TIMELINE

Uvreženo je mišljenje da ljude ne treba ceniti (samo) po spoljašnjosti, uprkos čuvenoj izreci „odelo čini čoveka“ – jer, unutrašnjost često krije ono što vizuelni kontakt ne može da dočara. I baš kako bi prosečna ljudska jedinka donela (uglavnom) pogrešan sud o nekome ko oblačenju ne posvećuje naročitu pažnju, tako je sva prilika da će i prosečan posmatrač sa strane nižu klasu foto-aparata često kvalifikovati kao nešto nedovoljno ozbiljno. Iako je u industriji mnogo primera koji potvrđuju ovo pravilo, nisu retki ni izuzeci koji pokazuju da „vuk u jagnjećoj koži“ nije samo popularna metafora, već i praktično primenjiv opis današnjih entry-level DSLR-ova, u skladu sa onim što vlasniku mogu da pruže.

Kada je Canon u pitanju, entry-level klasa DSLR-ova ima posebno mesto u gami – prvo, radi se o aparatima koji su najprodavaniji i samim tim, vrlo popularni. A drugo, zaslužni su i za ogroman korak u približavanju ozbiljnijih foto-aparata laicima, ali i finansijski slabije stojećim amaterima, zahvaljujući pre svega istorijskom EOS-u 300D, prvom „Digitalom Rebelu“.

Čak i bez licitiranja ciframa, većini je već verovatno poznato da klasa „trocifrenih“ Canon DSLR-ova već godinama beleži rekordnu prodaju i ubedljiv primat na tržištu DSLR-ova. Finansijski momenat je, naravno, jedan od najznačajnijih činilaca vezanih za ovaj trend, ali ne i jedini. Tehnički deo ponude je mnogo ozbiljniji problem za proizvođača, no što se verovatno čini. Prosto nagomilavanje funkcija i širenje liste specifikacija nije ni najmanje lako, budući da treba održati balans između onoga što telo nudi i cene koja će sve to pokriti, ali istovremeno ne i udaljiti proizvod od ciljne grupe. Vremenom, ova klasa aparata je evoluirala i sada ne samo da razlog za kupovinu više nije isključivo finansijske prirode, nego se ovakvi aparati često nalaze i u torbama profesionalaca, kao rezervna oprema.

Tržišni pritisak koji vrši konkurencija, maksimalno je skratio period između promocije novih predstavnika klase. Iako je 500D predstavljen pre nepunih godinu dana, Canon je odlučio da predstavi novo telo pre uobičajenog roka od 14-16 meseci. Imajući u vidu da Canon EOS 500D i dalje nije povučen iz liste aktuelnih proizvoda, očekivano je da će nastaviti da se prodaje po nešto nižoj ceni od dosadašnje, i time popuniti prostor između mini-sedmice (550D) i trenutno najslabijeg aparata u Canon ponudi – EOS-a 1000D. Ovakva odluka nije ništa novo, jer je slična praksa poznata i od ranije, a potencijalnim kupcima omogućava nabavku aparata po meri, a uz odgovarajuću cenu.

Iako su egzibicije sa regionalnim specifičnostima kod većine današnjih proizvoda potisnute u drugi plan, Canon je ostao veran praksi sa početka obitavanja ove klase na tržištu, tako da je i Canon EOS 550D poznat još po dva naziva – prvi je Rebel T2i, naziv namenjen severnoameričkom tržištu, a drugi Kiss X4, namenjen japanskom. Bez nekog opipljivijeg podatka, nezahvalno je donositi sud o uspešnosti ovakve prakse, ali čak i da efekta nema – zadržavanje osnovne forme svakako ne povećava konfuziju, osim u meri u kojoj je ona već prisutna. Važno je jedino napomenuti da između ovih verzija nikakvih funkcionalnih ili bilo kakvih kvalitativnih razlika – nema. Cela razlika se svodi na oznaku na aparatu i u EXIF-u. Nas, s druge strane, najviše interesuju razlike u odnosu na ono što je „Digitalni Rebel“ do sada pokazao...

SPECIFIKACIJE

Tehničke karakteristike se, po nekom nepisanom pravilu, retko menjaju u nekom drastičnijem obliku, u odnosu na isti model prethodne generacije. Canon EOS 550D nije izuzetak, ali u nekim segmentima jeste krupan pomak u poređenju sa prethodnicima. U narednoj tabeli možete videti šta Canon 550D nudi u odnosu na EOS 500D:

Tehničke karakteristike: Canon 550D u poređenju sa 500D

U svetu DSLR aparata nije senzacija kada noviji i slabiji aparat ponese neke odlike ekskluzivnijeg i skupljeg. Canon 550D je od nedavno predstavljenog 7D nasledio senzor, što je moglo biti i očekivano. Ali, da će naslediti i merenje svetla, video jednakih mogućnosti, a neke segmente čak i unaprediti – baš i nije očekivano. S druge strane, Canon je ostao veran stanovištu da korisnici trocifrenih tela ne trebaju biti pošteđeni gimnastike na komandama, pa dobar deo zamerki upućenih svim ranijim predstavnicima ove klase, i dalje ostaje na snazi. Obično se u ovakvim situacijama postavlja pitanje – da li je nešto žrtvovano da bi se ispratio boljitak u drugim domenima? Odgovor nije jednostavan, a čega se tačno tiče, videćemo u nastavku testa.

PAKOVANJE

Pakovanje je standardno za Canon DSLR aparate:

Canon EOS 550D, sadržaj „body only“ paketa

Pored samog aparata i pripadajućeg poklopca bajoneta, „body only“ pakovanje sadrži LP-E8 bateriju i pripadajući LC-E8 punjač (odnosno LC-E8E, uz koji stiže produžni kabl), standardni široki kaiš za rame, USB kabl za povezivanje sa računarom, A/V kabl za povezivanje sa eksternim video uređajem, garantni list i diskove sa besplatnim softverom i uputstvom u elektronskoj formi. Za obradu RAW snimaka na raspolaganju je Digital Photo Professional, za upravljanje aparatom - EOS Utility, za kreiranje kolornih preseta služi aplikacija Picture Styles Editor, a tu je i od ranije poznati Zoom Browser EX, aplikacija namenjena organizaciji i pregledu fotografija. Sav softver je raspoloživ u verzijama za Windows i Mac OS.

Kit verzija ovog aparata sadrži i jedan od par kit objektiva (o čemu će više reči biti kasnije), a najčešće je to EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, solidan pratilac aparata ove klase, do nabavke nečeg ozbiljnijeg.

TELO

Ono što je za trocifrenu klasu Canon DSLR-ova oduvek bilo karakteristično je telo primetno manjih dimenzija u odnosu na uobičajena, izrađeno kombinacijom metalne strukture i plastične oplate. Iako se to po kvalitetu ne može porediti za skupljim telima izrađenim od legure magnezijuma, čvrstina je na zavidnom nivou – ne škripi, niti krcka pod pritiskom, pa vas to, osim ukoliko ne planirate eksploataciju u vrlo lošim uslovima, neće ograničiti u radu. Osnovne dimenzije tela su 129x98x62mm, što su mere identične sa EOS-om 500D. Masa je tek neznatno veća i iznosi 530 grama, a oblik tela vrlo blizak obliku prethodniku, iako su neke linije i pozicije kontrola diskretno izmenjene, tek toliko da se ne stekne utisak da je u pitanju potpuno isti proizvod.

Ergonomija nikad nije bila jača strana entry-level aparata iz Canona. Na tom polju skoro ništa nije promenjeno, što je i za očekivati, obzirom da su i dimenzije iste kao kod prethodnika. Rukohvat je plitak i neće biti baš najzgodniji partner krupnijim objektivima, kao ni vlasniku sa većim šakama. Uprkos tome što se iz godine u godinu, iz generacije u generaciju ovog aparata iznose jedne iste kritike, neverovatno je da Canon odbija da dubinu rukohvata poveća za svega 5mm, što bi značajno uticalo na udobnost rada, čak i pored kontrola koje su u samom startu osuđene da budu nešto prostije u odnosu na veća i skuplja tela. Ipak, nezanemarljivi deo ciljnog auditorijuma ove klase Canon DSLR-ova, ceni upravo veličinu ove klase, koja barem u nekoj meri poboljšava mobilnost i vlasniku omogućava da aparat nosi sa sobom bitno češće nego što bi to mogao raditi sa krupnijim telom. Osim toga, ni konkurencija na tom polju nije značajno napredovala, što takođe ima uticaja na odluku o unapređenjima na ovom polju. Bez obzira na kritike u pogledu ergonomije, ženske ruke će apsolutno uživati u ovakvom aparatu, posebno u kombinaciji sa manjim (i lakšim) objektivima, što ga čini vrlo zgodnim saputnikom na putovanjima.

Oblik gumene obloge je delimično izmenjen i prilagođen je nešto drugačijem rasporedu elemenata, za šta je glavni uzrok novi displej, o kojem ćete više pročitati nešto kasnije. Još jedna izmena tiče se dodatne gumene obloge, koja bi trebala da poboljša udobnost rada, a nalazi se na prednjem desnom ćošku aparata (gledano spreda), na mestu gde je do sada stajao logo konkretnog modela aparata. Pozicija odeljka za baterije i memorijsku karticu je ostala ista, što se može reći i za metalni navoj stativa, koji se nalazi na standardnom mestu, duž ose objektiva. Isključen je svaki oblik zaptivenosti, a vek zavesice iznosi u proseku oko 100.000 okidanja.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Još u doba EOS-a 450D, činilo se da unapređenje APS-C senzora konačno dostiže svoj zenit. Uprkos tome, 500D je sa svojih 15.1 MP pokazao da rezolucijski limit još uvek nije dostignut, a tu činjenicu je dodatno zacementirao EOS 7D, od koga je i Canon EOS 550D preuzeo senzor i time većem broju ljudi pružio priliku da uživaju u njegovim čarima, a bez potrebe da 7D zaista i kupe. Zvanična verzija iz Canona pak kaže, da je u pitanju „novi senzor“. Koliko je za verovati ovoj tvrdnji, barem u ovom trenutku je teško reći, obzirom da „unapređenja“ ne moraju biti vezana za sam senzor, već i za prateće filtere, uz vidljiv uticaj na krajnje rezultate.

Da podsetimo, u pitanju je senzor APS-C formata (Field-Of-View/krop faktor 1.6x), dimenzija 22.3 x 14.9mm, ukupne rezolucije gotovo neverovatnih 18,7 MP (efektivnih 18 MP, tačnije – 5184x3456 piksela). APS-C format označava senzore suženog vidnog polja, zbog čega se ekvivalentna žižna daljina u odnosu na 35mm senzor/film dobija množenjem sa 1.6x. Zbog toga se i žižna daljina naznačena na objektivima množi sa 1.6, kako bismo dobili 35mm ekvivalent (primera radi, objektiv raspona 18-55mm, pomnožen sa 1.6x daje ekvivalentnu žižnu daljinu od ~29-88mm, što je ujedno i realni raspon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS kit objektiva).

18 MP Canon CMOS senzor *

Enormno povećanje rezolucije poslednjih godina je razlog zbog kojeg je Canon već dugo na meti kritika ljubitelja low-light fotografije. Kako se low-light performanse već po pravilu vezuju za gustinu piksela, jasno je da, barem teoretski gledano, ovakav senzor ne može biti šampion loših svetlosnih uslova. Praksa je, u slučaju EOS-a 7D, pokazala da gusto napakovani senzor ne mora biti prepreka ka dobrim high-ISO perfomansama, a 550D upravo iz tog razloga zvuči dosta zanimljivije, nego što bi možda inače bio.

Bolja svetlosna osetljivost je postignuta održanjem maksimalne moguće veličine ćelija (odnosno „piksela“, kako je popularnije reći) na senzoru. Na 15.1 MP senzoru prethodne generacije, veličina ćelija je iznosila 4.7 mikrona, dok je sada tek 4.3 µm, što je postignuto smanjenjem zazora između mikrosočiva zaduženih za sakupljanje fotona, ali ne i samih foto-ćelija, čije bi zbližavanje unelo dodatnu interferenciju i time pojačalo šum. Dodatno, sam profil mikrosočiva je niži za oko 20% i omogućava efikasnije prikupljanje svetlosti uz umanjen efekat difrakcije. Šematski prikazano, to izgleda kao na ilustraciji niže:

Šematski prikaz mikrosočiva novog u poređenju sa starim senzorom *

Ovakav zahvat je omogućio fleksibilnije okvire pojačanja signala sa senzora, sa direktnim uticajem na ISO raspon. Sada se on nominalno kreće od ISO 100 do 6400, što je za celu blendu osetljivije u odnosu na ono što je sa svojih ISO 3200, pružao prethodnik, EOS 500D. I dalje je na raspolaganju softverski proširena vrednost - ISO 12800 (H), baš kao i na 7D. Zamerka ide na dugogodišnje, namerno ograničavanje odabira ISO vrednosti (karakteristično za ovu klasu), a to znači da se ISO može setovati samo u koracima od po jedne blende, bez mogućnosti izbora međuvrednosti u koracima od po 1/3 ili 1/2 EV (vrednosti kao što su npr. ISO 640, ISO 1250 ili 4000). I dok ovakva praksa nije bila naročita smetnja na telima poput EOS-a 450D, koji je bio ograničen već sa ISO 1600, na telu koje poznaje vrednost do čak ISO 12800, razlika u šumu između 3200 i 6400 može biti značajna, pri čemu ste fizički onemogućeni da izaberete npr. ISO 5000 - zlatnu sredinu u nekim situacijama. Interesantno je da međuvrednosti sasvim lepo funkcionišu prilikom korišćenja AutoISO opcije, jer će EXIF, iako aparat prilikom snimanja prikaže ISO800, registrovati da je korišćena vrednost ISO640. Besmisleno ograničenje, ali – šta je tu je. Verovatno će za manji broj korisnika i ovakvo ograničenje biti dovoljan razlog za odabir skupljeg tela. Uzgred, kad smo već kod AutoISO opcije, ona je sada nešto manje ograničena u smislu fleksibilnosti setovanja, pa omogućava definisanje maksimalne vrednosti, što je značajno unapređenje.

Digic 4 procesor je ostao nasleđen iz prethodnika, pošto suštinski i nema potrebe za novim. Uz bafer optimizovan za postizanje nešto bržeg rafala, Canon 550D postiže pristojnih 3.7fps (u odnosu na 3.4fps kod 500D), ali na uštrb količine uzastopnih snimaka. Smanjeni kapacitet bafera za prihvat snimaka omogućava 34 JPEG ili 6 RAW snimaka u kontinuitetu, bez gubitka brzine. Šta je trebalo postići ovom gimnastikom, nije sasvim jasno – tek, činjenica je da totalno desetkovanje broja JPEG snimaka u kontinuitetu (500D izvlači čitavih 170!) ne zvuči baš marketinški pametno, iako vam tako nešto verovatno i neće trebati na aparatu ove klase. Digic 4, procesor koji deli više različitih Canon aparata, među kojima su i 500D, 7D, 5D Mark II i 1D Mark IV, ali i mnogi kompakti, omogućava sve danas standardne funkcije modernog DSLR-a: tu je režim „živog prikaza“ (live-view), mogućnost video zapisa FullHD (1080p) kvaliteta, automatskog uklanjanja vinjeta i optimizacija balansa senki na kontrastnim scenama.

I dalje na nivou zadatka - Digic 4 procesor *

Sistem za vibracionu redukciju prašine, poznat pod imenom „EOS Integrated Cleaning System“, već godinama ima svoje mesto u specifikacijama svih Canon DSLR-ova, a Canon EOS 550D nije izuzetak. Za slučaj da vam način rada ove funkcije nije poznat – kratko podsećanje: EOS Integrated Cleaning System funkcioniše kao celina, a sastoji se od komore i low-pass filtera sa anti-static premazom, „uzemljenih“ na šasiju aparata (čime se suzbija nagomilavanje statičkog elektriciteta usled naboja koji generiše senzor) i sistema za piezo-električnu vibraciju i prikupljanje odbačenih čestica prašine. Ovakvo čišćenje biva aktivirano prilikom svakog uključivanja i isključivanja aparata, a po potrebi i u toku rada, pomoću odgovarajuće opcije u meniju. Uspešnost ove tehnologije nije moguće izmeriti precizno, ali prašine definitivno ima manje, što će u svakom slučaju prorediti potrebu za čišćenjem u servisu, čak i uz frekventne izmene objektiva. Uz ovaj vid fizičke borbe sa prašinom, Canon i dalje pruža mogućnost softverskog mapiranja čestica prašine, opcijom „Dust delete data“, čime je omogućeno da se zaostale čestice naknadno redukuju softverski (uz pomoć priloženog softvera).

