Canon EOS 5Ds i 5Ds R, Test

TELO

Novi aparat je po spoljašnjosti gotovo identičan EOS-u 5D Mark III. S obzirom da je i po specifikacijama ključna razlika u senzoru i sistemu merenja svetla, to nije iznenađujuće:

Oblik aparata je veoma sličan obliku prethodnika, sa tek minimalnim redizajnom u predelu rukohvata. Telo mase 930 grama (sa baterijom), uklopljeno je u dimenzije od 152 x 116 x 76mm. Sama ova činjenica govori da se radi o aparatu koji svakako nije za džep, te da je namenjen višečasovnom, neprekidnom radu, u kombinaciji sa bilo kojom kategorijom objektiva.

Gumena obloga prekriva veći deo oplate, a najviše je ima na rukohvatu, i spreda i pozadi, na mestu gde dolazi palac desne ruke. Na taj način je postignuto sigurno ležanje u rukama, bez obzira na opterećenje. Struktura se oslanja isključivo na laku leguru magnezijuma, a plastika je upotrebljena isključivo tamo gde je neophodno:

Magnezijumsko telo Canona EOS 5Ds i 5Ds R *

Ne tako davno predstavljeni EOS 7D Mark II, pohvalio se značajno unapređenom zaptivenošću u odnosu na svog prethodnika (kako je rečeno u promotivnom materijalu – „4 puta bolje od prethodne generacije“). Na žalost, 5Ds i 5Ds R se ne mogu pohvaliti takvim stepenom zaptivenosti, ali postoje indicije da je ona definitivno bolja nego na 5D Mark III. Na žalost, kako svi proizvođači redovno izbegavaju da navedu stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), tvrdnje o realnoj zaptivenosti su nekako uvek na dugačkom štapu, čak i kada o njima postoji nebrojeno mnogo dokaza tome u prilog. Zbog toga treba biti u najmanju ruku oprezan. Osim kritičnih spojeva između plastike i magnezijuma, posebna pažnja je poklonjena tasterima, koji su obloženi posebnim silikonskim zaptivkama, na način da bez ozbiljnog oštećenja ili pritiska višeg od atmosferskog, nečistoćama prolaz nije omogućen. Pogledajmo kako to izgleda na šematskom prikazu starog EOS-a 5D Mark III, budući da su im spojevi na identičnim lokacijama:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Canonu EOS 5Ds i 5Ds R
(raspored spojeva identčan EOS-u 5D Mark III) *

Ni mehanizam zavesice nije ispratio robusnost EOS-a 7D Mark II, pa je ona i dalje deklarisana na nešto manjih, ali i dalje veoma visokih 150.000 okidanja. Naravno, treba imati u vidu da deklarisan vek ne znači garanciju, pa su iznenađenja, kao i na ostalim DSLR aparatima, moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom.

Bajonet je standardan za jedno Canon 35mm telo, što znači da prihvata sve objektive EF kategorije, ali ne i EF-S i EF-M.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Za razliku od 7D Mark II, kod kojeg je primarni senzor bio jedna od retkih stvari koje nisu nove, kod 5Ds i 5Ds R je situacija obratna, pa je upravo senzor jedan od elemenata koji su potpuno novi.

U pitanju je senzor izrađen u CMOS tehnologiji, full-frame (35mm) formata i dimenzija 36 x 24mm, čija je ukupna rezolucija 50.3 MP efektivno (precizno 8688 x 5792 piksela). Full-frame (FF) format ukazuje na FOV (Field-Of-View) 1.0, što će reći – bez korektivnog faktora. To u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon i širinu projekcije baš onakvu kakva je za dati objektiv predviđena. Uoči zvaničnog predstavljanja novog DSLR-a, internet kuloarima su plasirane glasine da bi se Canon možda mogao prikloniti pobedničkom timu i po prvi put ugraditi tuđi, tj. Sony-jev senzor u sopstveni DSLR. To se na kraju nije desilo, pa je Canon ipak odlučio da nastavi sam.

Rezolucijska trka se nastavlja  – 35mm Canon CMOS od 50 MP*

Mnoge je začudio ovako ogroman rezolucijski skok, bez međukoraka između (za Canon) najvećih 22MP i sada aktuelnih 50. Zlobnici su, računicom da gledano u odnosu na krop faktor, novi FF senzor zapravo predstavlja „dozidani“ 20MP senzor iz 7D Mark II. I zaista, kada se proporcije preračunaju, ispada da tako. Međutim, rezolucija 7D Mark II je iskorišćenja samo kao referentna tačka pritiska na optičke performanse postojećih objektiva. Senzor definitivno nema ništa sa APS-C senzorom, budući da 7D Mark II poseduje i Dual-pixel tehnologiju, koja označava totalno drugačiju arhitekturu.

U svakom slučaju, rezolucija definitivno ima uticaja na neke kvalitativne norme, pa je upadljiva informacija da novi aparat raspolaže baznim ISO rasponom od 100 do 6400, te da je niža softverska vrednost (L) i dalje ISO 50, dok je ona viša (H) zastala na za današnje pojmove skromnih 12800. Dakle sama ova informacija ukazuje na neke poteškoće u pogledu održanja low-light performansi, a mi ćemo se tim aspektom pozabaviti u praktičnom delu testa.

Dvostruki centralni procesor je postao zaštitni znak Canonovih high-end modela, pa nije čudo što je isti recept upotrebljen i na EOS-u 5Ds (R). Razlozi su veoma jednostavni i u principu prilično banalniji od svih pređašnjih – sama činjenica da je za postizanje rafala od 5fps, u realnom vremenu neophodno propustiti neverovatnih 250MP informacija, tj gotovo 300 MB u jednoj sekundi, implicira da drugačije nije ni moguće. Jasno je da svrha Digic 6 procesora nije samo to, već i valjana koordinacija rada svih podsistema u aparatu, ali barem kao zanimljiv podatak – veoma impresivna činjenica.

Centralni procesor u dvostrukom izdanju – Canon Dual Digic 6 *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom. Komora je zaštićena posebnim anti-statičkim premazom i uzemljena je na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

EOS Cleaning System – za efikasnu borbu protiv prašine na senzoru *

Jedna od stvari koju je 5Ds (R) u neizmenjenom obliku preuzeo sa EOS-a 7D Mark II, je sistem merenja svetla. Novi RGB+IR senzor je uobičajenog TTL tipa (što znači da merenje izvodi „gledajući“ kroz objektiv), a sastoji se od oko 150.000 piksela koji scenu analiziraju kroz zasebne RGB kanale, ali u obzir uzimaju i infra-crveni deo spektra, radi postizanja što preciznijih rezultata. U odnosu na dvoslojnu zonu sa 63 polja, koja je svojevremeno bila veoma napredna, novi sistem merenja svetla je ništa manje od izuzetnog. 150 hiljada piksela (precizno 153.600) je sposobno da scenu sagleda sa daleko većom preciznošću, a kako bi ceo proces bio ubrzan, površina na kojoj se merenje vrši je podeljena na ukupno 252 zone, koje se analiziraju paralelno, po segmentima. Sistem merenja sada nastoji da „vidi“ scenu i prilagodi svoj rad njenom sadržaju. Iz ove sposobnosti je proistekla i tehnologija koja se krije iza akronima iSA (Intelligent Subject Analysis). „Inteligentna analiza subjekta“ je naziv za algoritam koji se oslanja na novi RGB+IR senzor merenja svetla, a u osnovi služi da na osnovu kolorita i oblika u kadru prepozna prisustvo specifičnih tonova koji su karakteristični za ljudsku kožu. Na ovaj način, Canon je i u ovoj klasi konačno odgovorio na izazov koji je glavni suparnik, Nikon, postavio još sa modelom D800, implementiravši mu opciju prepoznavanja lica u radu pomoću optičkog tražila, umesto isključivo putem režima živog prikaza. iSA funkcija svoju glavnu ulogu vrši u korelaciji sa zahtevnim autofokusnim sistemom praćenja mete, o čemu će nešto više reči biti kasnije. Sistem merenja je operativan u rasponu od 0 do 20 EV, što se uklapa u prosek koji nudi većina današnjih aparata, a isti senzor se koristi i za određivanje potrebnog intenziteta blica u E-TTL II režimu rada.

