generacija koje vesti, informacije i članke isključivo traže na internetu, a da se oglašivači takođe prebacuju na internet medije. Nije prvi put da smo svedoci promena, samo je pitanje kako ćemo se njima prilagoditi. Emotivno smo doživeli nestanak ploča i prelazak na CD, zaboravili smo na radio kao medij, analogni film smo zamenili senzorom… ali eto, preživeli smo. Muziku i dalje slušamo, fotografišemo možda bolje nego ikada.
I za kraj
Nekih bi se stvari lakše odrekli, kada bi znali da neće pripasti nekom drugom, napisa neko negde. To nas ipak donekle, vraća na početak i emotivnu strane ove priče. Kako to da kriza nije udarila svu onu žutu štampu koja piše na prilično niskom nivou? I pored sve razumne analize činjenica, ne mogu da prihvatim činjenicu da će mesto koje je do sada zauzimao ReFoto sada stajati neki tabloid koji se bavi popularizacijom prostitucije, plitke misli i jeftine retorike.
Nama ostaje da ubedimo ReFoto da shvati da je kvalitet bitniji od forme, da se izdigne i ponovo podigne na noge, i da nam kulturu fotografije servira na neki drugi način.
Kako ono rekoše: Tek kada nesto izgubiš, shvatiš koliko je bilo vredno!
Zoran Rodić
© 2015 pcfoto.biz