TIMELINE

Neko je jednom rekao: „konj najbrže trči kada ima druge da ih stigne i prestigne“. Ova čuvena izjava možda i najbolje opisuje važnost zdrave konkurencije za dobrobit tržišta, a kroz vekove je iznova dokazivana. Otvoreno laktanje za tržišne pozicije intezivirano je poslednjih godina, na svim nivoima, a borba se vodi do poslednjeg kupca. Posebno žestoko je postalo upravo u najjeftinijem rangu ponude. Učestalo smenjivanje dva glavna konkurenta na vrhu liste najprodavanijih, pokazuje definitivni kraj dugogodišnje dominacije samo jednog proizvođača.

Skoro zanemarujući izvanredne rezultate koje, nezavisno od proizvođača, beleži prodaja najjeftinijih („entry-level“) DSLR-ova, Nikon je dugo odlagao da napravi tehnološki iskorak ka modernijem dizajnu najjeftinijih tela, koji bi njihovom predstavniku osigurao još bolji tržišni udeo. Ako se i može zažmuriti na činjenicu da D60 nije doneo senzor koji značajno odskače od prethodnika (D40x), opravdanja je teško naći za D3000 koji je, suprotno očekivanjima, zadržao sada već prevaziđeni senzor u CCD tehnologiji.

Kako je D3000 bio prvi predstavnik nove Nikonove nomenklature, kojom je konačno trebalo dovesti u red, inače vrlo konfuznu hijerarhiju među klasama, zaostatak starih tehnologija u njemu je doveo do toga da je i najava D3100 propraćena izvesnom dozom skepse. Kontradiktornost i potpuno odustvo logike prilikom kumovanja aparatima, ostali su skoro zaštitni znak Nikona, a ovaj put su izgleda delovali i talično, pa su izmene u odnosu na D3000, slobodno se može reći – korenite. Možda ne u meri da ćete pasti u delirijum, ali sasvim lagodno možemo reći da je Nikon D3100 najava još žešće borbe na svim nivoima i vrlo verovatno, novi pretedent za titulu najprodavanijeg DSLR-a u narednom periodu.

Čemu smo se nadali, a šta smo dočekali?

PAR DETALJA

Tehničke karakteristike se i inače ne menjaju drastično od generacije do generacije. Suštinski, D3100 ovde ne odskače od proseka, barem na papiru, Kako je u praksi, videćemo kasnije. Za sada, u odnosu na D3000, situacija je ovakva:

Tehničke karakteristike: Nikon D3100 u poređenju sa D3000

Naravno, gledajući platformu, skoro svaki DSLR nudi pregršt mogućnosti, s tim što je međusobna razlika većinom u onome što je proizvođač odlučio da oduzme, nego u onome što jeftinije telo tehnički ne omogućava. Nikon D3000 je, pored nespornih tržišnih potencijala, bio poznat i po nekoliko vrlo frustrirajućih i besmislenih ograničenja. Premda ni jedno od njih nije moglo da osujeti želju ljubitelja fotografije za dobijanjem dobrog snimka, ne može se poreći Nikonovo očigledno zapostavljanje jeftinih aparata u odnosu na jače modele.

U odnosu na prethodnika, Nikon D3100 krasi nekoliko suštinskih promena, od kojih je, van svake dileme, najbitniji – senzor. Stari CCD od 10.2 megapiksela, koji je preuzet iz D60, konačno je zamenjen savremenijim i superiornijim senzorom izrađenim u CMOS tehnologiji. Novi senzor APS-C formata (u Nikonovoj terminologiji označenog i kao „DX“) je nešto manjih dimenzija od prethodnika (rekli bismo – zanemarljivo) - 23.1 x 15.4mm. Osim što je izabran da zameni poslednji CCD u Nikon ponudi, poseban je i po tome što ga krasi najviša rezolucija pored čuvenog D3x tela (do pojave upravo predstavljenog D7000), od respektabilnih 14.2 MP, što je praksa koja nije uobičajena za Nikon. Do sada, čast da ponesu novi senzor su najpre imali aparati iz više klase, ali je ovaj put napravljen izuzetak, što znatiželju oko mogućnosti senzora čini još jačom.

Osim savremenije tehnologije i povećane rezolucije, novi senzor (inače dizajniran od strane Nikonovih stručnjaka, iako nije sasvim jasno ko je zaista proizvođač) pruža i bitno poboljšanu osetljivost, pa se osnovni ISO raspon kreće od 100 do 3200, uz dve softverski dobijene vrednosti: 6400 (Hi.1) i 12800 (Hi.2), što predstavlja za celu blendu pojačanu osetljivost nominalnog raspona, odnosno za čak dve blende širi ukupni raspon ISO vrednosti u odnosu na prethodnu generaciju aparata (D3000 je, kao se iz tabele možete videti, dobacivao tek do ISO 1600, odnosno 3200 u proširenom (Hi.1) modu).