Modova merenja svetla ima kao i uvek – četiri, a ukratko ćemo objasniti namenu svakog od njih. Evaluative, mod merenja koji će većini korisnika biti pretežno primaran u svakodnevnom radu, vrši merenje cele scene, vezan je za sve AF tačke i usrednjava svetlo tako da konačna fotografija bude što je bolje balansirana, bez potenciranja bilo kojeg njenog dela. Partial mod meri 6.1% središnje zone kadra, dok Center-weighted average uzima prosek sa naglaskom na centralni deo kadra. Spot merenje je koncentrisano na veoma mali deo od svega 1.5% u centru kadra, što je ujedno i jedina (mada dovoljno ozbiljna) zamerka novom sistemu merenja. Naime, za razliku od glavnog rivala (Nikona), koji spot merenje vezuje za aktivnu AF tačku i to u svim kategorijama DSLR-ova, Canon ovu mogućnost nudi isključivo na svom top modelu, EOS-1D x. Baš kao ni u slučaju EOS-a 7D Mark II, ni ovaj put nemamo razumevanja za ovakav propust, jer bi jedan „pro“ model aparata jednostavno morao da poseduje upotrebljivije Spot merenje! Pogotovo za cenu koju Canon traži za 5Ds. A cela poenta spot merenja i jeste u tome da se merenju da akcenat u jednoj tački, onoj kojom fokusiramo! Na način kako to sada radi, dobili smo pomalo šizofrenu situaciju da u kadru imamo pregršt AF tačaka, koje su većinom krstaste i sasvim solidno pokrivaju kadar, ali je za spot merenje ipak neophodno vršiti prekadriranje i zaključavanje izmerene ekspozicije! Zbog čega Canon smatra da je za ovu opciju neophodno izbrojati gotovo petocifrenu sumu evropske monete, nije nam poznato, ali smatramo to u najmanju ruku nerazumnim insistiranjem!

Top klasa - TTL 150.000-pikselni RGB+IR senzor merenja svetla sa 252 zone*

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Dual-Axis Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu. Canon EOS 5Ds (kao i 5Ds R, naravno) poseduje ovu funkciju u gotovo identičnoj izvedbi kao i 5D Mark III, s tim da je njegov odziv sada bitno agilniji, čak do nivoa iritirajućeg. Dual-axis u nazivu označava da poseduje dvostruki akselerometar, pa je libela aktivna i za horizontalnu osu i za azimut, tj. ugao uzdužne ose objektiva u odnosu na horizont. Funkcija elektronske „libele“ je aktivna i za vertikalni položaj aparata, a prikaz je dostupan na glavnom displeju (mora se posebno aktivirati), kao i u tražilu, s tim da je upotrebljivost ovaj put nešto veća, jer se obe ose nalaze na istom mestu – u gornjem delu kadra. Prikaz „lebdi“ iznad glavne projekcije u vidu dve ukrštene skale, a preciznost merenja nivelacije aparata je u koracima od po 1° za obe ose, pri čemu je za horizontalnu dostupan prikaz otklona do 7.5°, dok je za vertikalnu prikaz limitiran na 4°. Kako elektronsko poravnanje izgleda u praksi, slikovitije možete videti na sledećoj ilustraciji:

Electronic Level, funkcija poravnanja aparata na delu
prikaz u tražilu (levo) i na ekranu (desno)

AUTO-FOKUS

5Ds poseduje AF sistem nasleđen iz 5D Mark III, te samim tim ne donosi ništa novo. Premda bi u nekoj drugoj situaciji ovo trebala biti prednost, mi nismo baš naročito zadovoljni činjenicom da je Canon i po ovom pitanju gotovo u potpunosti ignorisao postojanje EOS-a 7D Mark II, što nas ponovo navodi na zaključak da je noviji aparat u stvari stariji.

AF senzor sa 61-om tačkom od kojih je 41 krstasto (cross-type) *

Radi se o modernom i veoma dobrom AF sistemu, koji čini skup od 61 AF tačke, od kojih je čak 41 krstastog tipa, što znači da su jednako osetljive po obe ose, dok je 5 centralnih čak dvostruko krstasto, pa je osim horizontalno i vertikalno osetljivih receptora, na njima prisutno i par dijagonalnih, po čemu je ovo i dalje unikatni pristup rešavanju problema pouzdanosti. Centralna tačka je sposobna za rad kao dvostruko krstasta čak i na malom otvoru blende kakav je f/8, a AF senzor je operativan i u uslovima veoma slabog osvetljenja od -2 do +18 EV. Softver aparata omogućava da se broj aktivnih tačaka ograniči na 15 ili na samo 9, u slučaju da za tim ima potrebe. Raspored tačaka i njihovo prostiranje u kadru u sva tri slučaja, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u tražilu sa aktivnih 61, 15 i 9 AF tačaka

Poslednjih nekoliko generacija DSLR-ova, na sceni su AF sistemi koji se u velikoj meri oslanjaju na podsistem zadužen za merenje svetla. Razlozi za to stoje u potrebi da se napravi jasnija distinkcija među objektima u kadru, te da se nekima od njih može lakše dati prioritet. Za ovaj aspekt funkcionisanja autofokusa na 5Ds/5Ds R, zadužena je iTR AF (Intelligent Tracking and Recognition Auto-focus) tehnologija, prethodno viđena na 7D Mark II, koja je u mogućnosti da u kadru jasno izdvoji ljudsku kožu (a posebno lice), te im da prioritet ukoliko korisnik to želi, bez obzira da li je u pitanju prosto jednokratno fokusiranje ili kontinualno praćenje mete u kadru. Ukoliko je u pitanju relativno statična scena, prilikom automatske selekcije tačaka, aparat će samostalno prepoznati potencijalnu metu u kadru, dok će u modu kontinualnog fokusa s lakoćom menjati aktivne tačke, kako bi fokusnu ravan zadržao na željenoj meti. EOS iTR je dostupan u kombinaciji sa fokusnim metodima kod kojih aparat zadržava pravo izbora konkretne AF tačke. Na Canonu 5Ds, u takve spada potpuno automatski, ali i zonski metod.

Canon, kao i obično, raspolaže sa tri standardna fokusna moda. One-Shot je mod kojim se fokusiranje izvodi jednokratno, bez dodatnih korekcija; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se unapred izabrana meta permanentno prati, dok god je pokrivena zadatom AF tačkom; AI-Focus je kombinacija prethodna dva moda, a radi tako što inicijalno vrši potvrdu fokusa identično One-Shot modu, da bi automatski prešao u kontinualni mod, ukoliko senzor registruje promenu distance izabranog cilja.

Izbor AF tačaka je realizovan u vidu šest različitih metoda, prilagođenih najrazličitijim uslovima rada – od statičnih, do veoma dinamičnih, a ima čak i onih namenjenih apsolutnim početnicima, bez obzira što jedno ovakvo telo sasvim očigledno nije njima namenjeno. Svaki od metoda izbora tačaka (izuzev Single-point AF) je po potrebi moguće deaktivirati, pa se on neće pojavljivati prilikom izbora, ukoliko za njim nema potrebe.

61-point Automatic selection – potpuno automatski izbor jedne ili više tačaka iz grupe od 61, spada upravo u maločas pomenute „početničke“ režime rada, koji od korisnika ne zahtevaju interakciju, već izbor vrše samostalno, na osnovu prioriteta koje određuje sprega AF senzora, senzora merenja svetla i centralnog procesora. Tada se tačka bira bez uticaja korisnika, na osnovu više parametara, od kojih se kao najbitniji uzima distanca najbližeg objekta u kadru ili prisustvo ljudske kože/lica, ukoliko je odgovarajuća opcija prethodno aktivirana. Situacija se u potpunosti menja ukoliko je trenutno aktivan AI-Servo mod, tj. AI-Focus (u trenutku kada pređe u kontinualni režim rada), jer se onda automatska selekcija pretvara u neku vrstu surogata Nikonovom 3D-Trackingu, gde sistem nastoji da automatski prati metu u kadru, na osnovu kolornih karakteristika koje dobija od sistema merenja svetla, dok god je meta pokrivena fokusnim poljem:

U ovom režimu je daljina sve, pa će prioritet fokusa u 99% slučajeva zaista biti najbliža meta u kadru, čak i ako fotografu deluje da je neki drugi izbor logičniji za dati kadar. Ako je iTR aktivan, onda će prioritet prvo imati ljudi, pa tek onda distanca, uz aktivno praćenje inicijalne mete.