EOS Cleaning System, sistem automatske redukcije prašine *

Kompenzacija za odsustvo nekih poboljšanja dolazi u vidu sistema za merenje svetla (internog „svetlomera“) koji je u neizmenjenom obliku preuzet sa 7D. iFCL, 63-zonski sistem merenja svetla, u kombinaciji sa 4 standardna moda, odmenio je dugo eksploatisani 35-zonski, čime je ozbiljnost ove serije Canon DSLR-ova podignuta za lestvicu više i u ovom domenu prevazilazi čak i klasu dvocifrenih Canon DSLR-ova – danas konretno, EOS 50D.

Novi iFCL 63-zonski senzor merenja svetla* i šematski prikaz zona merenja

AUTO-FOKUS

Pitanje eventualnog unapređenja sistema autofokusa je kod serije trocifrenih Canon-a skoro tabu tema. Nedavna revizija AF sistema, predstavljenog sa EOS-om 7D, donela je nadu da će i najmanji Canon DSLR-ovi poneti neki vid poboljšanog AF-a. Na žalost, on nije doživeo nikakvu transformaciju. Ostao je na istom nivou kao i do sada i time ubio gotovo svaku nadu sa se nešto može promeniti na bolje po ovom pitanju, barem u skorije vreme. Racionalno posmatrano, Canon i nema neke preterane razloge za unapređenje AF sistema u ovoj klasi, koji već godinama slovi za sasvim pristojan (u meri u kojoj se to očekuje od tela ove klase), jer ni konkurencija ne nudi ništa što bi ih nateralo na ozbiljnu reviziju.

Za one koji nisu upoznati sa ovim AF sistemom, treba reći da je u pitanju fazni Multi-basis TTL sistem auto-fokusa, koji se sastoji iz 9 AF tačaka, raspoređenih mahom oko centralnog dela kadra, sa jednom (centralnom) krstastom AF tačkom i 8 perifernih. Preciznost sistema auto-fokusa je solidna, mada ne i izuzetna, zbog čega se ne može meriti sa dvocifrenim telima (o 7D da i ne govorimo).

Ipak bez unapređenja – stari AF senzor sa 9 tačaka *

Zamerka (sada već redovno) ide na izostanak AF-assist lampe. AF-assist, za fokusiranje u lošim svetlosnim uslovima, ponovo je moguće dobiti uz pomoć internog blica (stroboskopsko bljeskanje do potvrde fokusa), uz eksterni blic ili ST-E2 wireless okidač bliceva. AF-assist uz interni (pop-up) blic radi pristojno, ali ume biti vrlo nezgodan ukoliko ne želite da privlačite pažnju.

Od modova auto-fokusa na raspolaganju je automatska selekcija tačaka ili fokusiranje jednom, unapred izabranom tačkom, pri čemu se fokusiranje može izvesti jednokratno (One-Shot), kontinualnim praćenjem (AI Servo) ili kombinacijom ova dva, korišćenjem AI Focus moda, koji najpre zaključava fokus na selektovanoj tački i nastavlja da prati cilj ukoliko registruje promenu distance.

TRAŽILO

Optičko tražilo je ostalo isto kao i na dve prethodne generacije trocifrenih Canon tela. Penta-ogledalo obuhvata 95% kadra (na slici niže prikazano crvenim okvirom), dok je faktor uvećanja 0.87x. Važi za bolja (veća) tražila u klasi, iako je generalno po funkcionalnosti iza onoga što nudi Nikon D5000. AF tačke i centralna zona merenja su fiksirani i ne omogućavaju selektivno isključivanje. Raspored autofokusnih tačaka je znatno povoljniji nego na full-frame telima klase 5D, obzirom da je međusobni razmak isti, a raspoređene su na bitno manjem prostoru. Ono što bi moglo zasmetati većini korisnika naviknutih na jača tela je relativno slaba vidljivost AF tačaka u tražilu – bilo njihovih pozicija, bilo potvrde koja je kod xxxD Canona realizovana pomoću malih indikatora u okviru AF tačaka. Ukoliko niste imali prilike susresti se sa telom ove klase, pogledajte kako to izgleda:

Prikaz unutar optičkog tražila EOS-a 550D

Prikaz informacija takođe nije izmenjen u odnosu na ranije izvedbe, a obuhvata sve što je potrebno da biste podešavanja obavljali bez skidanja pogleda sa tražila – tu su (s leva na desno): indikatori AE-Lock, status blica, FE-Lock, status high-speed sinhronizacije bljeska blica, indikator kompenzacije snage blica, brzina zatvarača, otvor blende, skala svetlomera raspona ±2 EV, indikator „highlight tone priority“ opcije, ISO vrednost, status white-balance korekcije i indikator monohromatskog kolornog preseta, maksimalni broj snimaka u rafalu (u zavisnosti od raspoloživog bafera) i indikator potvrde fokusa. U odnosu na veća tela, nedostaje jedino indikator stanja baterije, ali se to ne može uzeti kao poseban nedostatak, jer je stanje baterije uvek moguće proveriti na displeju.

Tražilo nije promenjeno ni sa spoljne strane, pa je i gumena obloga ista kao i ranije, što znači da se i dalje može koristiti Canon EP-EX15 II Eyepeace Extender, distancer koji omogućava udobniji rad i manje zaprljan displej. EP-EX15 II pruža više konfora uz određene kompromise – umanjenje prikaza za čak 30% i uz određena barelna izobličenja prikaza u tražilu. Nekome je toliko žrtve previše, ali oni kojima nije, mogu nesmetano da uživaju u korišćenju ovog dodatka i na novom telu. Oni snalažljiviji će se rešiti jednostavnog optičkog sklopa unutar distancera i time obezbediti dodatni konfor bez gubljenja kvaliteta prikaza. Neposredno iza desne ivice gumene obloge, nalazi se poznati minijaturni točkić za podešavanje dioptrije, kojim fino (mada ograničeno) možete podesiti dioptriju i time izbeći korišćenje naočara u toku fotografisanja.

KOMANDE

Raspored komandi je, uz sitne korekcije, ostao isti kao i ranije. Zbog širine novog displeja proporcija 3:2, kontrole na zadnjoj strani su morale biti delimično redizajnirane, a najviše pažnje privlači njihov oblik, koji je potpuno drugačiji u odnosu na ono na šta smo do sada navikli. Okrugli tasteri (mada ne svi), ustupili su mesto plićim, oštrije oblikovanim i nešto krupnijim kontrolama, pozicioniranim na manje-više identičnim mestima, sa oznakama koje su (za većinu komandi) sada na samim tasterima, umesto pokraj njih. Bez gledanja ih je teže napipati, pa se to može uzeti kao zamerka i delimična degradacija i tako slabe ergonomije. I dalje je na snazi nefleksibilni sistem (ne)prilagođavanja komandi, po čemu 550D, nažalost, nije ispratio EOS 7D.

Sa gornje strane je situacija nepromenjena. E-TTL II kompatibilna papučica blica je postavljena centralno, ispod čijeg se podnožja krije pop-up blic. Desno od papučice je selektor modova rada, uklopljen sa prekidačem za uključivanje aparata. Selektor modova više nije „fensi“ srebrne boje, već je ponovo klasično crn i drugačije nazubljen, a pruža standardan izbor za ovu klasu aparata: set kreativnih modova - manual, aperture priority, shutter priority, programmed auto i automatic depth-of-field, kao i set scenskih modova, namenjenih početnicima, za korišćenje bez preteranog udubljivanja u samu tehniku snimanja, a inače uobičajenih za aparate ove klase – flash off, portrait, landscape, close-up, sports i night portrait. Tu je i par automatskih modova – neizbežni full-auto mod, kao i creative auto, koji omogućava manipulaciju dubinskom oštrinom i brzinom ekspozicije, bez predznanja iz tehnike fotografisanja. Poslednji mod nije vezan za fotografiju, već za video, koji je i na 550D odvojen kao poseban mod, baš kao i na prethodniku, 500D. Nešto ispred prekidača za uključivanje je ISO taster kojim se, u kombinaciji sa glavnim kontrolnim točkićem ili kursorskim tasterima, setuje ISO vrednost. Ispred glavnog kontrolnog točkića, nalazi se najbitnija od svih komandi – klasični dvostepeni okidač.

Prednja strana aparata je klasično minimalistička. Osim internog mono mikrofona, kojim se u video modu beleži zvuk, tu je još i komanda za aktiviranje pop-up blica, taster za odbravljivanje bajoneta i uklanjanja objektiva, a nešto niže je DOF preview, taster koji jednokratno postavlja listiće blende u setovani položaj, radi utvrđivanja polja dubinske oštrine, gledano kroz optičko tražilo. Na gornjem delu rukohvata, pozicioniran je IC senzor za aktivaciju daljinskog okidanja pomoću Canon RC-6 namenskog okidača. Na uobičajenom mestu, između rukohvata i internog blica, nalazi se crvena LE dioda, koja signalizira operaciju odloženog okidanja.

Desna strana aparata, gledano od pozadi, standardno je rezervisana za odeljak memorijske kartice, dok je leva namenjena konektorima.

Tradicionalno najživopisnija, zadnja strana je zadržala stari raspored komandi. Levo od tražila, a iznad displeja, nalaze se tasteri za ulazak u glavni meni i aktivaciju/deaktivaciju displeja, radi uštede baterije. Sa desne strane tražila je jedini novi taster, namenjen aktiviranju režima „živog prikaza“ (live-view) u fotografskim modovima, odnosno početku i zaustavljanju snimanja sekvence u video modu. Neposredno ispod optičkog tražila nalazi se foto-senzor, koji registruje blizinu lica i gasi displej radi uštede energije. Gornji desni ugao zadnje strane aparata dele dva tastera. Jedan je AE-Lock, funkcija „zaključavanja ekspozicije, odnosno snage bljeska blica, a drugi služi za selekciju AF tačaka. U režimu pregleda, funkcija im se menja i tada služe za zumiranje i odzumiranje prikaza.

Desno od displeja su komande kojima se kontrolišu osnovni parametri rada. Centralno mesto zauzima grupa od četiri kružno postavljena tastera kojima se vrši kretanje kroz menije ili kontrola balansa bele, odloženog okidanja, moda autofokusa ili selekcija kolornog stila. U središtu ove grupe komandi je „SET“, taster za potvrdu, koji daje mogućnost programiranja za neku od unapred definisanih funkcija. Iznad ove grupe tastera se nalaze dve komande. Više pozicionirana je komanda kompenzacije ekspozicije, odnosno setovanje blende, u zavisnosti od moda snimanja, dok je nešto niže taster koji ima dvojaku funkciju – jedna od njih je Direct Print, a druga (i osnovna) je prelazak u Quick Menu režim, kada se parametri snimanja podešavaju vizuelno, na displeju, pomoću kursorskih tastera. Ispod grupe kursorskih tastera, nalaze se komande za ulazak u režim pregleda snimaka i brisanje. Sasvim desno-dole je LE dioda, koja signalizira upis snimaka na memorijsku karticu. Odloženo okidanje je dobilo još jedan mod – sekvencijalno okidanje unapred zadatog broja snimaka (do 10 uzastopno).

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice je izveden na identičan način kao i na prethodnim modelima, uz zadržanu čvrstoću i mehanizam koji će, uz odgovarajuće upozorenje, nastaviti upis snimaka, čak i ako vratanca budu otvorena. U ovoj klasi dominantni SD format memorijskih kartica je i dalje prisutan, a uz postojeću SDHC kompatibilnost, lista podržanih standarda je proširena i na nove SDXC teoretskog protoka od 104MB/s, koje istovremeno u potpunosti prevazilaze ograničenje od 32GB, nametnuto SDHC karticama po specifkacijama verzije 2.0 ovog standarda. Kompatibilnost je proširena i na najnoviji Eye-Fi standard SD kartica, koje mogu da šalju podatke bežično, na odgovarajuće (802.11b/g/n) Wi-Fi uređaje.

Slot SD/SDHC memorijske kartice

Kada je brzinska zahtevnost u pitanju, Canon 550D će pristati pristojno da radi već sa 60x SD karticama, ali uz primetno kašnjenje ukoliko pokušate za koristite rafal i više ISO vrednosti. Sa ovakvom karticom i aparatom setovanim na maksimalni kvalitet, moguće je ispucati maksimalno 8-10 JPEG, 5 RAW ili svega 4 RAW+JPEG snimaka u kontinuitetu, do zagušenja bafera i opadanja brzine. Video je još nemilosrdniji, pa će iz ovakve kartice biti izvučeno maksimalno do 5 sekundi video materijala, dok aparat ne prekine snimanje. Ipak, halapljivost nije preterana, jer će već prosečna kartica za današnje uslove, Kingston SDHC klase 6 (primerak na testu je bio kapaciteta 8 GB), uspeti da izvuče maksimum naznačen u specifikacijama, uz video neograničenog trajanja, odnosno do popunjavanja limita od 4 GB po snimku.

Kapacitet kartica, primerenih ovakvom aparatu je jedno od prvih pitanja prilikom kupovine aparata ove klase, obzirom da su često ulaznica u svet DSLR-ova. U nekom proseku, u zavisnosti od uslova i učestalosti high-ISO snimaka, od 8 GB kartice možete očekivati oko 1250 JPEG, 540 RAW ili 334 RAW+JPEG snimaka u maksimalnom kvalitetu. Video je bitno zahtevniji, pa će vam kartica od 8 GB biti dovoljna za prosečno 22-24 minuta materijala u 1080p @24fps (fullHD, 1920x1080).

BATERIJA

Na opšte nezadovoljstvo vlasnika još uvek relativnog novog EOS-a 500D, novi aparat donosi i novu bateriju što, u slučaju da ste se odlučili na prelazak na novo telo, znači i dodatna ulaganja u eventualnu rezervnu bateriju. Umesto LP-E5, EOS 550D koristi potpuno novu, LP-E8 bateriju, u paketu sa LC-E8 punjačem. Razlike su spolja kozmetičke, a unutra nešto konkretnije. Nova baterija kapaciteta 1120 mAh (LP-E5 je kapaciteta nešto manjih 1080mAh) spada u red baterija čiji se kapacitet nešto preciznije prati (mada to nije ni blizu „smart“ baterije koje koriste 5D Mark II i 7D) i čiji bi vek trajanja trebao biti duži. Sama pozicija unutar tela je ista, kao i vratanca koja su, premda plastična, prilično čvrsta i odaju utisak dugovečnosti.

Punjenje potpuno prazne baterije traje oko 2 časa, nakon čega aparat ima zvanično navedenu autonomiju od prosečno 440 snimaka, mada naša iskustva značajno variraju, u zavisnosti od uslova snimanja, pa od pune baterije možete očekivati od 360 do 550 snimaka, u zavisnosti od toga koliko koristite live-view i displej uopšte. Značajno manjoj autonomiji, u odnosu na skuplja tela, kumuje pre svega nedostatak statusnog displeja, zbog čega se gro setovanja obavlja pomoću glavnog displeja, koji spada u ozbiljnije potrošače. Dokaz u prilog ovome je i izmerena autonomija u režimu „živog prikaza“ (live-view), koji dopušta do 200 snimaka sa jednim punjenjem, što je u proseku gotovo identično sa rezultatima koje ostvaruje 5D Mark II sa svojom baterijom znatno većeg kapaciteta. No, za većinu korisnika, autonomija koju nova LP-E8 baterija pruža, biće sasvim prikladna.

Odeljak baterije (levo) i LC-E8E punjač sa LP-E8 baterijom

KONEKTORI

Leva strana aparata (gledano sa zadnje strane) rezervisana je za konektore. Smešteni su ispod gumene obloge i ima ih četiri. Tu je, za ovu klasu novi, mikrofonski ulaz, zatim E3 konektor za namenske daljinske okidače, deljeni USB-A/V konektor, kao i HDMI-C video izlaz koji će, osim pregleda snimaka, u kombinaciji sa kompatibilnim (HDMI-CEC) televizorom omogućiti i kontrolu aparata daljinskim upravljačem. Zgodno. Posebno ako ste poklonik gledanja fotografija u društvu. Video izlaz možete iskoristiti i za slanje live prikaza na eksterni displej ili TV i time sebi obezbediti izvesni komoditet u radu sa stativa.