Premda je i sam senzor dovoljno dobar razlog za prelazak sa D3000 na D3100, novo telo pruža još nekoliko vrlo bitnih unapređenja, koja će potencijalnim kupcima odluku učiniti znatno lakšom. Poznati Expeed procesor zamenjen je verzijom 2 koja, osim veće brzine za sve buduće aparate ovog proizvođača, nudi i bolju podršku snimanju video materijala, koja je kod prethodnih modela bila zapostavljena i relativno nekonkurentna na tržištu. Sada omogućava punu HD rezoluciju od 1920x1080, potpuno manuelne kontrole i kvalitet izlaza uz minimalni stepen kompresije. Iako smo u prethodnim testovima detaljno apsolvirali sve prepreke koje stoje na putu korišćenja DSLR-a za porodične ili turističke snimke, rekli bismo da je D3100, kao i Canonov 550D najbliži takvoj primeni, budući da dimenzije ovog aparata (a time i masa) ne predstavljaju ergonomsku barijeru, kao u slučaju čisto fotografske primene.

Brzinski, D3100 nije posebno odmakao u odnosu na stariju verziju. Svakako da je poboljšanje očigledno, budući da novi procesor uspeva da se izbori sa znatno većim fajlovima za isti vremenski period. Rafal je omogućen brzinom od 3 snimka u sekundi što će, bez naročitih problema, ispratiti bilo koja od aktuelnih SDHC, ali i SDXC kartica, koje su sada takođe podržane. U skladu sa trendovima, podrška je proširena i na Eye-Fi kartice sa mogućnošću bežičnog transfera fotografija na kompatibilne mrežne uređaje.

Dimenzije 505 grama teškog plastičnog tela, ojačanog metalnom strukturom, simbolično su manje u odnosu na D3000 i iznose 124 x 96 x 74.5mm. U praksi, ergonomija nije narušena, jer su smanjene dimenzije kompenzovane novim i kvalitetnijim kontrolama. Od ranije poznate komande su zadržale sličan raspored, s tim da su implementirane i neke nove. Prva (i očigledna) razlika tiče se poluge kojom se aktivira režim „živog prikaza“ (Live view) i omogućava snimanje video zapisa, pritiskom na crveni taster, postavljen u okviru same poluge. Poluga je jednopoložajnog tipa (poput tastera) i nakon povlačenja se vraća u prvobitni položaj, čime značajno olakšava prelazak u i iz režima živog prikaza, bez da je potrebno obraćati pažnju na trenutni položaj. Druga, izuzetno poželjna komanda je četvoropoložajni prekidač, smešten oko selektora modova i služi odabiru načina okidanja. Ponuđena je mogućnost odabira pojedinačnog, rafalnog ili odloženog okidanja, a krajnji položaj aktivira mod tzv. “tihog okidanja“, koje značajno utišava (i inače tih) mehanizam zaklapanja ogledala i zavesice. I sami tasteri su fizički poboljšani i, za razliku od situacije sa D3000, sada se tačno oseća kada je taster pritisnut, bez preteranog otpora.

Na žalost, postoji i jedna negativna osobina redizajniranih komandi: okrugli kursorski „krstić“, namenjen kretanju kroz menije i odabiru aktivne fokusne tačke, zbog svojih nešto većih dimenzija često biva nehotice pritisnut, što izaziva neželjenu aktivaciju desne AF tačke. Što je najgore, uopšte nije neophodno imati previše krupne šake da bi se ovo dešavalo. Drugi nedostatak ovo telo vuče od prethodnika, a tiče se čvrstine odeljka memorijske kartice, čija vratanca i dalje imaju nešto veći zazor od poželjnog. Da ne budu sve prednosti na strani D3100, Nikon se pobrinuo tako što je izbacio IC senzor kojim je D3000 bilo moguće okidati bežično, uz odgovarajući namenski okidač. No, nije prvi put da se, zarad održanja niske cene, neke funkcije izbacuju u korist nekih bitnijih.

Na listi poboljšanja je i 3-inčni TFT displej koji, bez obzira na istu rezoluciju od 230.000 piksela i odsustva očekivane mogućnosti obrtanja, ostavlja povoljan utisak, pre svega zbog poboljšanog ugla vidljivosti (mada se to na osnovu specifikacije ne može naslutiti) i realnije reprodukcije boja. Iskreno, možemo reći da displej kao takav baš i ne prati trendove u ovoj oblasti, te da se teško može porediti sa telima više klase (Nikon D90) ili onim što nudi konkurencija (Canonov EOS 550D). No, ako na trenutak zastanemo i obratimo pažnju na cenovni rang, ovaj blagi zaostatak se realno ne može uzeti za zlo. Posebno što je displej sada dobio i dodatnu ulogu, oličenu u režimu „živog prikaza“, koji predstavlja novost u odnosu na D3000.