Ukoliko fotograf ipak preferira potpunu kontrolu nad situacijom, klasičan Single-point AF će biti više nego logičan izbor. On omogućava slobodan izbor aktivne tačke, bilo koje od raspoloživih 61:

Kontrola je potpuna, ali zahteva i određenu verziranost u kontroli aktivne AF tačke, a posebno volju za rekadriranjem, jer nekada promena jednostavno nije opcija. Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj režim važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je jednostavan za korišćenje i više nego pouzdan. Jednu sličnu varijantu ovog načina fokusiranja predstavlja Single-Point Spot AF, režim kojim je predviđeno „loviti“ vrlo sitne objekte na sceni – sve one objekte koji su dovoljno mali da ih je nemoguće precizno „nanišaniti“ klasičnom, velikom AF tačkom. Single-point Spot AF je u tražilu označen manjom tačkom unutar velike i ujedno predstavlja odličnu vizuelnu ilustraciju preciznosti koja je potrebna prilikom nišanjenja, ne bi li u fokusu bilo baš ono što želite:

U nekim situacijama će se javiti potreba za fokusiranjem jednoličnih površina slabog kontrasta, a za takve prilike se preporučuje napredniji režim poput AF point expansion. Njegov način rada i dalje preferira jednu primarnu tačku, ali sa četiri susedne koje asistiraju izabranoj, tako što prikupljaju informacije o distanci onda kada primarna nije u mogućnosti da to uradi, bilo zbog smanjenog kontrasta, bilo zbog neke druge smetnje:

Za još teže situacije će poslužiti AF Point Explansion with surrounding points, režim koji takođe ima jednu primarnu, ali ovaj put sa 8 pomoćnih tačaka koje joj asistiraju u težim uslovima:

Ako čak i takva, proširena varijanta ne zadovoljava potrebe, na raspolaganju je i zonska selekcija - Zone AF. Obuhvata ukupno 9 zona raspoređenih po celom kadru, koje imaju između 9 i 12 aktivnih AF tačaka. Zone se u praksi ponašaju kao ograničena verzija automatske selekcije, s tim što je automatici ovaj put dozvoljen veoma ograničen stepen autonomije prilikom selekcije mete. Ukoliko je iTR AF opcija uključena, njen efekat će se moći videti upravo korišćenjem ovog metoda. Kako ovih 9 zona izgledaju u praksi, možemo videti u nastavku:

Pored ovako široke ponude načina selekcije AF tačaka, kompleksnost autofokusa se može naslutiti i kroz širok spektar dostupnih pratećih opcija, koje upotpunjuju kontrolu i pokrivaju manje/više svaki mogući scenario. Jedna od njih je AF Configuration Tool, opcija namenjena preciznijem definisanju ponašanja AI Servo fokusnog moda. Opcija pokriva 6 različitih predefinisanih scenarija, koji će parametre reakcije AF sistema jednim potezom prilagoditi potrebama. Canon je svaki od scenarija slikovito opisao, kako bi i početnici, ali i napredniji korisnici, lakše mogli da izaberu onaj koji im najviše odgovara u nekom trenutku. Svaki scenario je definisan sa tri parametra (klizača), kojima se podešava Tracking sensitivity (osetljivost), Accelleration/Deceleration Tracking (reakcija na nagle promene brzine objekta) i AF point auto switching (brzina automatske promene aktivne AF tačke. Poređani su po zahtevnosti, od najjednostavnijih do najkomplikovanijih uslova rada: Scenario 1 je univerzalnog tipa, predviđen za najširi spektar akcionih scena koje podrazumevaju pokretne objekte. Scenario 2 je prati relativno spore objekte i ignoriše eventualne iznenadne prepreke u kadru, kako bi fokus ostao na željenom mestu. Po Canonu, takav slučaj su teniseri, plivači itd. Scenario 3 je potpuno suprotan od prethodnog i setovan je tako da maksimalnom brzinom reaguje na bilo koji objekat koji „uleti“ u definisano fokusno polje. Canon je taj scenario namenio biciklističkim trkama, skijašima itd. Scenario 4 predviđa dinamičnije sportove, poput košarke, fudbala ili moto-trka, gde subjekti jesu relativno laki za kadriranje, ali učestalo menjaju brzinu kretanja. Scenario 5 je namenjen za sve situacije koje podrazumevaju praćenje subjekta čiji se pravac i brzina kretanja često menjaju. Poslednji, šesti scenario je namenjen onim najtežim situacijama, kada čak ni najiskusniji fotografi ne mogu predvideti kretanje mete, koja naglo ubrzava, usporava, menja pravac ili čini sve to u istom trenutku. Šest predefinisanih scenarija je osmišljeno tako da može da pokrije većinu potreba fotografa ali se, u slučaju potrebe, svaki od scenarija može prilagoditi sopstvenim potrebama, pomeranjem klizača sva tri gorepomenuta parametra.

Pregled predefinisanih scenarija za precizniju kontrolu kontinualnog fokusa

Kao i ostali moderniji Canon DSLR-ovi više klase, i 5Ds/5Ds R poseduje mogućnost nezavisne selekcije različitih AF tačaka u zavisnosti od orjentacije aparata. To znači da aparat može da pamti jednu izabranu tačku u horizontalnoj orjentaciji, a neku sasvim drugu u vertikalnoj, pri čemu je moguće uključiti i opciju da se sa krajnje leve tačke može jednim potezom preći na krajnju desnu (ili sa gornje na donju), kao da selekcija „kruži“. AF-assist lampa ne postoji, pa se u najtežim uslovima rada možete osloniti jedino na namensku IC lampu eksternog.

AF-Microadjustment, opcija kojom se vrši fina kalibracija fokusa, već se odomaćila na ovakvim aparatima, a 5Ds i 5Ds R je poseduju u njenom najboljem obliku, pa je broj objektiva za koji je moguće kreirati korekciju 40, a setovanje je moguće izvršiti u ±20 koraka. Kalibracija se može nezavisno vršiti za minimalnu i maksimalnu žižnu daljinu, a u slučaju da se radi o zum objektivu. Korekcije u srednjem delu raspona se tako postižu aproksimacijom u odnosu na predefinisane vrednosti na krajevima raspona, a to preciznost zahvata dovodi na nivo koji osigurava veoma visok procenat uspešno kalibrisanih objektiva u vanservisnim uslovima!

Kao i uvek kada su ovako komplikovani fokusni sistemi u pitanju, detaljno sagledavanje opcija, mogućnosti i načina rada jednog ovako sofisticiranog AF sistema, od ključnog je značaja za pravilnu upotrebu i funkcionisanje u skladu sa potrebama. Dosadašnja praksa je pokazala da najčešći uzrok problema sa autofokusom nije oprema, već fotograf kojeg je mrzelo da pročita korisničko uputstvo.

TRAŽILO

Tražilo novog Canona je naprednije od većine starih modela, izuzev eventualno 7D Mark II, koji ga nadmašuje po nekim elementima prikaza, ali ne i veličini. Mogli bismo reći da je po svojoj vizuelno-tehničkoj pojavi, novo tražilo negde na pola puta između 5D Mark III i EOS 7D Mark II. Više bismo voleli da su sva pozitivna unapređenja preuzeta iz pomenutog APS-C aparata top klase, ali to ipak nije slučaj, na žalost.

Kao i u slučaju svih drugih Canon DSLR-ova visoke klase, radi se o optičkom tražilu, baziranom na pentaprizmi, što garantuje veoma svetlu projekciju, čak i u lošim ambijentalnim uslovima. Projekcija obuhvata 100% prikaza u odnosu na konačan kadar, a stepen uvećanja je 0.71x, što je blisko najvećim tražilima na tržištu. Eyepoint, to jest najveća udaljenost oka od tražila, sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, iznosi 21mm, što garantuje nesmetano korišćenje sa naočarima. Obloga tražila je preuzeta iz EOS-1 klase, što znači da je velikih dimenzija i veoma prijatna na dodir. Dioptriju je moguće podesiti u rasponu od -3 do +1m-1, točkićem na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila realizovan je slično većini Canon DSLR-ova najviše klase, s tim da 5Ds/5Ds R pruža daleko širi opseg informacija, tzv. „dinamičkim“ prikazom parametara i funkcija. Naime, sada se u okviru projekcije kadra, osim fokusnih tačaka, zone spot merenja, pomoćne mreže za kadriranje i upozorenja, na viziru projektuju praktično svi primarni i sekundarni parametri, koji svoje kontrole imaju na telu. Tako se može videti balans bele, režim okidanja, fokusni mod, mod merenja svetla, izabrani kvalitet snimanja i pomenuta upozorenja, među kojima je i upozorenje na potencijalni problem sa treperenjem svetla. Ne treba zaboraviti ni indikator elektronske libele, sada postavljen na uočljiviju poziciju, tik iznad fokusnog polja. Na listu indikatora nije uvršten i aktivni mod na selektoru, što smo imali prilike da vidimo na 7D Mark II, čije je tražilo prvi put donelo ovakav set pomagala.