Ova klasa aparata ne raspolaže sa PC-Sync konekcijom za spoljnu rasvetu, pa je za ovu namenu neophodno dovijati se alternativnim metodama, poput wireless okidača tipa PT-04, Pocket Wizard i sličnih.

Konektori na 550D

DISPLEJ

500D već ima displej izuzetnog kvaliteta i taman kad smo pomislili da se više nema kud – Canon 550D postaje svojevrsni trend-seter. Po prvi put je upotrebljen 3-inčni displej rezolucije 1,04 MP (precizno – 720 x 480) i formata 3:2, čime je konačno izbačen iritantni crni pojas iznad i ispod snimka u režimu pregleda. Na ovaj način se koristi 100% površine displeja i time dobija primetno krupniji i vidljivo kvalitetniji prikaz (iako je bilo teško zamisliti da može bolje), a omogućava i lakšu kontrolu prilikom snimanja video zapisa, odnosno fokusiranja. Kao i na nekoliko prethodnih Canon DSLR-ova, displej je obložen sa nekoliko slojeva anti-reflektivnog materijala, što značajno poboljšava vidljivost na otvorenom, čak i na jakom suncu, uz poboljšan ugao vidljivosti, koji po specifikacijama iznosi oko 160°. Reprodukcija boja je, čini se, dodatno unapređena u odnosu na EOS 7D i skoro da je neverovatno koliko verno prikazuje ono što ćete kasnije videti i na monitoru računara. Maksimalno osvetljenje displeja je vrlo jako, a srednja vrednost (od mogućih 7 koraka) je dovoljna i za spoljne uslove sa nepovoljnim položajem sunca. Sve u svemu – element novog aparata koji vrlo upadljivo naglašava svoje prednosti već prilikom prvog susreta.

Kako trocifreni Canon aparati nemaju statusni displej, glavni displej preuzima njegovu ulogu:

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Osnovni parametri, koji su sastavni deo „quick control screen“ prikaza, obuhvataju sve može zatrebati, pa čak i više od toga. Prikaz se dinamički menja, u zavisnosti od izabranog moda, a pored najosnovnijih parametara, kao što su trenutni mod fotografisanja, brzina ekspozicije, blenda i ISO vrednost, tu je i nezaobilazna skala svetlomera koja, za razliku od ekvivalenta u optičkom tražilu, sada obuhvata celih ±5 blendi (7D je po prvi put uveo ±3 blende raspona), skrolovanjem levo i desno. Od ostalih parametara, tu je kompenzacija snage blica, indikator aktiviranosti Highlight Tone Priority i Auto Lighting Optimizer opcija, aktivni kolorni stil (Picture Style), izabrani nivo kvaliteta snimka, balans bele i indikator korekcije istog, AF mod, način okidanja, mod merenja svetla, status baterije, broj preostalih snimaka na kartici i Eye-Fi status.

Ovaj prikaz se koristi umesto klasičnog statusnog displeja na većim aparatima. Svi parametri mogu biti kontrolisani direktno, odgovarajućim komandama na aparatu, ili interaktivno, kada „Q“ taster na aparatu aktivira kretanje po kontrolnom ekranu pomoću kursorskih tastera, a setovanje svake pojedinačne opcije korišćenjem kontrolnog točkića ili kombinacijom kursora i Set tastera.

Ljubitelji prilagođavanja će verovatno ceniti mogućnost da izgled Quick control screen-a „oboje“ po svom ukusu, koristeći jedan od četiri predefinisana profila:

Izbor kolorne „teme“ Quick Control Screen-a

Pošto korišćenje glavnog displeja umesto statusnog troši primetno više energije, neposredno ispod tražila je senzor koji registruje primicanje aparata licu i tada isključuje prikaz. Dodatno, displej je moguće iskučiti i na uobičajen način, pritiskom na „Disp“ taster.

LIVE VIEW

Funkcija „živog prikaza“ (live-view) je u poslednjih nekoliko inkarnacija dovedena do nivoa, za koji se bez ustezanja može reći da je – skoro pa savršen. „Skoro“ jer je brzina rada i dalje kamen spoticanja, uslovljena fizičkim predispozicijama, i svakako ne može da isprati ono na šta smo navikli koristeći LV na kompakt aparatima. Međutim, vodeći se mišlju da live-view ni u kom slučaju ne pretenduje da odmeni optičko tražilo, lako se možemo prilagoditi na neke nedostatke, a još lakše na prednosti.

Fokusiranje u ovom modu je moguće izvesti na dva osnovna načina: klasničnim faznim fokusom (Phaze Detection Auto Focus) - standardnim načinom fokusiranja na DSLR aparatima, kao i kontrastnim fokusom (Contrast Detection Auto Focus, u daljem tekstu – CDAF), koji poznajemo sa kompakt aparata. U slučaju faznog fokusa(u LV režimu označen kao „AF-Quick“), pritiskom na prvo koleno okidača ogledalo će se privremeno spustiti u osnovni položaj, aparat će fokusirati koristeći namenski AF senzor i nakon obavljene potvrde fokusa, vratiti se u gornji položaj, uz povratak prikaza sa senzora. Ovaj način rada je prilično bučniji ali je, i pored laga koji dvostruko pomeranje ogledala pravi, i dalje brži od kontrastnog.

S druge strane, kontrasni fokus radi na principu pomeranja fokusne ravni do postizanja najoštrijih prelaza između kontrastnih površina i tehnički je identičan onome što poznajemo sa kompakt aparata. Mana CDAF-a je visoka osetljivost na loše svetlosne uslove i odsustvo površina sa jasnim kontrastom, kada često ume da se zbuni i odbije da fokusira. Pošto CDAF sistem fokusiranja nije baziran na osnovnom AF sistemu (i pridruženom AF senzoru), senzor sa 9 AF tačaka nije na raspolaganju, kao ni sve pogodnosti koje fazni fokus donosi, poput servo moda za kontinualno praćenje. Zamenu za 9 AF tačaka predstavlja fokusno polje pravougaonog oblika, kojim određujete položaj željene fokusne tačke (na slikama niže, beli pravougaonik u sredini).

Selektivni prikaz informacija u live-view režimu

Za razliku od malih kompakt aparata, DSLR-ovom CDAF-u se generalno neće naročito svideti dinamične scene, čak ni kada su propisno osvetljene, jer dubinska oštrina, diktirana velikim senzorom, drastično usporava rad i CDAF čini diskutabilno upotrebljivim za većinu primena koje obuhvataju čak i najmanju količinu akcije. S druge strane, kako ovaj način rada ne zavisi od preciznosti AF sistema i kvaliteta fokusa samog objektiva, kvalitetno fokusiran snimak je moguće izvući čak i sa objektivima koji maše fokus, a zbog načina kojim se do fokusa dolazi. Nezgodan deo ove priče su video snimci. Kako se video najčešće svodi na pokretne scene, CDAF je jednostavno mučno koristiti, jer mu je brzina u odnosu na foto-segment desetkovana, što iziskuje upotrebu po preporuci iz Canona, koja kaže da fokusiranje radije treba izvesti neposredno pre početka snimanja, kako bi bilo izbegnuto vrlo iritantno „skakutanje“ AF-a napred-nazad, a time i totalno ruiniranje video materijala.

CDAF tehnika fokusiranja na EOS-u 550D poznaje još jedan mod, a to je, poslednjih godina marketinški forsirani „face detection“. Ovaj način CDAF fokusiranja pomoću naročitog algoritma uspeva da „prepozna“ lica u kadru i fokusira ih, baš kao što kompakti rade već godinama. Zanimljiv aspekt realizacije live-view režima na 550D je udobnost rada, koja je bitno bolja nego na telima više klase (pre svega Canon-ima EOS 7D i EOS 5D Mark II ), na kojima je forsirana upotreba AF-ON tastera za fokusiranje, što značajno umanjuje lakoću rada. Skoro da bismo mogli reći da je možda sreća što AF-ON ne postoji na ovoj klasi tela, pa se fokusiranje u režimu „živog prikaza“ nesmetano izvodi okidačem, kao i obično.

Posebna poslastica je manuelno fokusiranje, možda i najbitnija stavka rada u režimu „živog prikaza“. Tasterima, kojima se zumira prikaz u režimu pregleda snimljenih fotografija, možete uvećati unapred izabrani segment kadra u dva koraka, sa uvećanjima od 5 ili 10 puta (prikazano na ilustraciji niže) i fokusirati savršeno precizno. Pošto LV raspolaže mogućnošću simulacije konačnog rezultata, pomaže utvrđivanju prostiranja polja dubinske oštrine, izgleda delova scene koji su van fokusa, pa i balansa bele (WB) kojim će snimak biti napravljen. Kako i dolikuje tehnologiji 21. veka, predikcija konačnog rezultata je tačna i faktički omogućava da rezultati budu poznati i pre okidanja.

Zumiranje prikaza u live-view režimu

U live-view režimu je moguće uključiti prikaz osnovnih informacija i pomagala, poput mreže horizontalnih/vertikalnih linija (grid) za olakšano kadriranje, koja se može konfigurisati tako da pokriva trećine (3x3) ili 6x4 polja, što će posebno pozdraviti ljubitelji pejzaža i arhitekture.

Pomoćna mreža za lakše poravnanje pri kadriranju

Uprkos trendu opšteg širenja ponude ka korisnicima koji se ne zadovoljavaju samo suvim kvalitetom fotografije, Canon ni na ovom aparatu nije implementirao opciju automatske rotacije prikaza na displeju, u zavisnosti od položaja aparata, pa rad u vertikalnom položaju neće pružiti konfor kakav je uobičajen za današnje Sony DSLR-ove. Ovo čudi utoliko više, što neki Canon kompakti već imaju tu mogućnost, budući da je senzor orjentacije već implementiran u telo.

Naravno, komoditet live-view načina rada je i dalje u senci odličnog tražila kakvo krasi jedan DSLR. Live-view se na DSLR-ovima može koristiti u stilu „point and shoot“ aparata, iako to sasvim očigledno nije primarna namena. U praktičnom smislu, live-view cilja u drugom smeru dalje, dok će za osnovno fotografisanje, optički „nišan“ i dalje ostati primarna i poželjnija alatka. Delom zbog navike, ali najčešće zbog udobnosti i pouzdanosti rada, sa kojom se CDAF teško može izboriti, barem danas. Dodatni razlog je i pitanje ergonomije – daleko je trivijalnija stvar držati 100-gramski kompakt aparat u visini očiju, bez oslonca, nego DSLR koji ni u jednoj kombinaciji ne može biti lakši od 600-700 grama. Zbog toga se namena treba tražiti pre svega u fotografisanju statičnih scena, najčešće bez stativa, a posebno ako je potrebno fokusirati manuelno, gde je pomoć live-view-a nemerljiva.

VIDEO

Za peti aparat u nizu koji ima mogućnost snimanja videa, više se ne može reći da je u pitanju novina. Video se u kratkom roku praktično odomaćio i sada se većina izmena svodi na prepravke i modifikacije već postojećeg, do postizanja još bolje upotrebljvosti. Iz tog razloga, iluzorno bi bilo očekivati neke revolucionarne novine, mada – fer bi bilo reći da smo dobili više no što smo očekivali u telu ove klase.

Sada i trocifrena serija Canon DSLR-ova pruža mogućnost snimanja video materija, u nekoliko rezolucija. Dve u formatu 16:9, i jednu u 4:3. Najveća, FullHD 1080p (1920x1080), u zavisnosti od izabranog sistema (PAL ili NTSC) nudi framerate od 24, 25 ili 30fps. Niža rezolucija, 720p (1280x720) je raspoloživa sa dvostruko većim framerate-om od 50, odnosno 60fps, kao i najniža VGA (640x480) rezolucija. Prvi put je uvedena mogućnost korišćenja VGA kropa – isečka iz osnovne rezolucije.

Kvalitet video zapisa

Video zapis se enkoduje u MPEG-2 formatu i smešta u MOV kontejner. U 1080p rezoluciji, zapis je ograničen na 4GB, što u proseku iznosi oko 12 minuta u kontinuitetu. Ovo ograničenje je zasluga fajl sistema FAT32, limitiranog na 4GB po fajlu. Ipak, 12 minuta je za ozbiljan (pa i manje ozbiljan) rad i više nego dovoljno, pogotovo što se u kasnijoj produkciji čak i snimci te dužine seckaju radi montaže. Za one kojima maksimalni kvalitet nije neophodan, snimanje u nižim rezolucijama, u okviru propisanih 4GB može da iznese i čitavih 30 minuta materijala. Protok po GB je diktiran pre svega uslovima snimanja, a logično je pretpostaviti da će dinamičniji kadrovi i kadrovi u uslovima lošeg osvetljenja (zbog viših ISO vrednosti i šuma koji donose) proizvesti prostorno zahtevniji materijal i, samim tim, manju minutažu u okviru limita.

Kada govorimo o kontroli, snimanje je moguće izvesti u potpuno automatskom režimu ili manuelno, a brzina zatvarača se može kretati u rasponu od 1/30 do 1/4000. Za manje upućene, brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Nasuprot tome, sporiji zatvarač daje nešto zamućenije frejmove, što je bliže filmskoj tehnici snimanja. Blendu je nesmetano moguće setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a ISO se, osim manuelno, može podešavati u rasponu od 100 do 6400 ili postaviti na „auto“, pri čemu će aparat samostalno održavati zahtevane parametre, setujući ISO vrednosti u zavisnosti od uslova. Autofokus je obezbeđen samo kroz CDAF (tokom snimanja), koji (uprkos vrlo pozitivnim iskustvima pri snimanju fotografija) vrlo sporo radi, a relativno retko uspeva da zaključa fokus. Zbog toga je preporučeno fokusirati pre početka snimanja, kako mučenje sa kontrastnim fokusiranjem ne bi ostalo vidljivo na snimku. U svakom slučaju, to ne možemo uzeti za zlo, imajući u vidu da je manuelno fokusiranje za video ove klase jednostavno obavezan način rada.

Snimanje zvuka se obavlja u 16-bitnom kvalitetu, 44KHz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Kao i u slučaju prethodnih Canon DSLR-ova sa mogućnošću snimanja video materijala, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal kontinualno kalibriše, u zavisnosti od situacije. Isto tako, kao i na prethodnim aparatima, ugrađeni mikrofon nije posebno kvalitetan za ozbiljnu upotrebu, ali je vrlo osetljiv i, kako je pozicioniran unutar tela, količina uhvaćenih parazitnih zvukova je prevelika – na snimku ćete, po svoj prilici, u svakom trenutku jasno čuti sve sitnice koje prate rad jednog aparata, bilo da je to zum prsten (ma koliko finog hoda bio), bilo da je u pitanju pomeranje glave stativa ili disanje rukovaoca. Ako objektiv ima optičku stabilizaciju, čuće se i njen rad. Čuje se bukvalno - sve. Za razliku od EOS-a 500D, Canon 550D ovaj nedostatak zaobilazi poput veće braće, konektorom namenjenim eksternom mikrofonu, koji će obezbediti bitno kvalitetniji stereo snimak. Kondenzatorski mikrofoni koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora nisu sistemski podržani, pa je za njih neophodno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Ono što ni eksterni mikrofon ne može da reši, a spada u ozbiljne nedostatke snimanja zvuka je forsirana upotreba ranije pomenute Auto Gain Control (AGC), odnosno automatsku nivelaciju ulaznog signala, bez mogućnosti isključivanja i manuelnog setovanja, što značajno otežava snimanje zvuka. Iako je ovaj nedostatak nedavno ispavljen na 5D Mark II, izlaskom novog firmware, sumnjamo da će isti recept biti primenjen i na 550D, zbog održavanja razlika među klasama.

Od ostalih podešavanja, na raspolaganju su kolorni stilovi (picture styles), balans bele, uklanjanje vinjeta, „Auto Lighting Optimizer“ i „Highlight priority“. Uklanjanje šuma, zbog zahtevnosti tog procesa, nije na listi podržanih zahvata na video snimku.

Testiranje videa smo sproveli u nekoliko navrata, u različitim uslovima. Kako je u delu testa posvećenom memorijskim karticama rečeno, za video je obavezno imati na raspolaganju brže memorijske kartice (SHDC klase 6 i jače), kako bi bafer uspeo da se izbori sa velikim protokom podataka. Kao i kod ostalih aparata iz ponude, uprkos činjenici da je potrebna propusna moć deklarisana na oko 8MB/s, u uslovima horizontalnog panovanja ili drastičnih izmena scene, mogu se javiti neželjeni efekti poput ispuštanja frejmova.