Autofokusni sistem je ostao isti, sasvim pristojni 11-fokusni senzor poznat pod imenom MultiCAM 1000, kojeg Nikon D3100 deli sa još nekoliko aparata, među kojima su i D5000 i D90. Live-view je obogaćen sa, danas popularnim, „face-detection“ algoritmom, koji olakšava automatsko fokusiranje lica, a koji će posebno pozdraviti početnici. Tu je i novi fokusni mod (takođe rezervisan samo za Live-view) – AF-F, poznat još i kao „fulltime servo“. Služi permanentnom praćenju zadatog cilja, bez potrebe da držite okidač na prvom kolenu, što je inače uobičajeno za standardne fokusne modove. Već iz samog načina rada je jasno da se primena ove vrste fokusiranja vidi pre svega u video modu, a prvi iskorak u ovom smeru zahteva i detaljniji test, čemu ćemo posvetiti posebnu pažnju.

Optičko tražilo nije značajno promenjeno, a njegova veličina, uvećanje i osvetljenost su jednaki kao i ranije. Isto važi i za raspored AF tačaka, s tim da je bljeskanje izabrane tačke prilikom potvrde fokusa pojačano, zbog čega je ona sada lakše uočljiva, čak i prilikom kadriranja vrlo svetlih scena.

Baterija je nova, nosi oznaku EN-EL14 i kapaciteta je 1030mAh. Da li je bilo neophodno zameniti bateriju novom, dobro je pitanje, ali kako i ostali proizvođači gaje praksu relativno čestih izmena, ovo se uglavnom ne uzima za zlo. Kod malih tela ovakav korak, pak, ima nešto nezgodnije implikacije, jer vlasnici malih tela uglavnom poseduju i baterijske gripove, a on će, u paketu sa baterijom, takođe biti zamenjen novim. Do danas, Nikon nije predstavio namenski grip za D3100, pa smo prinuđeni da izostavimo priču o njemu.

Softverski deo je manje/više jednak u odnosu na D3000, uključujući i neobjašnjivi izostanak „bracketing-a“, opcije kojom se vrši automatsko snimanje više uzastopnih snimaka, različitim dužinama ekspozicije. Nejasno je zbog čega Nikon i dalje insistira na ovakvom viđenju jeftinog DSLR-a, pogotovo ako znamo da je „bracketing“ sastavni deo čak i mnogih kompakt aparata. „Guide mode“, opcija poznata sa D3000, koja ima posebno mesto na selektoru modova, prisutna je i ovde, a pomoći će neiskusnim korisnicima, vodeći ih kroz proces nastanka fotografije vizuelno, ne uplićući previše tehničkih termina. Tržište je uvek podeljeno kada su ovakva uprošćavanja u pitanju, ali je želja proizvođača da približi DSLR aparate laicima sasvim razumljiva i, moglo bi se reći, opravdana. Barem kada su prodajni parametri u pitanju. Od ostalih starih i novih opcija, tu je mogućnost finog doterivanja osnovnih stilova, kao i bazične obrade u aparatu. Kvalitet snimaka je konačno moguće podesiti tako da se i RAW i JPEG (kada su kombinovani) mogu snimati u maksimalnom kvalitetu, za razliku od ograničenja kod D3000, kod koga je, u kombinovanom modu, JPEG bio znatno nižeg kvaliteta i time je primoravao korisnike da se odluče za samo jedan format zapisa u najboljem kvalitetu.

Interni blic je vodećeg broja 12 na ISO 100, a uz plejadu unapred definisanih preseta može biti dobra alternativa do nabavke klasičnog eksternog blica. U kombinaciji sa scenskim modovima, aparat će sam aktivirati blic, za razliku od kreativnih, gde će odluku o potrebi za blicem doneti fotograf. Blic može biti korišćen u iTTL ili manuelnom modu, kada vodeći broj raste na 13, a kompenzaciju je moguće izvesti u rasponu od -3 do +1 EV, u koracima od 1/3 EV.

Uloga kit objektiva, kao gotovo obaveznog pratioca tela ove klase, i dalje je poverena već dokazanom AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, za koji su mnogi sumnjali da će uspeti da se izbori sa senzorom više rezolucije, a što će se ispostaviti neopravdanim.

