Pre nekog vremena naletim na foto monografiju Vicana Vicanovića, „Javni život” (Zagreb 1987), koju sam prvi put nezainteresovano prelistao baš tada, kada je bila najaktuelnija. Tada me politika ni malo nije zanimala, a knjigu sam ocenio kao krajnje dosadnu, i sve što sam u njoj tada video su bile fotografije istaknutih članova ‘’jagnjećih brigada’’.
Nešto manje od tri decenije posle, ne propuštam priliku da kupim istu tu knjigu, i sa neverovatnom pažnjom provodim sate listajući knjigu, sa uživanjem. Fotomonografija zapravo beleži jedan period u kojem su dominirale određene političke ličnosti, a ja ostajem zatečen saznanjem da mi je poznato sve i jedno ime, koje se pojavljuje u njoj. Vican Vicanović je dosta vremena provodio u skupštini tadašnje SFRJ, a imao je prilike da neke političare fotografiše i neformalno, u kuhinji, dnevnoj sobi ili običnoj šetnji.
Vežba - Ivan Stambolić
Jedna od meni ‘’jezivijih’’ fotografija jeste ona sa kasnije likvidiranim Ivanom Stambolićem, koja je zabeležena u Košutnjaku dok se on razgibava u trenerci. Jeziva je na neki poseban način, ako znamo da je Ivan Stambolić upravo u Košutnjaku ubijen (ispravka, otet... prim. BobanF) dok je džogirao. Listajući stranice, poznata imena se smenjuju… Hamdija Pozderac, Stipe Šuvar, Mika Špiljak, Dobroslav Ćulafić, Stane Dolanc, Batrić Jovanović… Slobodan Milošević, Azem Vlasi i desetine drugih. Čačkaju uši, nos… spavaju, popreko se gledaju, smeju, trče, sviraju… neko bi rekao – obični ljudi.
Josip Vrhovec
Hamdija Pozderac
Danas kažu, ako nisi na internetu… onda ne postojiš, a donekle je tužno da Vican Vicanović nema makar svoju stranicu na srpskoj vikipediji, koja bi pružila neke osnovne podatke. Tek, tu i tamo po neka reč, a zapravo najviše o vremenu sahrane. S obzirom na činjenicu koliko je bio poznat, ovaj detalj mi je prilično čudan.
Aleksandar Grličkov
Radivoje Vicanovic Vican je rođen u Valjevu 13. januara 1948. godine. Rani radovi su obeleženi fotografijom i snimanjem kratkih igranih filmova, od kojih se pamte: 'Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli nemci i uništili sve' ili 'Devet Betovenovih simfonija', sa kojima se ruku na srce... i nije baš proslavio, osim što je zaradio par nagrada na festivalima amaterskog filma. Radio je za „Dečje novine” iz Gornjeg Milanovca, a prvi ozbiljniji posao je dobio 1975. radeći u Beogradskom dopisništvu ‘’Vjesnika’’. Početak njegove fotografske karijere je bio više usmeren na sportska takmičenja i muzičku scenu. Njegovi posteri su štampani u milionskim tiražima, što ga sveukupno polako ali sigurno izdvaja na vrh. Osamdesetih godina, Vican Vicanovic počinje da se zanima za politiku i politički život, tako da su fotografije sa političkih skupova, skupštinskih zasedanja u potpunosti zamenili rok koncerte i sportska dešavanja. Vicanović prelazi u BIGZ gde je radio kao kao fotoreporter „Duge” a 1996. je prešao u kompaniju „Politika”.
Stipe Šuvar i Mika Špiljak
Ostaće zapamćena anegdota, kada je poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, pa mu se obratio sa rečima: “Vaša svetlosti, na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: “Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?
Radivoje Vicanović Vican je preminuo 18. novembra 2003. godine u svojoj 56. godini, a o svom radu je rekao sledeće: ‘’Zadovoljan sam onim sto sam postigao. Moje fotografije ostale su trajan dokument o vremenu u kom sam ziveo i stvarao. Godi mi i saznanje da sam radio drugacije, originalnije od drugih. Uvek sam zeleo da budem ekskluzivan, to je ono sto mene cini Vicanom.’’
Nešto razmišljam... ipak su to u neku ruku bila srećna vremena, kada je fotograf mogao biti poznata javna ličnost. Imamo li danas nekog sličnog?
Zoran Rodić
© 2015 pcfoto.biz