Iako ne u meri u kojoj je to evidentno na senzoru FF formata (5D Mark II), prednost velikog senzora se, u odnosu na konvencionalne kamere, vidi i na APS-C formatu, već prilikom prvog snimanja u uslovima lošeg osvetljenja – sve, od dinamičkog raspona, kontrasta, pa do detaljnosti, ostaje degradirano u mnogo manjoj meri, čak i kada aparat „napuca“ ISO na vrlo visoku vrednost. Uslovno rečeno „loši“ rezultati i obilje šuma se može primetiti jedino kada se aparat odluči na najvišu ISO vrednost (6400) u uslovima kada na sceni preovlađuju izrazito tamni (gotovo crni) delovi.

Naravno, ergonomija je upitna i na telima sa mnogo fleksibilnijim kontrolama, tako da „upotrebljivost“ snimka ne treba uzimati zdravo za gotovo i povezivati sa lakoćom rukovanja. Trocifrena tela su već u startu ergonomski lošija u odnosu na veća, magnezijumska tela, a video ni najmanje ne doprinosi poboljšanju iste. Problematika je manje-više ista kao i kod prethodnih aparata sa video mogućnostima - pošto je snimanje videa dostupno isključivo kroz live-view režim rada, neophodno je da aparat odmaknete od očiju. To već u startu pravi problem u kombinaciji sa masom tela i objektiva, zbog kojih je teško održati balans, bez da koristite oslonac, ma kakav on bio. Kada na sve to dodamo i tek provizorno obraćanje pažnje na raspored kontrola na trocifrenim telima, manuelni zum i fokus čija udobnost u mnogome zavisi od objektiva, prilagođavanje za ozbiljnije snimanje zahteva nešto duži vremenski period. Potrebno je dosta vežbe u sticanju rutine, iako ste možda već izverzirani korisnik konvencionalne kamere.

Ipak, ako te nedostatke ostavimo po strani, noseći se mišlju da ih je moguće zaobići, naizgled amaterski aparat vam može doneti ozbiljne prednosti u pogledu kvaliteta video zapisa, posebno ako govorimo o lošim svetlosnim uslovima i izboru optike. Nedostatak AF-a može biti ozbiljan kamen spoticanja, ali treba imati na umu da loše performanse polu-upotrebljivog CDAF sistema nisu nametnute s namerom, već zbog tehničkih poteškoća, uslovljenih veličinom senzora i dubinske oštrine, koji skupa vrlo nepovoljno utiču na performanse CDAF-a. Do nabavke odgovarajućih pomagala, CDAF vam ipak može biti od pomoći ukoliko, kako je već rečeno, isti iskoristite za fokusiranje željene tačke pre no što započnete snimanje.

Još jedan aspekt poboljšanja rada sa videom, vezan je za mogućnost bazične video obrade, koja uključuje naknadno trimovanje snimljenog materijala i zapisivanje pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji rezultate žele „za odmah“.

Nasuprot iskustava koja su, nakon pojave Nikona D90 i Canona 5D Mark II bila nekako isforsirana, zbog iznenađenja koje su u tom trenutku priredili, sa novim Canon telom je situacija kudikamo jednostavnija za iznošenje rezimea. U odnosu na već viđeno, mogli smo da pretpostavimo u kom će se smeru kretati unapređenje videa na novoj seriji aparata. Mada, jasno je da su neki segmenti unapređeni i iznad očekivanja, pa će ljubitelji videa itekako imati čemu da se raduju. No, od tehničkih informacija mnogima su bitniji konkretni dokazi da nešto valja ili ne valja, pa ako vas video zapis zanima, semplovi na kraju testa će vam verovatno biti od konkretnije pomoći. Zasad je jedino bitno reći da, ako postoji segment DSLR-a u kojem se aktuelno trocifreno telo ne mora stideti većih i skupljih proizvoda unutar brenda (pa i van njega), onda je to video. Bravo za Canon 550D!

BLIC

Pop-up blic Canona 550D je standardni, E-TTL II kompatibilni interni blic vodećeg broja 13 na ISO100. Iako je eksterni blic jedna od prvih investicija nakon kupovine DSLR-a, popup blic može u nekim slučajevima biti od koristi. U najgorem slučaju, može se koristiti za AF-assist u lošijim svetlosnim uslovima, kada uz niz kratkih bljesaka pomaže prilikom fokusiranja ili okidanje slave blic glava. Bljesak blica može biti isključen (uz zadržanu mogućnost AF-assist funkcije) ili može raditi u E-TTL režimu. Bljesak blica može biti postavljen na prvu zavesicu, kada opaljuje odmah nakon okidanja ili na drugu zavesicu, kada opaljuje neposredno pred kraj ekspozicije, radi prikupljanja ambijentalnog svetla. Kompenzaciju je moguće setovati u rasponu od ±2 EV, dok manuelni mod nije moguće koristiti sa internim blicem, kao ni FEB (Flash Exposure Bracketing, višestruko okidanje sa različitim intezitetom bljeska).

Podrška za eksterne bliceve je za E-TTL režim ograničena na Canon bliceve ili namenske bliceve drugih proizvođača, kompatibilne sa ovim standardom. Ograničenja pri radu sa eksternim, u odnosu na interni su, naravno, znatno fleksibilnija i omogućavaju bitno bolju kontrolu rada. Za razliku od izvedbe sa internim blicem, eksterni blic emituje AF-Assist pomoću posebne lampe, radije nego strobo efektom.

Flash Exposure Bracketing, višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu. Wireless kontrola okidanja kompatibilnih bliceva postaje raspoloživa kada je na aparat postavljen odgovarajući blic (najčešće je to Canon Speedlight 580EX II) ili Canon ST-E2 wireless okidač.

Za kontrolu bliceva sa aparata generalno važi ograničenje brzine sinhronizacije bljeska od maksimalnih 1/200, dok se u modu prioriteta blende maksimalna brzina može ograničiti na 1/60 ili 1/200 fiksno, uz mogućnost rada bez posebnih ograničenja. Kao i za sve dosadašnje implementacije E-TTL II algoritma, određena odstupanja u merenju su moguća, ali vam ona neće pokvariti zabavu, budući da ih je lako moguće predvideti i vremenom im se prilagoditi. Iluzorno bi bilo na ovakvom telu očekivati wireless kontrolu bliceva bez odgovarajućeg eksternog blica ili namenskog Canon ST-E2 okidača, ali je barem raspon kompenzacije mogao biti doveden na nivo koji blicevi odavno omogućavaju, a to je raspon od ±3 blende. Podešavanje kompenzacije na samom blicu ima prioritet pa će, u slučaju setovanja na njemu, podešavanje na aparatu biti zanemareno. Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

Ako zanemarimo neke od iznesenih zamerki, rad sa blicem je sasvim pristojan u tehničkom smislu, iako u fizičkom neće biti nimalo zabavno rvati se sa većim modelima, poput Canon Speedlight-a 580 EX II. Kao najprikladniji blic bismo mogli preporučiti Canon Speedlight 430EX II ili, u slučaju ređih i manje zahtevnih potreba, najnoviji mali blic iz Canona – Speedlight 270EX.

KIT OBJEKTIVI

Iako su izvorno koncipirani da u prodaju idu samo kao telo bez objektiva, ustaljena je praksa da se DSLR-ovi, a posebno niža klasa, na tržištu nude u barem jednoj, a često i nekoliko varijanti kit-kompleta, koji telo kombinuju sa jednim (a nekad čak i dva) odgovarajućim objektivom, najčešće dovoljnim za spoznaju mogućnosti aparata i prve korake u svetu fotografije (ili barem – „ozbiljnije fotografije“), a nekad i više od toga. Ovaj segment ponude je kod svih proizvođača ranije bio realizovan tek malo bolje od nužnih okvira. Pruženi kvalitet je bio vrlo upitan, što je za posledicu imalo krajnje odbojni stav potencijalnih kupaca prema kit objektivima uopšte. Otud i animozitet koji je formiran godinama, s proizvođačke strane upornog serviranja kit objektiva diskutabilnih opto-mehaničkih osobina, čiju je ljagu bilo teško sprati u dužem vremenskom periodu. Danas je situacija kod svih proizvođača kudikamo bolja, što termin „kit objektiv“ smešta bitno iznad ustaljene prakse ruganja „plastikanerima“ na konto njihovih (ne)kvaliteta. Razlog je, očekivano, utemeljen u tržišnoj borbi koja retko prašta neuspeh zbog čega su, u krajnjem slučaju, kupci samo na dobitku.

Osnovni kit, promovisan od strane proizvođača, raspoloživ je u dve varijante. Jedna obuhvata telo sa već poznatim kit objektivom Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, prvi put promovisanim načelno sa EOS-om 450D, dok je druga bazirana na novom EF-S 18-135mm f/3.5-5.6, prvi put predstavljenim u paketu sa EOS-om 7D.

Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS

Najčešći pratilac Canon entry-level tela, EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, je „standardni zum“ raspona 18 do 55mm, odnosno ekvivalentnih 29-88mm na 35mm (full-frame) senzoru (kada se raspon pomnoži sa 1.6x krop faktorom). EF-S oznaka i bela tačka kraj bajoneta ukazuju na to da je objektiv namenjen isključivo krop telima sa APS-C formatom senzora. Ugao koji ovaj raspon zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 27.8° na najdužih 55mm.

Ničim zasluženo breme koje je ovaj kit objektiv vukao za sobom od samog početka, rezultat je pretežno negativnih utisaka koje je svojevremeno na korisnike ostavljao istoimeni objektiv bez „IS“ sufiksa, dugogodišnji pratilac Canon tela niže klase. Iako se tu i tamo mogu čuti pojedinačna pozitivna iskustva, najčešće nisu bila ni blizu sjajnih, što se odnosilo kako na optičke, tako i na mehaničke (ne)kvalitete starog objektiva, po kojima je od strane zlobnika često nazivan „poklopcem za telo“. Sadašnji, noviji kit, osim što ga postojanje optičke stabilizacije jasno distancira od prethodnika, mehanički se vrlo malo razlikuje, barem sa spoljne strane. Finiš je tek simbolično unapređen, a bajonet je, kao i na prethodniku, izrađen u potpunosti od plastike, što celom sklopu daje vrlo neubedljiv izgled.

Srećom, spoljni izgled ni u kom slučaju nije povezan sa optičkim performansama. Dimenzije 70 x 68.5mm i masa od 200 grama čine ovaj objektiv jednim od kompaktnijih. Zum prsten je napravljen od gume, odgovarajućih je dimenzija i pristojnog, mada ne i izuzetnog hoda. To znači da ne trebate očekivati čuda, ali ni probleme prilikom rada. Konstrukcija zum mehanizma je takva da je objektiv fizički najkraći na približno 24mm (označeno tačkom), dok maksimalnu dužinu postiže na graničnim vrednostima od 18, odnosno 55mm. Kako fokus nije internog tipa, prednji element prečnika ø58mm rotira zajedno sa plastičnim fokusnim prstenom ne baš kvalitetne izvedbe i diskutabilne upotrebljivosti (obzirom na poziciju na telu objektiva i hodu od svega 90°), što korišćenje polarizacionih (CPL) filtera čini nešto otežanim. Autofokus je pogonjen osrednje tihim DC mikromotorom i ne obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokus, pa je prekidač za fokus neophodno prebaciti na MF u slučaju da poželite da manuelno izoštravate. Takođe, ni skala distance nije na raspolaganju. Minimalna fokusna distanca od 25cm obezbeđuje prilično veliki faktor uvećanja od čak 0.34x, odnosno 1:2.9, što će ljubitelji close-up (kvazi-makro) fotografije umeti da iskoriste. Brzina AF-a je osrednja, a kada je tačnost u pitanju - možete očekivati sasvim solidan procenat fokusiranih snimaka.

Optičku konstrukciju čini 11 elemenata raspoređenih u 9 grupa:

Optička konstrukcija kit objektiva Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS *

Maksimalni otvor blende je uobičajen za ovu klasu objektiva i kreće se od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/38, a sama dijafragma je realizovana u vidu 6 zaobljenih listića, što pozitivno utiče na kvalitet bokeha (zamućene površine van fokusne ravni).

Pored optičke, ključna razlika u odnosu na stariju verziju ovog objektiva je implementirana optička stabilizacija, što sufiks „IS“ (“Image Stabilizer“) i označava. Po proizvođačkoj specifikaciji, optička stabilizacija ovog objektiva obezbeđuje do četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu (preporučena dužina ekspozicije je 1/žižna daljina objektiva, što u slučaju krop tela treba pomnožiti sa 1.6). U praksi, testovi pokazuju da proizvođačka specifikacija nije preuveličana, mada prednost stabilizacije ne treba uzeti bezuslovno, budući da ona nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. U slučaju potrebe za snimanjem bez pomoći optičke stabilizacije, istu je moguće isključiti odgovarajućim prekidačem na telu objektiva.

Za razliku od ostalih proizvođača, Canon je i dalje uporan u odluci da uz ne-L objektive ne isporučuje ništa osim kutije i uputstva, pa ćete originalnu namensku zonericu, oznake EW-60C, morati posebno da dokupite, kao i prigodnu torbicu LP814. Nije da cena 18-55 implicira uvrštenu bogatu dodatnu opremu, ali je ovakva praksa ustaljena i na mnogo skupljim objektivima, poput EF-S 17-55mm f/2.8 IS USM, čija cena od samog predstavljanja gravitira u nivou 1000 €.

Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS

Drugi objektiv u kit ponudi vezanoj za Canon 550D, predstavljen je u paketu sa EOS-om 7D i rezultat je dugogodišnjih vapaja korisnika Canon sistema za zumom većeg raspona, namenjenom pre svega turističkoj i manje zahtevnoj publici, koja univerzalnost stavlja ispred optičkih kvaliteta. Godinu dana nakon prvenca u ovoj klasi, EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS, Canon je predstavio drugi po redu „turistički rasponac“ namenjen APS-C telima, u pokušaju da proširi asortiman po uzoru na konkurenciju (a pre svih – Nikon) i ispravi rezultat negativnih kritika koje je 18-200 svojevremeno poneo. Kada su ovaki objektivi u pitanju, uvek je glavno pitanje „koliko to košta?“ i to ne u finansijskom, već u kvalitativnom smislu. Jer, ako je cena univerzalnosti plaćena izaženim optičkim kompromisima, objektiv bi mogao biti tek sredstvo za zadovoljavanje forme, ne i kvalitativnih normi.

Kao što je u nazivu i naznačeno, ovaj objektiv obuhvata raspon od 18-135mm, koji na APS-C senzoru pružaju 29 do 216mm ekvivalentnih FF senzoru, što obuhvata praktično sve što prosečnom turisti i/ili početniku može zatrebati. Ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 7.8° na najdužih 135mm.

Spoljne dimenzije 101 x 75mm i masa od 455 grama, čine ga laganim i zahvalnim za putovanja, čemu je prvenstveno i namenjen. U odnosu na EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, ovaj objektiv ostavlja bitno bolji utisak na korisnika, prvenstveno zbog kvalitetnije plastike, manjih zazora na spojevima i mehaničku pokretljivost koja je primetno višeg kvaliteta. U fizičkom smislu, kvalitetom izrade bismo ovaj objektiv mogli smestiti negde na pola puta između manjeg kit objektiva (18-55) i EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM, nešto bliže 17-85. Za razliku od 18-55mm kit objektiva, bajonet je metalni, a finiš je na dodir primetno kvalitetniji. Zum prsten je dovoljne širine, klizi glatko i precizno, a sam mehanizam se linearno izvlači do maksimalnih 135mm.

Autofokus je pogonjen brzim DC mikromotorom i, kao i kod manjeg kit objektiva, ne obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokus, što znači da je prekidač neophodno prebaciti na MF u slučaju potrebe za ručnim fokusiranjem. Skala distance nije na raspolaganju, a fokus je realizovan interno, što znači da prednji element promera ø67mm ne rotira, što značajno olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Fokusni prsten je od tvrđe plastike, nije baš širok i rotira u AF modu. Minimalna fokusna distanca je 45cm (računa se u odnosu na senzor), pri čemu postiže prosečno uvećanje od 0.21x, odnosno 1:4.8. To ga čini inferiornijim u odnosu na manji kit objektiv. Brzina AF-a je pristojna, a tačnost takva da tokom testa nismo imali primedbi u tom smislu.