Druga razlika se tiče načina prikaza smanjenih formata, pa se APS-C, APS-H, 4:3, 16:9 ili 1:1, mogu lako prepoznati u odnosu na ostatak kadra, a u tu svrhu je raspoloživa i opcija kojom korisnik može izabrati da li smanjeni format želi u prikazu samo kao prost okvir ili kao delimično zatamnjenu površinu onoga što otpada od punog formata. Veoma zgodno i praktično za korišćenje!

Kako prikaz izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

 „Inteligentno“ tražilo Canona EOS 5Ds i 5Ds R

Na žalost, za 5Ds/5Ds R nije bilo previše sluha u pogledu fokusnih stakala, pa novi aparati nisu dobili izmenjivo fokusno staklo, kao 7D Mark II, već je i dalje u upotrebi fiksno. Smatramo ovo veoma čudnom odlukom, imajući u vidu do koje je širine projektni tim išao, kada je osmišljavao koncepciju novog aparata i njegovu univerzalnu upotrebnu vrednost, bez obzira na prilično glomaznu rezoluciju.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Ako izuzmemo upadljivu oznaku modela, pogled spreda ne otkriva praktično nikakve razlike u odnosu na EOS 5D Mark III, bez obzira što se ne radi o nasledniku popularnog Canon tela. Centralnu poziciju zauzima Canon EF bajonet, iznad kojeg je kućište pentaprizme. Levo je rukohvat, na kojem je infracrveni receptor, namenjen daljinskom okidanju pomoću kompatibilnih daljinskih okidača, a u prostoru između rukohvata i bajoneta nalazi se još dva elementa. Sasvim gore je LE dioda koja signalizira odloženo okidanje i služi za poništavanje efekta crvenih očiju pri radu sa blicem, dok je niže, uz sam bajonet, postavljena programabilna komanda koja inicijalno služi za DOF-preview funkciju, tj. privremeni prikaz polja dubinske oštrine, a može se podesiti tako da vrši jednu od željenih funkcija, navedenih na 414. stranici originalnog uputstva. Desno od bajoneta je taster za otključavanje istog radi demontaže objektiva, dok se iznad nalazi interni mono mikrofon, namenjen snimanju audio komponente video zapisa.

Pogled odozgo je manje-više standardan za Canon aparate ove klase. Središnje mesto na gornjoj strani zauzima ISO-518 kompatibilna papučica eksternog blica, dok je desno od njega selektor modova, koji u svom središtu poseduje integrisan taster za otključavanje, u cilju sprečavanja nehotične promene moda. Na selektoru je ukupno 9 pozicija. Scene Intelligent Auto je zamena za nekadašnji Full Auto mod, a od starog se razlikuje samo po tome što u obzir uzima i kolorit, ukupnu osvetljenost scene i još neke parametre, kako bi konačan rezultat bio što približniji željama korisnika. Barem onih koji koriste ovakve modove. Mišljenja smo da jednom ovakvom modu nije mesto na aparatu ove kategorije, jer potencijalne korisnike navodi na pogrešan zaključak da se isti može koristiti kao tipičan „point & shoot“ aparat, što je veoma daleko od istine, posebno uzimajući u obzir kompleksnost autofokusnog sistema koji je praktično nemoguće zaobići u radu pomoću optičkog tražila. Ostali modovi su isključivo kreativni, pa imamo Program AE (P), Shutter Priority AE (Tv), Aperture Priority AE (Av), Manual (M) i Bulb (B), kao namenski mod za ekspozicije duže od 30 sekundi. Pored ovih kreativnih modova, na selektoru je ponuđeno još 3 programabilnih, Custom Shooting mode pozicije, koje se mogu podesiti tako da omogućavaju instant promenu najvažnijih funkcija, parametara i opcija. Integrisana u osnovu selektora modova je poluga za uključivanje aparata, što je rešenje koje je već duže vreme prisutno na Canon aparatima.

Situacija sa desne strane pentaprizme je doslovno identična onoj na 5D Mark III, što još jednom ukazuje da je iskorišćena praktično identična šasija, i cilju smanjenja troškova. Najveći deo prostora zauzima statusni displej, ispred kojeg je niz od četiri komande. Tri komande su dvojake i koriste se u kombinaciji sa prednjim, odnosno zadnjim kontrolnim točkićem. U zavisnosti od toga koji točkić se koristi, razlikuje se i krajnji efekat. S leva na desno, prva komanda je WB/Metering, a služi podešavanju balansa bele i izboru moda merenja svetla. Do nje je Drive/AF komanda, kojom se vrši izbor režima okidanja i autofokusnog moda, dok se poslednjom, FE comp/ISO, vrši setovanje kompenzacije snage bljeska blica ili ISO vrednosti. Režima okidanja ima čak sedam: pojedinačno (Single), rafalno brzo (High-speed Continuous), rafalno usporeno (Continuous Low-speed), utišano pojedinačno (Silent Single), utišano rafalno (Silent Continuous), odloženo 2 sekunde (Self-timer 2s) i odloženo 10 sekundi (Self-timer 10s). Poslednja dva režima se koriste i za okidanje specijalizovanim okidačima. ISO vrednost se može birati u koracima od 1/3 ili cele blende, a dostupna je i Auto-ISO opcija kojom se aparatu dozvoljava da ISO vrednost izabere sam, zavisno od ostalih parametara i uslova rada. Canon je u poslednjih par generacija poradio na rešavanju zamerki vezanih za funkcionalnost Auto-ISO komande, a najsvežiju (i očekivano najkompletniju) verziju tih pokušaja možemo videti i na 5Ds/5Ds R. Osim minimalne i maksimalne vrednosti ISO raspona koje su aparatu na raspolaganju za Auto-ISO namenu, može se definisati i minimalna dužina ekspozicije iz liste predefinisanih ili prepustiti aparatu da istu veže za trenutnu žižnu daljinu objektiva (po pravilu 1/ekvivalentna-žižna-daljina), pri čemu je moguće ubrzati ili usporiti tako dobijene vrednosti, setovanjem na ponuđenoj skali. Takođe za žižnu daljinu od recimo 100mm, aparat na podrezumevanim vrednostima korigovati ISO kako bi zadržao brzinu od najmanje 1/100, ali se u slučaju potrebe brzina može podesiti na veću, pa će i ekspozicija biti srazmerno kraća… konkretno za 100mm – 1/125, 1/160 itd. Za one mirne ruke, moguće je ići i u suprotnom smeru, pa aparatu dozvoliti da na uštrib brzine, pokuša da ISO vrednost održi na prihvatljivom minimumu. Jako zgodno za brz rad, bez mnogo gubljenja vremena na detalje.

Kad smo već kod režima okidanja, valja pomenuti da je Canon u ovom domenu doneo jednu veoma bitnu novinu u pogledu samog mehanizma okidanja. Naime, konvencionalni mehanizam zatvarača, tj. ogledala i zavesice, podrazumeva motorizovano pokretanje u samo jednom smeru, da bi se povratak na početnu poziciju realizovao oprugom. Kod 5Ds i 5Ds R je na ovom polju učinjen korak napred te je, po uzoru na slično rešenje iz 7D Mark II, Canon je umesto konvencionalnog rešenja, koje podrazumeva oslanjanje isključivo na oprugu, primenio savremeniji sistem motorizovane apsorpcije vibracija, pa će se ogledalo u osnovni položaj vratiti potpomognuto motorom, progresivno usporavajući svoj hod do potpunog zaustavljanja. Na ovaj način su sprečene kako nekontrolisane vibracije tokom rafalnog okidanja, tako i trzaji prilikom rada sa stativa i pojedinačnog okidanja. Iskustva iz prakse pokazuju da ovo rešenje itekako ima uticaja, jer je efekat neželjenog stresanja otprilike jednak onome koje smo svojevremeno iskusili sa Nikonom D800 ili D810, ali uz bitno veću rezoluciju.
 