I NEŠTO KONKRETNIJE

Mnoge verovatno interesuje da li će se Nikon D3100 snaći u ulozi prethodnog, dobro primljenog i tržišno visoko rangiranog D3000. Ako je suditi po onome što smo za ovo kratko vreme mogli da utvrdimo, Nikon D3100 će biti, ne samo dostojan naslednik stare generacije, već i ljut rival konkurentskim aparatima iz klase, uz mogućnost da ugrozi i prodaju nekih od postojećih aparata iz više klase, ako ne zbog senzora, ono zbog bitno poboljšanih video mogućnosti.

Specifikacije k’o specifikacije, prepričavaju uglavnom teoretske sposobnosti aparata, a vrlo malo zadiru u praktične primene, za koje je ipak potrebno provesti izvesno vreme sa aparatom i što bi rekli – „baciti ga na muke“ u raznorodnim uslovima, koji bi se u proseku mogli poklopiti sa onim što zanima i prosečnog korisnika. Zbog toga ćemo u nastavku priče o prvim utiscima dati na uvid ISO test provizornog tipa, za tek okvirnu sliku o napretku koji je ostvaren po pitanju borbe sa šumom, dinamike i reprodukcije boja:

ISO test 100% kropovi, RAW bez redukcije šuma i dodatne obrade

Download semplova u punoj rezoluciji > LINK

Skoro da je svaka reč suvišna. Ako se prisustvo šuma na nižim ISO vrednostima i može uporediti sa onim što nudi D3000, čim odmaknemo do vrednosti od ISO 800, CMOS tehnologija demonstrira svoj potencijal. Vrednosti iznad ISO 800 pokazuju evidetno više šuma u odnosu na one najniže, ali se i snimci na poslednjoj baznoj vrednosti (3200) itekako mogu koristiti, čak i bez preterane potrebe za redukcijom. Softverski dobijena vrednost H.1 (ISO 6400) ima dosta šuma, ali je relativno finog karaktera i dosta se uspešno može čistiti u postprocesu. Poslednja, H.2 vrednost (ISO 12800), već spada u marketing,  mada je uz agresivnu redukciju šuma moguće ponegde izvući upotrebljiv snimak. Prvenstveno u situacijama koje imaju nešto svetla, ali nedovoljno za (na primer) zamrzavanje pokreta. Drugi bitan aspekt je reprodukcija boja, gde je napredak takođe uočljiv. CCD senzori su vrlo loše „varili“ softverski „push“ na više ISO vrednosti, kada je kolorit trpeo deformacije, a detalji gubljeni u nepovrat. Zeleno-žuti prizvuk fotki sa CCD-a Nikona D3000, ustupio je mesto izvanredno balansiranom koloritu koji daje novi 14.2 MP senzor, uz kvalitetnije beleženje finih detalja, čime je ova, najniža klasa Nikon DSLR ponude, konačno dobila senzor dostojan svog uspeha, ali i konkurencije koja odavno nema sluha za inertno ponašanje na tržištu. Više o njemu ćete moći pročitati (ali i videti) u detaljnom testu.

Ono što se postavlja kao logično pitanje je – gde će (i da li će) se ovaj senzor naći još u nekom aparatu koji je pred nama? Upravo predstavljeni Nikon D7000 ne otkriva mnogo, ali daje ideju o korenitim izmenama, barem krop delu Nikon porodice. Istovremeno, remeti postojeću praksu nasleđivanja senzora, koja je podrazumevala da isti senzor deli čak nekoliko klasa aparata ovog proizvođača. U svakom slučaju, pohvalno je i to što je postojeći kit objektiv AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR na nivou zadatka i uspešno se nosi sa povećanom rezolucijom. Istina, ona linearno i nije toliko veća, koliko deluje na prvi pogled, ali itekako ima uticaja.

I kao što to obično biva, za kraj ovog mini-prikaza smo pripremili mini galeriju semplova, tek kao zalogaj za ono što ćemo prikazati u detaljnom testu koji uskoro sledi. Probni snimci su urađeni sa nekoliko popularnih objektiva, među kojima je, premijerno, i novi AF-S DX Nikkor 55-300mm f/4.5-5.6G ED VR, dugo očekivani jeftiniji tele-zum za krop senzore. Uživajte!

Fotografije iz galerije, označene crvenim markerom, razvijene su iz RAW fajla.

Ostale su bez dodatne obrade, JPEG iz aparata.

NAPOMENA: Aparat iz ovog kratkog prikaza je iz „pre-production“ („sample“) serije i kao takav ne mora oslikavati mogućnosti konačne verzije aparata koji će se pojaviti na tržištu.

Dragan Stanojević

Tamara Martinović

© 2010 pcfoto.biz