Optičku konstrukciju čini 16 elemenata raspoređenih u 12 grupa, uključujući fluktuirajući element (namenjen optičkoj stabilizaciji; na ilustraciji označen crvenim okvirom), asferični (tirkizno) i UD (ultra-low dispersion) element, namenjen suzbijanju hromatskih aberacija, nastalih usled disperzije svetlosti.

Optička konstrukcija većeg kit objektiva, Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS *

Raspon minimalnog otvora blende je identičan kao i na manjem kit objektivu – kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/36, a dijafragma je i na njemu realizovana u vidu 6 zaobljenih listića.

Efikasnost optičke stabilizacije, imlementirane i na ovom objektivu, takođe omogućava do četiri blende prednosti u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu U praksi, kao i za EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, testovi pokazuju da se proizvođačka specifikacija poklapa sa faktičkim stanjem, ali opet uz napomenu da stabilizacija nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. Za dinamične scene je i dalje potrebno imati bržu ekspoziciju i IS je tu nemoćan. Optičku stabilizaciju je moguće potpuno isključiti u slučaju potrebe (fotografisanje sa stativa, npr.), dok ograničenje na samo vertikalnu osu (tzv. paning mod, za horizontalno praćenje cilja) nije dostupan, iako je logično očekivati ga na objektivu ovakvog raspona.

Što je važilo za ostale ne-L objektive, važi i za 18-135 - originalna zonerica, oznake EW-73B (koju deli sa EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM) spada u opcionu opremu, kao i prigodna torbica LP1116.

GRIP

Uz novu bateriju, LP-E8, nastala je potreba i za novim gripom, zbog čega će tranzicija sa aparata kompatibilnih sa starim, BG-E5 gripom biti sasvim izvesno skuplja za jedan broj korisnika koji prelaze sa EOS-a 500D. Naziv novog gripa je BG-E8, a funkcionalno je identičan sa starim. Ipak, treba reći da je ergonomski bolje oblikovan i prilagođen telu, što značajno poboljšava lakoću rukovanja i deluje skladno u kompletu sa aparatom. Osim okidača i kontrolnog točkića na standardnoj poziciji, sa zadnje strane raspolaže sa AE-Lock/FE-Lock i komandom za selekciju AF tačaka, kao i tasterom za setovanje blende, odnosno kompenzacije ekspozicije, u zavisnosti od moda fotografisanja. Tu je i prekidač za isključivanje gripa.

Jedna od osnovnih namena gripa je produženje autonomije aparata. Dve baterije LP-E8 se umeću u odgovarajuće ležište, postavljeno na levu stranu gripa. U slučaju potrebe, priloženi BGM-E8 uložak će poslužiti za umetanje šest punjivih ili alkalnih baterija AA formata. Uz dve LP-E8 baterije autonomija je udvostručena i iznosi u proseku od 750 do čak 900 snimaka, a izuzetno i više.

I dok se za veća DSLR tela može diskutovati o neophonosti nabavke gripa, trocifrena tela prosto vape za njim. Svaki veći objektiv će značajno otežati aparat, a plitak rukohvat je za veće šake dovoljno neudoban da dovede do umora u mnogo kraćem periodu nego na nekom telu „punog profila“. Grip će u tom smislu značajno poboljšati udobnost rada, smanjiti zamor ruku, a istovremeno povećati i autonomiju. Još ako često koristite aparat u vertikalnom položaju, ovaj dodatak se nameće kao logično rešenje.

Novi Canon BG-E8 battery grip, za dve LP-E8 baterije *

SOFTVER

Meniji 550D vizuelno odgovaraju onima koje viđamo u nekoliko poslednjih Canon DSLR-ova, uz razlike karakteristične za konkretne modele. Kao i uvek, opcije su podeljene logično, po stranicama, a snalaženje neće biti teško novim, a ni starim korisnicima Canon aparata. Ne računajući stranicu rezervisanu za odabir omiljenih opcija, ukupno ih ima osam, podeljenih u četiri osnovne grupe, a pojedine su dostupne selektivno, u zavisnosti od trenutno izabranog moda snimanja. Bitnije od njih ćemo posebno pomenuti.

Pregled osnovnih stranica menija: grupe „Shooting“, „Playback“, „Setup“ i „Movie“

REZOLUCIJA SNIMANJA

Uprkos činjenici da Canon 550D u sebi nosi senzor rezolucije celih 18MP, te da su se prilike promenile, projektni tim nije našao logiku u omogućavanju odabira nekoliko rezolucijskih profila namenjenih RAW formatu. Tako je RAW moguće snimati isključivo u punoj rezoluciji od 18MP (5184x3456), dok se JPEG može snimati u punoj, srednjoj od 8MP (3456x2304) i najmanjoj od 4.5MP (2592x1728). Svaki od JPEG profila raspoloživ je u dva nivoa stepena kompresije (kvaliteta), a veliki nedostatak je i nemogućnost nezavisnog kombinovanja kvaliteta RAW+JPEG, pa je udvojeno snimanje moguće koristiti isključivo u punoj rezoluciji.

Stranica za setovanje kvaliteta snimanja fotografija

KOREKCIJA VINJETIRANJA

Korekcija vinjetiranja (Peripheral Illumination Correction) je već odomaćena opcija u Canon telima poslednje dve generacije. Korekciju je moguće uključiti u aparatu, a primena zavisi od prisutnosti korišćenog objektiva u internoj bazi aparata. Ukoliko objektiv bude prijavljen kao nepodržan, nakadno se može ubaciti u bazu korišćenjem priloženog softvera. Interna baza može prihvatiti do 40 objektiva, a sam proces korekcije ne utiče na brzinu rada, barem ne u meri da je to moguće primetiti. Zbog čega Canon odbija da fabrički uvrsti celu ponudu objektiva u bazu, ostaje bez odgovora, kao i činjenica da je i ovaj put izostala mogućnost korekcije hromatskih aberacija, koje su u principu veći problem nego vinjete.

Korekcija vinjetiranja

AUTO LIGHTING OPTIMIZER

Nakon nekoliko aparata koji imaju ovu opciju na raspolaganju, više ne možemo govoriti da je reč o novini. U pitanju je tehnika održanja balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije, karakterističnih za snimke u kontra-svetlu. Nasuprot nje je od ranije poznata opcija Highlight Tone Priority, koja pomaže u održanju očuvanja najsvetlijih delova scene od pregorevanja. Auto Lighting Optimizer funkcija raspolaže sa tri nivoa optimizacije balansa senki, a može biti aktivirana i u postprocesu, na RAW snimku, a u okviru priloženog softvera – Canon Digital Photo Professional. Da bismo videli kakav uticaj ima u nekim uobičajenim uslovima, stavićemo je na test:

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, low, standard i strong intezitet

Na snimku iznad se jasno može videti učinak ovog algoritma unutrašnje obrade, mada on neće biti podjednako vidljiv u svim situacijama. Auto Lighting Optimizer najlakše dolazi do izražaja prilikom fotografisanja izrazito kontrastnih scena, kao na primeru iznad. Kao što se da videti, Nebo na snimku je ostalo očuvano i pored naizgled jače eksponiranosti dela u senci. Isti efekat je mogao biti postignut na konvencionalan način, kompenzacijom ekspozicije sa određenu vrednost, ali bi tada nebo pregorelo i ekspozicija bi bila značajno duža, što utiče nepovoljno na zamrzavanje pokreta. Ova funkcija je vrlo korisna, ali uz napomenu da u nekim slučajevima njen učinak neće biti baš povoljan, a može čak biti i kontraproduktivan. Takvi kadrovi obuhvataju sve scene koje ne uključuju jasno osenčene površine, što može zbuniti Auto Lighting Optimizer algoritam i desetkovati kontrast, a kolorit izbaciti iz ravnoteže.

JPEG snimak će biti zabeležen zajedno sa unapred setovanim ALO podešavanjem, dok će vam RAW pružiti mogućnost da u postprocesu (koristeći priloženi Digital Photo Professional) odaberete bilo koji od ponuđenih nivoa ovog algoritma. Kao i na prethodnim aparatima, oseća se potreba za još jednim, snažnijim intezitetom ALO-a, jer u dosta situacija uticaj ove funkcije neće biti dovoljan. Pošto im se algoritmi obrade u dobrom delu „sudaraju“, istovremeno korišćenje ove i opcije Highlight Tone Priority nije moguće.

CUSTOM FUNCTIONS

Poznati C.Fn odeljak je realizovan sa 12 opcija, raspoređenih u četiri grupe, od C.Fn I do C.Fn IV: Exposure, Image, AutoFocus/Drive i Operation/Others. Njihov osnovni pregled možete videti na sledećim isečcima:

Četiri sekcije Custom Functions (C.Fn) odeljka

AUTO EXPOSURE BRACKETING

Opcija koja služi automatskom snimanju više uzastopnih snimaka različitih ekspozicija (tzv. „bracketing“), korisnicima 550D je konačno omogućena u rasponu od ±5 blendi, s tim što je uzastopno i dalje moguće snimiti svega tri snimka. Pošto ceo raspon nije raspoloživ u tražilu, širi raspon je moguće setovati isključivo pomoću glavnog displeja, skrolovanjem markera na skali, do odgovarajuće vrednosti. Moglo je i bolje, ali i ovo je napredak koji treba pozdraviti.

Setovanje kompenzacije ekspozicije i Auto Exposure Bracketing-a

BRZINA

Uvek kada se govori o brzini DSLR aparata, postoji mogućnost upadanja u zamku, u zavisnosti od reference u odnosu na koju se brzina sagledava. Ako govorimo o nekoj srednjoj klasi DSLR-ova, Canon 550D vas zasigurno neće naročito oduševiti svojim „munjevitim odzivom“, ali ni razočarati presporim radom.

Ono na šta dobar deo auditorijuma (pomalo pogrešno) pomisli kada se diskutuje o brzini je – rafal. Rafal ovog aparata jeste spor u odnosu na (recimo) Nikon D300s ili Canon EOS 7D, ali je u rangu onoga što može 5D Mark II ili Nikon D90. Kao što smo ranije u testu pomenuli, Canon 550D je nešto brži po pitanju rafala u odnosu na 500D i postiže 3.7fps (naspram 3.4fps kod 500D), ali na uštrb nekih drugih benefita, poput bafera, koji omogućava „svega“ 34 uzastopna snimka, bez pada brzine okidanja. Vreme će pokazati da li je ovakva stagnacija (ili je pravilnije reći – dovođenje u balans?) bafera u korist brzine rafala dobitna kombinacija ili promašaj.

Međutim, mnogo bitniji aspekt „brzine“ DSLR-a je agilnost – koliko aparat brzo reaguje na komande; koliku zadršku pravi prilikom okidanja, prelaska iz klasičnog u live-view mod i obratno; koliko brzo započinje snimanje video materijala i kakav mu je autofokus. Odgovor ne može biti prostiji – ko god je imao prilike da koristi trocifrene Canon aparate, neće imati problem da primeti relativno jednake brzinske rezultate. Nešto brži odziv u odnosu na 450D i praktično jednak u odnosu na 500D ne čine ga izuzetnim po ovom pitanju, ali ni lošim. Autofokus je brz, premda vas u njegovom korišćenju može sputati nesrećni sistem selekcije pojedinačnih AF tačaka i ponekad teško fizičko uočavanje u tražilu, pogotovo pri nišanjenju nehomogenih scena.

Režim živog prikaza je prosečne brzine u odnosu na ostale DSLR aparate koji poseduju ovaj režim rada, a operacija poput zumiranja fokusne ravni i pomeranje po kadru bi mogle biti brže. CDAF ume da bude spor čak i na statičnim scenama, ako mu ne pružite dovoljno kontrastnu površinu, a okidanje primetno sporije, čak i ako znamo da je ogledalo već u gornjem položaju, a zavesica otvorena.

Režim pregleda fotografija bi takođe mogao biti brži, a to posebno važi za operacije zumiranja i umanjenja prikaza, kao i prelaska iz režima klasičnog u režim detaljnog prikaza.

Što važi za većinu drugih DSLR aparata ove klase, važi i za 550D – ukoliko se ne bavite akcionom i sportskom fotografijom, ovaj aparat vas svojom brzinom neće sputati u postizanju odličnih rezultata, jer je za većinu drugih namena, njegova brzina sasvim dovoljna. A ako se takvom vrstom fotografije ipak bavite, onda ste verovatno već odabrali odgovarajući aparat.

fotoTEST

Kako je Canon 550D predstavljen pre očekivanog termina, logično pitanje koje se nameće je – koliko pruža aparat koji je tako na brzinu izbačen na tržište?

Teoretski, spisak poboljšanja jasno distancira ovo telo od 500D, ali ipak ne dovoljno da bi ga prosečan vlasnik aktuelne „petstotice“ bez detaljnije analize poželeo u svojoj torbi. U nekom osnovnom smislu, i dalje imamo posla sa plastičnim, trocifrenim telom, prosečnog AF sistema, prosečne brzine i ergonomije za ovu klasu, a s druge strane, senzor koji je pokazao šta ume u telu EOS-a 7D, razvejavši nagađanja oko high-ISO performansi. Kada sve to stavimo na vagu i dalje zvuči dovoljno neuverljivo, bez opipljivijih dokaza o uspešnosti agresivnog face-lifta, koji Canon 550D predstavlja u odnosu na 500D.

Kao i ranije, i ovaj test je podeljen na dva dela. Jedan je studijski (ili „laboratorijski“), a drugi u realnim uslovima, bliži svakodnevnoj upotrebi. Zbog toga će, barem većem delu čitalaštva, zanimljiviji biti ovaj drugi, praktični deo testa, koji će vam vizuelno dočarati ono što nasumično nabacane tehničke karakteristike zasigurno ne mogu. I kao što se i očekuje kada su DSLR aparati u pitanju, RAW je primarni format snimanja. Ali, za razliku od tela više klase, Canon 550D ima daleko veće šanse da bude korišćen isključivo u JPEG formatu, zbog čega će ovaj format biti ispraćen ravnopravno i time pružiti dovoljno materijala i onima koji Photoshop ne doživljavaju kao produžetak aparata.

Finalni deo testa je rezervisan za galeriju semplova u punoj rezoluciji, snimljenih u širem dijapazonu uslova, iz čega možete steći uvid u ono što aparat može da vam pruži. Aparat na testu je nosio firmware verzije 1.0.6, a korišćen je objektiv Canon EF 50mm f/1.4 USM, osim gde je naznačeno drugačije. Podrška za RAW fajlove novog aparata stiže uz Canonov Digital Photo Professional (DPP) verzije 3.8, a Adobe je podršku pružio načelno sa Camera RAW-om verzije 5.7, koja je u trenutku pisanja testa još uvek bila u beta fazi.

Pođimo redom...

1. DETALJI, RAW + JPEG

RAW, kao nativni format DSLR aparata, zanimljiviji je u odnosu na JPEG, iz prostog razloga što se jedino iz njega mogu naslutiti mogućnosti senzora i/ili optike koja ga prati. Međutim, entry-level klasa aparata (ako Canon 550D uopšte više i pripada tu) će vrlo često biti korišćena uz JPEG format, pa je ovo idealna prilika da vidimo kakve su početne razlike između ova dva formata. Test scena vam je možda poznata od ranije, a 100% kropovi vam mogu ilustrovati šta možete očekivati od novog 18 MP senzora:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan u JPEG) i JPEG iz aparata

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno „default“ JPEG iz aparata):

18 MP je na senzoru APS-C formata prilično krupan zalogaj. U svetlu činjenice da je i FF (full-frame) senzorima dovoljno teško da izvuku visoku rezoluciju iz svakog objektiva, poduhvat koji je Canon napravio time dodatno dobija na težini. Na gornjem primeru vidimo razlučivost koja, slobodno se može reći, važi za sam maksimum koji se danas može izvući iz senzora ove veličine. Međutim, danak je plaćen inicijalnom oštrinom, koja zbog gustine piksela, značajno zavisi od kvaliteta korišćene optike, a sa senzorom ovako visoke rezolucije, vidljivije postaju i razlike među primercima jednog modela objektiva. Kako je primer kreiran prostom konverzijom RAW snimka u JPEG, dodatni kvalitet je moguće izvući u post-procesu, što je inače i namena RAW formata.