Da nastavimo dalje… Krajnje desno, nešto manja nego ostale, postavljena je komanda za uključivanje narandžastog pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Statusni displej je inače napravljen od segmentnog LCD-a, a cilj je istovremeno praćenje što većeg obima parametara uz minimalnu potrošnju energije. Parametri koje obuhvata, pokrivaju gotovo sve što je bitno za fotografisanje, a ilustraciju svega toga možemo videti u nastavku:

Statusni displej

Sasvim napred, na vrhu rukohvata, nalazi se dvostepeni okidač. Podrazumevano stanje je da prvo koleno služi za merenje svetla i fokusiranje, a da se daljim pritiskom aktivira mehanizam okidanja. Ponašanje prvog kolena je delimično programabilno, pa se u posebnoj sekciji sistema menija može podesiti njegova funkcija. Malo nazad je prednji kontrolni točkić, čija je funkcija višestruka i zavisi od trenutnog statusa aparata. U režimu fotografisanja služi za izbor primarnih parametara, kao što su otvor blende i trajanje ekspozicije, a u kombinaciji sa drugim komandama kontroliše i većinu ostalih. Između okidača i prednjeg kontrolnog točkića je još jedna programabilna komanda sa oznakom M.Fn. Može se mapirati tako da vrši zaključavanje trajanja ekspozicije (trajno ili tako da je neophodno držati taster pritisnutim) ili jednokratno prebacivanje kvaliteta snimanja na unapred zadatu vrednost. Najzanimljivija od ponuđenih funkcija je mogućnost cikličnog menjanja aktivnih parametara. Naime, kada je M.Fn setovan na Cycle funkciju, svakim pritiskom na ovaj taster, aparat će ponuditi po par funkcija, na istovetan način kao da ih pojedinačno biramo na namenskim tasterima ispred statusnog displeja! U kombinaciji sa permanentnim prisustvom svih osnovnih i proširenih parametara u optičkom tražilu, ovo omogućava da se aparatom upravlja ekstremno brzo i to bez skidanja s očiju, jer svaki pritisak proizvodi odgovarajući efekat u tražilu, tako što prikazuje samo par aktivnih funkcija i omogućava da ih kontrolnim točkićima momentalno promenite! Ovakav način rada, nasleđen sa 7D Mark II, čini aparat izuzetno efikasnim za rad, tako da je ergonomija zaista dobila novu dimenziju.

S obzirom da smo ustanovili da je šasija identična, nije čudo što je i zadnja strana aparata takođe istovetna onoj na 5D Mark III. Dominantnu poziciju, kao i obično, zauzima displej dijagonale 3.2 inča i tražilo upadljivo velike gumene obloge. Sa leve strane tražila je dva tastera – Menu, kojim se otvara sistem menija i Info, kojim se poziva pregled parametara, prikaz elektronske libele na displeju ili Quick Control Screen (kontrola parametara putem glavnog displeja). U slučaju potrebe, koristi se i za gašenje displeja. Sa leve strane displeja se nalazi pet komandi, od kojih je samo prva odozgo udvojena. U režimu fotografisanja poziva meni kojim se menja kolorni stil, uključuje HDR ili višestruka ekspozicija, a u režimu pregleda može poslužiti za međusobnu komparaciju dveju fotografija ili za direktnu štampu snimaka na kompatibilne printere. Rate komanda je pomalo neuobičajena, a služi za dodeljivanje rejtinga pojedinačnim snimcima. Iako bi se MOŽDA mogla naći namena ove funkcije ukoliko bismo snimke pregledali na velikom displeju u realnom vremenu, smatramo da je njena upotrebljivost krajnje diskutabilna, imajući u vidu da čak ni najbolji displej (u red kakvih i ovaj spada) ne može prikazati sve mane ili prednosti jednog snimka nad nekim drugim. Srećom, komanda može biti mapirana na nešto korisnije, kao što je Lock (zaštita fotografija od nehotičnog brisanja), a s druge strane, mogli su se potruditi da izbor zamenskih funkcija malo prošire, jer smo sigurni da bi mnogima to više značilo od Lock komande.

Treći taster – Magnify, ima ulogu zumiranja prikaza, kako tokom pregleda, tako i u režimu „živog“ prikaza. Opet napominjemo da nam se ranije rešenje, u vidu dva namenska tastera, smeštena u gornjem desnom uglu aparata, više sviđala, jer je omogućavala bržu kontrolu zumiranja. Sa današnjim rešenjem se zumiranje u LV režimu postiže cikličnim pritiskanjem ove komande, čak i kada želite da uvećanje vratite na podrazumevano. U režimu pregleda je podešena tako da snimke inicijalno prikazuje automatski uvećane do određenog stepena (podesivo u opcijama, pri čemu je dostupna i 100% opcija – veoma zgodno!), a naknadno korigovanje uvećanja je moguće postići prednjim kontrolnim točkićem. Četvrti taster služi za prelazak u režim pregleda fotografija, a poslednji, peti, za brisanje snimaka uz potvrdu. On se i visički razlikuje, tako da ga je moguće napipati i bez gledanja.

Na desnoj strani su komande malo razuđenije. Tik uz tražilo je točkić za korekciju dioptrije tražila, a nedaleko odatle i rotacioni prekidač za prelazak iz foto u video mod rada, u čijem je središtu Start/Stop komanda. U foto modu služi za aktivaciju/deaktivaciju režima živog prikaza, dok se u video modu njime započinje i zaustavlja proces snimanja. Sasvim desno je niz od tri tastera: AF-ON inicijalno služi za fokusiranje, pri čemu se može mapirati da vrši i neke druge funkcije, a do njega je AE-Lock/FE-Lock komanda za zaključavanje dužine ekspozicije ili snage bljeska blica. Sasvim desno, u samom uglu je komanda za izbor AF metoda selekcije tačaka.

Nedaleko od displeja se nalazi dobro poznaiti 8-smerni džojstik, kojim se vrši opšta navigacija kroz sistem menija ili snimljene fotografije i slično, a u modu fotografisanja i direktan izbor aktivne AF tačke, ukoliko je tako podešeno. Malo niže je Q komanda, za aktiviranje Quick Control Sceen-a, funkcije kojom se glavnom displeju dodeljuje uloga surogata statusnog, dok se u sistemu menija istom komandom mogu brzo listati veće sekcije stranica sa opcijama. Zadnji kontrolni točkić takođe ima višestruku funkciju, a primarno služi za kontrolu osnovnih parametara. Set, komanda u središtu zadnjeg kontrolnog točkića, pretežno služi za potvrdu izbora, nezavisno od tekućeg režima rada, a niže se nalazi i Lock prekidač, kojim se funkcije prednjeg i zadnjeg kontrolnog točkića, ali i džojstika zaključavaju i time sprečava nehotična promena ključnih parametara. Moguće je definisanje na koje će se od ove tri komande zaključavanje odnositi. Desno od Lock prekidača je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijske kartice. Zadnji kontrolni točkić je preuzeo osetljivost na dodir sa 5D Mark III, pa ga je u video modu, tokom snimanja (ukoliko je uključena funkcija Touch-pad), moguće koristiti za menjanje osnovnih parametara (ISO, blende i ekspozicije) jednostavnim dodirom rubova točkića! Pritiskom gore/dole se vrši selekcija tekućeg parametra, a levo desno njihova promena. Ovo rezultuje potpuno bešumnom kontrolom osnovnih parametara, kako na snimku ne bi bili zabeleženi nepoželjni zvuci. Nije kao ekran osetljiv na dodir, ali je ipak funkcionalno. Naravno, ako uopšte imate ideju zbog čega biste dotične parametre menjali u toku snimanja.

MEMORIJA

Memorijskih slotova ima dva. Jedan je Compact Flash (CF) tipa, dok je drugi po Secure Digital (SD) standardu. Slotovi se nalaze ispod poklopca obloženog gumom i ojačanog oprugom, na desnom boku aparata.

