Raditi posao koji iskreno voliš, je oduvek bila privilegija a ponekad i srećna okolnost. Sa druge strane, hobi je stvar održavanja mentalnog zdravlja. A spojiti posao i hobi, je ne samo privilegija već i više od sreće. A šta reći o čoveku, koji ima iskrenu dilemu... da li više voli posao ili hobi? Zato i nije mogao napraviti razliku između fotografije i jazz muzike, već je to smatrao jednom celinom. A bio je jazz fotograf.
“…I can’t make a distinction between what I like better, the photography or the jazz. I think it’s all part of the same thing.” – Herman Leonard
Sličan utisak nose i druge njegove kolege, pa je recimo britanski fotograf David Redfern izjavio: “Muzika je zvuk, a fotografija je vizija koja ide uz taj zvuk”. Onaj ko sluša jazz, verujem da i jazz fotografiju smatra jednako jedinstvenom granom fotografije, kao što doživljava i tu vrstu muzike. Zadimljeni jazz ili blues klubovi, zaista nose neku atmosferu, jedinstvenu u meri koja u pamćenje ureže svaki stub duvanskog dima presečen svetlosnim zrakom reflektora. Specifičan je taj osećaj, a mislim da ga podjednako dele kako muzičari tako i posetioci jazz kluba. Jedna meni draga fotografija, koja lovi baš takav trenutak jeste momenat kada Dexter Gordon, zamišljeno čeka na svoj trenutak, dok ostatak benda ima svoj trenutak improvizacije. Herman nije ulovio puki portret Dextera Gordona dok svira, već je uspeo da zabeleži trenutak za koji slobodno možemo reći: E, to je jazz!
Dexter Gordon
Nesumnjivo, sličnu atmosferu prenosi i sledeća fotografija sa Ellom Fitzgerald. Lično, ne slušam Ellu Fitzerald, ali svaki put kada čujem njenu muziku setim se baš ove fotografije. Quincy Jones je na jednoj od Hermanovih knjiga zapisao: "When people think of jazz, their mental picture is likely one of Herman's.". Zar je moguće da bude drugačije? Hermanova, nesumnjivo prisutna opsesija portretom, nama daje sliku vremena u kome je Ella suvereno vladala, pa i sam izgled prostora u kome je nastupala. Ta vremena se nikada neće vratiti, ali će slika ostati u glavi svaki put kada je budemo slušali. Time je valjda ispunjena Hermanova misija.
Ella Fitzerald
Herman Leonard je rođen 6. marta 1923. godine u mestu Allentown, (Pensilvanija - USA), i već sa 9 godina počinje da se zanima za fotografiju. I kako to već obično biva, kada deca u najmanjem uzrastu jasno zacrtaju svoju budućnost, ona se i ostvari. Herman je već u srednjoj školi postao zvanični školski fotograf, i sledeći prirodni korak je bio Ohio University, kao jedini u to vreme koji mu je mogao omogućiti diplomu i na zvaničan način verifikovati njegovo znanje. Drugi svetski rat prekida njegovo studiranje, pa je u periodu od 1943. do 1945. bio stacioniran u Burmi. I ako je očekivao da će dobiti zaduženje ratnog fotografa, to se ipak nije desilo… već je postao anesteziolog 13-og brdskog medicinskog bataljona. Da ironija bude veća, pao je na testu za fotografa jer nije pravilno identifikovao hemikalije za razvijanje filma. Po povratku u Ameriku, nastavlja studije koje završava 1947. godine. Fotograf koji je najviše ostvario uticaja na njega u početku karijere jeste Yousuf Karsh. Herman odlazi kod njega u Otavu, i tamo provodi godinu dana, gde ima priliku da fotografiše poznate ličnosti (Albert Einstein, Harry Truman, Martha Graham, )
Albert Einstein i Charles Aznavour
Ljubav prema jazz muzici ga napokon dovodi u New York, gde 1948. otvara svoj mali studio. Počeo je da obilazi jazz klubove u Harlemu, Brodveju i poznatoj 52 ulici, i istorija je mogla da počne. Portfolio je počeo da se uvećava, a spisak zvezda je bio sve veći i impresivniji, pa su svoje mesto ispred objektiva nalazila imena kao što su Miles Davis, Charlie Parker, Dizzy Gillespie, Lena Horne, Billie Holiday, Duke Ellington i mnogi drugi. Fotografije su izlazile u Metronome magazinu (ugašenom 1961.), a često je radio i omote albuma. I ono što je najbitnije od svega, on je sa svojim ‘’modelima’’ ostajao prijatelj.
Frank Sinatra i Duke Ellington
Od 1956. godine počinje malo dinamičniji fotografski put, pa tako postaje lični fotograf Marlona Branda na njegovim putovanjima po dalekom istoku. Umesto da se vrati u New York, on odlazi u Pariz i za Birclay Records fotografiše francuske muzičke zvezde kao što su Charles Aznavour, Jacques Brel, Eddy Mitchell i Johnny Hallyday. Počinje da radi i za Playboy, a nedugo zatim otvara i svoj studio u Parizu gde se su mu moda i reklamna fotografija primarni.
Sonny Stitt and Dizzy Gillespie
1980. godine napušta Pariz i odlazi na Ibicu u Španiju gde sa porodicom živi do 1988. Negde u tom periodu, počinje da stvara svoju prvu knjigu, koja izlazi 1985. godine pod naslovom ''The Eye Of Jazz''. 1988. godine se seli u London, i tamo pravi svoju prvu izložbu jazz fotografija, koja je samo u prvom mesecu imala 10.000 posetilaca. 1991. godine se seli u New Orleans gde opet intenzivno prati jazz i blues scenu. Izložbe se ređaju jedna za drugom, a 1995. izlazi njegova druga knjiga pod nazivom Jazz Memories, a onda počinju da pristižu mnoga priznanja i nagrade za njegov rad.
Avgusta 2005. uragan Katrina je uništio Hermanov dom i studio, kao i preko 8.000 fotografija. Od tada, ‘’Ogden Museum of Southern Art’’, preuzima brigu o svim njegovim negativima i preživelim radovima, a on se još jednom seli i to u Studio City, California i koliko toliko pokušava da se oporavi od nenadoknadivog gubitka. Godinu dana kasnije, izlazi njegova treća knjiga - "Jazz, Giants, And Journeys: The Photography of Herman Leonard"
Dizzy Gillesipe
Kada sumiramo njegov rad, shvatamo da je Herman napravio jedinstvenu zbirku fotografija jazz scene u periodu od 1940. do 1960. Smithsonian muzej u Vašingtonu, ima 155 Hermanovih fotografija uvrštenih u stalnu postavku, jer beleži momente i muzičare bitne za razvoj američke muzike. I to nije jedini muzej koji se sa pijetetom odnosi prema delima ovog fotografa, a možde ja najbitnije da je preko 35.000 negativa deigitalizovano i zauvek sačuvano za buduće generacije.
Preminuo je 14. avgusta 2010. godine u 87 godini života.
Izvor:
The Jazz Image: Seeing Music through Herman Leonard's Photography
hermanleonard.com
Zoran Rodić
© 2015 pcfoto.biz