Sa JPEG-om je situacija nešto drugačija. Nije mudro donositi ocene kvaliteta na osnovu linearne obrade, što JPEG svakako jeste, međutim, rezultati koje ovde vidimo, skoro da zbunjuju. Žalbe vlasnika 5D Mark II, vezane za nivo kvaliteta JPEG-a (o čemu smo pisali u testu tog aparata) su očigledno odjeknule dovoljno jako, pa sada novi, mali aparat, JPEG-om bukvalno premašuje onaj koji daje pomenuti FF aparat od 21 MP! Ovo je očigledno postignuto daleko slabijim nivoom JPEG kompresije, zbog čega su, iako nominalno niže rezolucije, fajlovi 550D u proseku veći za par procenata u odnosu na one sa 5D Mark II. RAW će, bez dileme, i dalje biti u prednosti, ali – zahvaljujući odličnom poslu ovog puta, 550D se neće stideti JPEG-a kada su detalji u pitanju.

Pošto studijski uslovi nisu uvek reprezentativan način za utvrđivanje činjeničnog stanja, primenićemo recept iz prethodnog testa i pružiti na uvid jednu svakodnevnu scenu i isečke sa detaljima koje ovaj aparat može zabeležiti. Scena izgleda ovako:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan u JPEG) i JPEG iz aparata

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno „default“ JPEG iz aparata):

Rezultat u nekontrolisanim, vanstudijskim uslovima pokazuje nešto varijacija po pitanju detalja. Iako je njihova količina i dalje na vrlo visokom nivou, utisak je da je na terenu nešto teže izvući 18 MP, pogotovo ako uslovi nisu idealni. Treba reći da 18 MP senzor nemilosrdno provocira optičke kvalitete objektiva, zbog čega će pojedini primerci, pogotovo jeftinijih modela, zasigurno morati da budu preispitani po pitanju upotrebljivosti. To, naravno, ne znači da Canon 550D ovde ne pokazuje svoje kvalitete, jer je detaljnost i dalje na nivou, iznad kojeg se kvalitetom izdižu samo full-frame senzori. Sjajno!

Pošto se JPEG obrada u aparatu izvodi isključivo linearno (uniformnom primenom svih parametara, bez obzira na sadržaj snimka), još jedan bitan faktor u vezi sa krajnjim kvalitetom je i nivo oštrenja. Kao i na ostalim Canon aparatima, nivoa oštrenja ima sedam, a njihov intezitet možete videti na primerima niže:

JPEG iz aparata, bez oštrenja

Nivo oštrenja 1

Nivo oštrenja 2

Nivo oštrenja 3 (podrazumevana vrednost za Standard stil)

Nivo oštrenja 4

Nivo oštrenja 5

Nivo oštrenja 6

Nivo oštrenja 7

Od kada je rezolucija krenula naglo da raste, uticaj oštrenja je nešto drugačiji nego inače. Naime, izgleda da je, bez obzira na novi senzor, procesor i čitavu plejadu drugih izmena, algoritan za JPEG obradu ostao sličan starom, zbog čega dooštravanje u aparatu ponekad može dati kontraproduktivne rezultate, pogotovo ako je agresivnije. Ovakav rezultat je produkt algoritma prilagođenog znatno nižim rezolucijama koji, primenjen na snimke sa današnjih senzora, izaziva raniju pojavu „korone“ (tanke bele konture na kontrastnim delovima snimka). Problem tehnike oštrenja je moguće naslutiti i u postprocesu, kada postaje jasno da stari parametri, koje smo primenjivali na senzorima manje rezolucije – više nisu dovoljno ubedljivi, pa ih morate nanovo prilagoditi. Oštrenje u aparatu je relativno uzdržano čak i na maksimalnoj vrednosti, a nesrazmeran skok je uočljiv pri prelasku sa drugog na treći nivo.

Sve u svemu, količina detalja je jednostavno rečeno – impresivna i omogućava agresivno kropovanje, računajući na višak piksela kojim u startu raspolažete. Otpornost na hromatske aberacije, pad oštrine ka uglovima, pa i decentriranost, znatno je manja nego kod 10-12 MP senzora istog formata, pa će danak, barem kod jednog broja korisnika, morati biti plaćen izvesnim odricanjima od zastarelih objektiva, koji su bez muke izlazili na kraj sa telima niže rezolucije. No, šta je tu je – progres i tako nikad nije bio besplatan. Bitno je napomenuti da, ako sa lošijim objektivom novi aparat ne pruži više detalja, manje neće sigurno, bez obzira koliko 100% krop bio „mekan“, pogotovo ako se oslonite na RAW kao primarni format snimanja.

2. ISO TEST, RAW+ JPEG

Rast rezolucije neizbežno vodi ka pitanju o negativnim uticajima na high-ISO performanse. Ovo pitanje posebno postaje aktuelno nakon ne baš zadivljujućih low-light performansi koje je demonstrirao Canon EOS 50D, sa svojih 15.1 MP. Iz tehničkog ugla je ovu bojazan vrlo lako objasniti – isti format senzora, uz drastično povećanje rezolucije, a usled veće gustine foto-ćelija, neumitno dovodi do pojačanja interferencije među elektro-vodovima i samim ćelijama, istovremeno i većeg zagrevanja, i samim tim – povećanja šuma. Stvari tako stoje u teoriji, a svi dosadašnji pokušaji su dokazali da ni praksa nije daleko.

Uprkos pomenutoj teoriji, prvobitni promoter 18 MP senzora o kojem ovde pišemo, Canon EOS 7D, pokazao je da se praksa može razlikovati od teorije, a mi ćemo u slučaju 550D pokušati da potvrdimo da se radi o istom senzoru. U tome će nam opet pomoći poznata test scena:

100% kropovi na svim ISO vrednostima, bez dodatne obrade i redukcije šuma (levo RAW konvertovan u JPEG, desno JPEG):

Kao i ranije, pored studijske, na uvid nudimo i scenu bližu realnoj upotrebi. Noćni kadar, koji provocira pojavu šuma na tamnijim partijama, dobar je pokazatelj onoga što od testiranog aparata možete očekivati:

100% kropovi na svim ISO vrednostima, bez dodatne obrade i redukcije šuma (levo RAW konvertovan u JPEG, desno JPEG):

Ako je suditi po onome što ovde možemo videti, priča o smanjenju zazora između mikrosočiva na senzoru izgleda ima osnova i čini se da je učinak ove tehnologije zaslužan za ISO performanse, koje na prvu loptu možda i ne izgledaju toliko uverljivo, koliko su upečatljive u realnosti. Ovde možemo primetiti i jednu specifičnost. Rast šuma je do pojave ovog senzora bio nelinearan – šum je blago rastao do vrednosti od ISO800, a onda se progresivno pojačavao sve do maksimalne ISO vrednosti. Načelno sa 7D, trend rasta šuma je drugačiji i više pravolinijski, a to znači da raste u ravnomernim koracima, blago, od najniže do najviše vrednosti. Ovakav način porasta količine šuma za neke namene predstavlja korak napred, a za neke čak i korak nazad. Nedostatak ovakve linije rasta je to što šum počinje da se javlja već na ISO200 i ISO400 (doduše u zanemarljivim količinama, obzirom na rezoluciju) i raste ravnomerno do krajnjih vrednosti, a prednost je u prilično upotrebljivom high-ISO rasponu, posebno u okvirima ISO3200-6400. Čak je i softverski dobijena vrednost, ISO12800 (H) upotrebljiva u zavisnosti od namene, uslova i rezolucije u kojoj se publikuje, što je uspeh za poštovanje.

Priču o pojavi šuma na nižim ISO vrednostima ipak treba uzeti s rezervom, jer je taj šum često teško primetiti, a na printovima standardnih formata ga neće biti ni u naznakama, čak ni na znatno višim ISO vrednostima. Isto važi i za posmatranje na ekranu, pa slobodno možemo reći da u tim uslovima Canon 550D pruža snimak sa manje šuma na ISO3200, nego što svojevremeni šampion, Canon EOS 40D, može da pokaže na ISO1600, što je sjajan rezultat. Kako se fotografije često koriste i za manje formate, u kakve spada i web prikaz, u nastavku možete videti nekoliko high-ISO primera, skaliranih u nekoliko rezolucija i obrađenih u Adobe Photoshop-u, pomoću Imagenomic Noiseware filtera:

Canon EF 100mm f/2.8 Macro USM @f/5.6, ISO 12800, (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Canon EF 100mm f/2.8 Macro USM @f/5.6, ISO 6400, (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Canon EF 135mm f/2L USM @f/2.5, ISO 3200, (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Canon EF 135mm f/2L USM @f/2.8, ISO 1600, (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Očekivano, kada high-ISO primere smanjimo, upotrebljivost je značajno povećana i bez ikakve dvojbe se može koristiti čak i ISO12800. Pogotovo ako, kao na prvom primeru, primenimo agresivnije čišćenje. Kao i u slučaju 5D Mark II i 7D, mnogo je bitnije od količine šuma je to što su i kolorit i kontrast očuvani, pa se šum lakše čisti u postprocesu, a na ovakvom formatu i bez EXIF-a, vrlo teško možete pogoditi koja je ISO vrednost korišćena.

Ako možemo reći da RAW omogućava bolju kontrolu šuma u postprocesu, onda se za JPEG slobodno može reći da omogućava bolju kontrolu šuma već u aparatu. Kada je unutrašnja redukcija isključena, količina šuma je vrlo bliska snimcima urađenim u RAW formatu, s tim što je nešto teže ukloniti ga u postprocesu, kako zbog artefakta izazvanih kompresijom JPEG algoritma, tako i zbog manje informacija koje komprimovani format pruža. Ukoliko težite maksimalnom očuvanju detalja, a nemate mogućnosti za korišćenje RAW-a, poželjno je da unutrašnja redukcija šuma bude isključena. S druge strane, ako imate češću potrebu za višim ISO vrednostima, vredelo bi razmisliti o uključivanju nekog od tri stepena redukcije šuma.

100% kropovi na svim ISO vrednostima, JPEG iz aparata, bez dodatne obrade (redom, s leva, na desno – bez redukcije šuma, NR Low, NR Standard, NR Strong):

Redukcija šuma u aparatu već u startu predstavlja kompromis. Čak i najniži nivo redukcije, uz šum neizbežno redukuje i detalje, pa i oštrinu. Poslednje dve ISO vrednosti su popeglane do te mere da nije sigurno da li redukcija služi uklanjanju šuma ili detalja. Iz tih razloga treba biti umeren u korišćenju unutrašnje redukcije i primenjivati je samo onda kada je neophodno i u kombinaciji sa višim ISO vrednostima. Srećom, redukcija može biti i vrlo korisna, ako ste prinuđeni na rad u lošim svetlosnim uslovima, a za obradu nemate dovoljno vremena.

Dostupna kroz dve opcije, može biti aktivirana kroz Custom Functions (C.Fn) odeljak. Prva opcija, „Long exposure noise reduction“ vrši uklanjanje šuma u zavisnosti od dužine ekspozicije, pošto se šum pojačava i usled duže eksponiranosti, a druga – „High ISO speed noise reduction“, primenjuje uklanjanje čiji smo efekat upravo predstavili. One mogu biti korišćene kombinovano ili pojedinačno, a kao i na ranijim aparatima, aparat ih primenjuje na svim ISO vrednostima, s tim što se redukcija na nižim ISO vrednostima bazira uglavnom na tamnijim delovima scene, radi očuvanja detalja.

Što se samih ISO performansi novog aparata tiče, one su očekivane i sasvim u skladu sa viđenim u slučaju EOS-a 7D. Nominalni ISO raspon je za celu blendu širi u odnosu na onaj u starom aparatu (500D), što povoljno utiče na prisustvo šuma i čini da (pomalo apsurdno) Canon 550D na istim vrednostima ima manje šuma u odnosu na prethodnika (500D), uprkos višoj rezoluciji i teoretskim predispozicijama za lošije ISO performanse. Kao i u slučaju RAW-a, i kod JPEG formata šum kreće nešto ranije i može se uočiti već na ISO400. Povećanjem ISO vrednosti, šum nastavlja da raste ravnomerno i takav trend se održava sve do maksimalnih ISO6400. Softverski dobijena H vrednost – ISO12800, očekivano je nešto „šumovitija“, ali ne i potpuno neupotrebljiva.

No, JPEG ili RAW, high-ISO kvalitet ovog senzora predstavlja jedan od njegovih jačih aduta i bez ustezanja možemo reći da uz 7D, imamo novog dvostrukog šampiona APS-C familije senzora, koji pruža do danas najbolji balans između rezolucije i količine šuma, bez bitnijih nedostataka ni na jednoj strani.

3. JPEG Large, Medium i Small

U teorijskom delu testa, naveli smo nedostatak koji ograničava Canon 550D u izboru kvaliteta snimanja. Kako RAW format nije raspoloživ ni u jednoj osim glavnoj (i maksimalnoj) rezoluciji, test korišćenja nižih rezolucija ćemo obaviti samo uz pomoć JPEG formata, koji se osim u maksimalnoj od 18 MP (5184x3456), može snimati u još dve niže rezolucije – 8 MP (3456x2304) i 4.5 MP (2592x1728). Osim uštede prostora memorijske kartice, snimanje u nižoj rezoluciji može doneti dodatni benefit u pogledu redukcije šuma, baš kako smo u prethodnom odeljku mogli videti na reskaliranim primerima. Na sledećim primerima ćemo videti koliko reskaliranje može pomoći. Da se podsetimo kako izgleda noćna test scena:

100% kropovi u JPEG formatu, bez redukcije šuma i dodatne obrade (s leva na desno - JPEG rezolucije 18, 8 i 4.5 MP):

Praktični rezultati potvrđuju očekivano. Ovaj način snimanja donosi dodatnu prednost na visokim ISO vrednostima, ali i neminovan gubitak detalja. Naravno, uz izrazito smanjenu glad za prostorom na memorijskoj kartici. Ukoliko nemate problem sa prostorom, a imate dovoljno vremena, daleko bolje rezultate možete postići ručno, redukcijom šuma u postprocesu i naknadnim smanjenjem na željenju rezoluciju, ali, ako je vremena malo, a prinuđeni ste da pretežno koristite najviše ISO vrednosti, sRAW će, uz redukciju šuma, omogućiti da dobijete kakve-takve rezultate i u najlošijim uslovima, mada se onda opravdano postavlja pitanje poente visoke rezolucije. Zaključak je da je kombinovanjem snimaka niže rezolucije i redukcije šuma, moguće je postići praktično čiste snimke, ali uz ograničenu upotrebnu vrednost, posebno kada su detalji u pitanju.

4. REPRODUKCIJA BOJA

Reprodukcija boja nije nešto što se može izmeriti na vagi, pa je ovde nećemo ocenjivati, već samo demonstrirati kakvim renderom boja raspolaže Canon 550D. Pošto je doživljaj reprodukcije boja najvećoj meri subjektivan, ne mora poklapati kod svih posmatrača. S toga je cilj proizvođača da postigne reprodukciju što bližu refrerentnoj, koja odgovara najvećem broju ljudi.

Kako senzor aparata ipak nije nalik ljudskom oku po ovom pitanju, svaki proizvođač pruža nekoliko kolornih stilova, prilagođenih određenim situacijama. Canon ih najčešće ima šest. Osnovni, „standard“ najčešće se koristi i predstavlja „zlatnu sredinu“, a pored njega su na raspolaganju portrait, landscape, faithful, neutral i monochrome kolorni stilovi (u aparatu naznačeni kao „picture styles“). Sledećih par primera vam mogu dočarati kakve boje možete očekivati od 550D sa „standard“ stilom i u situacijama koje idu od odličnih do najblaže rečeno - očajnih:

U slučaju da preferirate prilagođavanje boja određenim situacijama, na sledećim primerima možete videti kakav uticaj imaju kolorni stilovi ponuđeni u aparatu:

Standard kolorni stil

Portrait kolorni stil

Landscape kolorni stil

Neutral kolorni stil

Faithful kolorni stil

Premda na trenutke mogu dati vrlo efektne rezultate, korišćenje kolornih stilova daje uglavnom nepredvidive rezultate, pa osim ako 100% niste sigurni da želite baš ono što oni pružaju, možda je mudrije da se držite najobičnijeg „standard“ stila, koji daje rezultate najbliže onome što je i oko videlo. Iznenađenja će vas, pored standardnog, poštedeti i „neutral“ stil, budući da je „nuliran“ (svi parametri, osim balansa bele, su dovedeni na najnižu vrednost), odnosno najbliže onome što je „video“ senzor aparata. Kada pričamo o ostalim stilovima (portrait, landscape i faithful), nije problem samo u naglašavanju pojedinih kolornih kanala, već i u ofsetu na kolornom spektru za pojedine nijanse, zbog kojih npr. landscape stil ume da potpuno uništi topliji deo spektra i da mu gotovo akvarelni prizvuk. Ne uvek, ali ipak češće no što je poželjno. Portrait će ponekad kožu obojiti vrlo nekarakterističnom nijansom, a faithful od snimka napraviti vrlo nedinamični snepšot. Naravno, u nekim situacijama ovi stilovi mogu čak i popraviti utisak o snimku. U slučaju potrebe za posebnim stilom, možda je ipak bolje podesiti sopstveni, tako da egzibicije sa koloritom budu nešto uzdržanije, te da se specifičnosti svedu na kontrast i oštrenje, što je praktično i najbitniji aspekt namenskih stilova.