Podrška CF slota obuhvata sve brzinske indekse, dok god memorijska kartica spada u Type I. Type II kartice (koje su i fizički deblje) nisu podržane. SD slot je nešto fleksibilniji, pa osim najstarijih SD, nešto novijih SDHC i SDXC, 5Ds/5Ds R podržava i najnovije UHS-I kartice koje obezbeđuju maksimalne brzine transfera. Osim za njih, podrška je obezbeđena i za sve popularije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje. Memorijski slotovi su istovetni i potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice (CF) automatski prelazi na drugi (SD), zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redundantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak CF i SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost najnovijeg Canona je nedvosmisleno visoka, što uopšte nije neobično, imajući u vidu rezoluciju. Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: 130 RAW, 550 JPEG ili svega 100 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit RAW + JPEG Large/Fine), što se načelno uklapa u deklarisane brojke. RAW nižih rezolucija je nešto štedljiviji, pa će na istu karticu aparat spakovati nešto preko 180 mRAW ili 260 sRAW snimaka. Kombinacija je jednostavno previše, ali u slučaju potrebe je (srećom) moguće kompromisom postići veliku uštedu.

Kada govorimo o video zapisu, mnogo toga zavisi od uslova snimanja i sadržaja generalno, a stvar dodatno komplikuje i čitav niz parametara koji utiču kako na kvalitet, tako i na memorijsku zahtevnost. Grubo govoreći, kartica od 8 GB će biti dovoljna za oko 12 minuta snimanja u maksimalnom kvalitetu (MOV; 1080p u 25/30fps, All-I kompresija). Ukoliko se smanji kvalitet i upotrebi IPB kompresija, na istu karticu je moguće smestiti više od 30 minuta materijala. Uz veći broj frejmova u sekundi i HD rezoluciju (1280x720p), dobija se mogućnost snimanja zapisa dužine veoma slične onoj na 1080p/25fps, tj. oko 13 minuta.
 

BATERIJA

Baterija koju smo prvi put videli na EOS-u 7D Mark II, stigla je i uz novi 5Ds, odnosno 5Ds R. U pitanju je revizija stare LP-E6 baterije, a nosi oznaku LP-E6N. Baterija se, kao i uvek nalazi u rukohvatu, a ležištu se prilazi sa donje strane. Tehnički gledano, u pitanju su veoma slične baterije. Pune se istim punjačem, vertikalno su kompatibilne, radni napon je 7.2V i masa je 80 grama. Jedino što se razlikuje je – kapacitet. Stara LP-E6 je bila kapaciteta 1800mAh, dok nova donosi neznatno većih 1865mAh.

LC-E6E punjač sa LP-E6N Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje ne baš ubedljivih 700 snimaka, što je u konačnom skoru za oko 130 snimaka slabiji rezultat u odnosu na 5D Mark III koji iz slabije baterije izvlači gotovo 950 snimaka! Nismo sigurni u čemu je problem, ali je indikativno da smo istu situaciju uočili i kod 7D Mark II, koji beleži vidljivo lošiju automoniju nego njegov prethodnik.

Ostvareni rezultat u praksi se često razlikuje od deklarisanog, ali to kod 5Ds/5Ds R nije tako izraženo. Istina, mi smo uspevali da iz jedne baterije izvučemo preko 800 snimaka, ali je to i dalje u zaostatku u odnosu na najnovije Nikon modele, koji bez većih problema dobacuju do preko 1000 snimaka iz jednog punjenja! Pretpostavka je da visoka rezolucija (u kombinaciji sa starim i energetski zahtevnijem procesu proizvodnje senzora) naročito nepovoljno utiče na autonomiju, budući da osim angažovanja velikih resursa u pogledu internog procesiranja, angažuje i ogromne kapacitete na upis na memorijske kartice. Sve u svemu, na ovom pitanju će Canon morati da radi u bliskoj budućnosti, jer čak i MILC sistemi, koji važe za nimalo štedljive, uspevaju da iz generacije u generaciju poprave prosek.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod dva vertikalno postavljena gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno pet. Ispod levog poklopca se nalazi 3.5-milimetarski stereo ulaz za mikrofon, namenjen snimanju audio komponente video zapisa, dok su donja dva namenjena okidanju spoljne rasvete (PC-Sync konektor po ISO-519 standardu) i za daljinske okidače (N3 konektor).

Desno je još dva konektora. Gore je mini-HDMI C tipa, kojim se aparat može povezati sa televizorom ili nekim drugim kompatibilnim eksternim displejem. Ukoliko je televizor HDMI-CEC kompatibilan, daljinskim upravljačem je moguće kontrolisati pregled fotografija. Ispod njega je brzi, tzv. SuperSpeed USB, u osnovi standardni USB 3.0 konektor, kojim se aparat može povezati sa računarom, radi prebacivanja snimaka ili kontrole aparata putem priloženog softvera pod nazivom EOS Utility. Ispod i iznad ova dva konektora se nalaze i ležišta za zaštitni nosač kabla, koji se dobija u paketu sa 5Ds, tj. 5Ds R, a služi za osiguranje konektora od eventualnog čupanja ili loma, kada je na aparat povezan neki od eksternih uređaja. Da sve ne bude idealno, Canon se pobrinuo izostavljanjem 3.5mm stereo izlaza, koji bi služio za monitoring ulaznog signala audio komponente u toku snimanja video zapisa, što je gotovo obavezna oprema u profesionalnim vodama. Ovo još jednom ukazuje i na težnju proizvođača za nešto jasnijom segregacijom proizvoda sposobnih za video snimanja. Osim toga, HDMI izlaz više nije „čist“, pa će u paketu sa samom projekcijom, na eksterni displej biti poslati i svi parametri koji se nalaze u tzv. „overlay“ prikazu, što nikako ne pogoduje bilo kakvoj ozbiljnoj upotrebi.

Konektori: levo - mikrofonski stereo ulaz, PC-Sync (ISO-519) i N3 remote;
desno – mini HDMI i mikro USB 3.0

DISPLEJ

Glavni displej je veoma sličan onome koji imamo prilike da vidimo na većini modernih Canon aparata srednje i više klase. U pitanju je fiksni displej dijagonale 3.2“ (8.2cm), odnosa stranica 3:2 i ukupne rezolucije 1.040.000 piksela, što prevedeno na klasične dimenzije iznosi 720 x 480 piksela. Ugao vidljivosti je i dalje visokih 170°, a opcija podešavanja osvetljenja je dostupna kako ručno, tako i automatski, pomoću pridruženog senzora ambijentalnog osvetljenja. Opcija upravljanja dodirom nije na raspolaganju, iako smo je očekivali, pa pretpostavljamo da je to Canonov način da održi nekakav balans među klasama, te da čak i one slabije poseduju nešto što skuplje i naprednije nemaju.

Kada je Nikon nedavno u svoje aparate uveo TFT ekrane sa RGBW umesto klasične RGB matrice, očekivali smo da i Canon krene tim putem. Ne toliko zbog kvaliteta prikaza, jer je on već odličan u svakom smislu, koliko zbog uštede energije, jer se upravo na primerima Nikona D810 i D750 upotreba takvog ekrana pokazala izrazito mudrom, pa su oba pomenuta aparata, uz naravno još neke optimizacije, trenutno vodeći po pitanju autonomije sa jednom standardnom baterijom. Ovakvo unapređenje je opet izostalo, a to svoje reperkusije ima baš u autonomiji.

I pored toga što 5Ds/5Ds R poseduje izvanredan statusni displej, širokog dijapazona ponuđenih informacija, standardno pomagalo pod imenom Quick Control Screen je i dalje u ponudi. Radi se o opciji kontrole i upravljanja parametrima posredstvom glavnog displeja, u cilju veće udobnosti rada ili onda kada se aparat nalazi na stativu u nivou očiju, pa je statusni displej fizički van domašaja. Pogledajmo na ilustraciji kako Quick Control Screen izgleda i šta nudi:

Prikaz osnovnih parametara u Quick Control Screen-u

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima važi za alternativni, ali iz godine u godinu sve upotrebljiviji način rada, prvenstveno zaslugom unapređenja koja su nastala zbog sve učestalijeg korišćenja video zapisa na ovoj vrsti aparata. U fotografskom smislu, način rada se ipak nije bitno promenio. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje problematično, kako zbog plitkog polja dubinske oštrine (DOF; Depth-Of-View) koje otežava kontrolu, tako i zbog stresanja koje se češće javlja, usled veće mase koju DSLR-ovi imaju u odnosu na male (kompakt) aparate. Zbog toga će LV u ovoj kategoriji aparata ostati alat za rad sa stativa, najčešće u kontrolisanim uslovima ili u video režimu.