Uz činjenicu da je „crno-bela“ fotografija je i dalje popularna, te da se najveći broj ovakvih fotografija dobija naknadnom konverzijom, jedan deo korisnika ipak voli da celu stvar završi već u aparatu. Ovakva konverzija ima efekat najsličniji klasičnoj desaturaciji i prosto vapi za pojačanjem kontrasta:

Obična C/B („monohrom“) konverzija

U okviru podešavanja monohromatskog stila, pored proste konverzije, na raspolaganju su i filteri kolornog spektra, kojima se može simulirati par, nekad popularnih načina za dobijanje C/B fotografija sa akcentom na pojedinim bojama spektra. Ponuđeni su žuti, narandžasti, crveni i zeleni filteri, a primenjeni na poznatu scenu, ovi dodaci daju efekat kao na primerima niže:

C/B konverzija sa simulacijom dodatnih kolornih filtera

Osnovna C/B konverzija ili filteri mogu biti kombinovani sa jednim od četiri ponuđena toniranja:

Tonirana C/B konverzija

Za one koji preferiraju aparat kao sredstvo obrade, sasvim solidni rezultati C/B konverzije mogu uštedeti vreme, a kreativnost prilikom nastanka fotografije staviti u prvi plan.

5. DINAMIČKI RASPON

Sledeći test na redu vezan je za izvlačenje fotografija koje nisu imale sreću da budu propisno eksponirane. Nekada se to učini nehotice, a nekada i namerno, da bismo održali dovoljnu brzinu ekspozicije u lošim svetlosnim uslovima, te fotografiju kasnije povratili u postprocesu. Otpornost RAW materijala na ovu vrstu agresivnih zahvata, sve je bitnija stavka za zahtevne korisnike savremenih aparata. Mi smo na testu primenili ekstrem, podeksponiravši i preeksponiravši za čak četiri blende, znajući da – šta izdrži ovakav zahvat, uobičajene potrebe će bez problema ispratiti. Proba je vršena na najnižih ISO 100, a ponovljena na ISO 6400, čijim se podeksponiranjem radi tzv. „push“ - softversko simuliranje nedostajuće ISO vrednosti. Na ovaj način se može doći do opipljivih informacija o dinamici koju senzor može da isprati, jer maksimalni raspon između dva ekstrema defacto predstavlja i dinamički raspon, odnosno sposobnost senzora da zahvati što širi spektar tonova u tamnijim i svetlijim partijama kadra, po mogućstvu – istovremeno. Pored toga, moći ćemo da naslutimo i sposobnost senzora da se izbori sa tradicionalno najtežim uslovima, „natezanjem“ RAW fajla, koje može biti krupan zalogaj i za aparate mnogo više cenovne kategorije.

Najpre ćemo videti kako se senzor malog aparata snalazi u uslovima kada na ISO 100 ekspoziciju omašite za -4 blende (situacija koja je česta kada npr. blic „zaboravi“ da opali u odsudnom trenutku), a onda u postprocesu „izvučete“ snimak, tako da što bolje odgovara željenom rezultatu:

ISO 100, -4EV podeksponiran snimak

Podeksponirani snimak, naknadno izvučen u obradi, povećanjem za 4 blende

Na prvi pogled, situacija nije baš sjajna. S druge strane, ako znamo da nisu baš česte situacije gde će omašaj biti u rangu četiri blende, reklo bi se da je dinamika novog senzora ne samo zadovoljavajuća, nego čak zadivljujuća, posebno ako znamo sa kakvim se problemima nosi ovako gusto napakovan. Najveći deo detalja je uspešno vraćen, a dodatnom obradom je moguće dobiti još bolji rezultat.

Obratni proces je izvlačenje preeksponiranog snimka. Opet je primenjen isti recept, samo što smo ovoga puta preeksponirali istu scenu za +4 blende i onda je u postprocesu „izvukli“, vrativši je za odgovarajuću vrednost u minus:

ISO 100, +4EV preeksponirani snimak

Preeksponirani snimak, naknadno „izvučen“ u obradi, smanjenjem za 4 blende

Ranije je bilo neko pravilo da se digitalni senzori bolje nose sa očuvanjem tonova u svetlijem delu spektra, dok se danas čini da se senzori više ne „stide“ ni tamnijih tonova. Štaviše, uprkos tome što su neki delovi kadra sačuvani, akvarel na primeru iznad pokazuje da se četiri blende viška svetla ni malo neće svideti senzoru EOS-a 550D (za razliku od podeksponiranja), pa gledajte da ne isprobavate ovo kod kuće, barem na bitnim fotografijama.

Drugi deo testa dinamike, namenjen fotografima koji stanuju u kafićima, barovima i sličnim mestima osvetljenim pomoću sveća, verovatno je zanimljiviji. Testiraćemo senzor „natezanjem“ (tzv. „push“) RAW snimka za dve, tri i četiri blende, radi simuliranja viših ISO vrednosti koje nisu na raspolaganju. „Push“ za jednu blendu ćemo preskočiti, pošto je ISO12800 softverski simuliran i na raspolaganju već u aparatu. Isti kadar, snimak hrama, iz RAW-a smo najpre dosvetlili za dve blende, čime smo dobili ISO 25600:

Softverski dobijenih ISO 25600, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem

(klik na fotografiju za punu rezoluciju bez uklonjenog šuma)

Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Sledeći u nizu je „push“ za 3 blende i ISO 51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem

(klik na fotografiju za punu rezoluciju bez uklonjenog šuma)

Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Rezultat koji ćemo dobiti natezanjem za cele četiri blende, predstavlja softverski ekvivalent ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem

(klik na fotografiju za punu rezoluciju bez uklonjenog šuma)

Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (Imagenomic Noiseware NR): 18MP, 10MP, 6MP, 2MP

Komentar skoro da nije potreban. Dok je neostvarenih ISO 25600 moglo sasvim lagodno biti ponuđeno kao H2 vrednost u aparatu, tri blende manjka – ISO 51200 je već prevelik zalogaj čak i za tako dobar senzor kakav je ovaj. Prosto, šum probija toliko da se ni najjačim alatima za uklanjanje ne može suzbiti, a dobar deo fotografije je nepovratno izgubljen. Izuzetno, ovakav snimak može biti upotrebljen u malom broju slučajeva, gde vam za prikaz u nižoj rezoluciji (npr. web) kvalitativni kriterijum nije visok i to isključivo ako u obradi primenite vrlo agresivno uklanjanje šuma.
Svakako pogledajte snimke u višoj rezoluciji, pre donošenja zaključaka.

A 4 blende manjka – ISO 102400? Zaboravite da smo i pokušali. Ovo ćemo ipak ostaviti većim senzorima, čiji je to teren, ali uz komentar da je dinamika novog Canon aparata za primer i da će ga vrlo malo iskušenja dovesti u situaciju bez rešenja.

6. AF SISTEM

Kako Canon 550D nije „sportski“ aparat, možda ideja testiranja AF-a deluje pomalo suludo. Međutim, kako i profesionalni akcioni fotografi tu i tamo vole da snime poneki pejzaž i tome slično, ostavićemo mogućnost da i prosečan vlasnik, početnik, amater ili napredni amater, poželi da u nekom trenutku svoj Canon 550D baci na muke i oproba se u snimanju zahtevnijih scena. Nebitno je da li je u pitanju čista zabava, turističko fotografisanje ili porodični snimci – tačan AF sistem je uvek poželjan, a nekad neće biti zgoreg ni da bude brz. Saznanje da AF sistem novog aparata nije unapređen u odnosu na stari, u startu nam daje ideju kakav bi mogao biti. Ipak, pouzdanost autofokusa nije zasluga samo AF senzora, već i uklapanja sa ostatkom aparata, a to nekada može doneti dobre, ali i loše posledice.

Srećom, AF novog trocifrenog aparata iz Canona je više nego solidan. Glavna bojazan je bila u vezi mogućih grešaka u korelaciji sa visokom rezolucijom, koja i najmanje promašaje teško prašta, obzirom da se one primete mnogo lakše nego ranije. U redovnoj upotrebi, prilikom snimanja statičnih scena, od EOS-a 550D možete očekivati vrlo visok procenat fokusiranih snimaka, uz uobičajene varijacije po pitanju brzine, koje su posledica svetlosnih uslova, dinamičnosti scene i kvaliteta korišćenog objektiva. Tokom test perioda nismo imali nikakvih zamerki na rad ovog sistema, a jedini „problem“ se može ispoljiti u toku korišćenja kontrastnog (CDAF), za koji smo još ranije rekli da je sporiji, te da se na njega ne može računati ukoliko je scena nestatična.

U modu praćenja (AI Servo), Canon 550D nije podbacio, a rezultat možete videti na snimku niže:

Primer AI-Servo fokusnog moda praćenja, zaključanog ga centralnoj tački;

Korišćeni objektiv – Canon EF 70-300mm f/4-5.6 IS USM @300mm f/5.6

Na konkretnom snimku, fokus je bio zaključan na centralnoj tački, a korišćen je Canon EF 70-300mm f/4-5.6 IS USM objektiv, dostojan pratilac novog lidera klase. Ovaj objektiv je na maksimalnih 300mm,širom otvoren nešto mekši, pa otud i takav 100% krop. Naravno, AF performanse će biti bliske ovome od slučaja do slučaja, a zavisiće i od svetlosnih prilika, objektiva koji se koristi, pa i spretnosti rukovaoca. Više uzastopnih snimaka pokazuje konzistentnost AF-a, a varijacije u tačnosti se svode na preciznost nišandžije. Sledeći primer je sličan, ali je urađen skromnijim objektivom Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS, koji je u ponudi kao kit uz Canon 550D, i u „One Shot“ AF modu:

Primer klasičnog „One Shot“ fokusa, zaključanog ga centralnoj tački;

Korišćeni objektiv – Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS @135mm f/5.6

Dvostruko iznenađenje. Najpre, jeftiniji objektiv nije podbacio, a osim toga, ne samo da nije loš, nego bi se čak reklo i više nego pristojan rezultat na maksimalnih 135mm i širom otvorene blende. Tačnost AF-a ni ovde nije dovedena u pitanje, iako je i ovaj kadar „upucan“ nekoliko puta uzastopno. Nekad ćete imati potrebu da AF iskušate na težim, iako statičnim ciljevima - AF se nije dao zbuniti ni fokusiranjem kroz transparentnu, refletujuću površinu, kakav je vetrobran, na primer:

Prolazak kroz vetrobran pomoću Canon EF 135mm f/2L USM objektiva.

Kontrast jeste smanjen zbog refleksije, ali se AF nije zbunio.

Kao što se iz priloženog može videti, iako neizmenjen i nimalo sličan sa AF-om 7D, AF ovog aparata vas neće razočarati čak ni u težim situacijama.

7. VIDEO

Znajući koliko fotografski deo testa može biti izazovan po pitanju racionalnog prenošenja utisaka, te da video test može biti samo komplikovaniji, praktičnom delu ovog segmenta smo prišli koristeći nešto rudimentarniji pristup. Uz osvrt na osnovni kvalitet, koji ćemo pokušati da dočaramo snimcima statične scene, urađenih promenom osnovnih parametara, a pre svega ISO vrednosti, koja mnoge najviše i zanima, na uvid pružamo i nekoliko snimaka iz realnih situacija.

I ovaj put smo koristili referentni test objektiv – Canon EF 50mm f/1.4 USM. Najpre, da vidimo kako klasična test scena izgleda kada je snimljena maksimalnim kvalitetom, u fullHD rezoluciji, 1920x1080 i 24fps (klik na sličicu za download; veličina po fajlu ~30MB):

U nižem kvalitetu, u 720p rezoluciji (1280x720), aparat ostvaruje dvostruko bržih 50fps. Ponovili smo test nekoliko puta, ponovo koristeći različite parametre:

Pošto verujemo da vas studijski primeri nisu ubedili u video kvalitete novog aparata, da vidimo i nekoliko snimaka u različitim uslovima, iz kojih je moguće steći realniju sliku:

Da nije uticaja loše ergonomije na video upotrebljivost, skoro da bismo mogli reći da je klasičnim kamerama odzvonilo. Ovako, ostaće impresije viđenim kvalitetom, ali uz dozu rezerve koju teža upotreba definitivno udaljava od masovne tranzicije na DSLR. Na sreću, oni koje ovaj domen primerno interesuje, neće imati posebnih problema u prilagođavanju, a prihvatanje DSLR videa kao nešto konkurentno klasičnom snimanju, u bližoj budućnosti može doneti samo još bolji rezultat.

8. KIT OBJEKTIVI

Pošto ovaj test ne pretenduje da bude test kit objektiva, nećemo ići previše u detalje, tim pre što optički (ne)kvaliteti jednog objektiva mereni na jednom telu, ne moraju nužno oslikavati stanje koje možete očekivati na drugom. Ipak, nećemo vas uskratiti za ono što jedan deo potencijalnih kupaca zanima, a to je nivo kvaliteta koji kit objektivi mogu da održe u odnosu na telo ove rezolucije. Uz test primere u punoj rezoluciji, urađene na karakterističnim žižnim daljinama i otvorima blende, moći ćete da formirate makar okvirnu sliku o optičkim kvalitetima ovih objektiva i u skladu sa tim, ocenite da li vas zadovoljava ono što pružaju.

Test scenu smo ograničili na spoljne uslove, pošto se ovakvi objekti mahom i koriste napolju:

Primeri za download u punoj rezoluciji, JPEG

Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS

Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS

Za upoznavanje sa optičkim kvalitetima nekog objektiva uglavnom nije dovoljno pogledati rezultate dobijene na svega par snimaka, pošto se utisci značajno mogu razlikovati u zavisnosti od uslova u kojima su objektivi korišćeni, lokacije, a posebno aparata. Kako bismo mogli sažetije da iznesemo ono što čini konačne utiske o ovim objektivima, obratićemo pažnju na ono po čemu se ističu ovi objektivi.

Na najširem kraju, na 18mm, ni jedan od dva kit objektiva ne može biti nazvan odličnim. Zadovoljavajućim možda da, ali uz par uslova. Najpre, oba objektiva, za iole pristojne rezultate na 18mm, zahtevaju da budu korišćeni u nešto boljim uslovima, što isključuje mogućnost snimanja u jakoj kontri i generalno na lošem svetlu, jer takvi provokativni kadrovi dovode do nepovoljne disperzije svetlosti ka uglovima i formiranja hromatskih aberacija (engl. chromatic aberrations, skraćeno CA). Hromatske aberacije, kao optički fenomen, osim što kvare vizuelni utisak, nepovoljno utiču i na dojam oštrine, koja njihovim prisustvom naizgled opada. Očekivano, najveće prisustvo aberacija je na periferiji snimka, a na 100% to može izgledati ovako:

Ovo je ekstremniji primer, budući da ovakve hromatske nisu obavezan deo perifernih delova kadra. Oba objektiva mogu biti „popravljena“ naknadnom korekcijom hromatskih aberacija, obradom RAW formata, što iz sveg srca preporučujemo:

Širom otvorene blende, na f/3.5, ni jedan od objektiva ne pokazuje uzornu oštrinu:

...a to se popravlja privrtanjem već na f/4 i dodatno pojačava do f/5.6, koja uz f/8 predstavlja zlatnu sredinu (tzv. „sweet spot“) ovih objektiva. Ukoliko fotografije štampate ili ih posmatrate isključivo kao celinu, velika je verovatnoća da veći deo ovih anomalija nikad nećete ni primetiti:

Zumiranjem već do 24mm situacija se vidiljivo popravlja:

A na 35mm oba objektiva su već dovoljno oštra za većinu primena:

Na skoro graničnih 50mm, oba objektiva već prestaju da prave razliku među blendama, te je potpuno svejedno koliko su otvoreni. Ipak, manji, EF-S 18-55 kit počinje polako da posustaje i predaje štafetu većem bratu, koji tek sada počinje da pokazuje svoj potencijal:

Uzgred, ako uporedite ove priložene isečke, kao i EXIF podatke snimaka u punoj rezoluciji, možete primetiti da postoje izvesna odstupanja u žižnim daljinama, a ona su rezultat nedovoljno preciznog baždarenja skale na objektivima. Teško je poverovati da je to u današnjim uslovima moguće, ali eto – očigledan razlog je krajnja cena i ukupan kvalitet izrade objektiva ove klase. Nasuprot njima, na nešto skupljem kit objektivu, starijem Canon EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM, ovakve greške u kalibraciji nećete primetiti. No, da se vratimo na testirane objektive - ostatak primera je rezervisan samo za duži kit objektiv, sa par primera na 87mm (problem baždarenja nije dozvolio da snimak bude napravljen na 85mm) i maksimalnih 135mm:

Situacija na terenu potvrđuje da je Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS već dokazani pobednik u odnosu na cenu po kojoj se prodaje. Simbolična cena u okviru kit kompleta sugeriše da su optičke performanse tek za bazičnu probu aparata, ali praktični testovi pokazuju da se upotrebljivi rezultati mogu izvući i iz tela klase Canona 550D. Naravno, razlučivost (posmatrana na 100%) ne može da parira onome što ovaj objektiv postiže na 12MP senzora 450D, ali je sasvim prihvatljiva za amaterski rad, čak i sa vrlo zahtevnim senzorom, poput ovoga u 550D i posebno ako vas gledanje na 100% uvećanju ne zanima previše.

Sa drugim kit objektivom, EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS, situacija je nešto drugačija. Izrada uliva daleko više poverenja, ali je postojala bojazan da veći raspon žižnih daljina može biti samo negativan po optičke performanse. Uporedno testiranje je pokazalo da ni jedan od dva kit objektiva nije prikladan za pejzažnu ili fotografiju arhitekture, najpre zbog pada oštrine na najširem delu raspona, a zatim i zbog prisustva veće količine hromatskih aberacija. Daleko od toga da ni jednim od njih neće biti moguće napraviti pristojne (pa i više od pristojnih) fotografije ovakve tematike, ali uz pažljivo kontrolisanje situacije i obraćanje pažnje na njihove limite.

Ukoliko preferirate snimanje u RAW formatu, uz odgovarajuću obradu, svi nedostaci neće biti nepremostiv problem u dobijanju solidnih snimaka. Rast oštrine je za oba objektiva uglavnom ravnomeran do 35mm, gde postaju sasvim solidni. Na 50mm, 18-135 se polako odvaja i pokazuje razloge zbog kojih će biti popularan, a po uzoru na stariji kit objektiv, EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM, svoj optički domet neočekivano pokazuje upravo na dužem kraju. Kako se žiža približava maksimumu, EF-S 18-135mm prosto počinje da briljira i gledajući samo cenu, teško bismo mogli pretpostaviti da će dati takav rezultat. Zbog toga će ga posebno ceniti ljubitelji tele-područja i close-up fotografije, gde je ovaj objektiv najjači i ne bi se postideo ni mnogo skupljih stakala.

Jedna od negativnih strana visoke rezolucije može biti difrakcija na malim otvorima blende, odnosno razlaganje svetlosnih talasa na komponente, usled zaklapanja preoštrog ugla u odnosu na ravan senzora. Ona u teoriji počinje da se javlja privrtanjem blende već na f/11, a u realnim uslovima, njen jači uticaj možemo je uočiti tek na f/16:

Primer pada oštrine usled difrakcije na blendi f/16

Jasno, većina fotografa neće imati problema sa difrakcijom na malim blendama, osim ako se posmatranje ne svodi na gledanje 100% uvećanja. Opet, ako insistirate na izvlačenju maksimalne količine detalja, trebalo bi se držati privrtanja do f/8, eventualno f/11, posebno pošto je potreba za izrazito malim blendama retka.

Rezime je, začudo, vrlo jednostavan – EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS zaslužuje preporuku za ulogu standardnog zuma, a velika je verovatnoća da ga potencijalni vlasnik neće zameniti čak ni kada nabavi neko bolje staklo, prvenstveno zbog odličnog raspona kojim raspolaže i optičkim performansama, koje možda ne možemo nazvati izuzetnim, ali iznenađujućim svakako da. Manji kit objektiv, EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS ne može ostati bez preporuke, pošto je njegov udeo u ceni kit kompleta već godinama gotovo simboličan, a kao takav vam itekako može pružiti zadovoljstvo fotografisanja, barem do nabavke boljeg komada optike. Mali raspon ga diskvalifikuje od bezuslovne preporuke u konkurenciji većeg 18-135 kita, ali ako veći objektiv nije na raspolaganju, bilo iz tehničkih, bilo iz finansijskih razloga, nema razloga da od ovog popularnog „plastikanera“ bežite. Pogotovo ako se priklonite obradi RAW snimaka, kada ćete iz bilo kojeg od ova dva objektiva moći da izvučete dosta veći optički potencijal. U odnosu na isečke iznad, možete računati na barem 30% bolji kvalitet, što možete videti i na primerima u nastavku.

Da ne ostane sve samo na monotonim test scenama, sledeći primeri vam mogu makar površno dočarati mogućnosti dva pomenuta objektiva:

Nekoliko primera sa Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS (klik za fotografiju u punoj rezoluciji)

Nekoliko primera sa Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS (klik za fotografiju u punoj rezoluciji)

REZIME

Ako ste izdržali do ovog dela, znači da ste već formirali nekakav sopstveni stav, kojim u par reči možete sažeti svoje razloge „za“ i „protiv“ ovog aparata.

Možda će zvučati pretenciozno ali – skoro da materijal za pisanje zaključka nikad nije lakše bilo sakupiti. Odlično, malo DSLR telo, Canon EOS 500D, u vrlo kratkom roku je zamenjeno još boljim i blještavijim predstavnikom već čuvene klase Canonovih malenih „Rebela“, iako racionalnih razloga za smenu skoro da nije ni bilo.

„Mini-7D“, kako je isprva u šali nazvan, možda i najbolje opisuje ono sa čime ćete se susresti, budete li u prilici da se družite sa ovim aparatom. Solidna izrada ne iznenađuje, jer smo na takvu navikli od ranije. Međutim, senzor zaista pomera granice i to u dva smera. Detaljnost koju pruža je prosto zadivljujuća i ostvarljiva čak i uz (ovaj put) sasvim pristojni JPEG izlaz. RAW format u tom pogledu pruža još više, a da sve bude bolje, ovaj rezolucijski benefit ni najmanje nije žrtvovao ISO performanse, kojima Canon 550D lako nadmašuje sve do sada viđene Canon DSLR-ove ove klase, ali i najveći deo konkurentskih proizvoda. „Mini-7D“ je od većeg brata poneo još neke stavke sa spiska tehničkih poboljšanja, a one se pre svega ogledaju u najnovijem iFCL 63-zonskom svetlomeru, čiji učinak je moguće utvrditi već nakon par dana intezivnog korišćenja. Kako smo tokom godina navikli da krop aparati često pate od neke vrste nekonzistentnosti u merenju svetla, Canon 550D će vas ovde zasigurno pozitivno obradovati, pružajući mogućnost da u svakom trenutku možete naslutiti izvedbu snimka i pre no što pritisnete okidač – i to ne samo u pogledu tačnosti merenja, nego i reprodukcije boja, koja će sada, kao i na 7D, imati daleko manje tradicionalno „Canon-skih“ problema sa probijanjem magente ili crvenih nijansi.

Druga velika stvar je video segment. Bez obzira što za ovu klasu video ne predstavlja novinu (500D je, kao što znamo, takođe raspolagao video mogućnostima), ovaj put je Canon ponudio ono što je malo ko očekivao, implementiravši video koji s lakoćom dostiže onaj viđen prvi put na EOS-u 7D. Da stvar bude još bolja, korisnici 550D neće biti uskraćeni čak ni konektora za eksterni mikrofon, najviše rezolucije snimanja i to u nekoliko ponuđenih brzina (frame-rate).

U pokušaju da ovaj zaključak ne bude samo rasipanje pozitivnih utisaka, nije zgoreg pomenuti i da novi, moćniji senzor, neće biti baš najbolji prijatelj kolekciji starijih, jeftinih objektiva, koji su se solidno slagali sa starim aparatima, jer će test optičkih performansi na monstrumu od 18MP s lakoćom istaći sve optičke anomalije, kojih verovatno niste bili svesni.

Delimično nezadovljstvo dolazi i od ergonomije koja, proširenjem tehničkih kapaciteta aparata, sve više usporava rad i pojačava frustraciju kod korisnika. Ovo posebno dobija na značaju ako se osvrnemo na dizajnerski poduhvat menjanja oblika kontrola, koje su učinile da i tako traljava ergonomija, karakteristična za DSLR-ove ove klase, postane za nijansu lošija. Ravni, oštro oblikovani tasteri vam svojim utapanjem u kućište ni najmanje neće pomoći u slepom napipavanju, pa je nejasno kako je projektantski tim došao do ovakvog rešenja. Ovu zamerku ne treba prihvatiti bezrezervno, jer iskustva tokom testiranja pokazuju da ne dele svi ovakvo mišljenje. Nekome se ovakva izmena sviđa, dok je neko ni ne primećuje. S druge strane, ergonomija se ne bazira samo na veličini tela i na rasporedu kontrola, već i na njihovoj programabilnosti, gde dolazimo do još jedne zamerke – spisak poboljšanja ne obuhvata i ono što je prvi put viđeno na EOS-u 7D, a to je bitno bolja programabilnost komandi.

I na kraju, kome je ovaj aparat namenjen?

Još jedno u nizu pitanja sa vrlo jednostavnim odgovorom – početnici, vlasnici starijih, ali i novijih tela, pa i profesionalci, moći će da se prepoznaju u ulozi vlasnika novog trocifrenog Canona. Amateri ga mogu koristiti godinama bez potrebe da u dužem periodu razmišljaju o zameni, a vlasnicima većih tela, klase 7D ili 1D, pa i 5D Mark II, može biti izvrstan pratilac u slučaju potrebe za rezervnim telom, bez bojazni da će ih sputati ili im umanjiti kvalitet rada.

Malo je aparata koji u svojoj klasi uživaju skoro bezrezervnu preporuku, a Canon EOS 550D je upravo jedan takav aparat. Svaka preporuka!

DOBRO:

-Vrhunski senzor visoke rezolucije;

-Odlične high-ISO performanse;

-Sjajan 1080p video u 24, 25 i 30fps i 720p u 50/60fps;

-Mogućnost bazične obrade video materijala u aparatu;

-Konektor za eksterni mikrofon;

-Skoro savršen displej formata 3:2;

-Pouzdani, 63-zonski iFCL sistem merenja svetla;

-Poboljšan JPEG;

-Solidna izrada za klasu kojoj pripada;

-Automatska korekcija vinjeta;

-Auto lighting optimizer;

-Pouzdan autofokusni sistem;

-Rafal od 3.7fps;

-Besplatan softver za kontrolu aparata i RAW obradu.

MOGLO JE BITI BOLJE:

-Smanjen kapacitet bafera u odnosu na 500D;

-Minimalna programabilnost komandi;

-Novi dizajn komandi koji ne odgovara svakome;

-AF-assist realizovan strobo efektom može da zasmeta;

-ISO setovanje i dalje samo u koracima od po 1 EV;

-Video mod dostupan samo na selektoru modova;

Canon EOS 550D Uputstvo na engleskom jeziku (5,5MB)

Canon EOS 550D Uputstvo na srpskom jeziku (11MB)

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Po običaju, samo finale testa ostaje rezervisano za demonstraciju onoga što možete očekivati ukoliko se nađete iza tražila testiranog aparata. U kratkom prikazu „Na prvi pogled – Canon EOS 550D“ već ste mogli videti deo fotografija snimljenih korišćenjem niza objektiva različitih cenovnih klasa. Test smo obogatili sa još žanrovski različitih fotografija, nastalih tokom višenedeljnog, intezivnog korišćenja ovog aparata. Neke fotografije su obrađene u blažem obimu, dok su neke potpuno netaknute i kao takve – najprostije konvertovane iz RAW-a u JPEG format, uz korišćenje AdobeRGB kolornog prostora. Od pomagala, ponegde su korišćeni stativ, CPL i ND-Grad filteri. Uživajte!

* Zvanični materijal ustupio Canon Inc. Zahvaljujemo regionalnom Canon PR-u, Kristini Ćirković, na saradnji prilikom realizacije testa. Ilustracije označene zvezdicom, vlasništvo su Canon Inc.

Zahvaljujemo se i modelima koji su nam nesebično pozirali prilikom nastanka fotografija iz galerije.

Dragan Stanojević

Tamara Martinović

© 2010 pcfoto.biz

Komentari (9)

RSS link na komentare

CrniBombarder

April 15, 2010

109.93.179.145

Glasova: +0

• 
• 
• 

Sugestije, kritike, pa i pohvale...

Svakako su dobrodošli svi komentari vezani za sam test, pomoći će nam da "u hodu" utičemo na formiranje i kvalitet budućih recenzija.
Veliki pozdrav svima.

Sivko Sivić

April 15, 2010

93.87.214.54

Glasova: -1

• 
• 
• 

podeksponirano

OK je test ali su neke fotke podeksponirane, počevši od prvih fotki fotoaparata, pa onda hram, scena sa flašama je mogla da bude svetlija bez obzira što bi gorelo par piksela na sjaju...

beske

April 15, 2010

94.189.250.52

Glasova: +5

• 
• 
• 

...

@"Sivko Sivic"

kalibrisi monitor.

Shica

April 15, 2010

77.105.59.39

Glasova: +0

• 
• 
• 

...

Ljubo, svaka ti cast na izboru osobe koja ce da testira opremu.
Ovo do sada niko nije radio ni priblizno kvalitetno.

Samo napred

CrniBombarder

April 15, 2010

109.93.179.145

Glasova: +0

• 
• 
• 

@Shica

Nije niko nikog izabrao, jednostavno se sve lepo uklopilo na obostrano zadovoljstvo
Hvala na podrsci.

Sivko Sivić

April 16, 2010

79.101.157.153

Glasova: -1

• 
• 
• 

sad malo sitničarenja

Hvala na savetu ali Sivko Sivić ima kalibrisan monitor. Skini naslovnu fotku 550D ili nekih drugih sprava sa DPReview ili Imaging Resource i uporedi sa ovima. Sve osim mounta i gornjih krivina je u rasponu od oko 92 do 98% crna. Dnevna fotka hrama je tebi dobro eksponirana? (skoro -1EV) Zumbuli (-1/2EV), u galeriji... rečna obala sa drvetom (-1EV), seka sa ludačkom frizurom (-2/3EV), hram (-1/2). Test scena sa flašama je mogla drugačije da se osvetli, ovako je skoro Low key.

beske

April 16, 2010

94.189.250.52

Glasova: +2

• 
• 
• 

@"Sivko Sivic"

1. kompenzacija se ponekad koristi s razlogom

2. eksponiranost fotke se NE određuje na osnovu vrednosti kompenzacije ispisanom u exifu

3. na naslovnoj fotki ovog testa, DPR i IR mogu samo da pozavide, i to u svakom pogledu, pogotovo ako uzmes u obzir (to valjda znas?) da oni i nemaju vlastite naslovne fotke u testovima, vec ih, kao gotove dobijaju u sklopu press materijala od samog Canona...

4. kad vec pomenuh naslovnu fotku, sad bas nesto pogledah ovu malo pazljivije... od same ideje pa do BAS ovakve realizacije, CISTA DESETKA.

.......

monitor ti ipak nije dobro kalibrisan.

raspitaj se kako se to pravilno radi pa uradi to kako treba.

u ovom testu omaski nema.

Emilijen

May 11, 2010

109.106.253.178

Glasova: +0

• 
• 
• 

...

Svaka cast! Vrlo dobar test!

ada

June 11, 2010

79.142.6.246

Glasova: +0

• 
• 
• 

...

Ja sam se gotovo bio odlucio za 550D sa 18-55 IS, a sada sam još odlučniji samo sa 18-135. Hvala na iscrpnom testu!

Napišite komentar

Email Ime Internet sajt		Naslov Komentar smanji | povećaj
		Pretplati se na obaveštenje (samo za registrovane korisnike) Pročitao sam i složio se sa Pravilima Korišćenja. Upišite prikazane znakove Dodaj komentar