Posle nekoliko manje ili više upotrebljivih inkarnacija hibridnog fokusa na svojim aparatima, očekivali smo da će Canon neku od verzija ove tehnologije implementirati u celu gamu modela ali se to, međutim, ipak nije desilo. Što zbog koncepta koji je pretežno okrenut sporom i metodičnom fotografisanju, 5Ds i 5Ds R nisu dobili nijednu varijantu hibridnog fokusa. Dual-Pixel je u startu otpao kao ideja, jer bi bio uslovljen potrebom da se i ovako visoka rezolucija, dodatno zgusne, a Hybrid CMOS AF III je Canon smatrao suvišnim za ovaj model. U pogledu Dual-pixel tehnologije – nismo iznenađeni. U vezi potpunog izostanka hibridnog fokusa? E tu već jesmo.

Da pojasnimo još jednom problematiku iza fokusa u LV režimu… Da bi prikaz sa senzora bio moguć (što je neophodno u LV režimu), mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora sa 61 krstastom AF tačkom. Iz tih razloga, LV režim poseduje sopstveni, nezavisni sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i uglavnom, krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, oduvek bila preciznost, a loša je sporost fokusiranja. Hibridni fokus, koji je na specifičan način kombinovao najbolje iz oba sveta (faznog i kontrastnog), nije dostupan na 5Ds, pa su i performanse onakve kakve pamtimo od ranije – dakle, tačno, ali u pojedinim trenucima gotovo iritantno sporo.

Podela autofokusnih modova i metoda je drugačija nego u klasičnom režimu rada, a iako se suštinski i dalje može računati na pojedinačni i kontinualni mod, potonji je neophodno aktivirati posebnom opcijom u sistemu menija. U suprotnom, u LV-u će na raspolaganju biti samo mod pojedinačnog fokusa. Kontrastnih metoda fokusa ima tek dva. Podrazumevani metod je Face+Tracking koji radi dvojako. U slučaju da je u kadru prisutno lice, AF će njimu dati prednost i automatski ga izoštriti, gde god se nalazilo u kadru. Ukoliko ih ima više, ponudiće opciju „skakanja“ sa jednog na drugo, korišćenjem džojstika. Ukoliko je aktivno kontinualno fokusiranje, lice će biti ispraćeno i fokusom. Kada u kadru nema lica, ovaj metod će funkcionisati kao i klasičan automatski fokusni metod – fokusiranje ono što je u kadru najbliže objektivu. FlexiZone – Single je drugi fokusni mod. Odlikuje se omeđenim fokusnim poljem oblika pravougaonika, koje se po potrebi može pomerati po kadru. Fokusiranje se izvodi jednokratko ili kontinualno u odnosu na metu koju fokusno polje zahvata, ako je kontinualno fokusiranje aktivirano. Kada su uslovi rada u pitanju, CDAF je deklarisan na 0-18EV i, bez obzira što 5Ds/5Ds R nema hibridni fokus u LV-u, Canon je odlučio da izostavi mogućnost privremenog fokusiranja faznim sistemom (Quick AF), na koji nas je navikao proteklih godina.
 
Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 6 i 16 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Kada je aktivno upravljanje pomoću kružnog tastera u središtu zadnjeg kontrolnog točkića, inače osetljivog na dodir, pozivom Quick Control Screen-a (Q komanda) parametri se u toku video snimanja mogu menjati interaktivno, pritiskanjem ove komande u četiri pravca. Na ovaj način je postignuta potpuno nečujna kontrola parametara, što je za video zapis veoma bitno:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

Pošto se u LV režimu aparat ne može osloniti ni na zaseban podsistem namenjen merenju svetla, mora se koristiti merenje glavnim senzorom. Pored uobičajenog, Evaluative, koji vrši uzorkovanje proseka cele scene, prvobitnom analizom 315 zona na koje je ceo kadar podeljen, tu je i Partial merenje. Ono funkcioniše slično kao i istoimeno merenje konvencionalnim svetlomerom, što znači da je merenje ograničeno na samo jedan deo kadra, i obuhvata zonu od 6.4%. Center-weighted Average mod merenja je takođe prisutan. Kao što je poznato, i on meri prosek cele scene, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra. Tu je i Spot  merenje koje meri veoma malu površinu od svega 2.8%, zanemarujući ostatak kadra. Merenje je operativno u rasponu od 0-20EV, što znači da većih iznenađenja može biti samo u ekstremnim situacijama.

Ostale osobenosti LV režima na Canon aparatima, prisutne su i na EOS-u 5Ds, odnosno 5Ds R. Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, a po potrebi se može i isključiti ili namestiti tako da se po potrebi privremeno (de)aktivira držanjem DOF-preview komande. Zgodno! U slučaju korišćenja E-TTL kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i onda kada parametri nisu odgovarajući, budući da merenje ne uzima blic u obzir. Promena parametara je neograničena i sa te strane ništa nije menjano, pa pruža sve što korisniku može zatrebati – od promene osnovnih parametara, kao što su ISO vrednost, otvor blende i trajanje ekspozicije, pa do onih specifičnih kao što je promena kolornih stilova, balansa bele i tome slično.

Okidanje u LV režimu može biti klasično ili tzv. tiho (Silent). Tihih režima ima dva i razlikuju se po karakterističnom zvuku koji proizvode, ali i načinu rada – prvi funkcioniše manje/više standardno, osim što je hod zavesice usporen, kako bi “zvučni efekti” bili maksimalno suzbijeni, s tim da ovaj put to u značajnoj meri utiče i na smanjeni efekat stresanja, izraženom problemu koji se ističe na visokim rezolucijama kakvu 5Ds nudi. Ovaj režim je operativan i u kontinualnom režimu okidanja (tzv. “rafal”), s tim da je onda brzina skoro dvostruko niža (3 fps). Drugi režim živog okidanja se razlikuje po načinu rada. Nakon pritiska okidača do kraja, aparat će zabeležiti samo jedan snimak, nezavisno od izabranog režima okidanja, a zavesica će se vratiti u početni položaj tek kada okidač bude otpušten. Pošto je nekompatibilan zbog svoje brzine, tihi režim okidanja će biti automatski isključen prilikom korišćenja Canon bliceva, dok će u slučaju korišćenja bliceva koji ne ostvaruju TTL komunikaciju sa aparatom, biti neophodno isključiti ovu funkciju ručno, jer u suprotnom okidanje blica neće biti sinhronizovano sa zavesicom. Takođe, korišćenje ovog režima nije preporučljivo ni u kombinaciji sa TS-E (Tilt-Shift) objektivima ili makro tubama (Extension Tube), jer može dovesti do neadekvatne eksponiranosti snimaka.

VIDEO

Posle inicijalnog buma koji je kompaniju Canon izbacio u vrh poželjnih sistema u video kategoriji, ovaj proizvođač je krenuo da se ponaša pomalo neartikulisano, plasirajući na tržište aparate čiji je video mod bio unapređivan ili unazađivan od slučaja do slučaja, bez nekog očiglednog razloga. U jednom trenutku smo došlo do toga da se ni od jednog modela ne može pouzdano očekivati gotovo bilo šta, a to pravilo se održalo do današnjeg dana.

Verovatno u cilju zaštite tržišnog udela koji drži EOS 5D Mark III, Canon je pokušao da tehničkim manevrima izbegne situaciju u kojoj bi desetkovao prodaju starijeg modela, budući da bi 5Ds/5Ds R preko noći mogao preuzeti praktično celokupnu ložu zainteresovanih korisnika koji su ka 5D Mark III bili okrenuti većim delom zbog video moda. Kvalitativnih razlika u samoj kompresiji suštinski i nema, ali ima onih tehničkih ograničenja koja u produkciji više kategorije čine te razlike bukvalno nepremostivima. U nastavku ćemo objasniti o čemu se radi.

Naravno, odmah treba naglasiti da su svi oni, koji su se nadali 4K video modu, ostali kratkih rukava, još jednom. 1080p je krajnji domet ovog aparata i time je Canon jasno pokazao da ne želi da ugrozi visoku klasu svojih video proizvoda. Proporcije video zapisa su 16:9 i ponuđene su u dve popularne HD rezolucije i klasičnoj VGA. FullHD od 1920x1080 (tzv. 1080p) se može snimati brzinom od uobičajenih 24/25fps za PAL, odnosno 30fps za NTSC standard. Slowmotion u 50/60fps je izostao i rezervisan je samo za nižu HD rezoluciju od 1280x720 (720p), a SD VGA (640x480) rezolucija formata 4:3 se može snimati isključivo u 25 ili 30fps.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu u AVCHD/MPEG-4 (H.264) format, varijabilnim bitrate-om i zajedno sa nekomprimovanim mono ili stereo zvukom u 16-bita/44KHz, pakuje u MOV kontejner. Kompresija može biti izabrana između IPB i ALL-I tipa enkodinga.

Interframe (IPB) kompresija radi tako što vrši predikciju za nedostajućih frejmova, kako na osnovu prethodnog, tako i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija precizn komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta.

Intraframe (ALL-I) kompresija radi na nešto drugačiji način. Zapis se vrši za svaki frejm, kao i kompresija, što rezultuje višim kvalitetom, ali i znatno većom zahtevnošću po pitanju zauzeća prostora na memorijskoj kartici. Ukoliko se snimanje vrši ALL-I metodom kompresije, samo komprimovanje se vrši frejm po frejm, zbog čega je rezultujući fajl veći (grubo, oko 3 puta u odnosu na IPB kompresiju), ali je veći i kvalitet, pa samim tim i zahvalniji za naknadnu obradu. Kombinatorika koja odlučuje koji format može sa kojom rezolucijom i stepenom kompresije, definitivno prevazilazi okvire testa i za detalje vas moramo uputiti na zvanično uputstvo koje stiže uz aparat.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, fajlovima ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32, standard fajl sistema koji se koristi na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit fajla, aparat će nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Logički postavljen limit je i dalje isti, a to znači maksimalnih 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u cugu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra video opremom, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže.

Kontrola snimanja se, kao što je i očekivano, u potpunosti oslanja na ograničenja i slobode kojima raspolaže LV režim. Kao takva, fleksibilna je i omogućena u praktično svim kreativnim modovima rada. Brzina zatvarača se može podešavati u celom rasponu od od 1/30 do 1/8000. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, dok je ISO vrednost ovaj put neograničena. AutoISO opcija je takođe na raspolaganju, a raspon njenog samostalnog odlučivanja o promeni osetljivosti senzora, moguće posebno podesiti za video mod.

Zvuk se snima 16-bitno, 44KHz, u mono tehnici ukoliko se koristi interni mikrofon, ili stereo tehnici, ako je na raspolaganju eksterni. Zapisuje se nekompresovano, u Linear PCM formatu. Deluje gotovo neshvatljivo da je Canon odlučio da u 5Ds/5Ds R ne ugradi stereo mikrofon, bez obzira što se za bilo kakav ozbiljan audio zapis obično koriste namenski eksterni uređaji. Čak i Canon EOS 760D koji je cenovno u nekoj sasvim trećoj ligi u odnosu na 5Ds, poseduje interni stereo mikrofon! Ne zvuči baš dalekovido od strane proizvođača. Vratimo se zvuku… ulazni signal je moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. Isto važi i za Attenuator opciju, kojom će aparat nastojati da izbegne distorzije u audio zapisu, usled prejakog signala na ulazu. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Još jedan nedostatak je izostavljanje 3.5mm stereo izlaza, koji inače služi za monitoring audio zapisa u realnom vremenu. Ovo je postala gotovo uobičajena stavka čak i na aparatima srednje klase, a zvanično objašnjenje iz Canona je skoro pa zabavno – „konektor je izostavljen, jer nije bilo mesta pored novog USB 3.0 konektora“. Zabavno objašnjenje, ali ne verujemo da je to u pitanju!

Ostatak podešavanja vezanih za video obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu. Autofokus je, kao što smo već ranije pomenuli u priči o LV-u, skoro pa neupotrebljiv, jer se oslanja na klasičan CDAF. O fluidnosti tranzicije fokusne ravni je zbog toga potpuno izlišno govoriti. Nje jednostavno nema. Ako želite iole pristojan fokus, moraćete ručno da ga postignete.

Međutim, sve ovo nije toliko iritantno, koliko je stavka koju smo ostavili za sam kraj priče o video modu. Naime, Canon je odlučio da u potpunosti izostavi mogućnost eksternog preuzimanja nekompresovanog materijala sa HDMI izlaza, pa isti funkcioniše isključivo uz overlay prikaz tekućih parametara, čime se gubi svaka mogućnost praktične upotrebe. Već dugo od Canona očekujemo pravu fotografsku spravu, ali ipak nismo imali na umu namerno sakaćenje video moda, čisto u cilju naglašavanja fotografske crte novog modela.

BLIC

Dosledno davno ustanovljenom pravilu, Canon EOS 5Ds i 5Ds R ne poseduju interni blic. ISO-518 papučica predstavlja jedinu spregu sa blicem, a na žalost, ni ovaj se put Canon nije odvažio da u aparatu top klase ponudi integrisanu radio kontrolu, kompatibilnu sa najnovijom serijom radio modulom opremljeih bliceva (svih koji u nazivu modela imaju oznaku RT).

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć veoma efektna. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu.
 
Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. I dalje smo zatečeni odlukom da se na aparatu koji će se sa blic rasvetom koristiti pretežno u studijskim uslovima, ne ponudi sihnronizacija na barem 1/250, ako već nije ponuđena elektronska zavesica, koja bi celu problematiku rešila na krajnje prost način i ponudila daleko veće brzine. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intenzitetom, određenom učestalošću.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

Ako ništa drugo, EOS 5Ds, odnosno 5Ds R, poseduje potpunu podršku za novi radio sistem bežične kontrole bliceva, pa je ceo niz podešavanja dostupan u samom aparatu, ukoliko je takva oprema postavljena na papučicu.

5Ds/5Ds R, kao i svi ozbiljniji modeli DSLR-ova, poseduje ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, iako smo svesni da je takav način kontrole odavno prevaziđen i ustupio je mesto namenskim radio i IC okidačima. U slučaju da želite da kombinujete blic na papučici sa rasvetom, korišćenjem PC-Sync konektora je moguće povezati i dodatni okidač, pod uslovom da i sam poseduje PC-Sync konektor.

GRIP

Novi dizajn tela podrazumeva i redizajniran grip, ali s obzirom da 5Ds nikako ne predstavlja novi dizajn, nije nas začudila činjenica da se uz novi aparat nudi stari grip i to ni manje ni više nego Canon BG-E11, koji nam je poznat kao prateća oprema EOS-a 5D Mark III.

Oblikom relativno dobro prilagođen aparatu, BG-E11 grip spada u red baterijskih, što znači da osim vršenja funkcije vertikalnog gripa, za fotografisanje u portretnom položaju, služi i za povećanje autonomije aparata. BG-E11 se isporučuje sa dva uloška za baterije. Jedan namenjen uzdužnom polaganju dve LP-E6 ili LP-E6N baterije, dok je drugi namenjen korišćenju kompleta od 6 AA baterija, kao rezervne opcije u slučaju nužde.

Canon BG-E11 baterijski grip *

Kao i na većini ostalih gripova istog proizvođača, pored osnovnih komandi, okidača i prednjeg kontrolnog točka, na gripu postoje AF-ON, AE-Lock/FE-Lock tasteri, kao i komanda za selekciju svih tačaka. Prekidač za eventualnu potrebu isključivanja komandi na gripu, nalazi se neposredno do rotacionog zatezača gripa. Pošto je za montažu gripa neophodno skinuti poklopac ležišta baterije sa tela, Canon je predvideo mesto za čuvanje poklopca na samom gripu, što je vrlo zgodna stvar. Ipak, u vezi gripa nije sve idealno. Primećujemo odsustvo bilo kakvog zaptivnog materijala na mestima na kojima grip naleže na telo, pa u slučaju da aparat često koristite u lošim atmosferskim uslovima, ovo treba imati na umu. Nismo probali da li je pretpostavka o ugrožavanju zaptivenosti na ovaj način tačna, ali tako deluje.